Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Перса

Znamenite žene

Оцени ову тему

Recommended Posts

zena.jpg

Највећи дар и вредност жене је да подари дете, да га подиже, прати будно, васпитава, у живот испрати и посматра дела свога детета. Да у својим рукама заљуља дете свога детета, себе још једном потврђену. Много је безимених жена са великим Ж, које су часно и добро испуниле свој живот. Осим највећег дара жена је обдарена многим талентима. Али како то у животу непредвидљиво бива, много је жена показало и посебне таланте ло.Нека су постале признате и цењене а неке не, што не умањује њихове вредности.

zenapisac1.jpg спског народа

Монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић (око 1350 — после 1405. године) била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића.

..................................................................................... Vinjeta50(3).gif ...............................................................

HIL_ENICH_FMS_2_13.jpg

После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и преша у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.

Биографија

Рођена као Јелена, ћерка кесара Војихне под Стефаном Душаном, удата је за брата краља Вукашина, деспота Јована Угљеше. Њихов син је умро са четири године. Након што је њен муж страдао у Маричкој бици 26. септембра 1371. године, живела је у Серу а онда је прешла у Крушевац у дому Лазара Хребељановића.

Након Косовске битке, када је страдао и њен заштитиник кнез Лазар, замонашила се заједно са књегињом Милицом у манастиру Жупања, а касније је прешла у Љубостињу, где је добила име Јефимија.

Јефимија је највероватније имала велики утицај на кнегињу Милицу. Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су били однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) „као неку кулу и помоћ“. Јефимија се истакла 1398. године, када је била у мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају.

Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ), ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видевши у том чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља. Себри (или Себари, сељачки слој у средњовековној Србији) који су у овим ратним всловима бежали са земље, нагло су престали да то чине када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију.

Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налази се у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили (предање каже: у току само једног дана замонашење је тражило три стотине жена). Сахрањена је у Великом Пољу код Обреновца према даљим истраживањима.

Три записа

Монахинја Јефимија је оставила три записа који се данас сматрају за поезију и спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су, заправо, „ приношења“ - дарови, који у себи садрже и речи које је дародаватељка написала.

  • Прва од њих, Туга за младенцем Угљешом", уписан је у двоструку дрвену иконицу, даровану манастиру Хиландару. У двема синтаксичким целинама Јефимија казује о свом дару — иконици, Мољење господу Исусу Христу. Обраћа се Исусу Христосуу и Богородици. У молитвену књижевност, која је према византијској традицији увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су њу родили и на ономе кога је она родила („на рождаших ме и на рожданом от мене младенцу“) треба да је вазда подстиче на бригу о одласку њене властите душе, тј. о њеној сопственој смрти; она, међутим, не може као хришћанка да суздржи бол због губитка сина јер је на то нагони њена властита материнска природа.

Jefimija2.jpg

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Мале иконе по велики дар,

које имају пресвети лик господњи

и пречисте богоматере,

а њих велик и свет муж

дарова младому младенцу

Угљеши Деспотовићу,

Његову неоскрвњену млађахност

преставише у вечне обитељи,

а тело у гробу преда се,

кога изделаше праоци

преступљења ради.

Удостоји, господе Христе,

и ти, о пречиста богомати,

и мене јадну

свагда о разлучењу душе моје да се бринем,

које угледах на онима који су ме родили

и на рођеном од мене младенцу,

за којим жалост непрестано гори

у срцу моме,

по обичају матерњем побеђена.

  • Други Јефимијин запис на завеси за царске двери (средњи део иконостаса), „Запис на Хиландарској завеси“, намењен поново Саборној цркви у Хиландару, извезен је „златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје“ (Лазар Марковић). Иако се у основи овај текст позива на речи Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, Јефимија овде с укусом и осећањем мере „развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа“ (Ђорђе Трифуновић); завеса је имала функцију управо у оквиру тог чина.

jef1.jpg

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

Од прљавих усана, од мрскога срца,

од нечистог језика, о Христе мој,

и не одгурни мене, рабу своју,

ни јарошћу твојом, господе,

изобличи мене у часу смрти моје,

ни гневом твојим казни мене

у дан доласка твога,

јер пре суда твога, господе,

осуђена сам свешћу мојом;

ниједна надежда није у мени

за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих.

