Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

after_silence

Смирење - најкраћи пут ка спасењу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Једном је епископ Переславски Силвестер испричао кнезу Потемкину о високом духовном животу старца јеромонаха Клеопе. Негова светлост кнез, пожелевши да га види, истог часа је послао за подвижником личну кочију. После неког времена између монаха и властелина је почела беседа. Клеопа се веома допао Потемкину. Његова светлост је хтео да га представи госпођи царици, али старац је сматрао да је за њега боље да се удаљи у своју Ваведењску пустињу. На путу га је напао војник и силно истукао. Официр, познаник Клеопин, видевши га хтео је да казни војника, али старац га је молио:

- Не дирајте војника – Бог је наредио! Клеопа, не прослављај се! Путовао у кочијама! Био у дворцу!

Опитни наставник, старац Клеопа пажљиво је пратио духовно стање житеља свога манастира и трудио се свим могућим силама да реши њихове унутарње проблеме. Један пут је неки послушник изјавио да се удостојио чудног виђења. Отац Клеопа је рекао монасима да га извређају. Послушник, који није могао да поднесе вређања, смутио се, дошао старцу Клеопи и рекао:

- Ја не могу да живим, мене вређају!

- Како ти можеш да кажеш да си се удостојио виђења, а не можеш да трпиш? – питао је старац. – Ти си брате, вероватно, у прелести. Под главу камен ставити, постити, на голој земљи спавати – то је ништа. «Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем» - рекао је Господ, а чудеса и јављања – то није обавезно.

На сличан начин је и Лав Оптински уразумљивао своје ученике, који би понекад упали у усхићено фантазирање.

Био је у Оптини један брат, који је често досађивао оцу Лаву с молбом да му дозволи да носи вериге. Старац, који је лично скинуо вериге са веома многих својих духовних чеда, дуго времена је објашњавао брату, да није у веригама спасење. На крају, желећи да га испита, отац Лав је позвао манастирског ковача и рекао му овако: «»Када дође код тебе један брат и када те буде молио да му направиш вериге, дај му добар шамар».

После неког времена брат је опет досађивао оцу Лаву, који му је рекао:

-Па, иди, иди код ковача, замоли га да ти направи вериге.

Брат је са радошћу отрчао у ковачницу и обратио се ковачу:

-Баћушка је благословио да направиш за мене вериге.

-Каве вериге за тебе? – приговорио је заузет послом ковач и снажном руком дао шамар фантазеру. Не очекујући да ће се ствар тако одвијати, брат није претрпео увреду и истом мером је узвратио ковачу, после чега су се оба упутила на суд старцу. Ковачу је, наравно истог часа било опроштено. А брату, који је желео да носи вериге, старац је рекао:

-Куда се ти гураш да носиш вериге, када ни један шамар ниси могао да отрпиш?

Старци који су смиравали своје послушнике вањским унижењима, трудили су се да им покажу сву исквареност пале човекове природе. Они су у пракси откривали њиховом погледу слабост воље, недалековидност разума и острашћеност срца. Старци су поставили пред себе задатак да убеде своја чеда да се не прихватају пре времена духовних подвига, који превазилазе њихове силе, него да савесно испуњавају просте јевањђељске заповести. Они су знали, да привидни успеси у високим духовним деловањима могу бацити неутврђене душе ученика у гордост, као и да ће их кретање путем Христових заповести обавезно привести смирењу. Блажени су они, који усвајају наук стараца! Иако је увек било и људи, на основу којих је настала пословица: «Није код коња – храна».

У скиту Оптине пустиње двадесет пет година се подвизавао послушник Стефан. Био је пореклом од богатог рода курских трговаца. У свету је он имао знатан капитал и велику двоспратну кућу. Ступивши у манастир још као млад човек, Стефан је за многе године послушништва био од братије уважен и био је чак близак старцу Амвросију. Љубитељ духовних књига, он се посебно интересовао за дела светитеља Јована Златоустог. Саставивши из дела светога зборник изрека, Стефан га је издао за своја средства без благослова манастирског намесништва. То је, наравно, од стране послушника било нарушавање манастирских правила, јер се васпитавање братије у обитељи заснивало на одсецању сопствене воље и на потпуном послушању старцима. Тако ни својевољни поступак Стефана није остао непримећен. Намесник манастира архимандрит Исакије је позвао себи послушника и показавши му на новоиздану књигу, питао га:

-Чије је ово?

-Моје.

-А ти где живиш?

-У скиту.

