Jump to content
Јаков.

I kad postiš ti se gostiš - očima (samo za iskusne podvižnike!!!)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Fora je u tome da jedeš zrnevlje i rižu, a da gledaš u ovo. Onda zavaraš svoje telo, i umesto ukusa riže i zrnevlja, ono prepoznaje signale koje oči šalju, i daje osećaj sitosti od jagnjetine, pice, bureka....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сићо, много си бруталан :)

Сад ми само пред очима телетина испод сача, само се јавило од ових боја...

 

"Сићо, много си бруталан" - рече feeble и додаде нешто о телетини испод сача...

 

Сад ми пред очима јагњетина + сомун + млади кајмак + шиш ћевап са урнебесом, купусом, тартар-сосом, павлаком и мајонезом...

Пепси у лименци... и индијанер... Ледене коцке и љуткаста сарма... Сирко уролан у шунку - као мини-палачинка... Пица бурек код Трпковића и каприћоза са доста иришког качкаваља...

 

Све се то смењује онако, без реда...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sico da li se i ovo racuna  !?

 

 

Monika B. je posna.

Tako da može. Ona se jedino zabranjuje u vreme Strasne sedmice.

 

Ovaj mladić, ne znam ko je. Pretpostavljam da je više tu da bi idealizovao mušku muževnost. Naravno da može. I on je postan.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“).
      https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Пост у част Светих Апостола
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овогодишњи Васкршњи пост је затекао људе у незапамћеном глобалном карантину. То поклапање је свакако случајност, али случајности можда могу имати значење за оне који их уоче.     Ми доживљавамо карантин као заточеност у одређеном простору и као назив за собу или зграду у коју је заточена особа смештена. Ипак, quarantine је назив за трајање, за број дана. Реч потиче од италијанског израза quaranta giorni – а то је, период од четрдесет дана током којих је сваки брод који упловљава у Венецију морао да остане усидрен ван градске луке због мера предострожности против ширења куге. Карантин је, дакле на првом и најважнијем месту, временска категорија, ознака за време, а тек на другом месту и за простор. У ствари, quaranta giorni који су провођени у Венецији (подсећам се каснијег карантина у Венецији, који је описао Томас Ман)[1] преузимају своје име и значење од четрдесет дана Васкршњег поста (Quadragesima). Пост се још увек назива по периоду од 40 дана у италијанском и француском (la Quaresima и le Carême).[2]   Сваки Васкршњи пост је карантин. Праксе које постоје за време Васкршњег поста имају за циљ да ставе свет и наше свакодневне интеракције са светом и са другима под суспензију.[3] Ту суспензију називамо пост. Пост је уздржање, пре свега од хране – будући да је исхрана наша главна веза са светом и пример свих начина на које се ми повезујемо са светом и другима – и, сходно томе, од сваке друге навике која нас везује за свет. Кроз одвајање од света, било буквално, било симболичко, пост нам омогућава да сагледамо свет и промишљамо о њему. Одвајање је неопходан предуслов за такву врсту промишљања. Докле год нисмо дистанцирани од света, остајемо привезани за њега двоструком везом: што се више занимамо за свет и бивамо заокупљени нашим светским (уобичајеним, свакодневним) пословима теже нам је да разумемо шта значи живети у свету. Пост уводи дистанцу између света и нас – истинску дистанцу која нам омогућава да сагледамо и промишљамо свет и наше постојање у њему.   Карантин због пандемије корона вируса нас је све присилио на дистанцирање. По први пут, Васкршњег поста се „придржава“ цео свет. Васкршњи пост посматран из перспективе пандемије даје нешто другачију, и на неки начин „неправоверну“ процену нове стварности која се појавила широм света.   Не предлажем нипошто, да би требало да се радујемо усред раста броја инфицираних и умрлих, због неког нејасног „духовног“ добитка. Напротив. Радије бих сугерисао да постоји више од само једног начина на који је могуће контекстуализовати и разумети страдање које је резултат тренутне кризе. Разумети карантин унутар контекста Васкршњег поста – разумевање које се јавља због чињенице да су се они десили у исто време – подразумева то да се искористи богатији појмовни апарат који проистиче из одређених библијских наратива (нпр. четрдесетогодишње лутање Јевреја кроз пустињу; четрдесетодневни постови Мојсија и Илије) и да се на тај начин животи које проводимо у карантину данас повежу са прошлошћу, да се они укључе у ток традиције, укратко да им се да језик којим могу да се искажу.   