Зато те молим, незлобиви господе,

ни мало ово приношење не одгурни,

које приносим светоме храму

пречисте твоје матере

и надежде моје,

Богородици Хиландарској,

јер веру примих удовичину,

која ти принесе две лепте, господе,

тако и ја ово принесох,

недостојна раба твоја о владичице,

Јефимија монахиња, кћи господина ми

ћесара Војихне, који лежи овде,

негда деспотица.

И приложи се ова катапетазма

храму пресвете Богородице Хиландарске

године 6000 и 970 (= 1398/99),

индикта 8.

И ко ће је однети од храма

пресвете Богородице Хиландарске,

да је одлучен од јединосушне

и неразделиме Тројице,

и да му је супарница

пречиста Богомати Хиландарска

у дан страшног испитивања, амин.

Vinjeta28.gif

  • И, коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре, 1402. године), када су Стефан и Вук Лазаревић као Бајазитови вазали отишли преко мора да се боре (тада су Монголи под Тамерлану или Тимур Ленк напали и поразили Турке), Јефимија је саставила „Похвалу кнезу Лазару“. У првом делу тог текста, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича „новог мученика“, кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је „пропадљиву висоту земаљског гопсодства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“.

У средишном делу „Похвале“, молитељка тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда. Јефимија наводи редом имена светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија: они треба да буду од помоћи Лазаревим синовима који су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка. У последњем, трећем делу, Јефимија се мртвоме кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао „изобилно“; сада га моли да је поново исхрани и да утиша „буру љуту душе и тела мојега“. Страшна глад и несреће које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише неку деценију раније монах Исаија Србин, појављују се и у Јефинијиним речима: мотив телесне и душевне буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне стварности у којој монахиња везе свој покров.

Прва остварења жена писаца на европском тлу

Само су античка Грчка (Сапфо, ВИ век п. н. е.) Индија (Сумангаламата, ВИ век п. н. е.) Рим (Сулпиција И век — само су њена дела сачувана, Рим је имао још песникиња) Ирак (Рабија ал-Адевија, ВИИИ век) и Византија (Касија, ИX век, Ана Комнина, XИИ век) имали песникиње и списатељице. Јефимијина три записа спадају у прва остварења жена-писаца на европском тлу: Француска ће, нешто касније, добити литерарну парнакињу Јованке Орлеанке, поетесу Кристину де Пизан (1362—1430), а средњовековна Русија своју песникињу: кнегињу Јевдокију, удовицу кнеза Димитрија Донског.

pokrov.jpg Похвала кнезу Лазару RavanicaJefimija.jpg

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

У красном света овог

васпитао си се од младости твоје,

о нови мученичке кнеже Лазаре,

и крепка рука господња

међу свом господом земаљском

крепка и славна показа те.

Господствовао си земљом отачаства свог

и у сваком добру развеселио си

уручене ти хришћане.

И мужественим срцем и жељом за благочашће

изашао си на змаја

и противника божанствених цркава,

расудивши да је неотрпимо за срце твоје

гледати хришћане отачаства твога

да буду овладани од Измаилћана.

Ако ли ове не постигнеш,

да оставиш пропадљиву висину

земнога господства

и да се обагриш крвљу својом,

и да се сјединиш с војницима

небеснога цара.

И тако две жеље постигао си:

и змаја си убио

и мучења венац примио си од бога.

И сада не остави у заборав

вазљубљена ти чеда,

које сироте си оставио

преласком твојим.

Јер од како си стекао блаженство

у небесном весељу вечном,

многе невоље и страдања

обузеше вазљубљена ти чеда,

и у многим невољама

живот проводе,

јер су овладани од Измаилћана,

и треба нам свима помоћ твоја.

Зато се молимо,

моли се општем господару

за вазљубљена ти чеда

и за све који с љубављу

и вером служе њима,

јер бригом многом спутана су

вазљубљена ти чеда.

Они који једу хлеб њихов

подигоше на њих буну велику

и твоје добро у заборав ставише,

о мучениче.

Но иако си прешао из живота овог,

невоље и страдања чеда твојих знаш,

и као мученик смелост имаш ка господу.

Преклони колена пред господом

који те је венчао (венцем мучеништва),

моли да вазљубљена ти чеда

проводе богоугодно многолетан живот у добру,

моли да православна вера хришћанска

неоскудно стоји у отачаству твоме,

моли да победитељ бог победу пода

вазљубљеним ти чедима,

кнезу Стефану и Вуку,

на невидиме и видиме непријатеље,

јер ако помоћ примимо с богом,

теби похвалу и благодарење даћемо.

