Jump to content
Перса

Znamenite žene

Оцени ову тему

Recommended Posts

ИВАНА ПЕТРОВИЋ
(Мајка Његошева)

Ивана Петровић припада том времену у коме се није толико писало о женама. Улога жене у породичном животу била је велика, баш као и данас, али се томе није придавала никаква посебна важност. Било је сасвим природно да је жени место у кући поред деце, да се брине о свему ономе што може и што не може, па макар она била из владарскога дома или рода. Баш те и такве жене родише многе велике синове и кћери нашега народа.

У Његушку питому долину под Ловћеном Ивана је дошла 1812. године. Родом је била из угледне породице Пророковић из Котора. Сестра чувеног капетана Лазара. Била је јако лепа, висока црнка, очију крупних и топлих као жеравице. Кротка али поносита. Легенда каже: „Једног прољетног дана крену Томо, кршни Катуњанин, најмлађи син Марка Петровића неким послом у Котор. Стигавши надомак града сустиже га страшно невријеме. Муње су палиле небо, ветар је ломио грање. Морао се негдје склонити. Знао је да се у близини налази Вилина пећина, те пожури да се склони. Када закорачи у мрачну дупљу стијене, трже се као да га усред те тмине опече зрак јулскога сунца. Пред њим је са јагњетом у наручју стајала прелијепа дјевојка бијелог лица и крупних црних очију. Томо се збуни, знао је да су по предању у овој пећини некада боравиле виле, а ова дјевојка што пред њим стоји, као да је једна од њих. Видјевши га збуњеног и изненађеног она брзо изговори: „Не бој се, нећу ти ништа. Ја сам Ивана Пророковић, пастирица, сестра Лазара Пророковића из Котора. Наша су пасишта поред пећине, па сам се и ја склонила од невремена.“

Тога истога дана, када се Томо вратио на Његуше у свој дом исприча оцу све и замоли га да вилу из Пророковића испроси за њега. Тако је почео Иванин живот у владарској кући Петровића.

Петровићи су се негде у 15. вијеку, за време владавине Ивана Црнојевића, доселили под Ловћен. Засеок по њима доби име Ераковићи. Дошли су из Босне, из места Зеница. Постоји кажу истинита прича по којој Ераковићи бејаху кабадахије у односу на мирне Вељокрајане (Његушке), кад се доселише... Тако се миран староседелачки живаљ покрену пар пута Иванбегу на Цетиње са жалбом на досељенике, али господару дојади јадање Вељокрајана, те запита: „А колико је то тих Ераковића кад вас муче и мира вам не дају?“ Кад чу да су то само седморица браће Ераковића, он прокле све речима: „А кад је тако, дабогда се ти Ераковићи хиљадили а вас ниђе не било!“

Крајем 1812. године Ивана по први пут постаје мајка. Рађа јој се син Јоко. Након Јока, који се упокојио врло млад, добија још три сина: Радивоја, Пера и Пиља, а онда и две кћери: Марију и Ћане. Живели су у великој породичној кући у Ераковићима, а поред њих и друга Томова браћа са својим породицама. Централна просторија у кући припадала је Тому и Ивани. Ту је било огњиште, ту су се хранили, ту су и спавали. Ивана, иако снаха из владарске куће, живела је као и све друге жене тога доба. У наћвама је месила хлеб и пекла га у црепуљи под сачем, разлевала млеко у карлице, правила сир, бринула се о стоци, и подизала децу. И била је сретна. А како и не би била. Кућа јој је била испуњена децом.

Иста кућа у којој су пре њеног Радивоја проходали и проговорили владике: Данило, Сава, Василије и сам Свети Петар Цетињски. Децу је подизала и васпитавала у духу мајке хришћанке, Црногорке из тога времена, а то је значило да буду добронамерни, храбри, поштени, да на живот гледају бистрога погледа, да буду одважни Христови војници и да се храбро носе са животом ма какав он био. Иако су тада мајке у Црној Гори имале онај почетни утицај на децу, првенствено мислим на синове, а касније је та улога препуштана очевима, како би се научили да буду ратници и одважни мушкарци, мајчински утицај је заправо био најважнији, далекосежан, плодоносан. Оно што би мајка посејала у срца своје деце у њиховом раном детињству, то је целога живота доносило плодове, било добре, било рђаве. Када јој се родио Раде, Ивана није ни слутила да је родила највећег мислиоца Црне Горе. Старала се и бринула као свака мајка да јој одрасте здрав и јак, молила се Богу да га сачува од разноразних болести којима у то вријеме није било лека. Успављивала га је и уплаканог умиривала причама и песмама о Немањићима и косовским јунацима, дојила га је њиховом вером и јунаштвом.

Када је Раду било дванаест година, владика Петар Први, његов стриц, одведе га у Цетињски манастир, да се учи и васпитава. Већ тада Раде саставља своје прве песме и показује песнички дух. Две године након доласка у Цетињски манастир, тачније 1827. Раде добија новог учитеља - Симу Милутиновића, који га учи класици, уметности, историји, философији и књижевности.

18. октобра 1830. године умире митрополит Петар Први Петровић Његош. Његова жеља је била да на место митрополита црногорског дође његов синовац Раде Томов. Раде је тада имао само седамнаест година. У почетку су му у владарским пословима помагали отац и ујак, капетан Лазар Пророковић.

Два дана након стричеве сахране, Раде прима монашки постриг у манастиру Врањина. Неколико месеци након тога је рукоположен у чин архимандрита. У писму из тог периода, упућеном Јеремији Гагићу, он изражава велику жалост за својим стрицем и владиком: „Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: „Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад? А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: „Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.“

1833. године у Казанском сабору, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја Првог и свих чланова Синода. Његош је том приликом из Русије донео 11 сандука пуних књига, за потребе школе која је отворена на Цетињу, за цркву и себе лично. Купио је и штампарију намењену за штампање буквара, часословаца и псалтира. 1835. године постаје архиепископ. Током 1838. године Његош је у близини Цетињског манастира саградио нови опремљени дворац са пет одељења, високим зидовима и кулама, који је касније добио име Биљарда по првом билијарском столу донетом 1839. године. У Биљарди су биле и владичанске одаје. Дворац је био простран али доста влажан, тако да владика полако почева побољевати од реуматизма. 1845. године саградио је скромну капелу на Ловћену са жељом да га у њој сахране. За сво то вријеме, Његош пише и оставља своме народу у наслеђе богато песничко надахнуће преточено у Горски вијенац, Лучу микрокзму, Лажног цара Шћепана Малог, Огледало српско, Свободијаду и мноштво песама. Лучу микрокозму Његош је посветио своме учитељу, Сими Милутиновићу. Дело у коме најпотпуније открива свој филозофски дух и стремљење своје личности познању и небеском призвању.

О преблаги, тихи Учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су свјетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресенијем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога Спаситеља.

