Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. PredragVId

    PredragVId

  3. Лазар

    Лазар

  4. Ignjatije

    Ignjatije

  5. bgpj

    bgpj

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су домишљања и изговори да уговор у ствари не буде потписан, сматра Богољуб Шијаковић, професор Богословског факултета у Београду.
      Неколико пута најављивано, па одлагано потписивање Темељног уговора између Владе Црне Горе и СПЦ иако је, како је јавност била обавештена, све било усаглашено, изгледа да је добило разјашњење. После различитих порука премијера Кривокапића, на крају и оне да потпис треба ставити на јесен, на дан упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија, сада је премијер изашао са конкретним разлозима због којих уговор није потписан.
      Кривокапић- спорна два члана и преамбула
      Црногорски премијер је за ТВ Вијести изјавио је да су спорна два чланa Темељног уговора са СПЦ и његова прембула и да је у петак писмом обавестио патријарха СПЦ Порфирија о ставу владе Црне Горе о томе.
      Један члан се, како је казао, односи на увођење нова три верска празника чиме би број верских празника у Црној Гори био већи него што то Законом о верским празницима дозвољава.  Споран је и део члана који се односи на имовинска питања, када имовина није катастарски уписана. Шта је спорно у прембули није објаснио.
      За Шијаковића који је учествовао у усаглашавању Темељног уговора, изјава Кривокапића је, како каже – чудна. Објашњава и зашто.
      Шијаковић- све је већ било усаглашено
      На питање шта је конкретно спорно да се уведу нова три празника  – Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, он каже да заправо није ништа и да уз малу корекцију све може да остане у складу са црногорским  Законом о празницима тако што би то били празници за које нису предвиђени нерадни дани.
      Шијаковић не види проблем ни са имовином која није уписана у катастар.
      „Оно што није катастарски уписано биће катастарски уписано у складу са Законом. Нико не тражи да се упише туђа имовина на име Цркве него оно што није уписано да се упише у нормалној процедури, у складу са законом. Зна се како се имовина доказује и уписује у катастар“. 
      Зашто није укњижена имовина
      А зна се, како каже, и зашто Црква није могла од 1945. да катастарски укњижи своју имовину - јер јој то није било дозвољено. Подсећа, такође, да је обавеза државе Црне Горе била да донесе закон о реституцији имовине Цркава и верских заједнице. Црна Гора је својевремено донела закон о реституцији из ког је искључила Цркве и верске заједнице и у њему још пре десетак година навела да ће то питање бити регулисано посебним законом. А тог закона, додаје он, нема ни на видику.
      На питање шта је спорно у преамбули, Шијаковић каже да може само да процењује, јер Кривокапић то није прецизирао. Он подсећа да преамбула нема правно дејство, већ представља исказивање воље и ко потписује Темељни уговор.
      „Оно што је битно за преамбулу у овом случају јесте да се у њој дефинишу стране које потписују уговор. Те стране постоје и оне су дефинисане и ниједна од две стране не може да дефинише ону другу. Не настају те две стране на темељу уговора, него претходно већ постоје да би склопиле уговор“,  истиче професор Богословског факултета у Београду.
      Он се, каже, прибојава да једна страна жели у преамбули да дефинише другу страну, њен идентитет, њен правни субјективитет, што је недопустиво.
      Кога хоће Подгорица као потписника уговора
      На питање кога би онда то званична Подгорица хтела за потписника уместо Српске православне цркве,  Шијаковић каже - рецимо непостојећу православну цркву у Црној Гори.
      „То је један апстрактум који нигде не постоји. Не постоји ниједна Црква на планети која се зове Православна црква. У правном промету идентитет мора бити онакав кав он јесте, а он гласи Српска православна црква“, јасан је Шијаковић.
      На констатцију да јавност тек сада сазнаје да је било неких проблема са Темељним уговором са СПЦ, наш саговорник каже да се све време прави нека мистификација око њега. То је, како напомиње, један обичан, врло једноставан правни акт за чије потписивање Влада Црне Горе има посебан мотив да би била отклоњена дискриминација. И сама је то више пута наглашавала, јер једино са СПЦ није потписала тај уговор.
      Изговори да се Темељни уговор не потпише
      За њега је, каже, просто фрапантно то што је црногорски премијер изјавио да би да је потписао Темељни уговор одмах био ухапшен под оптужбом за велеиздају државе. Невероватно му је, истиче он, да то тако неко може да појми, јер потписивање таквог уговора је управо у интересу државе, поготово када се сагледава историјска улога и мисија Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Она је управо главни стуб те државе која их нема много, а у неким периодима историје је била и једини.
      Неодговорно је тако третирати и Митрополију и СПЦ, истиче Шијаковић.
       