Сабери збор својих сабеседника,

светих мученика,

и са свима помоли се богу

који те је прославио:

извести Ђорђа, покрени Димитрија,

убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,

и четрдесет мученика севастијских не остави,

а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују

чеда твоја вазљубљена,

кнез Стефан и Вук,

моли да им се пода од бога помоћ.

Дођи на помоћ нашу, где да си.

На моја мала приношења погледај

и у много уброј ово,

јер не по заслузи теби похвалу принесох,

но по сили малога ми разума.

Зато и мале награде очекујем.

Но ниси тако ти,

о мили мој господине

и свети мучениче,

малоподатљив био

у пропадљивом и маловечном.

Колико више у непролазном и великом,

што си примио од бога.

Јер телесно туђу мене међу туђим

исхранио си изобилно.

А сада двоструко молим:

да ме исхраниш

и да утишаш буру љуту

душе и тела мога.

Јефимија усрдно

приноси ово теби, свети.

vinjeta42.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ејда Кинг Лавлејс Lady Ada Augusta Byron ПРВА ЖЕНА ИНФОРМАТИЧАР

Ada_Lovelace.jpg

Ејда Бајрон, грофица од Лавлејса, (често се у литератури неправилно наводи као Ада, енгл. Lady Ada Augusta Byron, Countess of Lovelace; 10. децембар 1815.-27. новембар1852.) рођена је као ћерка енглеског песника лорда Бајрона и Анабеле Милбанк. Бавила се математиком и заинтересовала се за пројекат аналитичке машине. Помагала је у документовању рада ове машине као и у раду на њој - и финансијски и својим предлозима, од којих је најзначајнији био пренос контроле и рад са циклусима, тако да наредбе програма не би морале да се извршавају редоследом којим су дате већ у зависности од тока програма. Предвиђала је и могућност ове машине и за општије ствари (компоновање музике, графику) али и за шире научне примене. Предложила је да се помоћу аналитичке машине израчунају Бернулијеви бројеви. Овај план се уједно сматра и првим програмом, а Ејда Лавлејс првим програмером. У њену част један програмски језик добио је њено име.

Биографија

Ејда Бајрон је једна од најзанимљивијих и најсликовитијих личности у историји информатике. Аугуста Ејда Бајрон је рођена 10. децембра 1815. године у Лондону, у кући са погледом на лондонски Грин парк (Green Park). Била је ћерка познатог британског песника Лорда Бајрона (Lord George Gordon Byron) и Ен Изабел Милбенк (Anne Isabelle Milbanke) или Леди Бајрон који су се венчали 1815. године. Међутим, њихов брак није успео: Бајрон је био уметничка душа, темпераментан, живахан и помало бесомучан, док је Леди Бајрон била смирена и прибрана особа. Када више није могла да изађе на крај са променама његовог расположења, и када је инцест са његовом сестром коначно потврђен, Ен Изабел је напустила мужа. Аугуста Ејда је тада имала само пет месеци. У априлу 1816. године, Лорд Бајрон је отишао у иностранство, и више се није враћао у Енглеску. То је последњи пут да је Ејда видела свог оца - он је умро у Грчкој 1824. године када је њој било осам година. Иако Ејда није стигла да упозна свог оца добро, били су јако слични, и физички и психички. Како је Леди Бајрон добила старатељство над Ејдом, желела је да се осигура да њена ћерка не постане песник као њен отац.

Ada_lovelace.jpg

Леди Бајрон се интересовала за математику и науку (а једном приликом се прогласила за “Принцезу Паралелограма”), што у то доба, даме једноставно нису чиниле. Потрудила се да Ејдино образовање буде у складу са њеним интересовањима. Ејда је учила математику, запостављајући области из очеве струке: поезију и књижевност. Још као млада, показала је извесне математичке способности, и њена мајка је то здушно подржавала. Имала је доста тутора који су усмеравали њено знање. Са шест година ју је подучавала Мис Ламонт (Miss Lamont), но када је њена мајка сазнала да Ејда више воли географију од аритметике, Мис Ламонт је била замењена новим тутором. Сер Вилијам Френд (William Frend) и Др Вилијам Кинг (Dr William King) су је даље подучавали. Са тринаест година се разболела од мистериозне болести и није могла да хода три године. За то време је наставила да учи, и убрзо је надмашила очекивања у математици, а постала је и одличан лингвиста и музичар.