Шест година након што је саградио капелу у којој је желeо да буде сахрањен, болест га савладава и 19. октобра 1851. године у 10 сати ујутру, владика Раде, Петар Други Петровић Његош умире. Имао је само 38. година. Уочи потоњег дана, 19/30. октобра, присутним сенаторима и рођацима Његош је рекао: „Мила браћо моја! Ево сам вам баш дошао на ждријело вјечнога дома! И виђу да ћу умријет, и тешко жалим што ћу вас оставит, е ћах још рад бити двије године живјет, и видјет ћасте како ћах прославит Црну Гору, али воља Божја не даде! Ја сам вам свеђер причао и каживао куђ сам ишао и шта сам видио, шта сам радио и шта сам стекао. Ја сам све ово чинио за добро и поштење наше, и колико сам могао, свуђе сам ви наредио и направио да ве неће бит стид. А сад, браћо, послушајте што ћу ви најпошље рећи. Заклињем ве Богом и Светом Госпођом, држите Пера за господара и слушајте Ђорђа. Зеко нека сједне на моју столицу, те буде за тога. Ви живите у договору и у љубави братској, па ће тако и сви остали Црногорци. Не гоните Брђане, нити их пуштите крвницима Турцима.

Не насрћите на ћесареву земљу ни на ћесарева човјека. Од кокошке до главе, ко украде или насилице учини у ћесареву земљу да се мушкета. Чувајте се од злијех Турака и ш њима гледајте да у миру будете, а не пуштите богме нико да вас таре. Држите се Русије и слушајте цара русискога, и биће вам свако добро. Он ће вам ону помоћ и унапријед дават, ако вам је узбаста уздржат. Учинио сам три тестамента: један је у Бечу, други у Петерзбургу, а трећи код консула у Дубровнику, и овога пошто умрем прочитајте народу. Још вам препоручујем и аманет предајем: кад умрем, копајте ме на Ловћен код нове цркве. Преблаги Господе Боже, препоручујем ти моју душу и биједни народ црногорски!“

И потоња молитва за Црну Гору и народ коме је био владика и господар: „Боже и Света Тројице помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!“

Прије него је издахнуо, господар Црне Горе је отворио очи, погледао око себе, узео жељу од света и остао тако са отвореним очима.

У Владичином тестаменту стоји: „Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“

Туга и жал надвили су се над Црном Гором када је прерана смрт однела господара. Кроз кукњаву и јад непробојне масе која је дошла да се опрости са својим Владиком, пролазили су мајка Ивана и отац Томо, старица и старац. „Није ми умро, не! Он је мени жив! “ - повика мајка, а кад га угледа мртва, рече: „Како ми те Бог украсио, мимо иког, славо моја! “ Није стигла да од сина узме последњу жељу. Мирним и стаменим гласом проговори: „Браћо Његуши, соколови Црногорци, није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање, нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.“ Онда се обрати мртвоме сину: „Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашег, зар доживјех да те и таквог видим? Бог ти дао рајско насеље! Ваистину Божију и смрт ти је лијепа! Све ти пристоји, па и смрт!

Ја сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божијом родила, одгојила и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божију никад за тобом нећу плакати. Кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка... Треба да плачу оне мајке, које рађају издајнике и погани људске, а не ја! Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео, барем ће и Он од тебе имати шта тамо да види!“

А отац каза: „Помога ви Бог браћо Црногорци! Дао Бог и Света Тројица да ова смрт мојега сина и вашега и мога господара буде срећна за све нас и нашу витешку земљу!“ Старац се затим сагао, целивао крст и десницу Владичину говорећи: „Желио бих те и у образ пољубити, али то не могу, ти си у окрути владичанској, ти си преосвештено лице, све ти просто било!“ Из очевих речи видимо колико је било изражено поштовање према свештеничком чину, укорењено на један природан начин.

А мајка?! Она овде није само Владичина рањена и ожалошћена мајка, напротив, она је мајка читавог стада његовог, јер их она теши, она храбри, примером учи... Кад она као мајка срце своје стеже и неће да кука и плаче, коме од ње теже може бити. Знала је мајка да је Његошева смрт тежак ударац за напаћени народ. Смрти великих људи уносе страх и неизвесност у душе, зато је хтела да их охрабри, да их учврсти, осоколи, да им понесе мало њихове муке иако су јој сигурно и њене биле големе. За оцем је затим приступио Ђорђије Петровић, и љубећи руке Владичиним родитељима рече: „Драги мој стрико и мила моја стрино, вазда сам знао да сте ви били Богом изабрани пар људски, али ми је тек сад јасно зашто је Владика био такви као што је. Сад тек видим да је Владику имао ко родити. О, да је њему сад устати, да му је видјети вас, своје миле и драге родитеље, да му је чути ваше говоре о овоме по вас и нас све најтежем часу, допунио би своју пјесму, пјесмом оцу и мајци, проговорио би онако, како је само он знао, умио и говорио. Благо Црној Гори! Док су такви очеви и мајке нико нама неће наудити, вазда ће се у нас рађати прави соколови, лавови и витезови такви, који ће одољевати свијема невољама, мукама и оскудицама и који ће очувати вазда славно име и свету слободу.“ Присутни народ оста скамењен, гледајући на оца и мајку, на Тома и Ивану. Преблаги Господе, постоји ли неко такав, да ли заиста постоји толико срце у једне мајке, која напросто теши народ, не тражећи утеху за себе. Колика је љубав њена према Господу, колика је вера? Он за мајку није умро, он је жив! Баш као што пред Господом нема мртвих! И баш због оваквих мајки сећамо се Светитељевих речи да је: „материнска љубав најблискија Христу Спаситељу“. Љубав која оживљава, љубав која не јадикује.


http://www.svetigora.com/node/7138

Share this post


Link to post
Share on other sites

ГЕОРГИНА - ЂУКА
(Мајка Николе Тесле)

180px-Djuka_mandic.png
Ко зна да ли би дете икада имало љубави према мајци када не би осетило љубав мајке према себи’’, речи су нашег Св. владике Николаја Велимировића.

Мајчинска брига и љубав прате нас као сопствена сенка, кроз цео живот. Њене поуке и савети изговорени безброј пута, одзвањају у нашим ушима чак и онда када их не желимо чути.

Историја памти много значајних и великих жена, које су се разним својим талентима истицале у свим друштвеним сферама живота. Посебно место међу свим тим важним и великим женама заузимају мајке хришћанке. Њихово основно занимање је било васпитање деце и поучавање у духу вере Христове, а њихови дарови су били велика вера, безрезервна љубав и несебичност.

Једна од таквих жена била је и Георгина Тесла, мајка нашег познатог научника, проналазача и изумитеља Николе Тесле. Георгина, у народу познатија као Ђука, била је унука свештеника Томе Мандића и сестра митрополита дабробосанског Николаја Мандића. Међу Ђукиним унуцима, истакнуто место припада архимандриту Петронију Трбојевићу, првом доктору теолошких наука међу Србима и игуману манастира Шишатовац на Фрушкој Гори.

Ђука, супруга свештеника Милутина Тесле, са својим мужем изродила је петоро деце, синове Дана и Николу, и кћери: Ангелину, Милку и Марицу. Син Дане погинуо је у својој четрнаестој години. Након те несреће, породица Тесла сели се у Госпић.

Николини родитељи желели су и веровали да ће њихов син наставити свештеничку лозу. Ипак, то се није догодило.