Постоји, наравно, много говора о корона вирусу, појављује се мноштво графикона и статистика и свакодневна доза репортажа из погођених заједница. Ипак, ово искуство за сада остаје без адекватног језика којим би се изразило. Биолошка и епидемиолошка терминолгија – која је свакако неопходна – остаје неефикасна за давање смисла нашем искуству ове пандемије, зато што је језик науке апстрактан, док је наше искуство демонтаже света какав познајемо, сасвим конкретно. Још од Хомеровог времена се епске приповести и приче показују као успешније у преношењу и предавању смисла нашој стварности, од апстрактних дефиниција и формула.   Четрдесет дана поста потичу од четрдесет дана који су поменути у Светом писму као време припреме за сусрет са светим и потпуно Другим:   „И Мојсије остаде ондје код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хљеба не једући ни воде пијући; и написа Господ на плоче ријечи завјета, десет ријечи (заповести).“ (Изл 34,28)   „А он (Илија) уставши једе и напи се; потом окријепивши се оним јелом ходаше четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.“(1Цар 19,8).   Док Мојсије и Илија посте припремајући се за теофаније (јављања Бога), Христос чини то одмах након теофаније (Богојављења) које се десило приликом Његовог крштења у Јордану и као припрему за његово јавну делатност.   „Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.“ (Мт 4, 1–2)   Тиме што је практиковао четрдесетодневни пост Господ показује јединство и континуитет између два савеза, Старог и Новог; ипак, преокрећући редослед и постављајући свој четрдесетодневни пост после, уместо пре, Богојављења приликом Његовог крштења, показује да, за разлику од Мојсија и Илије, Он није просто један од пророка који има потребе за припремом и прочишћењем за сусрет са Богом. Тако, Његов пост долази после откривења на обалама Јордана, као припрема која ће га такође одвести на планину – духовна географија је увек означена планинама – међутим, Његово успињање на Голготу има потпуно другачију сврху: не да се сретне са Богом, већ пре да буде напуштен од Бога. Ипак, као код Мојсија и Илије, мада на другачији начин, Христово страдање на Калварији је моменат Његовог прослављења.   Кроз ову кратку духовну ретроспективу, можемо разумети пост као симболичко и духовно успињање на „Божију планину“ (Синај, Хорив, Голгота) где се надамо да ћемо, као Мојсије и Илија сусрести Бога, док с друге стране морамо имати на уму да такво успињање може преузети облик распећа – тј. може преузети облик пута на Крст. У том смислу, читав живот хришћанина може бити схваћен као Васкршњи пост, док овај Васкршњи пост кроз који пролазимо претпоставља продужење[4] личних напора, што за последицу има то да дани постају „дуги“.   Ипак дани васкршњег поста су ограничени одређеним бројем. Нумерација дана открива нам другачије значење: ако их можемо избројати, то је зато што их можемо одбројавати. „Четрдесет дана“ значи четрдесет-дана-до: елемент очекивања и антиципације је већ уписан у бројање дана. Њих је четрдесет и не више од тога: овде се може чути и осетити нека утеха, на самом почетку тих дана јасно је назначен њихов крај. Ти дани имају крај у оба смисла речи: временски су ограничени, односно, постоји тачка на којој ће се завршити, и имају крај у смислу да служе као средство за достизање циља. У оба смисла крај поста је Васкрс.   Четрдесет дана пре Васкрса (или тачније речено четрдесет дана до Васкрса) су као четрдесет дана након Васкрса, они припадају Васкрсу. За календар Цркве, Васкрс је заиста велики празник, не само зато што се он прославља непрестано целе године у сваку недељу, него и зато што прослављање овог празника постаје централна тачка дугачког пред-празновања и подједнако дугачког после-празновања који, узети заједно обухватају скоро једну трећину године. Важност која је придата Васкрсу може се објаснити, поред других разлога, и тиме што он има улогу нашег Истока.[5] Васкрс је наш исток у том смислу да нам помаже да се оријентишемо у времену, као што нам географски исток помаже да се оријентишемо у простору.[6] Без такве оријентације, време постаје једнолично. Не можемо знати у ком смо периоду године. Време које је такво да се унутар њега не могу правити разлике, постаје неподношљиво и немогуће за живот: не само зато што постаје страшно монотоно, него такође и зато што без оријентације време нема усмерење, а без усмерења ни једна делатност се не може предузети. Временска дезоријентисаност паралише човека.   