Jump to content

Ludvig fon Mizes - Kako je nastao kapitalizam


Препоручена порука

Opi­sni ter­mini koje kori­stimo često mogu da zavedu. Na pri­mer, kada ljudi refe­ri­raju na moderne indu­strij­ske magove i vla­snike veli­kih pre­du­zeća, oni za njih kažu “kralj čoko­lade”, “kralj pamuka”, ili “auto­mo­bil­ski kralj”. Upo­treba takve ter­mi­no­lo­gije impli­cira da ne postoji prak­tično nika­kva razlika između moder­nih indu­strij­skih mag­nata i feu­dal­nih kra­ljeva, voj­voda i lor­dova iz rani­jih vre­mena. Ali, razlika je u stvari velika, jer kralj čoko­lade uop­šte i ne vlada – on, zapravo, služi. Neza­vi­sno od trži­šta i svo­jih potro­šača on ne gospo­dari osvo­je­nom teri­to­ri­jom. Kralj čoko­lade – ili kralj čelika, kralj auto­mo­bila, ili bilo koji drugi kralj moderne indu­strije – zavisi od indu­strije kojom ruko­vodi i od potro­šača kojim služi. “Kralj” mora biti u milo­sti svo­jih poda­nika – potro­šača; on gubi svoje “kra­ljev­stvo” čim više nije u pozi­ciji da svo­jim kup­cima ponudi bolju uslugu sa nižom cenom od dru­gih sa kojima mora da se takmiči.

Nekada, pre dve hiljade godina i pre razvoja kapi­ta­li­zma, čove­kov sta­tus bio je prak­tično čvr­sto fiski­ran duž celog života; nasle­đi­vao ga je od svo­jih pre­daka, i nije se menjao. Ako bi se neko rodio kao siro­ma­šan, ostao bi siro­ma­šan, a ako bi neko bio rođen kao bogat – kao voj­voda ili kao lord – saču­vao bi svoje voj­vod­stvo i svo­jinu koja ide uz to, do kraja svog života.

Što se tiče pro­i­zvod­nje, ona je bila pri­mi­tivna i samo za potrebe boga­tih. Većina ljudi (deve­de­set pro­ce­nata ili više od evrop­ske popu­la­cije) radila je na zemlji i nije dola­zila u kon­takt sa grad­skim indu­stri­jama. Strogi sistem feu­dal­nog dru­štva odr­žao se u naj­ra­zvi­je­ni­jim obla­stima Evrope sto­ti­nama godina.

Među­tim, kako se ruralna popu­la­cija uve­ća­vala tako se stva­rao i višak ljudi na selu. Za ove ljude bez nasle­đene zemlje, ili ima­nja, nije bilo mesta, a nisu su mogli da se zapo­sle ni u indu­striji; grad­ski kra­ljevi su im zabra­nji­vali ula­zak. Broj otpad­nika nasta­vio je da raste i niko nije znao šta da radi sa njima. To su bili, u punom smi­slu reči, “pro­le­teri”, otpad­nici koje je vlada jedino mogla da sme­sti u popravne domove ili siro­ti­šta. Oni su postali toliko brojni kra­jem osam­na­e­stog veka u nekim delo­vima Evrope (naro­čito u Holan­diji i Engle­skoj), da su pred­sta­vljali istin­sku pret­nju oču­va­nju tada­šnjeg dru­štve­nog sistema.

Kada danas disku­tu­jemo o slič­nim sta­njima u Indiji ili dru­gim zemljama u razvoju, ne smemo da smet­nemo sa uma da su uslovi u osam­na­e­sto­ve­kov­noj Engle­skoj bili puno gori. U to vreme, Engle­ska je imala popu­la­ciju od oko 6 do 7 mili­ona, ali od tih 6 ili 7 mili­ona, više od jed­nog mili­ona, a vero­vatno i dva, sači­nja­vali su pro­sto siro­ma­šni otpad­nici koje posto­jeći dru­štveni sistem nije mogao da izdr­žava. Šta raditi sa ovim lju­dima bio je jedan od veli­kih pro­blema osam­na­e­sto­ve­kovne Engleske.

Drugi veliki pro­blem bio je nedo­sta­tak siro­vina. Bri­tanci su morali veoma ozbiljno da se zapi­taju: šta ćemo raditi u buduć­no­sti kada nam naše šume više ne budu davale drva potrebna za našu indu­striju i gre­ja­nje naših kuća? Bila je to, za vla­da­juću klasu, očajna situ­a­cija. Držav­nici nisu znali šta da rade, a vla­da­juće plem­stvo nije imalo apso­lutno nika­kve ideje kako da popravi stanje.

Iz ovako ozbiljne dru­štvene situ­a­cije izra­njaju prvi počeci moder­nog kapi­ta­li­zma. Među tim otpad­ni­cima, tim siro­ma­šnim lju­dima, bilo je onih koji su poku­šali da se među­sobno orga­ni­zuju i otvore male rad­nje koje bi mogle nešto da pro­i­zvode. To je bila ino­va­cija. Ovi ino­va­tori nisu pro­i­zvo­dili skupu robu koja je bila pri­u­štiva samo višim kla­sama; oni su pro­i­zvo­dili jef­ti­nije pro­i­zvode za sva­čije potrebe. Oda­tle potiče kapi­ta­li­zam kakav danas postoji. Bio je to zače­tak masovne pro­i­zvod­nje, tog osnov­nog prin­cipa kapi­ta­li­stičke indu­strije. Budući da su stare indu­strije koje su slu­žile boga­ti­jim lju­dima u gradu bile name­njene isklju­čivo višoj klasi, nove kapi­ta­li­stičke indu­strije počele su da pro­i­zvode stvari pri­u­štive opštoj popu­la­ciji. To je bila masovna pro­i­zvod­nja za zado­vo­lje­nje potreba masa.