У својој књизи ‘’Моји изуми’’ Тесла се на посебан начин захваљује мајци за свој изумитељски дар и каже: ‘’Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица у крају и припадала је лози изумитеља. Њени отац и деда су изумели многобројна оруђа за домаћинство, ратарство и друге сврхе. Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових многоструких могућности. Изумела је и конструисала свакојаке направе и алатке, ткала најлепше шаре од вуне коју је сама прела. Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна. Неуморно је радила од ране зоре до касно у ноћ и безмало сва одећа и покућство у кући били су дело образовања.’’

О племенитости и величини њене хришћанске душе Никола говори: ‘’Она је заиста била велика жена, ретке умешности, храбрости и моралне снаге која се храбро супростављала животним невољама и стекла многа тешка искуства. Када јој је било шеснаест година некаква заразна болест харала је земљом. Њеног оца су били позвали да обави последњу причест болесника на умору, а за време његовог одсуства она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страшна болест. Сви чланови те породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим. Она их је сама окупала и обукла. Пошто их је, према обичајима својих предака украсила цвећем, положила их је на одар. Када јој се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану.’’

Оба Николина родитеља, као и остали чланови његове породице били су обдарени невероватним памћењем. Подстакнут од своје мајке, трудио се да је превазиђе још као дете. Видевши да је наклоњенији техници него богословији, Ђука се трудила да убеди Теслиног оца, да је за њега боље да студира технику. Њена заузимање као и Николино лоше здравље имали су пресудни утицај да отац промени своју одлуку. Сина је, испративши га у свет, даровала једном лепом личком плетеном торбом. Где год био, Тесла се од те торбе није одвајао. Она му је била замена за мајчину слику, коју није имао. Како у време највеће славе, тако и у време највећих животних искушења, та торба је увек била у његовој соби, пред његовим очима. Мењао је хотелске собе али у свакој од њих била је и Ђукина торба. Подсећала га је на мајку и на све оно што је та реч за њега значила. Подсећала га је на њену велику љубав, њене молбе и савете. Учила га је мајка да буде милостив према свима којима је помоћ потребна, да буде пажљив и да увек, колико може, мисли на своје рођаке. Учила га је да воли све што је Бог створио. Учила га је да буде пријатељ. Ђука је имала велико разумевање за добре, али и за лоше ствари у животу своје деце. У једном периоду своје младости, Никола се одао пороку коцкања. Отац се због тога јако љутио. Мајка је свему томе прилазила као пролазној страсти. Тесла о томе говори: ‘’Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом. Сећам се једно поподне, када сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са свежњем новчаница и рекла ми: ‘Иди и забављај се!’ што пре изгубиш све што имамо, то боље. Знам да ће те то проћи.’ Била је у праву. Тога трена сам победио своју страст, и једино сам зажалио што није била стотину пута јача. И не само да сам је савладао већ сам је из свог срца ишчупао, тако да није остало ни трага од жеље за њом. Од тад сам према свакој коцки равнодушан као према чачкању зуба.’’

Ђукино мајчинско умеће научило је Теслу да кроти страсти у себи. Касније се Тесла изборио са страсним пушењем, па чак и пијењем кафе.
Своју децу је учила да воле Бога, да му се моле и да верују. У њиховој кући славили су се имендани, празновали сви велики празници и постили постови. Тесла је и у немаштини и у богатству чувао мајчине савете као светињу.

У време својих највећих успеха и врхунских признања у Европи, добија телеграм из Госпића у којем је писало да му је мајка на самрти. Кренувши одмах, затекао је мајку у животу. Сео је крај ње и чекао да прогледа. И дочекао је. Грлио је мајку, грлила је мајка њега. Није се одмицао од ње данима и ноћима.

Ове тренутке Тесла је и забележио: ‘’Био сам потпуно исцрпљен због боли и дугог бдења, и једне ноћи, одвели су ме двије улице даље од наше куће. Док сам тако беспомоћно лежао мислио сам да ће ми мајка, док сам далеко од њене постеље, сигурно дати неки знак. Цијеле ноћи напето сам ишчекивао, али ништа се није догодило до раног јутра, кад сам заспао или се онесвјестио, и видео како облак носи анђеоске ликове предивне лепоте од којих ме је један гледао с љубављу и постепено попримао обрисе моје мајке. Појава је полако лебдела мојом собом и нестала, а ја сам се пробудио услед неописиве сласти, после које је пјевало мноштво гласова. У том тренутку толико сам био сигуран да је моја мајка управо умрла да је то било немогуће изразити ријечима. И то је била истина...’’

Било је то уочи Васкрса, на Велику суботу, 16. априла 1892. године. Тесла се са своје три сестре, горким јецајима и великом тугом у срцу опростио од своје мајке Ђуке.

Остала је њена неизмерна љубав, њено разумевање, и личка торба, уместо слике да га сећа на мајку, мајку која га је нарочито волела.


http://www.svetigora.com/node/6517

Share this post


Link to post
Share on other sites

КАТАРИНА ВЕЛИМИРОВИЋ
(Мајка Светог Владике Николаја Жичког)

183131_189945541037994_4752869_n.jpg

На четрдесетак метара од Лелићке цркве налази се капела у којој је сахрањена Ката Велимировић. На споменику је записано: Овде почива тело Кате Д. Велимировић рођене у Стрмној Гори 1860. године од оца Алексе и мајке Пајке Филиповић. Упокоји се као монахиња Екатарина у суботу 26. августа (8. септембра) 1945. године. Господе помилуј и спаси! Светој души своје матере подиже овај свети споменик захвални син, епископ Николај.

Ову дивну мајку од њене деветоро деце надживео је само један син, велики угодник Божији, Св. Николај Жички. Каква је морала бити ова мајка, када је родила оваквог сина и да ли је другачији могао бити овај син када је рођен од овакве мајке? Катарина је била најстарије од шесторо деце у благочестивој заједници својих родитеља. Крштена је у манастиру Ћелије добивши име Екатарина. Кућа у којој је одрастала бројала је много чланова. Филиповићи су били побожна породица и гледали су да своју кћер удају у добру кућу за честитог и богобојажљивог момка. И тако и би. Када јој је било деветнаест година, Ката се удаде за Драгомира Велимировића у суседно село Лелић. Велимировићи су такође живели у великој заједници. Снаху Кату сви убрзо заволеше. Била је кротке нарави, све је поштовала и свима служила.

На Туциндан 1880. године њу и мужа јој Драгомира Бог обрадова првом златном јабуком, дарујући им сина Николу. После Николе родише се: Стеван, Душан, Нинко, Богосав, Љубисав, Алекса, Николија (звана Косана) и Ангелина. Мајци Кати пуне и руке и душа. Веселе црне очице њених соколова и соколица сијале су из сваког кутка куће. Имавши дивни пример своје мајке пред собом, деца иако бројна дисала су као
једном душом. У селу није било ружне речи за њих. А Кати пуно срце радости и пуне руке посла. Требало их је све нахранити и обући, опрати и очистити, имање одржати, мужа дочекати. Сву одећу је својим вредним рукама израђивала. Нису је виђали ни на пијаци ни на вашарима.
Једино сабрање на које је Ката одлазила било је недељно, литургијско и њему се много радовала. Устајала би са песмом првих петлова како би стигла да сву децу умије, очешља, обуче у чисто и поведе у цркву.

