Jump to content
after_silence

Смирење - најкраћи пут ка спасењу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге, - односно, у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи. 

Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у коначном није у томе да се непријатељ уништи као извор опасности, већ у томе да непријатељ постане друг. 

Дакле, зашто се треба смиравати? 

Светитељ Николај Српски нам нуди следећу мудру поуку: «Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак. Зато увек сматрај да је онај који ти чини зло слабији од тебе; и као што се не светиш малом детету, тако се немој светити ни ономе ко ти је учинио зло. Јер, он није злочинац због снаге, него због слабости. Тако ћеш сакупљати снагу у себи и постаћеш попут мора које се никад не излива ван обале да потопи све човечуљке који бацају камење у њега.» 

У житијама светаца среће се име скоро непознате свете мученице Фавсте (почетак IV в.). Она је у сасвим младо доба, у тринаестој години свог живота, била бачена на муке за Христову веру. Цар је заповедио мучитељу Максиму да на светицу излије сав ужас својих мучења. У љутим мукама Фавста је упркос очекивању околине само благодарила Богу и кротко се молила за свог мучитеља изговарајући речи: «Молим Те, Господе, заволи Максима, просвети га вером и учврсти у Свом страху.» Ова кротка молитва и жеља за добром свог мучитеља толико су погодили Максима у срце да је и сам поверовао у Христа и заједно са светом Фавстом је примио мученички венац. Тако се љубав и смирење увек завршавају духовном победом. 

Дакле, ако видите да око вас врију страсти, да вас неко гледа с гневом и да љутито говори или измишља разноразне клевете, немојте се препустити пориву сопствене љутње. Ако они који вас вређају желе да горе у ватри сопствених страсти, у пламену сопственог негодовања, бар ви немојте ући у ову ватру. С мирном молитвом у души, са саосећањем према онима који негодују, останите по страни од ових страсти. Ко зна, можда ће ваша молитва, као обилна, чиста вода, охладити огањ после којег ће у души непријатеља остати жаљење и кајање. 

У реалијама нашег страшног света постоји појава као што је сатанизам. Служитељи овог безумног култа, изабравши зло и насиље као главне животне вредности, понекад се не гнушају приношења живих људи на жртву ђаволу. Мало ко зна да у овом изопеченом, по својој окрутности незамисливом за здрав разум ритуалу, несрећни човек постаје жртва у оном тренутку кад дозволи себи да осети злобу према мучитељима. И то се сматра победом. 

Авај, култна интуиција сатаниста у овом случају одговара духовним реалијама. Христос на Крсту ђавола побеђује управо зато што за време невиних, неправедних страдања, показује љубав, добро и опраштање, а не злобу, мржњу или жеђ за осветом. Само на тај начин добро побеђује зло. Својим смирењем на Крсту Господ сакрушава ђавољу гордост и зато се већ два миленијума силе таме плаше крсног знамења. 

У Древном патерику се наводи прича о томе како је у Вавилону кћерка једног идолопоклоника имала демона у себи. Њен отац је познавао једног монаха који му је рекао: «Нико неће моћи да исцели твоју кћерку осим отшелника које познајем. Али ни они, ако их будеш молио, неће хтети то да учине због смирења. Хајде да поступимо овако: кад дођу на пијац, претвараћемо се да хоћемо да купимо њихово рукодеље. Чим уђу у кућу како би добили новац за ствари које купимо од њих рећи ћемо да се помоле и верујем да ће се твоја кћи исцелити.» Дакле, отишли су на пијац где су видели монаха који продаје корпе. Позвали су га у кућу да му тамо дају новац. Чим је монах ушао, ђавоимана му је потрчала у сусрет и ошамарила га је. Он јој је одмах окренуо други образ по заповести. Демон је, осетивши муку, завапио: «О, несреће! Заповест Исуса Христа ме изгони!» Девојка се одмах очистила. Овај догађај су испричали старци који су прославили Бога и рекли: «Обично ђавоља гордост пада пред смирењем заповести Христове.» 

У Древном патерику се говори још и о томе како је један човек којег је мучио ђаво и из којег се обилато изливала пена због деловања демона који је живео у њему, ударио по образу старца-отшелника. Старац му је подметнуо други образ. Демон није издржао дејство смирења и одмах је изашао из ђавоиманог. А старохришћански подвижник ава Мојсије је говорио: «Онај ко има смирење смирује демоне, а онога ко нема смирење смиравају демони.» 