Temeljni prin­cip kapi­ta­li­zma, kakav danas postoji u svim onim zemljama u kojima postoji visoko razvi­jen sistem masovne pro­i­zvod­nje, sastoji se u sle­de­ćem: pro­i­zvod­nja veli­kih pre­du­zeća (tih meta fana­tič­nih napada tako­zva­nih levi­čara) usred­sre­đena je skoro isklju­čivo na zado­vo­lje­nje potreba masa. Pre­du­zeća koja pro­i­zvode luk­su­zna dobra isklju­čivo za dobro­sto­jeće, nikada ne mogu dostići nivo veli­kih pre­du­zeća. Danas su ljudi koji rade u fabri­kama isto­vre­meno glavni potro­šači pro­i­zvoda napra­vlje­nih u tim fabri­kama. U tome se sastoji osnovna razlika između kapi­ta­li­stič­kog načina pro­i­zvod­nje i sta­rog – feudalnog.

Ljudi su u veli­koj zabludi kada misle ili tvrde, da postoji razlika između pro­i­zvo­đača i potro­šača pro­i­zvoda veli­kih pre­du­zeća. U ame­rič­kim pro­dav­ni­cama čujete slo­gan “Kupac je uvek u pravu”. I ovaj kupac je isti onaj čovek koji pro­i­zvodi u fabri­kama one stvari koje se pro­daju u pro­dav­ni­cama. U zabludi su i ljudi koji misle da je moć veli­kih pre­du­zeća pre­ve­lika, budući da velika pre­du­zeća sasvim zavise od podr­ške onih koji kupuju nji­hove pro­i­zvode: naj­veće pre­du­zeće gubi svoju moć i svoj uti­caj kada izgubi svoje kupce.

Pre pede­set ili šezde­set godina bilo je uobi­ča­jeno da se kaže da su žele­zničke kom­pa­nije pre­ve­like i moćne, da imaju mono­pol i da je nemo­guće tak­mi­čiti se sa njima. Tvr­dilo se da je u seg­mentu trans­porta kapi­ta­li­zam već dosti­gao nivo posle koga sam sebe uru­šava, jer je eli­mi­ni­sao kon­ku­ren­ciju. Ono što su ljudi pre­vi­đali bila je činje­nica da je moć žele­znica zavi­sila od njene spo­sob­no­sti da služi lju­dima bolje od bilo kog dru­gog trans­port­nog sred­stva. Naravno, bilo bi pot­puno besmi­sleno tak­mi­čiti se sa jed­nom od ovih veli­kih žele­znič­kih kom­pa­nija tako što bi se sagra­dila druga para­lelna pruga, budući da je sta­rija linija već pod­mi­ri­vala posto­jeće potrebe. Među­tim, veoma brzo poja­vljuju se novi tak­maci. Slo­boda kon­ku­ren­cije ne znači da možete uspeti pro­sto imi­ti­ra­jući ili kopi­ra­jući tačno ono što je drugi već napra­vio. Slo­boda štampe ne znači da imate pravo da kopi­rate ono što je neko drugi već rekao i tako sti­čete uspeh koji je drugi čovek već pro­pi­sno zaslu­žio na račun svog postig­nuća. Ona znači da imate pravo da napi­šete nešto dru­ga­čije. Slo­boda kon­ku­ren­cije u obla­sti žele­znič­kog trans­porta, na pri­mer, znači da ste slo­bodni da izmi­slite nešto, da ura­dite nešto što će iza­zvati žele­znice i sta­viti ih u veoma opa­snu tak­mi­čar­sku situaciju.

Bar što se tiče put­nič­kog sao­bra­ćaja – auto­bu­skog, auto­mo­bil­skog trans­porta, kami­ona i avi­ona – kon­ku­ren­cija je u SAD napra­vila takvu veliku štetu žele­znici da je ova prak­tično u pot­pu­no­sti istisnuta.

Razvoj kapi­ta­li­zma počiva na tome što svako ima pravo da kupca bolje i/ili jef­ti­nije usluži. I ovaj metod, ovaj prin­cip je u rela­tivno krat­kom roku trans­for­mi­sao ceo svet. On je uči­nio mogu­ćim neza­be­le­žen rast svet­ske populacije.

U osam­na­e­sto­ve­kov­noj Engle­skoj od zemlje je moglo da se izdr­žava jedva 6 mili­ona ljudi, i to na veoma niskom život­nom stan­dardu. Danas, više od 50 mili­ona ljudi uživa puno viši životni stan­dard nego što su i bogati uži­vali tokom osam­na­e­stog veka. I dana­šnji životni stan­dard bio bi vero­vatno i veći, da ogromna ener­gija Bri­ta­naca nije tra­ćena na poli­tičke i vojne “avan­ture” koje su mogle biti izbegnute.

