Jump to content
Перса

Znamenite žene

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest JelenaLela

MONAHINJA JEFIMIJA


Monahinja Jefimija (oko 1350 — posle 1405), bila je kći uglednog vlastelina ćesara Vojihne; udata za serskog despota Uglješu Mrnjavčevića. Posle pogibije muža u Maričkoj bici (1371) zamonašila se i prešla u Srbiju. Budući nemanjićkog roda, u srodstvu sa kneginjom Milicom, živela je na dvoru kneza Lazara, i tu bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, ali i teških prilika koje su sledile. Godine 1402. odigrala se važna Angorska bitka. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk Lazarević, pali su u nemilost sultana Bajazita. Kao njegovi vazali otišli su preko mora da se bore kada su Mongoli napali Turke.   

Od Jelene Mrnjavčević sačuvana su tri kratka teksta koje danas čitamo kao poetske zapise: Tuga za mladencem Uglješom (natpis na srebrnoj ikonici nastao između 1368. i 1371), Moljenje Gospodu Isusu Hristu (izvezeno na zavesi za hilandarske carske dveri 1398/99) iPohvala svetom knezu Lazaru (izvezena na pokrovu za ćivot sa moštima svetog kneza 1402. godine). 

Sva Jefimijina "prinošenija", pored izuzetne književnoumetničke vrednosti, idu i u red najznačajnijih ostvarenja srednjovekovnog zlatarstva i veza. Napomenimo da su samo antička Grčka i Vizantija imale pesnikinje i spisateljice (Sapfo, VI vek pre nove ere, Kasija, IX vek i Ana Komnina, XII vek).

Monahinja Jefimija poslednje godine svoga života provela je u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice. Posle Kosovskog boja ovde je zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove bitke.

Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Sahranjena je u crkvi Uspenja Bogorodice koja se nalazi u sastavu manastira, na desnoj strani ulaza u crkvu.

 

Vikipedija daje nešto veći broj:

Samo su antička Grčka (Sapfo, VI vek p. n. e.) Indija (Sumangalamata, VI vek p. n. e.) Rim (Sulpicija I vek — samo su njena dela sačuvana, Rim je imao još pesnikinja) Irak (Rabija al-Adevija, VIII vek) i Vizantija (Kasija, IX vek, Ana Komnina, XII vek) imali pesnikinje i spisateljice. Jefimijina tri zapisa spadaju u prva ostvarenja žena-pisaca na evropskom tlu: Francuska će, nešto kasnije, dobiti literarnu parnakinju Jovanke Orleanke, poetesu Kristinu de Pizan (1362—1430), a srednjovekovna Rusija svoju pesnikinju: kneginju Jevdokiju, udovicu kneza Dimitrija Donskog.

RavanicaJefimija.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРВА ЖЕНА ПИЛОТ

 

Amy Johnson

Ejmi Džonson (engleski: Amy Johnson) je jedna od najvećih pionira avijacije.
Rođen/a 	1. jul 1903.
Kingston upon Hull, East Riding of Yorkshire, Engleska
Zanimanje 	avijatičarka
oficir Pomoćnih zračnih transportnih snaga

Karijera

Kada je htjela da nauči da leti, suočila se sa predrasudama i mnogim problemima. Ipak savladala je silne prepreke i postala je jedna od prvih žena koje su letjele juna 1929. godine. Registracije aviona bile su G-AAAH.

Amyj.gif 1930 г.

 

Летела

457px-La_trasvolata_Inghilterra-Australi

 

 

линк Више о Ејми

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest JelenaLela

Ја прочитао "замените жене"... :)

 

Имамо већ једну сличну тему: https://www.pouke.org/forum/topic/21315-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0/

 

Можда да спојимо? Мурамаса како ти кажеш.

 

Vidi stvarno! I to se ponavljaju! Bzv imati duplu temu. I ja sam za da se spoje :).