Дакле, зашто онда говоримо о важности смирења? Ако се одговори једноставно, зато што смо хришћани, а Христос је у Свом животу испољио смирење: «Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи, и да дâ душу Своју у откуп за многе» (Мк. 10, 45). Пут до славе коју је показао Христос, води кроз смирење, које је Христос такође показао. 

Архимандрит Софроније (Сахаров) је ову истину сликовито приказивао. Људско друштво је попут пирамиде, на чијем врху се налази вођа – цар, председник, било који владар. Даље, на слојевима близу врха, налазе се људи који имају власт блиску царској, а у основи пирамиде се налазе људи под влашћу. Обично у свету најјачи потчињавају најслабије, царство палих људи се заснива на експлоатацији и насиљу. Међутим, Христос је окренуо ову пирамиду. Он Сам је дошао на чело обновљеног човечанства, Он је основа пирамиде, а у односу на потчињене Сам је постао слуга. Зато у Христовом Царству већи служи мањем, најјачи се смирује пред немоћним. Дакле, човек може да дође до истинске висине само ако се угледа на пример Христа, а не на пример оних који су Га разапели. 

Значење врлине смирења није могуће рационално описати. Њена вредност се поима искуством духовног живота, кад срце не раздиру страсне помисли освете, увреде и непријатељства, већ кад осећа мир и слободу. Нека Господ сваком хришћанину да снаге за искрено испуњавање заповести о смирењу, која је толико значајна за стицање истинске духовне снаге. 

Свештеник Валерије Духањин

Пријатељ Божији

Share this post


Link to post
Share on other sites

Честу се међу православнима сматра да је верујући човек дужан сматрати себе горим од свих. Човек верујући – је тај, ко себе сматра потпуно ништавним, који не вреди ништа. Дали је то правилно? Дали је заиста, баш то – циљ покајања?

Како схватити Христове речи «одреци се себе и иди за мном»? Дали је потребно разрушити себе да би испунили Христове речи?

– Многи психолози сматрају одрицање од себе као негативну, саморазрушујућу директиву. Но, у исто време ми знамо речи Спаситеља: одреци се себе и иди за мном? О каквом одрицању иде реч у првом и другом случају?

– Ако ми говоримо о одрицању себе, тада одрећи се себе може човек, који осећа да поседује себе. Опет – одрећи се својих намера, својих жеље или осећања, не себе као личност.

И да би то одрицање заиста била нека жртва с тачке гледишта хришћанства, то треба да буде одрицање нечега вредног, цењеног, значајног. Зато што ако човек живи у самоуничиженију , ако он себе презире и не сматра своја осећања или потребе нечим важним, тада у његовом одрицању себе нема никаквог подвига, никакве жртве.
Постији таква узречица: «на Теби, Боже, нама то не треба», Овде се не ради ни о каковом врлинском одрицању себе. А реч иде управо о самоуничиженију и самобичевању, које приводи к унинију, депресији, тузи, злоби и гневу на цео свет.

Самоодрицање, о којем говори Спаситељ – то је духовни подвиг, који подразумева одређену висоту духа и осећање сопственог достојанства, сопствених снага. И на такво одрицање од себе је способан зрео човек, достојан, са самоуважењем, који признаје високу цену своје личности, свог живота. Тада ће његова жртва заиста бити подвиг, хришћански поступак.

Разлика између самоуничиженија и одрицања од себе састоји се у томе што у одрицању од себе човек не унижава своје достојанство. Него, признајући своје достојанство, он жртвује неке своје интересе или жеље, понекад и осећања.

А у самоуничиженију човек не признаје достојанство своје личности, богоподобије своје личности. Он то одриче и, у суштини, он одриче дар Бога, не признавајући да је он образ и подобије Божије. Тј. човек уничижавајући себе, ставља под сумњу цену (вредност) своје душе, ради чијег је спасења Господ послао Сина Свога на Крсне муке.
Јарки пример самоуничижења је када људи понекад овако за себе говоре: «ја сам НАЈВЕЋА грешница», «ја сам НАЈВЕЋА ништавност». Нешто у томе има чудно, нешто ту реже уши (пара слух). Чак ако се и не разумемо много у психологију, можемо да схватмо да се у тим речима крије не одрицање од себе, него нешто друго. Не признавање своје малости, својих ограничења и слабости пред Богом, него некаква опијеност својим као ничтожеством (ништавношћу), а на самом делу својом висотом.
Да, наравно, и у самоуничижењу постоји маса «попратних» (скривених) угодности – човек, као, страда, када он себе унижава и бичује, но притом има такву угодност, нпр. као скидање са себе одговорности. Јер ако сам ја – ништа, код мене нема ништа, од мене се и не тражи много. А ако сам ја цењен човек, ако од мене нешто зависи – моја се одговорност одмах повећава за неколико пута. За самоуничижењем се понекад скрива страх, понекад инфантилност – бивају разни узроци.

