Jump to content
marija

Посланица о правом пријатељству

Recommended Posts

Пријатељ је пре свега једна дивна реч, једна дивна особа коју искрено волиш, која је увек поред тебе , и у срећи и кад си тужан, и у добру и у злу...са којом можеш све да поделиш и којој ти исто можеш да узвратиш, и она воли тебе...али то не може бити мајка, сестра или неки рођак...то је неки други однос, то није то...то је друга врста љубави...правих пријатеља нема много...то је углавном можда једна особа слична теби, са сличним убеђењима, ставовима, веровањима...особа поред које можеш да се развијаш као личност, која подстиче твој развој и обрнуто...која отклања недоумице, са којом заједно духовно напредујеш...са којом се и расправљаш, на коју се понекад мало и наљутиш, али којој са великом радошћу прашташ...са којом си срећан кад одеш на кафу и осећаш спокојство и када не причате...коју можеш да назовеш у свако доба дана и ноћи, са којом си у мислима и када није близу тебе...која зна како да те обрадује, да те утеши, охрабри , ојача...и могла бих да напишем још доста речи...али и ове су довољне да опишу особу која је захваљујући драгом 0110_hahaha моја пријатељица а одскора и кума  .mislise. joooj и коју неизмерно волим... smej.gif smej.gif ekstra

Share this post


Link to post
Share on other sites

Апропо приче  да је добар пријатељ готово сигурно и кум...

Колико знам постојао је обичај у нашем народу да  кум уопште није неко ко је најбољи пријатељ,већ неко кога једва и знаш, и готово и да се невиђају...

Основни разлог томе,што је кумство заиста било нешто свето,и тиме се избегавала била каква могућност расправа, свађа несугласица и слично...

Знам и лично за такве примере, лика који је из ваљевског краја...

Share this post


Link to post
Share on other sites

     У  данашње  време   мислим да  ми  је  пријатељ  онај  ко  ми  није  непријатељ. 0110_hahaha


klapklap

.....или онај који ми не мисли лоше  0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sta je prijatelj????

retko se moze naci covek, koga mozes nareci svoj prijatelj.

recimo da to je covek ko ce ti pomoci u bilo koju priliku, ali bas kad te crne dane dodzu, retko koga ima.

ja bih bolje rekla da svako od nas prvo treba da je covek, a tek onda nesto vise.

i ovde mislim na situacije gde bez razloga radis sitnice koje su dobre:

Na pr., ustati u gradskom prevozu kad vidis starijeg ili bolnog coveka;

pomoci finansiski( koliko god mogao ) ako neko je bolan i trebaju mu pare;

truditi se podici zdravo pokolenie, koje ce znati sta je to dobro , a sta lose.

i tek tada mozemo pricati o prijatelstvom, pa prijatelj bi bio onaj ko bi te saslusao , i cutao, a ne odmah raspricao stvari u okolinu;

prijatelj bi bio i onaj ko ne bi ti dao pare kad vidi da sve sto imas frlis bezveze, ne ceneci svoj dinar.(kako bi cenio tugi?)

prijatelj bi bio i onaj ko vidi da tvoje dete ili bilo ko drugi clan tvoje familije je u neprilici, i rece pa ponudi i svoju pomoc.

ima jos mnogo toga, ali za zal sve manje prijatelstva.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Много ми се допада та мисао да је пријатељ исповједник. У разговору , као и у односу са пријатељем долазимо до закључака о нама самима. Како о нашим гријесима, којих онда треба да се ослободимо, а пријатељ ће нам указати на њих, тако и о врлинама које ћемо његовати ,а пријатељ ће нам на њих указати. Пријатељи критикују, а и хвале!

Share this post


Link to post
Share on other sites

пријатељ је онај који ти прича истину у лице, са свесном жртвом да ти неће остати пријатељ после тога, али те не одбацује ни ако га ти одбациш.

а без неговања односа нема поноса пријатељства.

сви они који не могу да поднесу истину у лице, нису способни да имају или гаје пријатељства.

пријатељство је основни одраз односа и са Богом - уколико немате пријатеља међу људима, тешко да имате икакав однос са Богом. изузеци проверавају правило, али причам о стандарду.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар. Потребан ти је добар пријатељ уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој.
          http://avdenagom.blogspot.com/2020/02/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
       
    • By Логос
      Kaко су красне ноге онијех који доносе глас за мир, који доносе глас за добро! (Рим. 10, 15)     Коначно смо добили прилику да угостимо великог добротвора српског народа и Српске Православне Цркве, а повод је била промоција књиге „18 дана у Конгу“ на српском језику чији је аутор управо Митрополит Китруса, Катерине и Платамона г. Георгије. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је примио Митрополита Георгија у свечаној сали Патријаршије. У пријатном и срдачном разговору анализирали су досадашњу сарадњу двеју епархија после чега је Патријарх благословио представљање издања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара на српском језику на овогодишњем Сајму књига.   После пријема код Његове Светости Патријарха, Митрополит се радо одазвао позиву Радија „Слово љубве“ и дао интервју. Уследила је посета најстаријем београдском храму цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру где је митрополит Георгије имао прилику да се поближе упозна са историјом дворске цркве Обреновића и обиђе музејску збирку и библиотеку. Амбијент Митрополитовог конака је било идеално место да Високопреосвећени г. Георгије дâ интервју за Телевизију Храм.   Плато београдског Сајма био је мали да прими све заинтересоване посетиоце. Међу гостима су били присутни генерални конзул Грчке г. Димитриос Михалис, свештеници из Архиепископије и других епархија, верни народ и београдски богословци које је овог лета угостио митрополит Георгије у својој епархији.   Секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић је поздравио све присутне и представио аутора књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара.   Предавање је било аутентично и стекао се утисак да су сви присутни осетили део атмосфере у Конгу коју је митрополит Георгије живо описао. Уследила су питања на која је Митрополит радо одговарао. На самом крају велики број посетилаца је купио књиге, а аутор их је потписивао.   У завршној речи секретар старатељства се захвалио Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама и подсетио да је сав труд око објављивања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара, доласка Митрополита у Београд и представљања на Сајму књига има за циљ то да се сва добијена средства од продаје књиге пошаљу у Митрополију Конга у Африку као подршка мисионарима и за копање бунара за пијаћу воду.   Надамо се да ће ова мала књига по обиму, а велика по значају стићи до многих читалаца и пробудити у њима свест и савест о мисионарењу које је неодвојиво од саме суштине Цркве јер како је и сам аутор књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара рекао цитирајући Светог Јована Златоустог: „Црква или мисионари или не постоји као таква“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14).      Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.   Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.   Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.   Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности.   Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту.   Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души.     Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...