Share this post


Link to post
Share on other sites
Вештица науке

 

Чудеснија од Миланске катедрале

 

Упркос својој генијалности и дару за математику Марија Гаетана Ањези живела је једноставно, повучено, без великих амбиција, а бављење науком сматрала је хобијем

 

4Agnesi.11jpg.jpg
 
Марија Гаетана Ањези

 

Једна од најмаркантњх фигура у свету матемтике XVIII века Марија Гаетана Ањези остала је запамћена, мада не и пречесто спомињана, и као врсни есејиста, хуманиста и борац за права жена. Са двадесет година написала је "Тезе о филозофији" дело које је дуго, дуго и после њене смрти сматрано респектабилним. Била је аутор првог уџбеника из инфинитезималног рачуна. Данас се једна од тзв. кривих трећег реда зове њеним именом. Они који су је посећивали у родном Милану бележили су да је "чудеснија од Миланске катедрале". Ипак, њен судбоносни талент била је уметност давања, односно помоћ људима у невољи и окренутост религији.

 

Марија Гаетана Ањези рођена је у Милану маја 1718. годне. Отац, који је битно утицао на њен живот, Дон Пјетро Ањези Маријани по неким изворима држао је катедру за математику на Универзитету у Болоњи. Женио се три пута и после смрти треће супруге остао сам са 21 дететом од којих је Марија била најстарија. Готово сва брига о браћи и сестрама пала је на њу. Ако је веровати сачуваним белешкама из тог доба чинила је то неверовтно вешто, са радошћу и лакоћом, образујући се при том колико год је то било могуће за једну младу, љупку девојку у XVIII веку; па чак и више од тога. Никада се није удавала али је неке опчинила толико да су чак, иако одбијени оставили писаног трага о њој и својим неузвраћеним емоцијама.

 

Вишеструко даровита

 

Била је вишеструко даровита. Француски је говорила већ у петој години а до десете знала је још шест језика међу којима и латински, грчки, хебрејски. Кућа Ањезијевих, захваљујући Дон Пјетру, био је салон где су се окупљали најпознатији интелектуалци тадашње Европе. И када је са двадесет година написала "Тезе о флозофији", дело које је садржало колекцију расправа о филозофији и природним наукама, говорила је како је оно, заправо, иницирано разговорма који су се одвијали у њиховом салону. Током тих занимљивих вечери многи људи од значаја, науке и имена били су запањени њеном бистрином, ставовима, идејама.

 

Уосталом, први текст објавила је са једанаест година и то на латинском у коме се залагала за права жена. Сем оригиналним научним идејама и врсним извођењем музичких композиција, заједно са млађом сестром Маријом Терезом, освајала је посетиоце. Неки од њих забележили су да је "чудеснија од Миланске катедрале", други да је "једноставна, симпатична, а тако привлачна", трећи да је њен "шарм саздан од тајне и памети".

 

Члан Краљевске академије лепих уметности у Паризу и први председник парламента у Дижону, гост дома Ањезиових, оставио је писаног трага о тим скуповима европске интелектуалне елите којима је, упркос својој скромности и повучености, доминирала госпођица Марија Гаетана Ањези. А нешто касније, не кријући своје жаљење, писао је о томе како је одлучила да оде у манастир. И док су се многи томе чудили, понеки чак осуђивали, он је приметио да таква одлука произилази из "њене потребе да избегава таштину света".

 

"Основе анализе" почела је да пише у својој двадесетој години. Иако га је замислила као својеврсну математичку забаву која би служила подучавању браће, дело је, током десет година рада, прерасло у озбиљну научну расправу која је након објављивања 1748. године високо оцењена од стране великих математичара тога доба. Тачније, било је права сензација као једно од првих, иновативних и комплетних, излагања о диференцијалном и интегралном рачуну. Била је савременик математичара из породице Бернули који су заслужни за развој инфинитезималног рачуна, што значи да је М. Г. Ањези направила толико хваљен својеврстан уџбеник за научну област кој је била у процесу убрзаног развоја.

 

За овај њен рад Француска академија наука није штедела речи хвале и оценила га је као најбоље дело на свим језицима "које омогућава читаоцу да продре дубоко и брзо у основне појмове анализе" дате области. Међутим, у Академију није примљена. Иако се не зна тачно зашто, претпоставља се да је разлог то што је била жена.