589px-Miniature_of_Ada_Byron.jpg

Особа коју је Ејда веома желела да упозна је била Мери Сомервил (Mary Somerville), која је била прва жена члан Краљевског Астрономског Друштва (Royal Astronomical Society) и еминентна математичарка. Гђа Сомервил је била особа на коју се Ејда угледала, па је Ејди много значило када су се њих две спријатељиле. Управо је гђа Сомервил упознала Ејду са њеним будућим мужем, Лордом Вилијамом Кингом (Lord William King). На једној од забава које је приређивала Мери Сомервил, Ејда је, са осамнаест година, упознала Чарлс Бабиџа, веома поштованог професора математике. Дубоко су је импресионирале Чарлсове идеје о новој машини за рачунање, такозваној аналитичкој машини, а и он сам је остао запањен Ејдином интелигенцијом. Он се заносио следећим идејама: “Шта када би машина за рачунање, не само предвиђала него и функционисала на том предвиђању?” Била је задивљена унверзалношћу његових идеја, и чинило се као да их разуме боље него он сам.

Са деветнаест година се венчала са Вилијамом Кингом, који је убрзо постао Гроф од Лавлејса (Earl of Lovelace). Имали су складан брак иако је Ејда била интелектуално надмоћнија. Њихово троје деце, два сина и ћерку која је кренула мајчиним стопама, више су одгајали њена мајка и њен муж него она сама, али такав вид одгајања је био доста популаран међу енглеском вишом класом у то време. Вилијам је, међутим, био поносан на достигнућа своје жене и увек јој је пружао подршку.

377px-Ada_Lovelace.jpg

Године 1842, Бабиџ је био позван да одржи семинар на Универзитету у Торину, у Италији, на тему аналитичке машине. Луиђи Менабреа, млади италијански инжењер и будући министар, записивао је оно што је Бабиџ објашњавао да би нешто касније његове белешке биле објављене на француском језику. Бабиџ је тада замолио Ејду да их преведе са француског на енглески језик, да би више људи могло да разуме. Док је преводила, додавала је сопствене белешке и убрзо је превод био три пута дужи. У њима је наглашавала разлику између Паскалове машине, која би могла да се пореди са данашњим калкулатором, и Бабиџове машине, која може да се пореди са модерним рачунарима. Белешке је означавала словима од А до Г. У последњој, Г белешци, Ејда описује алгоритам за аналитичку машину за израчунавање Бернулијевих бројева. Сматра се да је то први алгоритам икада сачињен са идејом да се примени на рачунару, и из овог разлога она се може сматрати првим рачунарским програмером.

Концентрисала се на оно што бисмо могли данас назвати “софтверским” апликацијама за аналитичку машину. У овом смислу, Ејда се може назвати правим визионаром, јер је могла да предвиди да ће Бабиџова машина имати огромних примена у пољу графике, вештачке интелигенције и у компоновању комплексне музике. На крају свог дела се потписала као А. Л. Л. јер за жене, из више класе тог доба, је било неприхватљиво да се баве било каквим научним списима.

Ејди је било двадесет девет година када је њено дело објављено и када је родила треће дете. На велико изненађење, доживела је душевни и ментални слом. Лекари су јој преписали комбинацију лекова и алкохола која се данас сматра смртоносном. Изгубљена у лаудануму (laudanum – лек који је садржао опијум и који се користио да ублажи бол и да успава) и другим лековима, имала је разне визије, чак верујући да је њен мозак попут Божијег. Успела је да остави алкохол на неко време, али је нашла другу зависност – коцкање. Из писама које су једно другом слали, откривамо несрећу која је задесила Бебиџа и године безуспешног Ејдиног лечења (с обзиром да јој је установљен рак материце).

Заједно су тестирали математичке теорије о вероватноћама коњских трка. Ејда Бајрон је одувек волела коње, а за Бабиџа је то био начин да се извуче из дугова. Влада је изгубила веру у његове радове, па је тако остао ускраћен за финансијска средстава и са недовршеном диференцијалном машином. Њихове авантуре са коњима су се завршиле катастрофално. Иако је Бабиџ успео да се извуче из дугова, Ејда није била те среће. Да би отплатила дугове, морала је да заложи породични накит. Њен муж је узалуд покушавао да изађе на крај са њеним кредитерима и гомилом скандала који су је окруживали.