-Знам, у скиту. А ко је благословио ово штампање?

-Сам сам одштампао, одговорио је Стефан.

-Е, ако си «сам», да твоја књига овде и не приђе. Је си ли разумео? Иди! – строго је рекао отац Исакије.

Стефан се тако разгневио на настојатеља за приговор, да чак није рекао о својој увређености ни духовнику. Кад је дошло време пострига послушника у монахе, манастирско намесништво је решило због самовоље да успори облачење Стефана у мантију. Чак га ни то није уразумило. Он се још више наљутио и напустио манастир, не марећи за свој двадесетпетогодишњи подвиг. Уселио се Стефан у своју велику кућу у родном крају, у којој је после пет година одласка из Оптине и умро.

Овај пример намерно илуструје ону истину, да деловање увреда на нас не зависи од начина вређања или степена злобе оних који нас вређају, него од нашег духовног расположења. Обратите пажњу: архимандрит Исакије није уопште увредио Стефана, него му је направио строги приговор ради његовог добра. Ипак реакција од стране последњега уопште није била послушничка.

Ако ми за време вањских унижавања губимо трпљење, тако пројављујемо своју духовну немоћ. Тог тренутка из нашега срца се подиже скривена у његовим дубинама гордост. Ако ми искрено сматрамо себе најгрешнијим и лошим слугама Божијим, тада нас угњетавња и вређања не могу онерасположити. Напротив, они нам доносе радост, јер благодарећи њима долази до очишћења грехова и исправљења наших недостатака.

«Ко мрзи бешчашће, тај мрзи смирење»

Ава Доротеј је писао: «Веруј, да су бешчашћа и укоревања лекови, који лече гордост твоје душе, и моли се за оне који те укоравају, као за истините лекаре душе твоје, јер си се уверио да ко мрзи бешчашће, мрзи и смирење, и ко избегава оне који га огорчавају, тај бежи од кротости».

Драгоцено учење. Ако ми будемо ослушкивали ове речи, тада ћемо све наше непријатеље, оне који нас вређају и изобличавају почети да прихватамо као најбоље пријатеље. Невоља је у томе, што ми често подносећи увреде с трпљењем, ипак у дубини срца осећемо непријатност према онима који нас вређају. Стога су свети старци, који су одлично познавали психологију палога човековог бића, увек пажљиво и мудро унижавали своја духовна чеда.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика


Једном је преподобни Севастијан Карагандински, говорећи о наравима људи, рекао: «Ето, ове људе не треба дирати, они, по гордости, не могу поднету ни примедбе, ни укоре. А, друге, по њиховом смирењу, може.»
Понекад је старац пред свима укоревао некога од својих смирених ученика, да би уразумио оне, којима се није смело директно казати о пропустима и недостацима. Такве и сам није изобличавао, и другима није дозвољавао, него је чекао, трпио и молио се, док се човек не би сам обратио с покајањем Богу и духовном оцу.
Било је случајева када је преподобни Севастијан терао старије да моле за опроштај од млађих, увређене је смиравао, а наносиоце увреда штитио. Његови искусни ученици су се радовали овим испитима смирења, схватајући, да се у свему што чини старац скрива духовна мудрост.
«Ко може с радошћу да поднесе увреду, - писао је преподобни Исак Сирин, - чак имајући у рукама средство да је узврати, такав је примио утеху од Бога по вери у Њега. И ко са смирењем трпи подигнуте на њега оптужбе, тај је достигао савршенство, и њему се диве свети ангели. Јер нема ни једне друге добродетељи толико високе и тешке».
Знајући за то, старци су кроз унижавања водили силне духом своје ученике ка савршенству, чувајући при томе оне који су слабији.
Руководећи животом својих духовних чеда, белгородски старац схиархимандрит Григорије је волео да им поставља испите из смирења. Изгрди, дешавало се, пред свима за оне грехе, за које човек није крив, и гледа његову реакцију – да ли ће се увредити или не? Старац је поучавао: «Смирење – то је основа свих добродетељи. Клас, када је празан, вије се на све стране, а када је пун зрна, наклања се, и ветрови му више нису страшни. Тако и човек: празан се вије тамо – амо, а смирени се и поред свих искушења не може повредити».Многи од оних који су прошли школу схиархимандрита Григорија, на крају су постали игумани, архимандрити, епископи.
Ако ми стремимо да задобијемо смирење, треба стално да молимо Бога за помоћ. Стално при томе треба памтити поуке аве Доротеја: «Сваки који се моли Богу:»Господе, дај ми смирење,» - треба да зна, да он моли Бога, да Он пошаље њему некога да би га увредио. И тако, ако неко њега вређа, тада и он сам треба себи да досађује и да унижава себе мислено, да би у то време, док други њега смирава извана, он сам смиривао себе изнутра». Пример таквога унижавања са унутарњим самоукоревањем може се наћи у опису живота преподобног Макарија Оптинског.
Намесник Оптине пустиње архимандрит Мојсеј је једном замолио старца јеросхимонаха Макарија да прими под своје духовно руководство новопострижене монахе. Отац Макарије је молбу намесника примио као наређење и одговорио на њу поклоном. После тога је он пришао своме старцу јеросхимонаху Лаву, као и увек окруженом мноштвом својих духовних чеда, и кратко му испричао о својој беседи са намесником.
-И значи , ти си се сагласио? – нарочито строго га је упитао отац Лав.
-Да, готово да сам се сагласио, или, боље речено, нисам смео да не прихватим, - одговорио је отац Макарије.
-Да, то је својствено твојој гордости, - рекао је јеросхимонах Лав, а затим, узевши на себе грозан изглед, почео је гласно пред свима да укорева свога знаменитог духовног сина.
Отац Макарије је стајао са спуштеном главом, смирено се клањао и повремено понављао:
-Крив сам, опростите ради Бога, баћушка!
Сви присутни су са страхопоштовањем задивљено неко време ово посматрали, како један велики старац унижава другога, ништа мање великога, старца. Када је отац Лав заћутао, старац Макарије, поклонивши се њему до ногу, кротко је изустио:
-Опростите, баћушка, благословите да не прихватим?
-Како да не прихватиш? Сам измолио, а да не прихватиш? Не, сада већ не треба отказати, посао је завршен, - рекао је отац Лав, који и није имао намеру да лишава младе монахе опитног наставника, него је само искористио прилику, да би показао својим духовним чедима пример истинског смирења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како примати унижавања од млађих и потчињених?