To su činje­nice u vezi kapi­ta­li­zma. Zato, ako bi vam danas neki Englez (ili bilo koji čovek iz bilo koje zemlje na svetu) rekao da je pro­tiv kapi­ta­li­zma, možete da mu odgo­vo­rite na odli­čan način: “Znaš da je sta­nov­ni­štvo na zemlji danas deset puta broj­nije nego što je bilo u danima koji su pret­ho­dili kapi­ta­li­zmu. Znaš i da svi ljudi danas uži­vaju viši životni stan­dard nego što su tvoji preci uži­vali u danima pre kapi­ta­li­zma. Ali, kako znaš da bi upravo ti bio jedan od onih deset koji bi pre­ži­veo da kapi­ta­li­zma nema? Puka činje­nica što si danas živ dokaz je uspe­šno­sti kapi­ta­li­zma, bilo da svoj život sma­traš vred­nim ili ne.”

Upr­kos svim svo­jim kori­stima, kapi­ta­li­zam je furi­o­zno napa­dan i kri­ti­ko­van. Neop­hodno je da shva­timo pore­klo ove anti­pa­tije. Činje­nica je da mržnju prema kapi­ta­li­zmu nisu stvo­rile mase, niti sami rad­nici, već zemlji­šna ari­sto­kra­tija – niže plem­stvo, plem­stvo Engle­ske i evrop­skog kon­ti­neta. Oni su kri­vili kapi­ta­li­zam zbog nečega što im nije bilo nimalo pri­jatno. Visoke nadnice koje je indu­strija ispla­ći­vala svo­jim rad­ni­cima na počektu devet­na­e­stog veka, pri­mo­rale su zemlji­šnu ari­sto­kra­tiju da ispla­ćuje jed­nako visoke nadnice svo­jim poljo­pri­vred­nim rad­ni­cima. Ari­sto­kra­tija je uda­rila na indu­striju kri­ti­ku­jući životni stan­dard rad­nič­kih masa.

Naravno da je, sa naše tačke gle­di­šta, životni stan­dard rad­nika bio je ekstremno nizak. Uslovi pod ranim kapi­ta­li­zmom bili su apso­lutno šoki­ra­jući, ali ne zato što je razvoj novih kapi­ta­li­stič­kih indu­strija ško­dio rad­ni­cima. Ljudi koji su zapo­šlja­vani da rade u fabri­kama već su egzi­sti­rali na ispo­dljud­skom nivou.

Čuvena stara priča, sto­tinu puta pona­vljana, da su fabrike zapo­šlja­vale žene i decu, a da su te žene i ta deca, pre nego što su se zapo­slili u fabri­kama, živeli pod zado­vo­lja­va­ju­ćim uslo­vima, jedna je od naj­ve­ćih obmana u isto­riji. Majke, fabričke rad­nice, nisu imali čime da kuvaju. One ne napu­štaju svoje domove i kuhi­nje zato što žele da se zapo­sle u fabri­kama, već se zapo­šlja­vaju u fabri­kama zato što nemaju kuhi­nje. Šta­više, čak i u slu­ča­je­vima kada imaju kuhi­nje one nemaju hranu koju mogu da sku­vaju u tim kuhinjama.

Takođe, deca nisu odga­jana u ugod­nim obda­ni­štima. Ona su gla­do­vala i umi­rala. Sva priča o nei­zre­ci­vim uža­sima ranog kapi­ta­li­zma, može da se pobije jed­nom sta­ti­sti­kom: tačno tokom peri­oda u kome se engle­ski kapi­ta­li­zam razvi­jao, tačno u dobu zva­nom Indu­strij­ska revo­lu­cija u Engle­skoj, u godi­nama od 1760 do 1830, tačno u tim godi­nama se popu­la­cija Engle­ske udvo­stru­čila, što znači da je sto­tine ili hiljade dece – koja bi inače umrla u pret­hod­nim godi­nama – pre­ži­velo i odra­sla u muškarce i žene.

Nema nika­kve sum­nje da su uslovi u rani­jim vre­me­nima bili veoma neza­do­vo­lja­va­jući. Kapi­ta­li­stička pre­du­zeća bila su ta koja su popra­vila stvari. Upravo su te rane fabrike nami­ri­vale potrebe rad­nika, bilo direktno ili indi­rektno, izvo­zeći pro­i­zvode i uvo­zeći hranu i siro­vine iz dru­gih zema­lja. Iznova i iznova rani isto­ri­čari kapi­ta­li­zma – teško je naći blažu reč – fal­si­fi­kuju istoriju.

U jed­noj često pona­vlja­noj i naj­ve­ro­vat­nije izmi­šlje­noj aneg­doti, pomi­nje se i Ben­dža­min Fren­klin. Po toj priči, kada je Ben Fren­klin pose­tio jednu pre­di­o­nicu u Engle­skoj, vla­snik fabrike mu je pun ponosa, rekao: “Vidite, ovo je pamučna roba za Mađar­sku”. Osvr­ćući se, Ben­dža­min Fran­klin opazi bedno obu­čene rad­nike i reče: ”Pa zašto onda ne pro­i­zvo­dite i za svoje radnike?”