 

Но, то није спречило Папу Бенедикта IV, који се као млад и сам баво математиком, да јој се јавно диви, одаје признање и аргументовано хвали њену књигу "Основи анализе". Према неким изворима одбила је понуду Универзитета у Торину да предаје о Лагранжовим радовима на тему варијационог рачуна. Захваљујући успеху своје књиге изабрана је у академију наука у Болоњи, а од Универзитета тог града добила диплому. Никада није утврђено да ли је остала да предаје на њему а и они који сматрају да јесте стоје на становишту да је то учинила само да би удовољила оцу.

 

Хуманитарни рад

 

Марија Гаетана Ањези посебно се бавила истраживањем одређених линија, такозваних кривих трећег реда а једна од њих  добила је име управо по надареној математичарки – Витице Ањези. Назив криве коју је она изучавала, versiera Agnesi, преведен је, касније ће се утврдити погрешно, на енглески као witch (вештица) of Agnesi па се и за њу саму користио назив – вештица. А крива Марије Маетане Ањези и читава та прича инспирисала је канадску композиторку Елму Милер да компонује дело "The Witch of Agnesi" које је први пут изведено у октобру 1989. у Торонту. Језикословци стоје на становишту да је "вештичија етикета" плод неспоразума, односно погрешног превођења – на италијанском крива је названа veresijera (витица, локна), та реч је изведена од латинског veretere што је скраћеница од  avversiera (жена ђавола, ђавоља жена).

 

Упркос својој генијалности и дару за математику Марија Ањези живела је једноставно, повучено, без великих амбиција, а бављење науком третирала као хоби. Њена права, потпуна преокупација било је бављење хуманитарним радом, односно пружање помоћи људима у невољи и религија. За своју свесрдну и плодну делатност на том плану добила је од царице Марије Терезије кристалну шкрињу са дијамантима и скупоцени прстен, а од Папе Бенедикта IV златну медаљу и златан венац са драгим камењем. Према неким изворима она је те драгоцености продала да би новац поделила сиротињи.

 

Када је архибискуп Тозбонели 1771. године отворио добротворну установу "Pio Instituto Trivulzio" она је била задужена за старе, болесне жене и, како је остало забележено, постала њихов анђео утехе. Умрла је 1799. године а сахрањена је у заједничкој гробници на периферији Милана.

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/t14728.sr.html

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%93%D0%B0%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%90%D1%9A%D0%B5%D0%B7%D0%B8

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРВА ЖЕНА КАПЕТАН БРОДА

 

 

Imenovana prva žena kapetan vojnog broda

 

Britanska mornarica imenovala je majora Saru Vest za komandanta vojnog broda “Portland” čime je razbijena tradicija duga 500 godina.

Tokom cjelokupne istorije britanske mornarice, žene su na vojnim brodovima bile zastupljene samo kao izvajane figure ili imenom, ali sa imenovanjem majora Vesta to se mijenja i ona je postala prva pripadnica nježnijeg pola na komandnom mjestu.

Britanski dnevnik “Gardijan” navodi da je Vestova zaslužila imenovanje zbog iskazane “sposobnosti za vođstvo, stečenim povjerenjem, moralnom hrabrosti, razumnim rasuđivanjem i izvanrednim ljudskim vještinama

      

   

 

 

143473_70406594_01sara.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

 

Ada (Byron) Lovelace

 

Ada_Lovelace.jpg

 

Ćerka pesnika Georga Byrona i koautorka analitičke mašine Charlesa Babbegea. Mašina na čijem projektu je ona radila je bila jedan od prvih elektromehaničkih kompjutera, a kod koji je napisala za nju smatra se prvih programom ikada napisanim. U njenu čast, jedan programski jezik je nazvan Ada.

http://en.wikipedia.org/wiki/Ada_Lovelace

 

Рођена на данашњи дан, Гугл јој посветио насловну страну.

 

2lscrid.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

250px-MilunkaSavic.jpg

 

Jedina žena na svetu nosilac francuskog odlikovanja Ratni krst sa zlatnom palminom granom

Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške. U Balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac – odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.
U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra, i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu - shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko...
Na početku Prvog svetskog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. O tom susretu Antonije Đurić je u knjizi „Solunci govore" zapisao:
“- Kući! - rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.”
Ovako još stoji u “Solunci govore”:
”- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost...
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja...”
Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.
Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...
Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.
Tada je već bila narednik.
Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića...
Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge... ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti, vratila u svoju jedinicu.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.
Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila ćerku. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći dvadeset godina kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.
Najzaslužniji što je sećanje na Milunku Savić sačuvano je Antonije Đurić, autor knjige “Solunci govore”. O prvom susretu sa njom početkom druge polovine prošlog veka, pisao je:
“Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka - davno zasnovale svoj porodični dom...
Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...
Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su - gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:
- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!
Milunka se osmehnula i rekla:
- Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik...
Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno... Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...”
Milunka Savić umrla je 84. godini, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju.