Васпостављајући смирење у другима, свети, ради сопственог усавршавања нису пропуштали прилике да и сами приме унижавања од својих послушника и ученика.

Једном је у Зосимовој пустињи јеросхимонах Алексеј, духовник познат у целој Русији, разговарао са придошлим студентом Духовне Академије. Келејник старца, отац Макарије, очистивши самовар (руски чајник, прим. прев.), налио га је, разгорео и рекао:

-Ја идем по воду у капелицу, а ви баћушка, гледајте, да не би самовар покипео.

Старац Алексеј је за време разговора са студентом заборавио на самовар, и овај се од силног кипљења сав залио водом. Отац Макарије, када се вратио из капелице, са укором је рекао:

-Баћушка, и то нисте могли да урадите! Сада је сав мој труд био узалудан, а ја сам пола дана чистио самовар!

Чувши укор келејника, старац Алексеј му је пао пред ноге и почео да тражи опроштај:

-Опростите ми, оче Макарије, нисам добро урадио.

Не гледајући на покајање чувеног старца, отац Макарије је још дуго гунђао.

Указујући знаке пажње и уважавања људима, у многоме равним нама или који заузимају положај у друштву виши од нашег, ми пре испуњавамо наш дуг, него што пројављујемо смирење. Истинито смиреномудрије се исказује тада, када ми, по речима светога Јована Златоустога, «уступамо ономе, који је видљиво нижи од нас, и указујемо поштовање онима, које сматрају горим од нас. Уопште, ако ми будемо расуђивали, тада нећемо никога ни сматрати нижим од себе, него ћемо свим људима давати првенство у односу на себе. Јер се у томе и састоји смиреномудрост, да онај, који имајући чиме да се преузноси, унижава се, смирава се и понаша се скромно. Тада се он и узноси на истинску висину по обећању Господа, који говори: «Онај који се смирава узвисиће се».

Једном је било одређено старцу игуману Агапиту да буде на челу саборног служења у храму Свете Тројице Кијево-Печерске Лавре.

Он је дошао у храм заједно са својим саслужитељима у одређено време. Истина, један од свештенослужитеља из неког разлога није дошао. То је био јеромонах, који се после пострига у монаштво једно време налазио под духовним руководством оца Агапита. Сада је он заузимао једну од дужности у манастирској администрацији. Не дочекавши јеромонаха, службу су почели без њега. После неког времена јеромонах се ипак појавио у храму и веома га је увредило то, што га нису чекали. При том је он игуману Агапиту изрекао прилично груб приговор. Видећи гнев јеромонаха и нимало не противречивши, старац му се поклонио до ногу и смирено тражио од њега опроштај.