Ali, ta izvo­zna roba koju pomi­nje vla­snik fabrike zapravo je dokaz da on i jeste pro­i­zvo­dio za svoje rad­nike, jer je Engle­ska morala da uvozi sve svoje siro­vine. Pamuk je bio defi­ci­ta­ran i u Engle­skoj i u Evropi. Engle­skom je vla­dala nesta­šica hrane pa se ona morala uvo­ziti iz Polj­ske, Rusije i Mađar­ske. Ovaj izvoz robe pla­ćen je uvo­zom hrane što je omo­gu­ćilo opsta­nak bri­tan­skog stanovništva.

Mnogo pri­mera iz tog isto­rij­skog peri­oda govori o stavu ari­sto­kra­tije i gospode prema rad­ni­cima. Želim da spo­me­nem samo dva pri­mera. Jedan je poznati bri­tan­ski “Spe­en­ha­mland” sistem. Po tom sistemu, Bri­tan­ska vlada je svim rad­ni­cima čiji su pri­hodi bili niži od mini­malne nadnice (koju je vlada odre­đi­vala) nadok­na­đi­vala razliku između nadnice koje su pri­mali i mini­malne nadnice. To je oslo­bo­dilo bri­tan­sku zemlji­šnu ari­sto­kra­tiju tereta pla­ća­nja viso­kih nadnica. Plem­stvo bi ispla­ći­valo tra­di­ci­o­nalno niske poljo­pri­vredne nadnice, a Vlada bi to nadok­na­đi­vala, spre­ča­va­jući tako rad­nike da napu­ste ruralna zani­ma­nja i da traže urbano fabričko zaposlenje.

Posle osam­de­set godina, nakon što se kapi­ta­li­stička ekspan­zija iz Engle­ske pre­nela na kon­ti­nen­talnu Evropu, zemlji­šna ari­sto­kra­tija ponovo rea­guje pro­tiv novog sistema pro­i­zvod­nje. U Nemač­koj, pru­ski jun­keri, budući da su izgu­bili mnogo rad­nika zbog kapi­ta­li­stič­kih indu­strija koje su pla­ćale više, stva­raju spe­ci­jalni ter­min za ovaj pro­blem: “pre­le­ta­nje sa sela” – Land­flucht. U nemač­kom par­la­mentu raspra­vlja se o tome šta bi se moglo uči­niti da se ovo zlo, kako ga je shva­tala zemlji­šna ari­sto­kra­tija, spreči.

Slavni kan­ce­lar Nemač­kog car­stva Bizmark, u jed­nom govoru kaže: “Jed­nom sam sreo u Ber­linu svog biv­šeg rad­nika koji je radio na mom ima­nju, i pitao ga: “Zašto si napu­stio selo? Zašto si oti­šao sa zemlje? Zašto sada živiš u Ber­linu?” I, po Bizmar­ko­vim rečima, čovek mu je odgo­vo­rio: ”Vi nemate tako lep Bier­gar­ten na selu kakav mi imamo ovde u Ber­linu, gde možete sesti, popiti pivo i slu­šati muziku”. Ovo je, naravno, priča iz ugla Bizmarka kao poslo­davca. To nije bilo mišlje­nje svih nje­go­vih zapo­sle­nih. Oni su pre­šli u indu­striju zato što im je indu­strija davala veće plate i podi­gla životni sta­nard na neza­be­le­žen nivo.

U dana­šnjim kapi­ta­li­stič­kim zemljama ne postoji bitna razlika u snab­de­ve­no­sti osnov­nim život­nim potrep­šti­nama između više i niže klase; obe imaju hranu, obuću i sklo­ni­šte. Ali, u osam­na­e­stom veku i ranije, razlika između pri­pad­nika sred­nje klase i pri­pad­nika niže klase sasto­jala se u tome što je čovek iz sred­nje klase imao cipele, dok ih čovek iz niže klase nije imao. Danas se u Ame­rici razlika između boga­tog i siro­ma­šnog čoveka veoma često svodi na razliku između Kadi­laka i Ševro­leta. Ševro­let se može kupiti polo­van, ali u osnovi, on pruža istu uslugu nje­go­vom vla­sniku: i njime se, takođe, možete pre­ve­sti sa jed­nog mesta na drugo. Više od polo­vine sta­nov­ni­štva Sje­di­nje­nih Država živi u vla­sti­tim sta­no­vima i kućama.

Napadi na kapi­ta­li­zam – posebno zbog viso­kog iznosa nadnica – polaze od pogre­šne pret­po­stavke da su ljudi koji ispla­ćuju nadnice, u kraj­njoj liniji, razli­čiti od ljudi koji rade u fabri­kama. Uobi­ča­jeno je da eko­no­mi­sti i stu­denti eko­no­mije raz­dva­jaju rad­nike od potro­šača i prave razliku između njih. Ali činje­nica je da svaki potro­šač mora, na jedan ili drugi način, da zaradi novac koji troši, i da većinu potro­šača čine upravo oni ljudi koji rade kao zapo­sleni u pre­du­ze­ćima koja pro­i­zvode stvari koje sami kon­zu­mi­raju. U kapi­ta­li­zmu klasa koja zara­đuje nije razli­čita od klase koja ispla­ćuje zaradu – to su isti ljudi. Ljudi koji kupuju bio­skop­ske karte pla­ćaju film­ske zve­zde; to ne čine holi­vud­ske film­ske kor­po­ra­cije. I orga­ni­za­tor bok­ser­skog meča nije taj koji plaća ogromne svote novca tak­mi­ča­rima, nego oni koji kupuju ula­znice. Razlika između poslo­davca i zapo­sle­nog razlika je koja postoji u eko­nom­skoj teo­riji, ali to nije razlika koja postoji u real­no­sti; ovde su i poslo­da­vac i zapo­sleni, u kraj­njoj liniji, isti ljudi.