M.H.
(2009)

http://www.mojheroj.com/drustvo/68.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Елизабет Рос

 

 

utorak_dr_elizabet_ros.jpg

 

 

Др. Елизабет Рос, умрла је од пегавог тифуса лечећи српске рањенике, као и многе њене колегинице из Велике Британије које су дошле да пруже хуманитарну помоћ народу и војницима.

Ова млада Енглескиња, у Првом светском рату је показала велику пожртвованост и љубав према Српском народу у најтежим тренутцима који су за њега били судбоносни.

Задивљена завидном храброшћу нашег народа у борби против моћне аустроугарске силе, као и многи њени сународници, Елизабет Рос је дошла у Србију и нашла се на првој линији фронта, заједно са војницима, лечећи их и помажући рањенима и болеснима. Са Српском војском, повлачећи се пред непријатењском, ишао је народ, прелазећи Албанску гоготу, на путу ка Грчкој и Крфу.

Епидемија пегавог тифуса, који је пратио Српску војску, покосила је и ову храбру Енглескињу. ,,Ратни дневник" је писао о храброј докторки Елизабет Рос, посвећујући јој целу страну.

Поводом њене смрти, између осталог, писало је и ово: ,,Докторки Елизабет Рос су најбажнији били болесници, као и брига за њихово здравље и опоравак. О себи није имала времена да брине."

 

Елизабет Рос није била једина жена из Велике Британије која је дошла да помогне нашем народу. Ту су биле и: Лујза Џордан, Маргарет Фрејзер, Аугуста Мајаншел, Лорна Ферис и Мејбл Дирмер.

Све оне су погинуле у ратним страхотама и сахрањене су у Србији, а народ их није заборавио.

 

У Крагујевцу, 14. фебруара, на гробу Елизабет Рос, сваке године се одржава помен овим хероинама.

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Милева Марић Ајнштајн (1875-1948)

 „Једна од првих жена теоретичара физике на свету, најближа сарадница Алберта Ајнштајна." Била је и прва жена овог славног научника, имала са њим кћи и двојицу синова. Рођена у Тителу, као најстарије од троје деце у богатој породици официра аустроугарске војске, имала је пех да јој јс врло рано ишчашен кук и лева нога остала краћа. Прво признање указано јој је још током школовања у Загребу, кад су јој дозволи да као једина „приватискиња" (студенткиња) присуствује предавањима из физике. Потом је на Политехничкој школи у Цириху уписала студије физике и математике, и упознала три и по године млађег Алберта Ајнштајна. Трећи семестар завршила је у чувеном Хајделбергу, где је била веома цењена и упамћена као врстан физичар и математичар (иако на политехници није дипломирала). У то време је затруднела и, због Албертове неодлучности за брак и притиска његових родитеља, била присиљена да њихово прво дете - кћи Лизерл, рођену у Новом Саду - да на усвајање. Венчали су се 6. јануара 1903. у Берну. У доба брачне идиле, Милева је „редовно, дан за даном, најчешће увече, радила заједно са супругом Албертом за истим столом, сакривена од погледа људи, тихо и скромно, тако да њен стварни удео у стваралаштву Алберта Ајнштајна вероватно никада неће бити прецизно доказан. Али, ако узмемо у обзир да је била изврстан математичар и одличан физичар, као и чињеницу да је и она добила Нобелову награду - и то од свог, тада већ бившег мужа - онда морамо да претпоставимо да је њен допринос био велики. Уосталом, ваља се сетити да је Ајнштајн добио Нобелову награду 1922, и то за рад из 1905, дакле из времена „срећног бернског периода" са Милевом који је трајао од 1903. до 1909. Уз то, Милева је знала да каже како су она и Алберт „један камен" (игра речима у презимену Ein stein).