Старац Агапит је могао лако да поднесе дрско понашање јеромонаха ради тога, што га је он, без обзира на свој чин, заслуге и узраст, у ствари сматрао у свему бољим од себе. Ако ми не само у мислима, већ свим својим бићем поверујемо у првенство других људи пред нама, тада се никада нећемо увредити ни на какве увреде с њихове стране. Ми ћемо видети у блискима пре свега образ и лик Божији, и нећемо поредити наш и њихов положај у друштву.

У XIX веку на Атону се подвизавао јеромонах Аникита, у свету кнез Ширински-Шихматов. Оставивши у Русији славу свога древног рода и високи положај у друштву, он је спасавао своју душу у земаљском уделу Пресвете Богородице. Једном је путујући морем на поклоничком путовању , старац Аникита решио да преноћи у манастиру на острву Патмос. Одлазећи са брода, он је замолио свога послушника Никиту, који је остао на броду, да му раније ујутро донесе маст. Ноћ је протекла мирно. Ујутро,ипак, Никита није дошао. Приближило се подне, и бивши кнез је почео да размишља о одсуству послушника. После дугог времена, Никита се на крају појавио. Узимајући од њега маст, старац Аникита је приметио:

-Како се ти не бојиш Бога, брате: погледај ја сам ти рекао да ми донесеш маст у зору, а када си се ти појавио?

-Теби се не може угодити! – запаљиво је викнуо послушник, али није успео ни да каже још нешто, када је отац Аникита пао њему до ногу и рекао:

-Опрости ми, ради Бога. Ја сам те, брате, увредио!

Смирење старца је поразило Никиту, и он се исто тако поклонио њему до ногу. Други послушник, који је присуствовао овој сцени, будући схимник Геронтије, сећао се, да га је све то довело у такво умиљење, да се и он спустио до ногу Аникити и заливајући се сузама, није могао да схвати зашто плаче, као дете, и зашто лежи код ногу старчевих.

Хришћанин, који смири своје срце, престаје да цени свој положај међу другим људима и не обраћа пажњу на њихову грубост, нападе, увреде и клевету. Такав човек види једино самога себе и поражавајући се својом ништавношћу, занима се само својим исправљањем.

Share this post


Link to post
Share on other sites

lllllrl.jpg

- Oce Aleksandre, sta znaci biti smiren?

Smirenje je – blagodatni dar i tajna. Nekome je dovoljno da mu se kaze jedna rec i on se odmah uvredi, dok drugi neko ne reaguje zato sto je smiren. Smirenje znaci biti u neprekidnom miru sa Bogom. Ako je covek smiren, onda je mir – njegovo dusevno stanje: bilo da mu je dobro ili lose, ili da ima nevolje i neuspehe, - on je bez obzira na sve smiren, i cuva mir sa Bogom. Pritom on moze aktivno da ispoljava svoj odnos prema zivotu. Ljudi obicno pod smirenjem podrazumevaju neku pasivnost, ali to je najveca greska. Bas naprotiv, smirenje je veoma aktivno. Obrazac smirenja je Gospod nas Isus Hristos, Koji je rekao: “Jas am krotak i smiren srcem”. Gospod je Svojim smirenjem preobrazio ceo svet, pobedio smrt.

Smirenje podrazumeva veoma aktivan odnos prema zivotu, i moze da ima svoje spoljasnje projave, a moze da bude i nekako skriveno. Naprimer, zna se za predivnu epizodu iz zivota prepodobnog Siluana Atonskog, ruskog svetitelja, koji se podvizavao na Svetoj Gori, i dostigao najvece duhovne visine, punocu blagodatnog zivota. Spasitelj mu se javio, a stekao je dar prozorljivosti i mnoge druge blagodatne darove. U ruskom manastiru svetog Pantelejmona na Svetoj Gori bio je izabran za ekonoma, a bilo je to posle revolucije kad je manastir poceo naglo da siromasi. Medjutim jedan od ekonoma (a njihov ekonomat je ogroman) je napravio neku gresku u svom radu, i manastir je pretrpeo teske finansijske gubitke. Okupio se savet ekonoma. Bio je tamo i otac Siluan posto je i on bio odgovoran za jedan deo. Pocela je ozbiljna diskusija, u kojoj je ukoravan taj ekonom. Po zavrsenoj diskusiji, jedan od ekonoma je prisao ocu Siluanu: “Zasto ti cutis, da li ti je svejedno to sto se desava u manastiru?” – “Da li me poznajes odavno?” – “Pa skoro 20 godina.” – I da li si za tih 20 godina cuo da sam nekoga osudio? – Ne, oprosti oce Siluane. – Bog da prosti. Prepodobni Siluan je govorio: “Moliti se za svet znaci krv prolivati”. On je bio molitvenik za svet, i nije cutao na tom skupu, vec je cutke vapio Bogu.