У одрицању од себе човек може да ради живота других, да ради здравља другога жртвује своје здравље, што је безусловно вредно, своје време, неке своје ресурсе. Но да би се нешто пожртвовало потребно је то нешто имати. Да би та жртва била заиста озбиљан поступак, потребно је ценити то што ти имаш.

Када ја (од)дам другом човеку то што је мени вредно, што јесте у мене, просто тако, не очекујући ништа заузврат, за мене је то заиста жртва. А ако ја то не ценим, ако за мене то није важно, онда у чему је ту жртва?

– Како може да се одрекне себе савремени човек, који живи у социуму и принуђен је да се бори за своја права, права блиских у битци са чиновницима у условима конкуренције, у ситуацијама општег хамства (простаклука, покварености)?

Ако ми узмемо савремени живот, онда је потребно веома добро разделити, где заиста има места за одрицање од себе, а где то није потребно, више од тога, где је то штетно. Нпр. ако ми узмемо ситуацију неких социјалнох односа, тада дозволити да се богате на твој рачун или дозволити да манипулирају вама, да вас искориштавају – у томе нема никаквог самоодрицања.

Самоодрицање је потребно у том случају, ако други човек заиста има потребу, ако је сиромашан. А наши чиновници – упоште нису ти бедни. Они немају потребу. Они имају функцију, они имају своју улогу, они имају формалне односе. Шта радити у таквим случајевима? Понашати се ако је могуће по људски, ако не успевате – тада формално. Заступати своја права, штитити своје границе, захтевати, ако је то захтевање основано.

Бирократији наша жртва није потребна. Ми својом жртвом социјалном систему, ником не чинимо добро, а себи чинимо лоше. И понекад смо из страха спремни да жртвујемо себе, и своје блиске, и неке важне интересе, само да би изгледали «примерни» људима с тачке гледишта социума, или да избегнемо непријатности, напетост. Када говоримо о соцојалним односима, ту реч не иде о самоодрицању.

– Често људи у социјалном служењу потпуно заборављају на себе. Ближњи говоре: нама си потребан ти, здрав, срећан, а не твоји подвози. Дали је потребно такво одрицање од себе?

– Код нас бивају ситуације, када се ми превише занесемо својим служењем и не можемо да се зауставимо. Билжњи почињу да нам говоре: успокоји се, заустави се, погледај, ти већ падаш од умора, ти ћеш ускоро да се разболиш, ти си нам потребан жив и здрав, а не твоји подвози и твоји успеси. И одмах се почињемо питати: а због чега ја то на самом делу радим? Зато што аргумент, да «ја то радим ради својих ближњих», овде не пристаје.

Ближњи ми говоре: довољно је, заустави се. Значи, ја то радим не ради њих, њима то није потребно. А ради чега ја то радим? И ми се поново враћамо к осећању себе било безусловно цењеним (вредном), или непуноценим, ништавним, оним, који је дужан да се доказује, да достиже, да заслужи. Но тада се ми овде не срећемо с примером хришћанске жртвености, него с примером неуротичке жртвености.

 

Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова

http://www.pravmir.ru/ja-huzhe-vseh/

https://poznajsebe.wordpress.com/2014/10/14/ja-gora-od-svih/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мурамаса: (ако си ово питао озбиљно)

Православље заиста учи да је човјек ако је неочишћен од страсти недостојан тих визија, и да је духовно штетно да им тежи. Човјек воли визије јер је чулан, и други је разлог его, јер му прија да се осјећа посебним, вишим итд. Православље иде супротном логиком: не тежити визијама, и ако се десе, бити на опрезу да нису од лукавога (који може да их удеси знајући те склоности)

Римокатолицизам је пун тог занесењаштва у емоцијама, сликама, тјелесним манифестацијама... код нас се то сматра прелешћу (обманом лукавога) и савјетује да се томе не тежи...