Mnogi ljudi iz razli­či­tih zema­lja sma­traju veli­kom neprav­dom to da čovek koji treba da izdr­žava poro­dicu sa neko­liko dece, prima istu platu kao i čovek koji izdr­žava samo sebe. Ali pita­nje i nije to da li treba poslo­da­vac da snosi veću odgo­vor­nost za veli­činu rad­ni­kove porodice.

Pita­nje koje moramo da posta­vimo u ovom slu­čaju jeste: Da li bi vi, kao poje­di­nac, bili spremni da pla­tite više za nešto, recimo za veknu hleba, ako bi vam bilo rečeno da čovek koji pro­i­zvodi tu veknu hleba ima šestoro dece? Iskren čovek će vero­vatno odgo­vo­riti nega­tivno i reći, “U prin­cipu da, ali bi u stvar­no­sti, ako košta manje, radije kupio hleb pro­i­zve­den od čoveka bez dece”. Činje­nica je da poslo­da­vac ne može ostati u poslu uko­liko ga kupci ne isfi­nan­si­raju u meri potreb­noj da bi ispla­tio radnike.

Kapi­ta­li­stički sistem nazvan je “kapi­ta­li­zam” od strane čoveka koji nije bio pri­ja­telj tog sistema, od strane čoveka koji je sma­trao da je to naj­gori od svih isto­rij­skih sistema, naj­veće zlo koje je zade­silo čove­čan­stvo. Taj čovek bio je Karl Marks. Sve­jedno, nema razloga da odba­cu­jemo Mark­sov ter­min, jer on jasno opi­suje izvor veli­kog dru­štve­nog pobolj­ša­nja koje je doneo kapi­ta­li­zam. Ta pobolj­ša­nja rezul­tat su aku­mu­la­cije kapi­tala; ona su zasno­vana na činje­nici da ljudi, po pra­vilu, ne kon­zu­mi­raju sve što pro­i­zvode, da oni štede – i inve­sti­raju – deo toga. Postoji veliko nera­zu­me­va­nje u vezi ovoga pro­blema, i tokom ovih pre­da­va­nja biće pri­like da se osvr­nem na naj­e­le­men­tar­nije zablude koje ljudi imaju o aku­mu­la­ciji kapi­tala, upo­trebi kapi­tala, i uni­ver­zal­nih pred­no­sti koje pro­i­zlaze na osnovu takve upo­trebe. Kapi­ta­li­zmom ću se baviti naro­čito u mojim pre­da­va­njima o stra­nim inve­sti­ci­jama, i u pre­da­va­njima o naj­o­pa­sni­jem pro­blemu dana­šnjice, infla­ciji. Vi znate, naravno, da infla­cija ne postoji samo u ovoj zemlji. To je danas pro­blem širom sveta.

Često se ne razume sle­deća stvar vezana za kapi­ta­li­zam: šted­nja znači bene­fit za sve one koji su nestr­pljivi da pro­i­zvode ili da zarade nadnice. Kada čovek stekne odre­đenu koli­činu novca – recimo, hiljadu dolara – i, ume­sto da ih potroši, poveri te dolare banci na šted­nju, ili osi­gu­ra­va­ju­ćoj kom­pa­niji, novac ide u ruke pre­du­zet­nika, bizni­smena, omo­gu­ća­va­jući im da započnu pro­jekte koje ne bi mogli da započnu pre toga, zato što je odgo­va­ra­jući kapi­tal bio nedostupan.

Šta će sada bizni­smen da uradi sa dodat­nim kapi­ta­lom? Prva stvar koju mora da uradi, prva za šta će upo­tre­biti dodatni kapi­tal, jeste da će otići i zapo­sliti rad­nike i kupiti siro­vine – što će dalje pove­ćati tra­žnju za rad­ni­cima i omo­gu­ćiti da siro­vine budu pro­i­zve­dene, i stvo­riti ten­den­ciju ka pove­će­nju plata i cena u sek­toru siro­vina. Mnogo pre nego što šte­diša ili pre­du­zet­nik stekne pro­fit od svega ovoga, neza­po­sleni rad­nici, i pro­i­zvo­đači siro­vina, far­meri, nadni­čari, svi oni imaće kori­sti od dodatne štednje.

Kada će pre­du­zet­nik zara­diti nešto od tog pro­jekta zavisi od budu­ćeg sta­nja na trži­štu i nje­gove moguć­no­sti da tačno pred­vidi to sta­nje. Ali rad­nici, kao i pro­i­zvo­đači siro­vina, stiču korist odmah. Puno toga je rečeno o – kako je zovu, “poli­tici nadnica” Hen­rija Forda. Jedno od veli­kih dostig­nuća g. Forda bilo je to da je on ispla­ći­vao više nadnice od dru­gih indu­strija i fabrika. Nje­gova “poli­tika nadnica” bila je opi­sana kao “pro­na­la­zak”, ali nije dovoljno reći da je ovaj “pro­na­la­zak” bio rezul­tat ple­me­ni­to­sti g. Forda. Nove grane poslova, ili nove fabrike u već posto­je­ćim gra­nama poslo­va­nja, morale su pri­vući rad­nike iz dru­gih firmi, iz dru­gih delova zemlje, čak iz dru­gih zema­lja. I jedini način da se ovo uradi bio je da im se ponude veće nadnice. To se deša­valo u ranim danima kapi­ta­li­zma i još uvek se dešava.