Умрла је од рака са тридесет и шест година, исто колико је имао њен отац када је умро. По сопственом захтеву, сахрањена је поред свог оца у Хакнал Торкард (Hucknall Torkard), цркви у Нотингхемширу (Nottinghamshire). Као награду за њен допринос, Америчко министарство одбране је 1979. године развило један програмски језик и назвало га “Ада”. У току свог живота, сарађивала са Сер Дејвид Брустером (Sir David Brewster), творцем калеидоскопа, Чарлсом Витстоуном (Charles Wheatstone), Чарлсом Дикенсом (Charles Dickens) и Мајклом Фарадејом.

image1.png

Ејда Лавлејс је прешла границу стереотипне улоге жене и била је једна од пионира у истраживању рачунара и програмирања. Иако је њен живот био кратак, и живела је пре сто педесет година, наслутила је већину од онога што се данас сматра модерним рачунарством.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хипатија из Александрије Прва жена научник

rade1.jpg

(.око 370 — 415) је била грчки научник, прва историјски позната жена која се бавила математиком, астрономијом и филозофијом.

Биографија

О Хипатијиној репутацији математичарке и филозофа сазнајемо из три извора: од схоластичара Сократа, константинопољског историчара из приближно 5. века, на основу одломака из лексикона-енциклопедије грчких писаца око 11. века, и из списа теолога Фотија из приближно 9. века. Ништа од њених списа није сачувано и мало се с поузданошћу зна о њеном животу; стари су извештаји често нејасни и у нескладу, осим у погледу драматичног начина на који је изгубила живот; догађаја који је, без сумње, утицао на то да њено име остане упамћено.

Хипатијин отац, Теон, био је математичар и астроном при музеју у Александрији. Хипатија је, вероватно, тамо стекла образовање које је укључивало математику и астрономију, као и обуку у неоплатоничарској школи. Сматра се да је написала књиге из математике које су садржале коментаре на Конусне пресеке Аполонија из Перга, као и коментаре Диофанта. Подучавала је астрономији и математици, као и филозофским учењима Платона и Аристотела. Предавала је у Александрији, а међу њеним ученицима је био и Синесије, каснији епископ у Птолемаису, који је писао о Хипатијином знању механике и технике демонстрираном када му је помагала да осмисли хидрометар и сребрни астролаб….

Hypatia_Raphael_Sanzio_detail.jpg

Више о Хипатији

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sophrosyne

Браво за тебе.

Шта ко види то и има.

Честитам на деци коју ти је родила, одгајила, испратила, допратила, на чистим прозорима, испегланим кошуљама, скуваним ручковима.

Негованом децом, достојанственој домаћици, стуб дома твога.

Мало ли је?

Ако те воли, цео свет је твој.

Нема жалбе, шта заслужујеш то и имаш. .smesko. Колико умеш да пружиш толико и добијаш.

А нису ни сви мушкарци научници, талентовани уметници,

али могу бити изузетни очеви, мужеви, браћа, пријатељи, стручњаци...и то је значајно.

Из прича о животима познатих видимо да научник, уметник , посебно дарован нема дарове који су такође значајни,

које има просечан човек мада се његови дарови не записују у Википедијама...

Нема потребе, можда је то компезација великих за оно што имају мали... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Моцарт, диван прилогhi5.gif

Она завређује пажњу са још неким детаљима.

Мери Ен Еванс , преводилац, новинар, писац

Џорџ Елиот (George Eliot) је псеудоним под којим је Енглескиња Мери Ен Еванс објављивала своја дела. Рођена је 1819. године у Енглеској. Често је као инспирацију за своја дјела користила догађаје из личног живота. Писала је под мушким именом како би лакше изградила каријеру писца.

Велики утицај на њу имао је њен брак са писцем Џорџом Хенријем Луисом. Године 1880, две године након његове смрти, Мери Ен се удала за 20 година млађег банкара Џона Кроса, који је прве ноћи меденог месеца у Венецији са терасе њиховог апартмана пао у канал. Сумња се да је иначе нестабилни Крос покушао самоубиство. Преживео је, а пар се вратио у Енглеску, где су се уселили у нову кућу у Челсију у Лондону. Мери Ен (сада Крос) је међутим оболела од инфекције грла што је, заједно са болешћу бубрега од које је патила више година, довело до њене смрти 22. децембра 1880. године у 61. години.