У кући Велимировића много се држало до молитве. У заоставштини Св. Владике Николаја остао је сачуван један опис заједничке молитве у коме стоји: „Ја сам рођен у једноме селу у дому од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен посао преко седмице, скупљали смо се ми да би се помолили Богу. Увече би мој дед, глава куће, сазвао молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно време, молили смо се у кући, а када је лепо време напољу у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, месец права икона, мили дед свештеник. Он би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио сваког од нас. Онда је почела тиха молитва, прекидана само час и по час уздасима и побожним шутањем. Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда... Молитва би се завршавала дубоким поклоном и гласним - Амин. Када ми данас пада на памет ова молитва ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осећао у свим великим и раскошним црквамама света у Европи и Америци.“

Катин муж Драгомир био је имућан и писмен сељак. Обављао је писарске послове у срезу Подгорском. Једнога дана стигло му је претеће писмо у коме су га хајдуци који су у то време харали колубарским крајем уценили да донесе 100 дуката или ће му у противном отети тек рођеног сина Николу. Драгомир се дуго опирао овој уцени. Међутим једнога дана када је мати Ката отишла на њиву и са собом понела дете у колевци, хајдуци су се појавили из оближње шуме, сели крај колевке и позвали Кату. Рекли су јој да ће узети дете као таоца док њен муж не донесе новац. Ката је се скупивши сву своју материнску снагу окренула разбојнику, ударила га по лицу и зграбивши колевку побегла у шуму. Хајдук збуњен њеном великом снагом и храброшћу пусти је да побегне. Велимировићи су на крају ипак морали предати тражени новац. Касније, када је владика Николај боравио у Лондону, у једном ресторану српске кухиње срео је тог истог човека како иде од стола до стола и продаје књигу „Живот једног хајдука“. Владика га позове за свој сто и стаде са њим разговарати, рекавши му да је свештено лице из Србије. На крају га упита да му исприча како је било у селу Лелићу код Ваљева када су од оне младе тражили дете, рекавши му да је о томе прочитао у новинама. Овај му исприча све како му је и мајка казивала. Владика му тада откри да је то дете у колевци био он сам.

Живела је мати Ката и дисала као свака мати за своју децу. Брижно их је подизала и Богу упућивала. Речи су јој биле тихе, али оштре. Свака поука је имала смисао и велики одјек у срцима њене деце. Понекад, када је то било неопходно, знала је и да укори, благо али значајно. Касније, када су мало поодрасли, притицали су мајци у помоћ, свако по својим могућностима. Неко да причува стоку, неко да донесе воде, обуче млађег брата или сестру. Осамнаест милих ручица се својој нани пружало у помоћ. Једно по једно, стасавали су за школу. Пошто су живели у задрузи, морали су се договарати које ће дете слати у школу, јер није било довољно новца за школовање свих. Божијим промислом, после великих преговора, Николу као најстаријег уписаше у први разред 1888. године. Одмах је био запажен као веома надарено и бистро
дете и тако је и остало током читавог даљег школовања.

Катарина и Драгомир, благочестиви, побожни људи одгајали су своју децу пажљиво, старајући се да се не огреше о благослов родитељства који им је Господ подарио. Учили су их да буду часни и вредни, марљиви у сваком раду којег би се прихватили. Али и они сами су били такви и својим животом деци су давали најбољи пример. Након завршетка богословије, Никола постаје учитељ. 1904. године долази у школу Доње Лесковце, у близини Лелића. Те исте 1904. године почињу дани бола, страдања и туге мајке Катарине и куће Велимировића.Умире њен седми по рођењу син Богосав у 10-ој години живота. Само две године након Богосава из мајчиног наручја смрт је отргла Љубисава, Николију и Ангелину. Сво троје за годину дана. 1907. године умире јој и Стеван. За три године петоро их је мајка испратила, пет рана у срцу закопала, пет хумки сузама својим залила. Али и поред свег свог материнског бола, као сенка ходајући знала је казати: Бог дао, Бог узео, Богу нека је хвала! Ова њена реченица је за чуђење, за дивљење, за размишљање! То није само пука изјава речена утехе ради, јер мајци која толику децу изгуби утеха не може бити изговорена реч, већ једино жива вера у живога Бога и Његово вечно Царство! То је сва философија живота једне мајке хришћанке, чији је живот истински посвећен Богу и ближњима. Као праведни Јов, мати Катарина, страда и даље. 1909. године умире јој и Нинко. Ђака шестог разреда ваљевске гимназије, генијалног интелектуалног потенцијала, виспреног и обдареног многим талентима, пред којим се тек отварао живот пун могућности, открића односи непредвидива и болна смрт. Скупља тужна мати Ката своје све празније руке, склапа их на грудима у молитви ка Господу, да јој сачува оно што јој је остало, да јој се огњиште не угаси, кућа не испразни. Од осамнаест милих ручица што грлише уморно тело њено, сада јој шест грле уморну и пострадалу душу.

1909. године, након завршених студија у Берну и после прележане тешке болести, дизентерије (од које је и умро његов брат Нинко) Катин и Драгомиров син Никола се уз родитељски благослов монаши и добија име Николај. Убрзо након монашења рокоположен је у чин ђакона и јеромонаха. Био је јако цењен у интелектуалним круговима широм Европе. Одржавао је предавања на разне теме и покушавао да своју земљу представи у правом светлу. 1914. године почиње рат и харање трбушног тифуса међу војницима. Катин син Душан оболева, у бунилу од велике грознице скаче кроз прозор са другог спрата Ужичке болнице и умире. Иза Душана је остало мушко дете Јован (потоњи епископ шабачко-ваљевски) и његова мајка Пеладија, а иза Стевана са Катом остаде његова тек рођена кћер Софија. Кућа Велимировића тугом и болом завијена у црно, борила се са страхом од још смрти. У кући је остао само Алекса. Мајка Ката је савила руке око оно мало чељади што јој је остало. Првенца свога кога је давно испратила у свет била је жељна. Када га је испраћала даривала га је једном тканом сељачком поњавом, да га у хладним зимским данима греје и подсећа на топлину родитељског дома и мајчиног скута.

1919. године Николај је изабран за епископа, и устоличен на трон епископа жичких. Своју пострадалу мајку владика Николај је често посећивао и тешио. 1926. године смрт односи и Алексу. Толико несреће се сручило на дом Велимировића, да је право чудо како се сама кућа од толиког бола није срушила. Иза Алексе је остало двоје мушке деце, Тиосав и Радосав и његова жена Вукосава. Катине снахе Пеладија и Вукосава волеле су је као мајку. Савиле су се око ње са својим сирочићима као новорођенче на мајчиним грудима. Свако је своје бреме носио у тишини, а Ката иако срца угашеног од бола и даље је била стуб породице. Након Алексине смрти, живот је за Кату стао. Мисли јој се помутиле а тело издавало. Помишљала је на најгоре, скрхана болом, није јој било до живота.