Boziji ugodnici se mole za ceo svet – takav je dar Bozije ljubavi prema svakom coveku. Oni u svakom coveku vide Bozije stvorenje i spremni su da proliju svoju krv za svakog coveka. I tako je naravno prepodobni Siluan cutke sedeo i molio se, i njegove molitve su bile mnogo efektnije i potrebnije, nego te vatrene diskusije. Smirenih ljudi ima veoma malo. Smiren covek je moze se reci sveti covek, jer mir sa Bogom znaci da covek savladjuje svoje grehe. Samo greh razdvaja coveka od Boga, a ukoliko covek poseduje unutrasnji mir, znaci da nema greha. Smiren covek se upodobljava Bogu. Gospod je rekao: “Ja sam krotak i smiren srcem”. Prepodobni oci su prevazisli ljudsku prirodu, upodobljavajuci se Bogu. Smirenje je neophodan uslov za to upodobljenje. Pismo kaze: Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat.

Kada se covek smiri i uzda u Boziju pomoc, a ne u svoje snage, tada Bozija sila deluje u njemu bogato i neobicno. Gospod daje coveku i darove prozorljivosti, cudotvorstva, isceljenja, otkrovenja. I prepodobni Siluan je mogao coveku da isprica njegov zivot kao i prepodobni Serafim. Videci posetioca prvi put, mogao je da mu kaze njegove grehe. To su duhovni vrhovi. I mi takodje treba da tezimo da se nekako smirujemo.

Prvi korak je – pokajanje – kada covek nadje u sebi hrabrost, duhovno zdrav smisao, da uzme na sebe odgovornost za ono sto se desilo. Ranije smo ziveli u jednoj kuci sa velikom porodicom, u kojoj je bilo cetvoro dece. Glava porodice, otac, je bio teska pijanica. On je smatrao da on nije kriv, vec svi ostali: zena, deca, niko ga toboze ne razume. To jest nema nikakvog smirenja i pokajanja. Covek umesto toga da se kaje i osudjuje sebe, osudjuje druge. Ako nema snage i hrabrosti da prizna da je sam kriv, znaci kriva je okolina. I mi cesto tako kazemo das u krivi ljudi koji nas okruzuju, i krive su okolnosti – samo ne ja. Nemamo hrabrosti da preuzmemo krivicu na sebe. Pokajanje je prvi korak ka smirenju, istinskom miru sa Bogom, koje i treba da bude sadrzina ljudskog zivota. Greh je – protivprirodan, unistava zivot, unizava coveka.

Podvlacim, smirenje je aktivan odnos prema zivotu. To nije saglasnost sa spoljnim okolnostima, vec napor svih snaga da se one savladaju. Smiren covek potcinjava sebi spoljasnje okolnosti koje cak ni ne zavise od njega, ali sam im se ne potcinjava, ostajuci s Bogom.

Postoji brosura o strasnoj sili roditeljskog prokletstva – naravno da su deca dovela svoje roditelje do toga, jer su nezahvalna, i grese pred Bogom. A roditelji, da li su oni gresni sto su prokleli svoju decu?

o.Aleksandar: Naravno das u gresni. Zar se dete moze proklinjati? I u Svetom Pismu se kaze: “Blagosiljajte, a ne proklinjite”. Strasna je snaga roditeljskog prokletstva. Za to ce roditelji dati veoma tezak odgovor na Strasnom Sudu.

A ako deca proklinju roditelje?

o. Aleksandar: To je isto. Prokletstvo je nesto strasno, to je negiranje coveka, zelja da mu bude lose, to je veoma strasno. Ni u kom slucaju se ne sme proklinjati. Da li su deca dovela svoje roditelje do toga ili ne, ili su nezahvalna, bez obzira na sve ne smeju se proklinjati.