Управо зато што је Васкршњи пост одбројавање до Васкрса он је период будности. Младожењин долазак[7] је на дохват руке; због тога не можемо више проводити наше дане у заборавности унутар брига овог света. Пост (у смислу уздржавања од хране) – истакнута карактеристика велико-посног периода – служи као пракса подсећања: као подсетник који имамо у форми константног не-поседовања света. Ако кроз исхрану ми интегришемо свет у себе, пост изузима нас из света. То отвара простор, дистанцу између нас и света, у којој ишчекивање Младожење може наћи места.   Ова привремена суспензија света није мотивисана мржњом према световном и секуларном, нити она обезвређује свет, напротив; ако за време поста суспендујемо своје везе са светом, то није због тога да би избегли неку наводну моралну контаминацију од стране света, него да би повратили и обновили изворно уживање које нам је свет нудио када смо га први пут открили.   Ако је обећање Васкрса понуђено свима, ако су сви народи позвани да узму учешћа у победи живота над смрћу, можда је прикладно да сви заједно путујемо путем покајања за време овогодишњег Васкршњег поста.   Јован Пантелејмон Манусакис   Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства, рекао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић у интервјуу за дневни лист Дан. У наставку можете прочитати комплетан интeрвју.     *Зашто се уопште пости, и зашто је тако битан баш Васкршњи пост у односу на друге постове током године, ако се тако може рећи?   Сваки пост је путовање ка циљу нашег живота, а то је побједа над смрћу. Васкрсењем Христовим се десила смрт смрти. Парадоксално, смрт је умрла на Крсту Христовом. Питаће се неко: Ако је Христос Васкрсао и побиједио смрт, зашто људи и даље умиру ? По ријечима Светог Макарија Египатског, да не бисмо живјели вјечно у страстима и гријесима, морамо сви проћи кроз понижење смрти.   Ако не постимо, као да кажемо Богу све је то лијепо што си ти Боже постио и мучио се за људе, што си био разапет и васкрсао, али то нема везе са мном и са мојим свакодневним животом.   Управо кад постимо, ми попут дјевојке која се уљепшава за први сусрет са момком или за свадбено весеље или момак за први састанак са девојком, ми кажемо Богу, тебе највише волим, Ти си ми на првом мјесту, Ти си мој Бог, мој највећи и најбољи пријатељ.   Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства. Света Црква нас припрема да што достојније дочекамо празник над празницима и радост над радостима – Васкрс.   *Што најчешће превиђају они који одлуче да посте?   Да ли би можда више пажње требали да обрате на чињеницу – назив сваке седмице овог поста – да ли им то може бити (духовни) путоказ на што треба да обрате пажњу? Најчешће заборављају да је прво Бог нама опростио, а да смо и ми дужни једни другима да опросте. Без опраштања, чак и да ништа не једемо, тај пост неће имати значаја пред Богом. Треба да се исповиједимо и да се покајемо. Покајање је преумљење, промјена философије живота, преокрет од зла ка добру, од мржње ка љубави, од смрти ка вјечном животу. Најчешће се превиђа да пост није сам по себи циљ, него средство за постизања циља. Циљ је Свето Причешће-сједињење Бога и човјека. Човјек са своје стране треба све да учини да кроз пост, покајање, исповијест што достојније, а са свијешћу да никад нисмо достојни.   *Колико често из вида изгубимо духовну компоненту поста у односу на тјелесну (и тако се можда више примичемо онима који су осудили Христа)? Што урадити да нам се то не деси, и што када нам се деси?   Тјелесни пост освежава тијело и чисти га од токсина и отрова који у нама оставља мрсна храна и која често пута у људима изазива разне болести, од лакших до најтежих, и претпоставља души. Црква нас позива : Браћо постећи тијелом, постимо и душом. Прави пост је да се удаљимо од зла, да утишамо гњев, обуздамо језик, да побиједимо страсти, да не осуђујемо ближње, да их не оговарамо и осуђујемо, да не живимо у прељуби и блуду и др.гријесима. Пост је заповједио сам Спаситељ као најмоћније оружје против ђавола, рекавши у Светом Писму да се „овај род изгони само постом и молитвом“. Једино су пост и молитва два крила која нас од блатњаве земље дижу у Небо пред Владику свих свјетова. Велики или Часни пост уочи Васкрса траје 7 недеља и његов циљ је да успостави равнотежу душе и тијела, да се тијело покори души и да слабећи тјелесна задовољства у нама расте духовни човек пун љубави према Богу и ближњем. Пост је путовање ка радости Васкрсења, радости које неће бити краја.   *Колико је током поста битно ићи на литургије, активно учествовати у животу Цркве, у том заједничарењу?   