Њен Нико, како је звала владику Николаја трудио се да је охрабри, поучи да се помири са животом да настави даље. 1929. године умире њен животни сапутник и сапатник, супруг Драгомир. Ката залеђеног срца, као да јој је сваки дан почињао помишљу да ли ће тога дана неко умрети, да ли ће је неко напустити. Многи су је наговарали да оде у Жичу код владике Николаја, али она је одговарала: „Ја не могу кућу оставити; мени је овде најбоље. Како ћу ја оставити моју Пелу? Нас две смо од Бога одређене да чувамо огњиште у овој кући“. Снаха Пела јој је била трачак светлости у њеној тами. Све своје недаће са Пелом је делила, у њу гледала као у сина. А Пела је била и човек и жена. Бринула се о преосталим чељадима куће Велимировића. Помагала у градњи цркве у Лелићу, свекру Драгомиру била десна рука. 1943. године Ката се замонашила. Како је и срце издавало, а ноге давно ослабиле, пала је у постељу. Ништа од хране није узимала осим грожђа. Осетивши скору смрт, говорила је: „Морам ићи, деца ме моја зову, само ме Нико зауставља, он ми не да...“ А Ника је чекала и чекала... На крају је рекла: „Сву сам утробу изручила рађајући децу, па ми их свих Бог узе до јединог мог Нике, а и он у белом свету... Просто нека је моме Ники и овог и оног света. Бог му дао па свакуд добро био!“

Пред смрт је својој снахи Пели наредила како да се изврши сахрана, све до танчина, кога ће звати, ко ће јој сандук направити, шта ће коме даривати. Пред смрт се исповедила и причестила. У летопису манастира Лелић протојереј ставрофор Ђорђе Колџић је записао свој последњи разговор са мати Катом и њено виђење пред саму смрт: „Уочи саме њене смрти позвала ме да ми нешто рече. Дошао сам рано ујутру, био је петак - Звала сам те попе да ми читаш једну молитву. По свршеној молитви почели смо разговор. Ја сам је раније чешће пута питао да што не сања или чује ноћу, зато ће сада мати Ката рећи - Попе, све што си ме раније питао сад ми се догађа. Чуј, јуче лежим овде на кревету док ће неко зовнути... Като, па још једном Като. Ја се одазвах и подигох, оно никог у соби нема. Тако неколико пута. Ето јуче овде у соби, будна сам али видим овде у оном ћошку за вратима једног ружног човека, крезубог, права наказа. Погледам на мој кревет, ниже мојих ногу дете се игра са нечим. Уз кревет, до мојих ногу, стоји једна девојка. Ја чудна ти је мили Боже, само да си је видео, као да си је на ватри чварио, тако се зајапурила. Коса јој ко најлепша свила пала по раменима, није се повезала марамом. Чујеш, оне дивоте ниси видео. Одонуд, преко собе дође друго дете у црвеној хаљини, стаде преда ме и рече: Рацо је рекао... Ја тек упитах, а шта је рекао, оно ућута и нестаде свега тога.

Ја сам објашњавао мајка Кати да то није била девојка већ анђео или Света Богородица. Она још додаде Оно на земљи не може узрасти. Ја сам се често умишљала да ли је оно истина што ти мени причаш да душе наше живе на небу. Сад видим да заиста душе живе. Када ми је ово причала изгледала је врло блажена и радосна. Ја њу нисам никада видео тако духовно задовољну и јаку. Изгледала је као најсрећнија мајка која на души нема ни трунке бриге ни за шта. Њена ведрина прешла је и на мене и ми смо се као мала деца смејали и весело разговарали. У најбољем расположењу смо се растали. Нисам могао ни наслутити да нам ово може бити последњи разговор, али ми је било јасно да је имала неко духовно виђење и обрадовање. И овог пута, као и увек, нудила ме је да доручкујем.

Упокоји се мати Екатарина у суботу 26. септембра 1945. године, у својој 85. години живота, испративши пред собом оног коме се пред Богом заветовала на вечну љубав и верност и осморо своје деце која се из те љубави изродише. Остави за собом једног, а тај један се посвети, наш Св. владика Николај Жички, који у својој беседи о мајци и материнству рече: Шта је мајка? Мајка је биће најсличније Богу! Питање које сам често постављао самом себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена па кршећи руке поче преклињати: „ Господо моја...Немојте га убијати, не знате ви колико је он добар био. Наведен је на зло, учинио је једно недело, али ја знам много његових добрих дела. Ако не верујете мени, ако не верујете његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Преклињем вас не убијајте њега, ево убијте мене.“ Овај догађај дубоко се урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спаси грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке. Зашто је Христос пострадао за грешнике? Зашто је у сваком грешнику видео неко добро, под пепелом зла. Исто као што мајка и само мајка може да нађе неко добро у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој.

Поклонимо се зато материнству јер је свето и свим мајкама, а нарочито оним правим хришћанским, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера многи светитељи и светитељке и толики други стубови православља не би били уписани у наш календар. Да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову Св. Ану, и како бисмо могли и помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића: Св. Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Св. Стефан Дечански, па цар Урош, посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера. Из светог корена свето је и стабло. Сећамо се мајки које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије и безбројне страдалнике и мученике за Крст часни и слободу златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђелску поуку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу.“ А без онакве несравњиве јунак мајке, зар би Југовићи пошли у смрт, свесно и драговољно, под крсташем барјаком. Па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства. Царица у порфири и царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу, телесна мајка кћери и синова, но духовна мајка многе сирочади српске после слома косовског. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи. Царица на земљи и верујем царица у Царству небеском. Па зар да се не сетимо мајке Ангелине коју баш мајком зове сав српски народ, мајка која је изродила свеце и војводе док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходи ла свога великог мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим заувек, сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју. Може ми неко замерити, да ја овде говорим само о краљицама и кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке. Не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села ваљевског.

И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш оно што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историје били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе, чије су главе круном крунисане и чија су бедра мачем опасана била, и чији су подвизи ушли у црквене стихире или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија! То су оне оштре Српкиње, које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању, јер сам их лично негда с дивљењем гледао у рату широм отаџбине. Сетимо се браћо и матера коритара, то су оне сироте удовице, које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју исхраниле, ишколовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте кад им је мајка иза туђих корита, сапуњавом руком додавала новчиће за буквар и читанку.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сад су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке и своје и туђе! Јер свака је мајка, по природи, као мајка, слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску којој је она најсличнија. Поклонимо се свим светим матерама Православне Цркве и свим матерама Српске Цркве, поклонимо се мајкама и женама српским, и да се са благодарношћу помолимо Господу Богу.

О, Свевишњи Господе Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их Господе у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве Немањића и Свете Петке Српске и Духом Твојим Светим Господе, охрабри, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам Оче наш Небесни да се и ми као деца Твоја вежемо уза Те љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој. Да Ти будеш наш и ми Твоји навек века. Амин.


http://www.svetigora.com/node/7011

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вештица науке

 

Чудеснија од Миланске катедрале

 

Упркос својој генијалности и дару за математику Марија Гаетана Ањези живела је једноставно, повучено, без великих амбиција, а бављење науком сматрала је хобијем

 

4Agnesi.11jpg.jpg
 
Марија Гаетана Ањези

 

Једна од најмаркантњх фигура у свету матемтике XVIII века Марија Гаетана Ањези остала је запамћена, мада не и пречесто спомињана, и као врсни есејиста, хуманиста и борац за права жена. Са двадесет година написала је "Тезе о филозофији" дело које је дуго, дуго и после њене смрти сматрано респектабилним. Била је аутор првог уџбеника из инфинитезималног рачуна. Данас се једна од тзв. кривих трећег реда зове њеним именом. Они који су је посећивали у родном Милану бележили су да је "чудеснија од Миланске катедрале". Ипак, њен судбоносни талент била је уметност давања, односно помоћ људима у невољи и окренутост религији.