Са неким духовним искуством, највише се осјети оно простим ријечима речено "Блажени чисти срцем,јер ће Бога видјети".. ово видјети није физичким очима, већ духовним.. осјетиће нешто у срцу.. интуитивно... ријетки људи опште сса духовним свијетом, али их има... Неки свети људи добију дарове који су у суштини надвладавање природе, али то је 'приде' уз светост, и они томе заиста нису тежили... За већину хришћана, та борба и надвладавање природе се односе на своју природу, коју треба измијенити.. и претхришћански филозофи су рекли да је то најтеже..

Share this post


Link to post
Share on other sites

To sam se i ja uvek pitao sta znaci. Sa jedne strane, ponavlaju se floskule da ceo svet ne vredi koliko jedna ljudska dusa, a opet, prosecan covek je nedostojan i najmanje duhovne vizije.

Gle ovo: prosecan covek je nedostojan da mu se Hristos ukaze pred ocima, ali zato nije problem da strada za njega nedostojnog.

недостојност уствари значи немогућност

не односи се на морал и морално правило већ на начин постојања

Share this post


Link to post
Share on other sites

To sam se i ja uvek pitao sta znaci. Sa jedne strane, ponavlaju se floskule da ceo svet ne vredi koliko jedna ljudska dusa, a opet, prosecan covek je nedostojan i najmanje duhovne vizije.

Gle ovo: prosecan covek je nedostojan da mu se Hristos ukaze pred ocima, ali zato nije problem da strada za njega nedostojnog.

 

Imagination is gateway to revelation. Svaki put kad si iznenada dobio ideju za neko resenje u mehanickom ili softverskom inzenjeringu imao si duhovnu viziju. Isto kao kad si u toku sparinga iznena dobio

ideju kuda ce protivnik da krene imao si duhovnu viziju. Duhovna vizija nije otvaranej nekih portala kako to Holivud prikazuje i Miroljub prepricava. Duhovna vizija nije nista drugo do aktivne maste. Aktivna masta

se od sanjarenja razlikuje u tome sto tera coveka da nesto iz sveta ideja, sto jos ne postoji u fizickom svetu, sprovede u delo i da mu materijalnu formu. Sanjarenje sa druge strane uspavljuje coveka i vodi ga u izmisljene svetove gde se ona nasladjuje tim raznim idejama i prikazima i totalnu gubi vezu sa realnim fizickom svetom i zivotom. Zato su svetitelji i oci puno pisali protiv sanjarenja, samo sto eto oni to sve markiarju jednom recju - masta. Ali svaki put kad bi oni imali te vizije to nije nista drugo nego aktivna masta koju su dozivljavali svi velikani muzike, knizevnostim, slikarsptva, vajarsta, arhitekture, inzenjeringa, nauke (Ajnstajnovo jahanje stvetlosti). E sad to sto su neki oci, a takodje neki od ovih umetnika inaucnika, imali tako intezivne "napade" aktivne maste da im se cinilo da je fizicki svet nestao i da vide smo svet ideja u svojoj aktivnoj masti to su izolovani slucajevi. Ali oni ne cine ove obicne pojave aktivne maste ista manje vrednim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

To je zabluda u koju se u današnje vreme lako upada. Pogotovo osobe koje su žrtve mobinga, narušavanja osnovnih ljudskih prava... Pa iz nemogućnosti da se odupru teroru, najčešće trpe, pravdajući to nekakvim podvigom za dobrobit porodice (jer moraju da je izdržavaju). Rezultat takvog trpljenja najčešće bude depresija i uninije, a ne radost u podvigu kao što Miroslav reče.

Послато са Lenovo A536 уз помоћ Тапатока

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан, ако се не потчини свакој страсти и помисли, и ако, духовно побеђиван, не буде остављен без икакве помоћи, од Бога или било кога другог, па услед тога готово падне у очајање, јер је искушаван са свих страна, он неће моћи да дође у скрушеност духа и да себе сматра мањим од свих, последњим слугом свима, и потчињеним демонима који га муче и побеђују. То је - Божјим Промислом пажљиво допуштено кажњавајуће смирење, за којим Бог одмах дарује и друго, узвишено, која је Божанска сила што делује Богом и Њиме све усавршава; њу човек у себи види као оруђе и тим оруђем твори чудеса Божија ( св. Григорије Синаит).