Da li se zapovest “ne sudi” odnosi na nas? Moze li se sebi suditi?

o.Aleksandar: Naravno, i treba, i to veoma strogo, is to strozije, to je bolje. Pokajanje i jeste samoosudjivanje. Bespostedno, beskompromisno, hrabro samoosudjivanje. Veoma je lako poceti traziti olaksavajuce okolnosti, zivotne uslove, - svako to zna, - i pokusati objasniti zbog cega si nesto uradio. Pokajanje nije objasnjenje zbog cega si to uradio, vec molba za oprostaj: uradio si to, i sada se molis “Gospode oprosti”, obracas se Bogu sa tom molbom, jer znas da Gospod moze i zeli da oprosti, i ima vlast da oprosti. I On jedini moze da oprosti. “Ne sudi” se odnosi na druge ljude.

Svestenik Aleksandar Iljasenko

IZVOR

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јеромонах Петар (Драгојловић): Смирење-најкраћи пут ка спасењеу

Tagged:

64:27 минута (11.07 МБ)

o__petar.jpgПредавање Јеромонаха Петра (Драгојловића) Игумана Светониколајвеског манастира на Врањини на тему "Смирење-најкраћи пут ка спасењеу" које је одржао у недјељу 29. јула 2012. године у манастиру Подмаине у Будви.



Share this post


Link to post
Share on other sites

cutanje.jpg

 

Питање Валаамском старцу: Како разликовати смирење и трпљење од малодушности? 

 

Одговор: Истинско узвишено смирење већ се скоро нигде не може видети. Смиреног човека не можете увредити[/size].[/size] [/size]И [/size]није важно како га бију, [/size]јер[/size] ударац као да пролази кроз ваздух, не дотичући га. А ако га се дотакне, онда значи да нема смирења, већ само постоји лицемерна маска као код фарисеја. Смирени човек има мир са околностима [/size]и људима[/size],[/size] јер зна да Бог свиме управља, а не његови напори. [/size]П[/size]ритом[/size],[/size] он [/size]сам [/size]не губи достојанство и уме да га уважава код других. Смирени човек никада не понижава човека, може да казни ако је у праву, да се супротстави, али не и да понизи. Сваки човек има осећај страха, али ако се [/size]због [/size]страха одриче своје савести, онда је то кукавичлук. Да би се разликовало смирење од кукавичлука, треба своју савест чешће испитивати. И још нешто: данас постоји једна болест међу православнима – имају смирен изглед, говоре смирене речи, а немају никаквог смирења, и људи то осећају[/size],[/size] те почињу проблеми… А да до тога не би дошло[/size],[/size] треба живети по савести.[/size]

http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/12/blog-post_25.html?spref=fb

Share this post


Link to post
Share on other sites

Znam da ne postoje neke instant precice u nalazenju spokojstva i smirenja , mada me zanima kako se vi vratite na put kada ponekad skrenete ili zbog obaveza nestignete da odete po nekoliko nedelja na liturgiju. Nekad se nije bas tako lako opet upustiti u molitvu ceolom dusom,  kada vas otudjenost savlada, kako skupiti snage obratiti se Bogu, pored svesti  da mu se dugo nisi obracao?

Volela bih da cujem i vasa iskustva,  sigurna sam da svako ima taj trenutak kad zaboravi  da se pred neku odluku  pomoli Bogu ili izgubi temperament kada dozivi neku nepravdu.  Koliko vam je tesko u ovim brzim vremenima, vi svakodnevni radni, porodicni ljudi, da nadjete to smirenje, kada sa svih strana dolazi neki haos?

Namera mi je da vasa iskustva uzmem  kao savet, ja licno smirenje vrlo tesko dobijem ali ga vrlo lako izgubim. Jedino ga imam kad redovno idem na liturgiju. Verovatno je to sa svakim od vas, mada meni se uvek cini da su svi drugi bolji i istrajniji u sluzbi Bogu.

Da li je resenje samodisciplina, jer to nekad moze da se pretvori u mehanicnost?

 

266282_091721s1_if.jpg?ver=1347838269

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja to kompenzujem Bogomislijem i Isusovom molitvom koju obozavam da izgovaram dok recimo nesto radim ili ako imam obaveze oko dece i kuce gde ne treba mnogo da pricam.

P.S. Mada Liturgija je nezamenjiva.

Share this post


Link to post
Share on other sites

hm povratiti smirenje,ja ga iskreo nikada nisam ni imao

Dešava mi se da dugo ne idem u Liiturgiju,kao recimo u zadnje vreme,večeras radim do jedno 6 ujutro tako da ni ove nedelje ništa ali se ne opterećujem....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...