 

Марија Гаетана Ањези рођена је у Милану маја 1718. годне. Отац, који је битно утицао на њен живот, Дон Пјетро Ањези Маријани по неким изворима држао је катедру за математику на Универзитету у Болоњи. Женио се три пута и после смрти треће супруге остао сам са 21 дететом од којих је Марија била најстарија. Готово сва брига о браћи и сестрама пала је на њу. Ако је веровати сачуваним белешкама из тог доба чинила је то неверовтно вешто, са радошћу и лакоћом, образујући се при том колико год је то било могуће за једну младу, љупку девојку у XVIII веку; па чак и више од тога. Никада се није удавала али је неке опчинила толико да су чак, иако одбијени оставили писаног трага о њој и својим неузвраћеним емоцијама.

 

Вишеструко даровита

 

Била је вишеструко даровита. Француски је говорила већ у петој години а до десете знала је још шест језика међу којима и латински, грчки, хебрејски. Кућа Ањезијевих, захваљујући Дон Пјетру, био је салон где су се окупљали најпознатији интелектуалци тадашње Европе. И када је са двадесет година написала "Тезе о флозофији", дело које је садржало колекцију расправа о филозофији и природним наукама, говорила је како је оно, заправо, иницирано разговорма који су се одвијали у њиховом салону. Током тих занимљивих вечери многи људи од значаја, науке и имена били су запањени њеном бистрином, ставовима, идејама.

 

Уосталом, први текст објавила је са једанаест година и то на латинском у коме се залагала за права жена. Сем оригиналним научним идејама и врсним извођењем музичких композиција, заједно са млађом сестром Маријом Терезом, освајала је посетиоце. Неки од њих забележили су да је "чудеснија од Миланске катедрале", други да је "једноставна, симпатична, а тако привлачна", трећи да је њен "шарм саздан од тајне и памети".

 

Члан Краљевске академије лепих уметности у Паризу и први председник парламента у Дижону, гост дома Ањезиових, оставио је писаног трага о тим скуповима европске интелектуалне елите којима је, упркос својој скромности и повучености, доминирала госпођица Марија Гаетана Ањези. А нешто касније, не кријући своје жаљење, писао је о томе како је одлучила да оде у манастир. И док су се многи томе чудили, понеки чак осуђивали, он је приметио да таква одлука произилази из "њене потребе да избегава таштину света".

 

"Основе анализе" почела је да пише у својој двадесетој години. Иако га је замислила као својеврсну математичку забаву која би служила подучавању браће, дело је, током десет година рада, прерасло у озбиљну научну расправу која је након објављивања 1748. године високо оцењена од стране великих математичара тога доба. Тачније, било је права сензација као једно од првих, иновативних и комплетних, излагања о диференцијалном и интегралном рачуну. Била је савременик математичара из породице Бернули који су заслужни за развој инфинитезималног рачуна, што значи да је М. Г. Ањези направила толико хваљен својеврстан уџбеник за научну област кој је била у процесу убрзаног развоја.

 

За овај њен рад Француска академија наука није штедела речи хвале и оценила га је као најбоље дело на свим језицима "које омогућава читаоцу да продре дубоко и брзо у основне појмове анализе" дате области. Међутим, у Академију није примљена. Иако се не зна тачно зашто, претпоставља се да је разлог то што је била жена.

 

Но, то није спречило Папу Бенедикта IV, који се као млад и сам баво математиком, да јој се јавно диви, одаје признање и аргументовано хвали њену књигу "Основи анализе". Према неким изворима одбила је понуду Универзитета у Торину да предаје о Лагранжовим радовима на тему варијационог рачуна. Захваљујући успеху своје књиге изабрана је у академију наука у Болоњи, а од Универзитета тог града добила диплому. Никада није утврђено да ли је остала да предаје на њему а и они који сматрају да јесте стоје на становишту да је то учинила само да би удовољила оцу.

 

Хуманитарни рад

 

Марија Гаетана Ањези посебно се бавила истраживањем одређених линија, такозваних кривих трећег реда а једна од њих  добила је име управо по надареној математичарки – Витице Ањези. Назив криве коју је она изучавала, versiera Agnesi, преведен је, касније ће се утврдити погрешно, на енглески као witch (вештица) of Agnesi па се и за њу саму користио назив – вештица. А крива Марије Маетане Ањези и читава та прича инспирисала је канадску композиторку Елму Милер да компонује дело "The Witch of Agnesi" које је први пут изведено у октобру 1989. у Торонту. Језикословци стоје на становишту да је "вештичија етикета" плод неспоразума, односно погрешног превођења – на италијанском крива је названа veresijera (витица, локна), та реч је изведена од латинског veretere што је скраћеница од  avversiera (жена ђавола, ђавоља жена).

 

Упркос својој генијалности и дару за математику Марија Ањези живела је једноставно, повучено, без великих амбиција, а бављење науком третирала као хоби. Њена права, потпуна преокупација било је бављење хуманитарним радом, односно пружање помоћи људима у невољи и религија. За своју свесрдну и плодну делатност на том плану добила је од царице Марије Терезије кристалну шкрињу са дијамантима и скупоцени прстен, а од Папе Бенедикта IV златну медаљу и златан венац са драгим камењем. Према неким изворима она је те драгоцености продала да би новац поделила сиротињи.

 

Када је архибискуп Тозбонели 1771. године отворио добротворну установу "Pio Instituto Trivulzio" она је била задужена за старе, болесне жене и, како је остало забележено, постала њихов анђео утехе. Умрла је 1799. године а сахрањена је у заједничкој гробници на периферији Милана.

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/t14728.sr.html

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%93%D0%B0%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%90%D1%9A%D0%B5%D0%B7%D0%B8

 

Гугл подсећа на на математичарку Гаетану Ањези

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5.411.html:491777-Gugl-podseca-na-na-matematicarku-Gaetanu-Anjezi

 

maria-gaetana-agnesis-296th-birthday-470

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда она није знаменита жена по томе колико се о њој говори, али је свакако важна по великом делу које је учинила.

 

Дијана Будисављевић

 

Diana1.jpg

 

Аустријског је порекла и била је удата за Србина Јулија Будисављевића. Била је хуманитарка која је спасила преко 12000 деце, углавном српског порекла, из усташких логора на простору НДХ. За свако дете водила је евиденцију, са веровањем да ће у извесном тренутку бити могућности да пронађу породицу, а поред тога је писала и дневник у периоду од 1941-1945 (објављен је на хрватском 2003. године, оригинална верзија је на немачком). Поменута картотека, са документима, фотографијама и списковима спашене деце јој је одузета од стране ОЗНЕ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Milica naša Orleanka

Milica Stojadinović Srpkinja poznata je u istoriji naše književnosti kao „vrdnička vila“. Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije
feljton_620x0.jpg

 

Prva žena u Srba koja piše pesme, pritom sveštenička kćer, predstavljala je u svoje vreme neku vrstu čuda. U književnim časopisima objavljivane su njene slike, o njoj se naveliko pričalo u javnosti, ljudi su, kako beleži Jovan Skerlić, išli da je vide. Oduševljavala je savremenike ne samo svojom poezijom već i neobičnom lepotom, pa je bila poznata i kao Milica, lepa pesmotvorka i srpska pevačica Milica.