Извесно je да је њена улога у раду човека кога је угледни Тајм прогласио за најзначајнију личност XX века - и коме је после развода мало шта на истраживачком плану полазило за руком - обавијена мноштвом непознаница. Све више излази на видело да су после њене смрти ишчезла многа њена писма и документи који би, несумњиво, могли да дају реалнију слику жене „најгенијалнијег човека" века за нама.

Умрла је у Цириху, a за њен гроб шира јавност сазнала је тек 2003. Гроб нема спомен-плочу, a изнад њених земних остатака налази се неколико костура непозна-тих људи.

Mileva%20Ajnstajn%208.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Indira Gandhi

Indira-Gandhi-575x382.jpg

Vjerovatno jedna od najkontroverznijih ličnosti dvadesetog vijeka. Malo njih može poreći da je Indira Gandhi bila jedna od najmoćnijih političkih figura u Indiji i uradila je mnogo toga da njena zemlja postane moćna kao što je danas. Veoma voljena i veoma omražena, Indira Gandhi je bila premijerka Indije u nekoliko navrata i to skoro dvadeset godina, sve do atentata 1984. godine.

Share this post


Link to post
Share on other sites

АНАСТАСИЈА - АНА ЈОВАНОВИЋ
(Мајка Св. Василија Острошког)


Владика Николај је рекао: „До садa су историју српску писали мушкарци и о мушкарциа. Али, доћи ће време, када ће се историја српског народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје."

Тако је и мајка Светог Василија Острошког остала скривена за странице историје. Мало шта се о њој зна и мало је тога записано. Али изостанак из ових наших људских, овоземаљских списа не значи много, када је онај кога је она родила и са великом пажњом подигла, уписан и прослављен у књизи Светих угодника Божијих. У децембру месецу, давне 1610. године, ову дивну мајку огрејала је благодат љубави Божије, даривавши јој сина Стојана. Оног кога овенча милостиви Господ вечитом славом, и кога већ вековима молимо за заступништво пред Престолом Божијим. Оног који се у Црној Гори и Херцеговини седећи не помиње и иза чијег се помена обавезно говори: Слава му и милост!

 

Анастасија је родила Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца. Била је јако побожна и ћутљива жена. Са својим мужем Петром имала је само њега, једног сина, Стојана. Живели су у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, недалеко од града Требиња. Трошна камена кућица са кровом од сламе била је њихов дом. Покућства је било јако мало. Тих неколико комада посуђа што су имали, Ана никада није заборављала да уочи свакога поста добро откува у цијеђу.


Учила је сина да се усрдном молитвом обраћа Господу сваког јутра и вечери. Да се осени крсним знамењем прије сваког започетог посла, прије сваког оброка. А Стојан је био дивно дете! Вредан, миран и пажљив. Цело село га је по врлинама познавало. Заволео је цркву и од малена се држао закона Божијег. Осетивши слаткоћу причешћа Крвљу и Телом Христовим, још у утроби матере своје, са чистотом детиње душе пригрлио је Господа и љубио Његову правду и истину. Највише времена проводио је са својом мајком. Отац је са много труда и муке зарађивао хлеб.

 

Била су то тешка времена. Мало се имало и од те сиротиње Турцима се морао давати данак. Глад, болест и сиромаштво, били су свакодневница тамошњих житеља. Било је и сиромашнијих у селу, те је Стојан са њима увек делио свој оброк. Будући задојен хришћанским млеком, брига за ближњег беше му природна, у његово срце усађена. Јутром би своје овце одводио на пашу, а навечер када би се вратио, свој нетакнути оброк вадио је из чобанске торбе и делио гладним друговима или каквим другим невољницима.

 

Недељом и празником, са родитељима је одлазио у цркву. Шћућурен уз мајку, помно би пратио целу службу. Једина песма коју је волео била је песма Богу и Светима Његовим. И живео је тако благородни и христољубиви дечак Стојан све до своје дванаесте године, када су га родитељи из страха, да га Турци не одведу у јањичаре, послали у Завалски манастир, где је игуман био Серафим, Стојанов стриц. Отргла је мајка јединца сина од свог топлог скута, скинула га са свог крила, на којем је много пута заспао слушајући шапат мајчине молитве. Молитве која је у његово детиње срце усадила дубоку веру у Бога и вечни живот. Молитве у коју ће стати цео његов живот, јер је молитвом живео и у молитви се подвизавао.