Share this post


Link to post
Share on other sites

ИГУМАН АРААМ - ЛАЖНО СМИРЕЊЕ

 

spirit1_02.jpg

 

Веома често ми не разумемо шта је то право смирење, шта значи то да себе заиста сматраш најгорим. Па тако, уместо да постајемо кротки и смирени, ми заправо почињемо да се бавимо смиренословљем тј. причамо о смирењу. Смиренословље је веома распрострањена прелест тј. лажна врлина када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не осећа то у срцу. И овај порок је у толикој мери присутан да је веома тешко не пасти под његов утицај. Има једна прича о «разборитом» монаху. Он је тако уверљиво умео да говори о својој грешности да би му његови слушаоци одмах поверовали, а када би се то десило, овај монах би се растужио. Разумете ли? Замислите себе на његовом месту, јер сви ми бар повремено долазимо у сличне ситуације. Кажемо: «Да, грешан(а) сам.» - и то делује веома смирено, или кажемо: «Нисам много образован(а), и мало читам.» Ако особа којој ово кажемо заиста покаже да верује да смо такви, ми ћемо се узнемирити, и неће нам се то баш допасти. Заправо, ми себе називамо грешницима, необразованима, говоримо о својим промашајима како бисмо били велики у очима људи који поштују врлину смирења и кротости. Ми се да тако кажем по мало вулгарно хвалимо кад говоримо: ја сам лош, јер очекујемо да особа којој то говоримо каже: а не, ти си добар. Ма не ја сам лош. Не, не ти си заиста добaр. Не, ја сам грешник. Ма не, о чему ти то говориш. Е то нам годи, и веома је тешко од овога побећи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта значи бити смирен?

%25D1%2581%25D0%25BC%25D0%25B8%25D1%2580

“Стекини мир и хиљаде око тебе ће се спасти...” Св. Серафим Саровски

- Оче Александре, шта значи бити смирен?

Смирење је – благодатни дар и тајна. 

Некоме је довољно да му се казе једна реч и он се одмах увреди, док други неко не реагује зато што је смирен. Смирење значи бити у непрекидном миру са Богом. Ако је човек смирен, онда је мир – његово душевно стање: било да му је добро или лоше, или да има невоље и неуспехе, - он је без обзира на све смирен, и чува мир са Богом. Притом он може активно да испољава свој однос према животу. Људи обично под смирењем подразумевају неку пасивност, али то је највећа грешка. Баш напротив, смирење је веома активно. Образац смирења је Господ нас Исус Христос, Који је рекао: “Јас ам кротак и смирен срцем”. Господ је Својим смирењем преобразио цео свет, победио смрт.

Смирење подразумева веома активан однос према животу, и може да има своје спољашње пројаве, а може да буде и некако скривено. Например, зна се за предивну епизоду из живота преподобног Силуана Атонског, руског светитеља, који се подвизавао на Светој Гори, и достигао највеће духовне висине, пуноћу благодатног живота. Спаситељ му се јавио, а стекао је дар прозорљивости и многе друге благодатне дарове. У руском манастиру светог Пантелејмона на Светој Гори био је изабран за економа, а било је то после револуције кад је манастир почео нагло да сиромаши. Међутим један од економа (а њихов економат је огроман) је направио неку грешку у свом раду, и манастир је претрпео тешке финансијске губитке. Окупио се савет економа. Био је тамо и отац Силуан пошто је и он био одговоран за један део. Почела је озбиљна дискусија, у којој је укораван тај економ. По завршеној дискусији, један од економа је пришао оцу Силуану: “Зашто ти ћутис, да ли ти је свеједно то што се дешава у манастиру?”

 – “Да ли ме познајеш одавно?”

 – “Па скоро 20 година.”

 – И да ли си за тих 20 година чуо да сам некога осудио?

 – Не, опрости оче Силуане.

 – Бог да прости. 

Преподобни Силуан је говорио: “Молити се за свет значи крв проливати”. Он је био молитвеник за свет, и није ћутао на том скупу, већ је ћутке вапио Богу.

Божији угодници се моле за цео свет – такав је дар Божије љубави према сваком човеку. Они у сваком човеку виде Божије створење и спремни су да пролију своју крв за сваког човека. И тако је наравно преподобни Силуан ћутке седео и молио се, и његове молитве су биле много ефектније и потребније, него те ватрене дискусије. Смирених људи има веома мало. Смирен човек је може се рећи свети човек, јер мир са Богом значи да човек савлађује своје грехе. Само грех раздваја човека од Бога, а уколико човек поседује унутрашњи мир, значи да нема греха. Смирен човек се уподобљава Богу. Господ је рекао: “Ја сам кротак и смирен срцем”. Преподобни оци су превазишли људску природу, уподобљавајући се Богу. Смирење је неопходан услов за то уподобљење. Писмо каже: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.