Imala je prethodnica u poeziji, kao što su despotica Jefimija, Eustahija Arsić, Julijana Radivojević, ali se nijedna od njih, kao Milica, nije u potpunosti posvetila književnom radu.

Milica je rođena u Bukovcu, nadomak Novog Sada, 22. marta (ili 6. jula) 1828, iste godine kada i njena potonja bliska prijateljica Mina Karadžić, mada se negde u literaturi pominje i 1830. godina. Porodica Stojadinović se zatim preselila u Vrdnik, gde je Milica provela najveći i najmirniji deo svog života. Četvrta od petoro dece u porodici, još kao devojčica bila je veoma ozbiljna i nikada se nije igrala sa svojim vršnjakinjama. To je naročito došlo do izražaja kad joj se udavio brat. Na poziv seoske dece da se igra s njima odgovarala bi: „...Kako mogu da se igram i da budem vesela kad mi otac i majka plaču...“

 

 

Bila je veoma talentovano dete i tako lako savlađivala postavljene zadatke da je učitelj iz Banovaca žalio što nije dečak, pa da ide dalje na nauke. Školovanje je nastavila u Petrovaradinu, tadašnjem Varadinu, privatno. Naučila je nemački, verovatno i slovački jezik, kao i da svira gitaru. Kasnije je sama savladala francuski i italijanski, što se vidi iz njene prepiske sa prijateljima.

Milica je odrasla uz braću Svetozara, Ljubomira, koji se mlad udavio, Petra, potom Ljubomira, koji je dobio ime po preminulom bratu, i sestru Katicu.

Svog školovanja u nemačkoj školi u Varadinu Milica se nerado sećala jer je tu trpela brojne uvrede: „...Ti si vrlo darovita, šteta što si iz racke (srpske) porodice“. A kad je jedna Nemica upitala „Zar ste i vi Cigani imali svoga cara?“ - odgovorila je: „Zar nije dosta što je moj narod izgubio svoju samostalnost? Dvostruk je bol što je izgubio poštovanje sveta. Ja se ponosim svojom narodnošću“.

Njena omiljena literatura bili su brojni strani i srpski pesnici, ali niko od njih, nije ostavio ni spomen na Milicu, našu prvu pesnikinju. Pa ako je Njegoš možda i rekao „...ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori...“, ta priča je ostala samo kao predanje. Upoznala ga je u domu Karadžićevih u Beču i tom prilikom on joj je poklonio jedan primerak „Gorskog vijenca“. Dugo se potom s njim dopisivala. A kad joj je Vuk javio da mladi crnogorski vladika više nije živ, zapisala je: „...Nema te više, ko da ne zaplače...“

I Branka Radičevića je upoznala u Beču kada je tamo prvi put boravila. Kasnije je obilazila njegov grob i sećanja na njega oživljavala u svojim književnim delima. O tome je pisala Ljubomiru Nenadoviću: „...Pre tri godine u isti dan, u isto doba, poznala sam se sa Brankom u Beču, a sad, posle tri kratke godine, o sudbo ljudi! Ja na grobu Brankovom!!!“

Milica je bila veliki rodoljub. Ugledajući se na podvige Jovanke Orleanke želela je, revolucionarne 1848, kada su Vojvodinom besneli sukobi, da pođe na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme. Kasnije, 1862, došla je u Beograd dok je još trajalo bombardovanje. Ti njeni tekstovi smatraju se prvim zapisima „žene ratnog dopisnika“. Ostalo je u sećanjima njenih savremenika da je jedna žena u neobičnom crnom odelu, sa svećom u ruci, išla ulicama Beograda i pozivala narod da sveti Kosovo.

 

...Jednoga dana iđaše ona kroz ulice u svom crnom plaštu“ - pisao je kasnije austrijski pesnik i njen prijatelj Ludvig August Frankl - „s raspletenom kosom i zapaljenom svećom u ruci i dovikivaše ljudima kako mogu da budu tako ravnodušni: osvetite sramotu Kosova Polja i uzdignite opet carevinu!...“

Ostavljena od svih, rastrzana je brojnim porodičnim razmiricama oko imovine, koje su počele 1855. smrću majke, kada se, kako Milica beleži, „ugasila jedna zvezda“. Svoj bol izlivala je na hartiju pišući prijateljici Mini Karadžić:

...Sa mojom majkom nestao je i onaj zid između mene i od mene tako različitih ljudi sa kojima sada po nuždi, kao domaćica, moram da dolazim u dodir. Mojoj duši, naklonjenoj samo uzvišenim stvarima, smeta već samo njihovo disanje, i moj duh tuguje i - slabi, polako slabi...“

Kada joj je 1864. godine umro i otac, napisala je pesmu „Opet crno proleće“, a potom se preselila u Beograd, koji je nazivala svojim gradom. Stigla je prekasno da bi uživala u lepoti srpske prestonice koja je za nju bila pojam slobode i u kojoj su živeli dragi ljudi. Stanovala je u Savamali, u kući jednog trgovca, Grka, gde je i umrla 25. jula 1878. u teškom siromaštvu. Poslednjih meseci svog života nije uspela na vreme da dobije novac za prodati nakit - dar kneza Mihaila, tako da je sahranjena od milostinje, na Tašmajdanskom groblju. Godine 1905, prilikom prekopavanja groblja, njeni posmrtni ostaci su preneseni u Požarevac, gde joj je živeo brat. Na godišnjicu Kosovske bitke, 28. juna 1912, Milici je podignut spomenik u Vrdniku, rad vajara naivca Jovana Pešića.

 

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:429399-Milica-nasa-Orleanka

Share this post


Link to post
Share on other sites

Београд ће ускоро добити споменик великој добротворки Диани Будисављевић, Аустријанки која је током Другог светског рата спасила више од 12 000 српске деце из усташких логора. Диана Будисављевић је Аустријанка, рођена 1897. године у Инсбруку, која је била удата за Србина у Загребу. У време Другог светског рата константно је тражила дозволе од усташких власти да иде у логоре смрти у којима су Усташе држале заточену децу. Захваљујући њеној упорности, одлучности и аустријском пореклу, често је успевала да дође до тих логора и том приликом је на разне начине успевала да спаси од сигурне смрти на стотине деце.