      Шијаковић: „Спорни“ чланови Темељног уговора са СПЦ - нови изговор да га Црна Гора не потпише
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су...  
    • Од JESSY,
      У згради Владе Републике Српске данас, 4. јуна 2021. године, представљена је мобилна апликација “Николај” чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Епископа бањалучког г. Јефрема, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи јеромонаху Илариону, сабрату манастира Осовица.
      Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или је живео српски народ.  Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом, за android и iOS платформе.
      Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске, Срђан Рајчевић, истакао је да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна. Рајчевић је навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље СПЦ, те је додао да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. “Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, те да у сарадњи са СПЦ евидентирамо све наше богомоље”, рекао је  министар Рајчевић у своме обраћању присутнима.
      Аутор апликације Срђан Бијелић рекао је да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, те да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне.
      У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, у име братства манастира Осовица, као и у своје лично име присутнима се обратио настојатељ манастира Осовица Теофил (Димитрић), захваливши се људима сабраним у Николај тиму, који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације Николај.
      Ова апликација ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни.  Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић.
      Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне Светиње – цркве и манастири са простора свих шест Република бивше државе. Уведене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и тако доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја.
      Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и целокупном широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма.  Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор Српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања нашег народа на овим просторима. 
      Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app
       
      https://patmos.rs/2021/06/05/mobilna-aplikacija-hramova-spc-na-prostoru-stare-jugoslavije/
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг инфо,
      Агенција БЕТА:
      Епископ дизелдорфски и немачки Григорије изјавио је данас да је Сабор Српске православне цркве (СПЦ) био искрен, са пуно слободе и добронамерности и да је резултирао избором два изврсна архијереја, епископа будимљанско-никшићког Методија и ваљевског Исихија.
      Епископ Григорије је у интервјуу агенцији Бета казао да је избор епископа Јоаникија за митрополита црногорско-приморског био недвосмислен и да није постојала никаква могућност да се нешто друго деси.
      „Иако је било чудних инсинуација, да је неко са стране покушавао да одложи избор црногорског архијереја, избор Јоаникија за митрополита је свакако био природан след ствари. Нисам се обазирао на приче и покушаје са стране, јер сам имао јасан утисак да то не може нико да спречи“, нагласио је владика.
      Говорећи о избору Методија и Исихија за епископе, Григорије је истакао да је већ 22 године члан Сабора СПЦ и да одавно српска црква није добила два тако добра епархијска архијереја у једном тренутку.
      „Обојица имају велико искуство, Исихије је био игуман манастира Ковиљ, а Методије игуман манастира Светог Петра на Цетињу. Њихов допринос цркви ће бити огроман“, рекао је владика.
      После овог Сабора, додао је владика Григорије, стекао сам утисак да се наша Црква на прави начин обнавља.
      „Ово је био први Сабор СПЦ с новим патријархом Порфиријем. Сабор је био искрен, отворен, са пуно слободе и добронамерности. Било је и момената који су били тешки за превазилажење, али језик којим се говорило је био црквени и на једном озбиљном нивоу“, оценио је владика.
      На питање како коментарише предлог да викарни епископ Стефан Шарић, за кога се везују разне афере, буде кандидат за владику будимљанско-никшићког са седиштем у Беранама, што је према сазнањима Бете усталасало атмосферу на Сабору, Григорије је казао да тај догађај не би коментарисао.
      „Тај догађај се десио унутар наше куће, Цркве, који се ипак срећно завршио. То је све што могу да кажем“, рекао је владика.
      Упитан да ли и када очекује да ће бити потписан Темељни уговор између СПЦ и Владе Црне Горе, владика Григорије је рекао да ће сада, када је цетињска катедра попуњена, Темељни уговор бити потписан у најскоријем року.
      „Као што нисам имао сумњу да ће владика Јоаникије бити изабран за митрополита, тако немам никакву сумњу да ће Темељни уговор ускоро бити потписан јер имам поверење у људе који су на власт у Црној Гори дошли на таласу литија. Међу њима не постоји нико ко не поштује СПЦ, само је потребно да се усагласе сви детаљи уговора“, оценио је владика.
      На питање Бете да ли се Сабор бавио заштитом манастира СПЦ на Косову и Метохији, обзиром да албански политичари и историчари све интензивније покушавају да српско културно и духовно наслеђе преименују у косовско, па чак и албанско, владика Григорије је казао да је ту тему потенцирао управо патријарх Порфирије.
      „Ту је значајно дело направио и владика западноамерички Максим објављујући књигу о нашем културном, историјском и духовном наслеђу на Косову и Метохији. Моја иницијатива је била да морамо што више да говоримо у Бриселу и на Западу уопште, шта српски народ има на Косову. Мислим да ћемо у том правцу, као Црква, деловати још боље и снажније“, рекао је он.
      Упитан да оцени учинак поглавара СПЦ Порфирија у протекла четри месеца, владика Григорије је казао да патријарху „неће бити лако“.
      „Прерано је оцењивати рад патријарха. Сви ми архијереји би требало да помогнемо патријарху Порфирију, јер је смисао Цркве да научимо да нико не може ништа сам, а да сви други опет не могу без тога једнога. Постоји много задатака пред патријархом, треба му дати времена, а он ће се сигурно ухватити у коштац са свим проблемима“, истакао је епископ дизелдорфски.
      Коментаришући често појављивање патријарха Порфирија међу обичним светом, владика Григорије је рекао да потези патријарха показују нешто за чим људи теже, а то је нормалност.
      На питање Бете да ли ће СПЦ у наредном периоду одолети притисцима и мешању власти када је у питању унутрашње уређење цркве, као што је то било посебно изражено уочи изборног Сабора, владика Григорије је казао да сигурно хоће.
      „Ми архијереји ћемо сви заједно спречити да се било ко меша у наше унутрашње односе и устројство. То смо већ показали када смо у суботу изабрали Методија и Исихија за владике, као и неколико перспективних младих људи за викарне епископе“, закључио је епископ дизелдорфски и немачки Григорије у интервјуу за агенцију Бета.

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...