Када се човек смири и узда у Божију помоћ, а не у своје снаге, тада Божија сила делује у њему богато и необично. Господ даје човеку и дарове прозорљивости, чудотворства, исцељења, откровења. И преподобни Силуан је могао човеку да исприча његов живот као и преподобни Серафим. Видећи посетиоца први пут, могао је да му каже његове грехе. То су духовни врхови. И ми такође треба да тежимо да се некако смирујемо.

Први корак је – покајање – када човек нађе у себи храброст, духовно здрав смисао, да узме на себе одговорност за оно што се десило. Раније смо живели у једној куђи са великом породицом, у којој је било четворо деце. Глава породице, отац, је био тешка пијаница. Он је сматрао да он није крив, већ сви остали: жена, деца, нико га тобоже не разуме. То јест нема никаквог смирења и покајања. Човек уместо тога да се каје и осуђује себе, осуђује друге. Ако нема снаге и храбрости да призна да је сам крив, значи крива је околина. И ми често тако кажемо да су криви људи који нас окружују, и криве су околности – само не ја. Немамо храбрости да преузмемо кривицу на себе. Покајање је први корак ка смирењу, истинском миру са Богом, које и треба да буде садржина људског живота. Грех је – противприродан, уништава живот, унижава човека.

Подвлачим, смирење је активан однос према животу. То није сагласност са спољним околностима, већ напор свих снага да се оне савладају. Смирен човек потчињава себи спољашње околности које чак ни не зависе од њега, али сам им се не потчињава, остајући с Богом.

Постоји брошура о страсној сили родитељског проклетства – наравно да су деца довела своје родитеље до тога, јер су незахвална, и греше пред Богом. А родитељи, да ли су они грешни сто су проклели своју децу?

о.Александар:

Наравно дас у грешни. Зар се дете може проклињати? И у Светом Писму се каже: “Благосиљајте, а не проклињите”. Страшна је снага родитељског проклетства. За то ће родитељи дати веома тежак одговор на Страшном Суду.

А ако деца проклињу родитеље?

о. Александар:

То је исто. Проклетство је нешто страшно, то је негирање човека, жеља да му буде лоше, то је веома страшно. Ни у ком случају се не сме проклињати. Да ли су деца довела своје родитеље до тога или не, или су незахвална, без обзира на све, не смеју се проклињати.

Да ли се заповест “не суди” односи на нас? Мозе ли се себи судити?

о.Александар:

Наравно, и треба, и то веома строго, и што строжије то је боље. Покајање и јесте самоосуђивање. Беспоштедно, бескомпромисно, храбро самоосуђивање. Веома је лако почети тражити олакшавајуће околности, животне услове, - свако то зна, - и покушати објаснити због чега си нешто урадио. Покајање није објашњење због чега си то урадио, већ молба за опроштај: урадио си то, и сада се молиш “Господе опрости”, обраћаш се Богу са том молбом, јер знаш да Господ може и жели да опрости, и има власт да опрости. И Он једини може да опрости. “Не суди” се односи на друге људе.

Свештеник Александар Иљашенко

http://manastirglogovac.blogspot.com/2015/06/blog-post_14.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

И рећи ћу вам још нешто чему ћете се чудити. У општежићу, пре мог удаљења оданде, био је један брат кога никада нисам видео смућеног или ожалошћеног на било кога, иако сам примећивао да су га многа братија грдила и вређала. А тај младић је све подносио од свих њих, као да му уопште нико није сметао. И ја сам се увек дивио величини његове незлобивости, желећи да сазнам како је стекао ову врлину. Једном сам га одвео у страну и, поклонивши му се, замолио да ми каже какву помисао има у срцу, која му пружа такву дуготрпељивост [у тренуцима] када га грде или када неку другу тешкоћу трпи од неког. Он ми је природно и једноставно рекао: "Ја сам стекао навику да пазим на њихова блаћења [ћушкања] и да их примам као што их благолика штенад[1] примају од људи". Чувши то, ја сам савио уши и рекао у себи: "Овај брат је нашао пут!"[2]. Ознаменовавши се [крсним знамењем], удаљио сам се од њега, молећи Бога да [Својом милошћу] покрије и мене и њега.

 

Поуке аве Доротеја - О самоукоревању

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...