Живот у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали, донео је Стојану многа духовна добра. Његов стриц игуман Серафим, старао се о њему и будно пратио његово узрастање. Стојан је у манастиру научио да чита и пише, прислуживао је у олтару за време богослужења, учио црквено појање. Брзо је напредовао и већ за неколико година, игуман Серафим, одлучи да га пошаље у манастир Тврдош, ради темељнијег образовања. Тврдош је у то време био богати манастир са доста свог имања, бројним братством и познатом школом. Али манастир убрзо разорише Турци, тако да ништа од тога не остаде сачувано.


У манастиру Успења Пресвете Богородице, Стојан се замонашио и монашким постригом добио име Василије. Архипастирски жезал овај Свети угодник Божији примио је на Преображење Господње 1638. године, са својих 28 година, из руке патријарха Пајсија у Пећкој Патријаршији. Од тога дана, па све до свог часног престављења, пролазио је трновит пут. Трпео је многа искушења, што од Турака, што од унијата, што од своје заблуделе пастве. Дух свој предао је Господу, у суботу Светле недеље, 29. априла/12. маја 1671. године, у Острогу. У тренутку престављења, келија његова обасјала се небеском светлошћу: „Показа се чудо славно у сами час уснућа, лице његово јаче од сунца заблиста кад приђоше зборови Светих дух његов да приме и Богу Творцу поведу. На месту где је испустио своју свету душу, из голог камена изникла је винова лоза која и дан данас рађа плод. Молитвом пред кивотом Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, утеху су добиле многе: болне, бездетне, поседнутне и другом невољом притиснуте крхке људске душе.

 

Скоро три века након свога престављења откри Светитељ заборављени и зарасли гроб своје мајке Ане. Сваке године на том месту један јаки сунчев зрак огреје гроб Анин, огреје је као оног хладног децембарског дана давне 1610. године када је Господ својом љубављу огрејао и подарио сина Стојана. Када је Светитељ открио где почивају кости његове благочестиве матере, мештани су на том месту подигли споменик, на коме пише: Блаженоупокојеној Ани Јовановић, мајци Св. Василија Острошког, овај скромни споменик подижу верници Попова Поља и околине. На месту где је Свети Василије начинио прве кораке свог овоземаљског живота, сада се налази прелепа црква, а поред ње распукла кошћела, за коју се каже да је никла онога дана када су Јовановићи добили сина Стојана. Стоји стара кошћела и пркоси времену и невремену. Стоји и памти! Како је родила мајка сина, како га је молитвом напајала и љубављу хранила, како га је са жалом и зебњом у срцу испратила у Завалски манастир и даље, даље у загрљај Јединоме Богу.


У току велике литије, 10. и 11. маја 1996. године, када је кивот са моштима Светитељевим ношен да Светитељ благослови своју постојбину, Херцеговину и Захумље, на гробу његове мајке Ане говорио је тадашњи епископ захумскохерцеговачки Атанасије Јефтић: „Ако Бог да, ускоро да откопамо њене кости, које су родиле овакве свете мошти као што су Светог Василија. Сигурно је и она Светитељка, као што је мајка Светог Саве, Светог Јована Златоустог, Светог Јована Крститеља и многих других великих Светитеља, чије су мајке највише утицале, да они посвете себе Богу и Бог онда њих да посвети. Он је и објавио пре рата, 1937. године, место њенога гроба, које је било изгубљено. Сигурно да се Светитељ интересује. Причали су ми људи, а то би било добро и забележити, да су виђали једном годишње зраку светлости како пада на њен гроб. И то је знак да је Света мајка!“


Идући у сусрет прослави пуна четири века од рођења Св. Василија Острошког Чудотворца, радујмо се Светитељу, јер као што рече митрополит Амфилохије, на литији на којој су чак и коњи и птице пратили Свеца: „Када се птице и друга бесловесна бића радују Светитељу, како да се ми Божија словесна бића, не радујемо!“


Свети Оче наш Василије Острошки Чудотворче, моли Бога за нас грешне. Амин.

 

 

http://www.svetigora.com/node/6686

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...