Kada su pro­i­zvo­đači u Veli­koj Bri­ta­niji prvi počeli da pro­i­zvode pamučnu robu, pla­ćali su rad­nike više nego što su ovi ranije zara­đi­vali. Naravno, veliki deo ovih rad­nika pre toga nije ništa zara­đi­vao i bio je spre­man da pri­hvati bilo šta što mu se ponudi. Ali posle krat­kog vre­mena – kad je sve više i više kapi­tala bilo aku­mu­li­rano i kada su se pre­du­zeća sve više i više razvi­jala – nadnice su sko­čile, i rezul­tat je bio neza­pam­ćeno pove­ća­nje bri­tan­ske popu­la­cije, o čemu sam ranije govorio.

Pre­zre­nja vre­dan opis kapi­ta­li­zama kao sistema koji je dizaj­ni­ran za to da bogati postanu još boga­tiji a siro­ma­šni još siro­ma­šniji, pogre­šan je od početka do kraja. Mark­sova teza u pogledu dola­ska soci­ja­li­zma počiva na tvrd­nji da će rad­nici posta­jati siro­ma­šniji, da će mase posta­jati sve bed­nije, i da će na kraju svo bogat­stvo zemlje biti kon­cen­tri­sano u neko­liko ruku ili u ruke jed­nog čoveka. I onda će se mase osi­ro­ma­še­nih rad­nika konačno pobu­niti i ekspro­pri­sati bogat­stva boga­tih vla­snika. Prema ovoj Mark­so­voj dok­trini rad­nički polo­žaj se ne može pobolj­šati iznu­tra, iz okvira samog kapi­ta­li­stič­kog sistema.

Govo­reći 1864 pred Među­na­rod­nim udru­že­njem rad­nika u Engle­skoj, Marks je rekao da je vero­va­nje da rad­nički sin­di­kati mogu popra­viti sta­nje rad­nika “apso­lutno pogre­šno”. Sin­di­kalne zahteve za većim nadni­cama i kra­ćim rad­nim vre­me­nom nazvao je kon­zer­va­tiv­nim – naravno, ter­min „kon­zer­va­tivno“ bio je naj­po­grd­niji ter­min koji je Karl Marks mogao da upo­trebi. On je pre­dlo­žio da sin­di­kati sebi postave novi, revo­lu­ci­o­narni, cilj: da oni “odstrane sistem nadnica”, da oni “soci­ja­li­zmom” – državno vla­sni­štvo nad sred­stvima za pro­i­zvod­nju – zamene sistem pri­vat­nog vlasništva.

Uko­liko pogle­damo nazad u isto­riju sveta, a naro­čito isto­riju Engle­ske od 1865, uvi­de­ćemo da je Marks pogre­šio u sva­kom pogledu. Nema zapadne kapi­ta­li­stičke zemlje u kojoj se polo­žaj masa nije pobolj­šao, i to na neza­pam­ćen način. Sva ova pobolj­ša­nja posled­njih osam­de­set ili deve­de­set godina dogo­dila su se nasu­prot Mark­so­vim pred­vi­đa­njima. Mark­si­stički soci­ja­li­sti vero­vali su da se sta­nje rad­nika nikada neće pobolj­šati. Oni su sle­dili pogre­šnu teo­riju, famo­zni “gvo­zdeni zakon nadnica”. Taj zakon kaže da u kapi­ta­li­zmu rad­ničke nadnice ne mogu pre­ma­šiti iznos veći od iznosa potreb­nog za rad­ni­kovo pre­ži­vlja­va­nje, jer u slu­čaju da mogu, rad­nik ne bi bio ispla­tiv za preduzeće.

Mark­si­sti su for­mul­li­sali svoju teo­riju na sle­deći način: ako se pove­ćaju nadnice rad­ni­cima – podi­žući plate iznad nivoa neop­hod­nog za odr­ža­nje – pove­ćaće se i broj rad­ničke dece; i ova deca, kada uđu na trži­šte rada, pove­ćaće broj rad­nika do tačke kada će nadnice pasti, dovo­deći ponovo rad­nike do gra­nice pre­ži­vlja­va­nja – na mini­malni nivo neop­ho­dan za opsta­nak, koji će jedva omo­gu­ćiti da rad­nička popu­la­cija ne izu­mre. Ali ova Mark­sova ideja, koju dele i mnogi drugi soci­ja­li­sti, isto­vetna je kon­ceptu rad­nog čoveka koji bio­lozi (s pra­vom) kori­ste kada istra­žuju živo­tinj­ski svet. Svet miševa, na primer.