George_Eliot.jpg

Споменик

03-02.jpg

Рекла је...

Џорџ Елиот

(1819–1880)

НИКАД НИЈЕ КАСНО ДА ПОСТАНЕШ ОНА ОСОБА КОЈА СИ МОЖДА МОГЛА ПОСТАТИ.

ЖЕНСКО СРЦЕ МОРА ДА БУДЕ ОДРЕЂЕНЕ ВЕЛИЧИНЕ, НИКАКО ВЕЋЕ,

ИНАЧЕ ЋЕ ГА ПРИКЛЕШТИТИ И СПЉОШТИТИ КАО СТОПАЛА КИНЕСКИNЈА.

ЖЕНСКА СРЕЋА НАСТАЈЕ КАО И КОЛАЧИ: ПО ТАЧНО ОДРЕЂЕНОМ РЕЦЕПТУ.

ПУСТОЛОВИНА НИЈЕ НЕГДЕ ИЗВАН ЧОВЕКА, ВЕЋ У NjЕМУ САМОМ.

СВА ЗНАЧЕNjА, КАО ШТО НАМ ЈЕ ПОЗНАТО, ЗАВИСЕ ОД ТУМАЧЕNjА.

НЕКА ЈЕ БЛАГОСЛОВЕН УТИЦАЈ ИСКРЕНЕ ДУШЕ ПУНЕ ЉУБАВИ НА ДУШУ ДРУГЕ ОСОБЕ.

ПРЕКОМЕРНА КNjИЖЕВНА ПРОИЗВОДNjА УВРЕДА ЈЕ ЗА ДРУШТВО.

ВОЛИМ НЕ САМО ДА БУДЕМ ВОЉЕНА, ВЕЋ И ДА МИ КАЖУ ДА МЕ ВОЛЕ.

ВОЛИМ ДА ПОКУШАВАМ ДА ОСТАНЕМ У ДРУГОМ СТАNjУ, АЛИ НИСАМ СИГУРНА ЖЕЛИМ ЛИ ДА ИМАМ ДЕЦУ.

НЕ ПОРИЧЕМ ДА СУ ЖЕНЕ БУДАЛАСТЕ. СВЕМОЋНИ БОГ УЧИНИО ИХ ЈЕ СРОДНИМ МУШКАРЦУ.

НАЈСРЕЋНИЈА ЖЕНА, БАШ КАО И НАЈСРЕЋНИЈЕ НАЦИЈЕ – НЕМА ИСТОРИЈУ.

ОНО ШТО ЧОВЕК НАЈЧЕШЋЕ ЖЕЛИ ЈЕСТЕ СЛЕДЕЋЕ: ДА МУ БУДАЛА КАЖЕ КАКО ЈЕ МУДАР.

БЕЗ ОБЗИРА НА ТО ДА ЛИ ЋЕ СРЕЋА ДОЋИ ИЛИ НЕ, ЧОВЕК МОРА ДА СЕ ПРИПРЕМИ ДА ЖИВИ БЕЗ NjЕ.

* * *

Воденица на Фоси је најпознатији роман који је написала под псеудонимом да би сачувала своју приватност.

Share this post


Link to post
Share on other sites

MarissaMayer2.jpg

Мариса Ен Мајер (рођенa 30. маја 1975) је актуелни председник и извршни директор компаније Yahoo!. Била је дугогодишњи директор и кључни портпарол за Гоогле. Најмлађи CEO једне од Fortune 500 компанија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Клара Вик Шуман (Clara Wieck Schumann; Лајпциг, 13. септембар 1819— Франкфурт на Мајни, 20. мај 1896) била је немачка пијанисткиња, композиторка и учитељица.

Студирала је музику на очев захтев и са 8 година је започела своју прву турнеју као пијаниста. Свирала је дела Моцарта, Баха, Бетовена, Менделсона, Шопена итд. Године 1840. удала се за Роберта Шумана. Од тада је мање наступала, али је после мужевљеве смрти, 1856. године, поново одржавала концерте по Немачкој и Енглеској.

Популарност је стекла након 100 година када се њен лик појавио на новчаници од 100 немачких марака.

Да лепа жена!

100_DM_Serie4_Vorderseite.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...