Бог нас сваке недеље и Литургије позива на свадбу и свадбено весеље, али се нажалост не одазивају сви правдајући се пречим и неодложним обавезама. Тек са Васкрсењем из мртвих, Богочовјек Исус Христос је посвједочио да је он заиста Бог и Син Божији. До Васкрсења Спаситељ је учио о вјечном животу али је Васкрсењем показао да је он заиста Живот вјечни. Да није Васкрсења, Христос би био први и последњи хришћанин који је умро на крсту, а са њим би умрло и Његово дјело и учење.Све на овом свијету би умрло, нестало би са лица земље и из човјековог памћења да није Васкрсења Христовог. Јер само жива, а не мртва личност, може дјеловати имати утицај на људе и људску историју.   *У посљедње вријеме често наилазимо на телевизијске прилоге, новинске чланке, изјаве којекавих гуруа здравог живота, који тумаче пост – хришћански само у домену физичког-тјелесног, и у зависности од става спрам Цркве, или га осуђују или га стављају у раван неког медицинског феномена. Што рећи на такве изјаве?   Свако износи пред људе оно што сам зна. Црква има миленијумско искуство и њена наука је потврђена временом, али и сијањем многих светитеља кроз вјекове, који својим нетрулежним тијелима потврђују да је Христос Васкрсао и да се наш живот не завршава са два метра гроба. Зар нам мошти Светог Василија Острошког, чуда и мир који зрачи са његовог светог тијела, не потврђују да Бог није Бог мртвих, него живих.   У ери рационализма, људи заборављају да је пост најмоћније средство против болести, не само тијела, него , ако хоћете, на првом мјесту душе, јер се душа лијечи од гријеха, а помоћу Светог Причешћа који је Лијек бесмртности и од вјечне смрти.   *Како је ипак чињеница да с обзиром на здравствено стање оног ко пости, ипак постоје нека одступања, молим Вас да их наведете, и појасните што се у том случају ради?   Црква као духовна мајка кроз вјековно искуство посједује знање о слабости појединих узрасти, како духовних, тако и тјелесних дозвољава разрешење, тј. ублажавање поста за болеснике, труднице, дојиље, дјецу, оне који раде тешке физичке послове и др. Њима се умањује или ублажава тјелесни пост, али се појачава духовни пост : молитва, поклони, читање Псалтира и др. Богоугодних књига. Једном ријечју, не тражи се подједнако од свих да се у свему придржавају правила поста, са истом снагом. Најважније је да волимо Бога и ближње, да држимо Десет Божијих заповијести које је Бог дао Мојсију који је претходно постио да би што чистији примио заповијест од Бога на Синају. Само преко поста, Мојсије се усудио  да разговара са Богом.   *На крају, као  видљив знак поста, приступа се причешћу. Како му приступити, физички и диховно – психички?   Пост, молитва, покајање и исповијест озачавају да вјерник живи са Богом и по Богу, а тај живот  је и позив на небеску свадбу на чијој трпези се (на Светој Литургији) приноси сам Христос и даје нам своје Тијело и Крв.   Најважније да схватимо да никада нијесмо достојни Светог Причешћа, али да бивамо удостојени по љубави Божијој и позиву у Светој Литургији који чује сваки вјерник „Узмите, једите, ово је тијело моје“. Дужни смо по ријечима Светог Јеванђеља да опростима једни другима, и да са мржњом у срцу и души не приступамо Христу, који је са Крста опростио онима који су га разапели : „Оче , опрости им јер не знају шта раде“.   *Како новонастала ситуација с корона вирусом утиче на богослужења и како се вјерници понашају : да ли љубе икону, како се исповиједају и причешћују?   Наша Света Црква се држи препорука здраствених институција и редуковала је све активности (одложила литије,часове вјеронауке и предавања) и на тај начин показује одговоран однос према свим људима и здрављу ближњега свог. Свака епидемија, долази по Божијем допуштењу и само ће молитвом и постом бити превазиђено. Препорука је да људи у својим домовима, кроз пост и молитву се што достојније припреме за Васкрс , празник над празницима.   Не желећи да ових дана, када нам је свима потребан мир , улазим у полемике око причешћивања једном кашиком, која је вјековна пракса Цркве, под пуном свештеничком одговорношћу изјављујем да се кроз вјековно искуство Цркве, у доба куга, колера и шпањолке нико није заразио, напротив, многи су оздравили и душом и тијелом. Причешћу људи приступају по својој вољи, а први који би се евентуално заразили, кроз вјекове би  били свештеници и њихова дјеца.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић.   Звучни запис емисије   Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом.     Извор: РТС

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...