Ako živo­tinj­skim orga­ni­zmima ili mikro­bima pove­ćate koli­činu hrane – pre­ži­veće više njih. Ako im sma­njite hranu – sma­njiće im se broj. Kod čoveka, ipak, stvari stoje dru­ga­čije. Čak i rad­nik – upr­kos činje­nici da mark­si­sti to ne pri­znaju – ima dru­ga­čije potrebe od onih koje se tiču samo pre­hra­nji­va­nja i pro­du­ža­va­nja vrste. Pove­ća­nje real­nih nadnica ne dovodi samo do pove­ća­nja popu­la­cije, ono takođe, i na prvom mestu, dovodi do pobolj­ša­nja pro­seč­nog život­nog stan­darda. Zbog toga danas mi u Zapad­noj Evropi i u Sje­di­nje­nim Drža­vama uži­vamo viši životni stan­dard nego ljudi u zemljama u ravoju, recimo u Africi.

Među­tim, mora biti jasno da ova­kav životni stan­dard zavisi od ponude kapi­tala. Time se obja­šnjava razlika između uslova u Sje­di­nje­nim Drža­vama i uslova u Indiji. Kada su u Indiji počeli da se pri­me­njuju moderni načini borbe pro­tiv zara­znih bole­sti – bar do nekog nivoa – došlo je do neza­be­le­že­nog popu­la­ci­o­nog rasta. Među­tim, budući da pove­ća­nje u popu­la­ciji nije pra­tilo odgo­va­ra­juće pove­ća­nje u koli­čini inve­sti­ra­nog kapi­tala, došlo je do pove­ća­nja siro­ma­štva. Zemlja postaje pro­spe­ri­tet­nija u pro­por­ciji sa rastom inve­sti­ra­nog kapi­tala po glavi sta­nov­nika.

Nadam se da ću u mojim sle­de­ćim pre­da­va­njima imati pri­like da se detalj­nije poza­ba­vim ovim pro­ble­mima i da ću moći da ih raz­ja­snim, zato što neki ter­mini – poput ter­mina “kapi­tal inve­sti­ran po glavi (per capita) sta­nov­nika” – zahte­vaju detalj­nije objašnjenje.

Ipak, morate stalno imati na umu da se čuda u eko­no­miji ne deša­vaju. Čitali ste i slu­šali puno puta o tako­zva­nom nemač­kom eko­nom­skom čudu – opo­ravku Nemačke nakon poraza u Dru­gom svet­skom ratu. Ali to nije bilo čudo. To je bila pri­mena prin­cipa slo­bodno trži­šne eko­no­mije, metoda kapi­ta­li­zma, iako ne u pot­pu­no­sti i u svim seg­men­tima. Svaka država može da doživi to isto “čudo” eko­nom­skog opo­ravka, iako moram da kažem da se eko­nom­ski opo­ra­vak ne dešava usled čuda, već usled pri­mene, ili kao rezul­tat, isprav­nih eko­nom­skih politika.

Prvo od šest pre­da­va­nja koje je Ludvig fon Mizes odr­žao stu­den­tima u Argen­tini 1956 godine. Svih šest pre­da­va­nja je kasnije obja­vljeno u popu­lar­noj knjizi Eko­nom­ska poli­tika: misli dana­šnjice i sutra­šnjice. Tekst pred vama pred­sta­vlja redi­go­vani pre­vod tek­sta „Kapi­ta­li­zam“ sa bloga http://liberalizam.blogspot.com/search/label/Kapitalizam'>Libe­ra­li­zam. Izvor: Ludvig von Mises, http://mises.org/etexts/ecopol.asp'>Eco­no­mic Policy: Tho­ughts for Today and Tomor­row.

Извор: http://katalaksija.com/2012/12/03/kako-je-nastao-kapitalizam/'>http://katalaksija.com/2012/12/03/kako-je-nastao-kapitalizam/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Genijalno kao i vecina Mizesovih tekstova ali sta to vredi kad je ovde komunisticko ispiranje mozga ostavilo toliko ostecenja da masa, makara podsvesno, smatra da je cinjenica da neko posuduje vise i kvalitetnije od ostalih zlo. Dakle njih ne interesuju sto taj kralj zaista sviam sluzi i siroke mase visestruko profitiraju zahvaljujuci njemu to je problem sto on ima vise nego vecina. Dosta njih se mozda jos seca onih blesavih komunistickih fazona iz skole "zar je moralno donositi bananu za uzinu? zar je moalno jesti nesto sto nemaju svi.". Bolest kolektivizma.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 years later...
On 12/4/2012 at 16:26, Grizzly Adams рече

Kapi­ta­li­stički sistem nazvan je “kapi­ta­li­zam” od strane čoveka koji nije bio pri­ja­telj tog sistema, od strane čoveka koji je sma­trao da je to naj­gori od svih isto­rij­skih sistema, naj­veće zlo koje je zade­silo čove­čan­stvo. Taj čovek bio je Karl Marks.