10599720_10154423969574968_4355999191884


https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154423969574968/?type=3&theater


Share this post


Link to post
Share on other sites

Др ДРАГА ЉОЧИЋ (Шабац, 28. фебруар 1855 — Београд, 5. новембар 1926) је била прва жена лекар у Србији. Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Кад је почео Први српско-турски рат, Драга Љочић напушта студије и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата, она у Цириху завршава студије медицине 1879. године. Враћа се у Србију где се бави приватном праксом. Била је један од оснивача Кола српских сестара и велики српски добротвор. И поред свих заслуга у рату, у Србији је наилазила само на одбијање и непризнавање, на зидове које су дизале њене мушке колеге. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, није хтело ни да чују да право лечења повере једној жени, па им се Драга Љочић обратила молбом у којој је, између осталог, писало: „Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем. И, ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити”. И тако је почела њена најзначајнија борба која ће јој обележити живот – борба за признање. Убрзо је установљена комисија која је добила задатак да реши њену молбу. Владан Ђорђевић, Младен Јанковић и Ђорђе Клинковски, све сама угледна имена српске медицине, добила су налог да Драгу испитају и теоретски и практично из готово целе медицине. Драга је са одличним успехом прошла све њихове тестове, па је комисија била стављена пред свршен чин - и да су хтели, нису могли да је оборе. Њихов извештај садржавао је повољно мишљење о стручности кандидаткиње. Па ипак, због тадашњег стања у законодавству, због недостатка жеље да се он измени, прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби. Касније је у Београду радила као лекар у управи Монопола и као приватни лекар. Била је један од оснивача Материнског удружења, и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године - у два Српско-турска рата, у Српско-бугарском рату, Првом и Другом балканском рату и Првом светском рату, када је са српском војском доживела све страхоте преласка Албаније. У току првог српско-турског рата радила је као санитетски поручник. За време српско-бугарског рата 1885. године превијала је рањенике и, пошто је већина лекара била упућена на фронт, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи. Поводом седамдесетогодишњице живота, Драгој Љочић је, као својој славној претходници и жени која је по много чему обележила не само српску медицину с почетка 20. века, већ и борбу за женска права, у Београду 1925. године Друштво женских лекара приредило свечану академију, која је завршена речима: „Због свега тога ће име Драге Љочић живети и онда кад ње више не буде било”. Прва српска лекарка умрла је девет месеци касније, 5. новембра 1926. године. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. У Београду данас једна улица носи име др Драге Љочић.

542772_10151532865089968_1755270962_n.jp

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150723774339968.502315.53552959967/10151532865089968

Share this post


Link to post
Share on other sites

Марица Спасић, храбра српкиња која је помагала „Младој Босни“ у борби против окупатора

marica-spasic-600x351.jpg?w=309&h=181

Марица Спасић, учитељица, носилац Албанске споменице. Недељко Чабриновић јој је предао пиштољ на чување. За време Великог рата је у Француској школовала српске избеглице и помагала нашем народу

Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје… Овако је у књизи „Жене Солунци говоре“ Антоније Ђурић започео причу о Марици Спасић, која је умрла 8. фебруара 1991. године у Београду.

 Била је угледна учитељица и носилац Албанске споменице. Супруга и мајка три сина. А, њен унук Зоран Павићевић из Краљева, подсећа и да је била другарица, истомишљеница и сарадница оних који су се вреле 1914. године уздигли против окупатора. Саговорник „Живота плус“ каже да је у јеку припрема за атентат на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда, Марици поверен важан задатак.

– Њен друг Недељко Чабриновић, члан „Младе Босне“, предао јој је пиштољ на чување, што је био знак колико јој је веровао. Баш код ње се налазио, али она ми је то тек у дубокој старости поверила – прича Павићевић, некадашњи падобранац и репрезентативац Југославије у овом спорту.

Марица је рођена у Горажду, у дому оца Михаила Печенице са Гласинца и мајке Савке из Дробњака. Родитељи су је као добру ученицу послали на школовање у Сарајевску препарандију.

„У оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали су казнену експедицију да уништи српски парод. Тај вулкан се звао „Млада Босна“. Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити. Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића“, забележено је у књизи „Жене Солунци говоре“.

Син одликован Легијом части

Марица и Јован су добили три сина, од којих су двојица рано умрла. Трећи потомак, Крунослав, докторирао je на Сорбони и одликован је француским Орденом легије части. Док је он припремао докторат, Марица је у Паризу преводила сведочења Француза о борбама и страдањима српског народа у прошлости.

Баш на Видовдан, пошто су подељена школска сведочанства, Маричин разред је кренуо на екскурзију у Сплит.

„Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Нико не слути оно што ја знам: данас ће прорадити вулкан, свет ће бити запањен, имена мојих другова ући ће у историју, написаће се најпотресније странице.Весели, раздрагани воз пун младости уђе у Коњиц. Песма не престаје, све се ори, али од вагона до вагона трчи шеф железничке станице и виче да престанемо са песмом. Забога, виче, престаните, шта вам је, зар не знате шта се десило у Сарајеву…“

Црни барјак који се вијорио на станици, потврдио јој је да је Фердинанд убијен. Неколико дана по њеном повратку са екскурзије, почео је Први светски рат. Маричин отац је остао у Пљевљима, а она је са мајком и две сестре прешла у Србију. Иако још није завршила учитељску школу, постављена је за привремену учитељицу у Средској код Призрена. У јесен 1915. године Марица и њена колегиница Јелена Савић су одлучиле да крену са српском војском.

„На овим стазама беде, глади, смрти, на којима сам се нашла, била сам и сама жртва арнаутског насиља…

Што смо даље одмицали, призори су бивали све грознији: леш до леша. А људи и коњи. Људи голи, коњи оглодани до костију“, исповедила се Марица.

Из тог пакла је после неколико дана стигла до града Болијеу на југу Француске. Она је желела на фронт, јер ју је било срамота да седи у команди, али су јој објаснили да је потребнија као учитељица, пошто су најбољи и најшколованији људи Србије већ изгинули на бојиштима. Зато је добила задатак да у избеглиштву образује српску децу, а ту је и довршила своје школовање и успешно савладала француски језик. Са госпођом Мери Фуасак је, у њеној кући, организовала посела, на која су долазиле отмене даме које су штрикале џемпере, шалове, чарапе и рукавице за српске војнике. Марица је потом слала пакете на Солунски фронт.

Када је земља ослобођена, добила је писмо од сестре, која ју је обавестила да јој је мајка умрла. Тада је молила да је разреше дужности у Француској и вратила се у Призрен.

„Сазнала сам да су Арнаути у Призрену извршили покољ српског живља, чим се српска војска повукла из града. И мој отац је био њихова жртва“, рекла је Марица.

У Француској је упознала будућег супруга, Јована Спасића, који је, као и његов брат Саво, био носилац Албанске споменице.

– Потицали су из села Чадова код Сјенице и имали сестру Стану, која је била моја мајка. Она је са великим поносом причала о својој породици – каже Зоран Павићевић.

Марица и Јован су живели и радили у Неготину, не хвалећи се својим подвизима. Јово је био директор неготинске Учитељске школе, а она учитељица. Павићевић их описује као изузетно скромне људе, које историја не би смела да заборави.

Аутор: Татјана Лош

Извор: Новости

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moja baka i zene mog kraja,koje preko noci promjenise nosnju iz bijele u crnu i po drugi put osnovase familije,da nam se sjeme ne zatre.

I one su znamenite,vjecna im slava.

A kakav je to dogadjaj bio?Zasto su morale da promene nosnje i ponovo osnivaju familije?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jasenovac brate,moje selo je tik do tog našeg grada pod zemljom,većina oko 75% pobijeno. A ono što se vratilo,nastavilo je da živi.

koje selo, da nije gradina ili si na  slavonskoj strani...

inace ja nisam vidio babe da nije u crnom dok nisam izasao malo u svijet, jer nema ni jedne da nije izgubila muza, brata, sina... bar u mojoj regiji, 41 godine nas bilo preko 700 000 na gornjokarlovackoj parohiji 1991 jedva 80 000, a normalno bi bilo za 50 godina bar milion

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...