Капитализам је одлична замисао, само што га требеа посматрати упоредном методом. Подједнако америку, сингапур, хонг конг, европу, русију... Тада постаје очигледно шта стварно капитализам може.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 12/4/2012 at 16:26, Grizzly Adams рече

Mark­si­sti su for­mul­li­sali svoju teo­riju na sle­deći način: ako se pove­ćaju nadnice rad­ni­cima – podi­žući plate iznad nivoa neop­hod­nog za odr­ža­nje – pove­ćaće se i broj rad­ničke dece; i ova deca, kada uđu na trži­šte rada, pove­ćaće broj rad­nika do tačke kada će nadnice pasti, dovo­deći ponovo rad­nike do gra­nice pre­ži­vlja­va­nja – na mini­malni nivo neop­ho­dan za opsta­nak, koji će jedva omo­gu­ćiti da rad­nička popu­la­cija ne izu­mre. Ali ova Mark­sova ideja, koju dele i mnogi drugi soci­ja­li­sti, isto­vetna je kon­ceptu rad­nog čoveka koji bio­lozi (s pra­vom) kori­ste kada istra­žuju živo­tinj­ski svet. Svet miševa, na primer.

Neverovatno je koliko Ludvig fon Mizes krivotvori Marksovu misao i generalno postavke marksizma, a ponekada i otvoreno laže.

Ovo nisu formulisali nikakvi marksisti nego je to takozvani "Gvozdeni zakon najamnina" koji je postavio nemački socijalist (dakle, ne marksista već njihov oponent) Ferdinand Lasal. A evo i citata iz Lasalove knjige:

"Gvozdeni ekonomski zakon koji u današnjim uslovima, pod gospodstvom ponude i tražnje rada, odredjuje najamninu jeste ovaj: prosečna najamnina uvek ostaje reducirana na nužna sredstva za život, to jest sredstva koja su u jednom narodu po običaju potrebna za održavanje egzistencije i za množenje. 
To je tačka oko koje realna nadnica u svako doba oscilira, a da se nikad ne može dugo iznad nje popeti ili ispod nje pasti. Ona se ne može trajno popeti iznad tog proseka; inače bi usled lakšeg, boljeg položaja radnika došlo do povećanja radničkog stanovništa, a time do ponude ruku koje bi najamninu ponovo snizile na njeno predjašnje stanje pa i ispod njega. 
Najamnina ne može trajno pasti ni ispod ovih nužnih sredstava za život. Jer tada bi došlo do iseljavanja, bezbračnosti, uzdržavanja od radjanja dece i najzad od bedom izazvanog smanjenja broja radnika, koje samim tim sužava ponudu radničkih ruku i tako vraća najamninu opet na njen viši nivo. Realna prosečna najamnina sastoji se, dakle, u kretanju, da bi stalno kružila oko onog svog težišta u koje mora da se trajno vraća, nalazeći se čas nešto iznad a čas nešto ispod njega
."

Evo i referenca: "Arbeiterlesebuch", Rede Lassalles zu Frankfurt a. M. am 17. und 19. Mai 1863, Hottingen-Zürich 1887.

Što se tiče samog Karla Marksa, realna najamnina može radnicima kontinuriano rasti i on to u svojim delima ističe povodom raznih drugih tema koja je obrađivao. Tehnološke promene povećavaju produktivnost rada, pa u dugoročnim razdobljima relativni položaj radničke klase se može popraviti. Međutim, Marks ističe zakon kapitalističke akumulacije, koji zbog periodičnog opadanja profitabilnosti kapitala te stoga i nedovoljnog viška vrednosti, iz koga bi se nastavile dalje investicije i nastavila povećanja potražnja za radnom snagom, dovodi na kraju do stagnacije najamnina, a kada nastupi recesija i do njihovog pada, zbog masovnog otpuštanja radnika. Dakle, Marks ističe dinamički aspekat kapitalizma i nesigurnost najamnina usled promenljivih ciklusa kapitalističke repdoukcije. Najamnine u povoljnim fazama rastu (pod uslovom da potražnja za radom premaša trenutnu ponudu radnih ruku) ali u vremenima kriza moraju pasti. Može se govoriti o nekakvom proseku u ovom slučaju ali se on nikako ne poklapa sa gvozdenim zakonom Lasalovog tipa.

Ono što je možda Mizesa zbunilo, a možda i to namerno zloupotrebljava, u to ne bih da ulazim, jeste da je Marks morao da ističe bedne uslove u kojima je britanska radnička klasa živela usled mena akumulacije kapitala 1850-tih i 1860-tih i što je u svojim fusnotama često obrađivao istorijska kretanja kada su realne najamnine zaista bile na egzistencijalnom minimumu. Međutim, samoj njegovoj teoriji eksploatacije rada i celokupnom njegovom rezonu ne pripada teza da su najamine fiksirane za neki biološki uslov. Na kraju, na mnogim mestima u raznim svojim spisima je isticao razlike u najamninama toga doba u raznolikim zemljama i što je najbitnije, ukazivao na različit kulturološki nivo u shvatanju jednog društva šta je "egzistencijalni" minimum za prosečnog radnika u jednom dobu.

Prema tome, Ludvig fon Mizes je krajnje intelektualno nepošten. Ima još mnogo nebuloza u ovom njegovom tekstu, dovoljno samo da napomenem da je glat prećutao proces "enclousers" u Velikoj Britaniji (ograđivanje opštinske zemlje) i celokupnu sramotnu istoriju nasilničkog prevođenja engleskih seljaka u prvi industrijski proletarijat, no od jednog ideologa kapitala ne može se ništa drugo ni očekivati.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, εργασία рече

Ferdinand Lasal

Zanimljiva je njegova demagoška karijera. On je bio preteča nacizma u pruskoj skupštini, pokušaj Firera pre Firera...

Znamenita rečenica: "Država je Bog". 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...