Jump to content

Теологија светог Августина - камен спотицања?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Да Вас чујем? Шта мислите о самој његовој теологији, поготово у светлу нашег данашњег схватања вере? Шта је ту ок а шта шкрипи?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 123
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Мени је генијално његово размишљање о времену и вечности у делу "исповести". А и ових дана на телевизији могу се чути речи патријарха Павла како тумачи управо ово учење светог Августина и како је на основу њега превазишао своју младалачку дилему о односу слободне воље човека и промисла Божијег. Кад сам ја читао ово дело није ми ни падало на памет да се проблем предодређења може решити на овај начин. Стварно се дивим нашем оцу Павлу како је решио ову дилему са којом сам морам да признам и ја један период имао проблема.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево нашао сам текст патријарха Павла о горе поменутом проблему. Заиста дивно.

BOŽJE PREDZNANJE I SLOBODA ČOVEKOVE VOLJE

Sloboda �?oveka kao duhovno moralnog bića neodvojivi je deo ucenja kako Starog tako i Novog Zaveta. Vec naredba Bozja, data prvim ljudima, izrazava taj stav (a isto tako zapovesti Dekaloga, kao i ostale), jer: Ne jedi sa njega i u koji dan budes jeo s njega umreces, jasno pretpostavlja slobodu - da jede ili ne jede - onoga kome je upucena. Na mnogim mestima Sv. Pismo kazuje i direktno da je u covekovoj vlasti izbor: ili da postupa u saglasnosti sa voljom Bozjom , tj. moralno dobro, ili suprotno tome - zlo, poput ovoga: Evo sam stavio pred vas zivot i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi zivot da budes ziv (5. Mojs. 30, 19).

U Novom Zavetu, celokupno delo Spasiteljeve prorocke sluzbe, Njegova propoved, upuceno je coveku kao slobodnom bicu, koje moze da vrsi ono sto Bog zeli i sto ga spasava, ali i suprotno tome. Iz mnogih Hristovih reci to se vidi sasvim odredjeno: Ko hoce da ide za mnom neka se odrece sebe i uzme krst svoj i ide za mnom (Mt. 16, 24); Ako hoces da udjes u zivot drzi zapovesti. Ako hoces savrsen da budes… (Mt. 19, 17, 21).

Istina slobode covekove nalazi se jasno iskazana u delima Sv. Otaca, onako kao sto npr. veli sv. Vasilije Veliki: dusa ljudska “ne buduci vezana nikakvom neophodnoscu, i dobivsi od Tvorca zivot slobodan, posto je stvorena po slici Bozjoj, razume dobro, ume se njime nasladjivati, obdarena slobodom i moci… moze da sacuva zivot koji joj je prirodan. No takodje ima slobodu da se ukloni od dobra.” A tako kazuju i mnogi drugi. Otud ucenje pravoslavne dogmatike da su ljudi i andjeli stvoreni kao slobodna bica, ali s nizim tipom slobode (moci ne gresiti), s tim da uzrastanjem u dobru dospeju do viseg (ne moci gresiti).

Sa ovakvim odredjenim stavom o slobodi covekovog moralnog delanja kako dovesti u saglasnost reci sv. Simeona Novog Bogoslova: V knjizje ze Tvojej i jesce nesodjejonaja napisana Tebje sut? Zaista, prva misao koju ove reci izazivaju odvodi nas shvatanju izvesnog programiranja naseg zivota i postupanja, nekog preodredjenja i sudbine. Jer ako je ono sto tek treba da se dogodi u buducnosti unapred propisano, i mi samo imamo da ih izvrsimo; ako smo masina koja ima da ide odredjenim kolosekom, onda nema drugo nego da smo igracka u rukama usuda, sudbine.

Tako je i meni izgledalo kad sam bio djak drugog ili treceg razreda bogoslovije. Naisla mi je i opsela misao: Ako Bog unapred zna da cu ja biti npr. pijanica, ili kradljivac, ili ubica, mogu li ja onda da to ne budem? Jer ako ne budem, tada propade Bozje predznanje. Ako li Bozje predznanje ne moze da propadne i ja moram to da budem, gde je onda moja sloboda? Zatim, ako bih morao npr. da budem ubica, da bi se time potvrdilo Bozje predznanje, pa me zbog tog greha Bog osudi na vecne muke, ocigledno da bi takav postupak bio necovecan, nedostojan coveka a kamoli Boga i Njegove pravde. I gde se, izmedju toga svega, moze staviti evandjelsko ucenje da je Bog ljubav?

Mucio sam se bezuspesno trazeci ishod iz ovog lavirinta. Drugovi kojima sam ovu misao izneo imali su svoje probleme sa kojima su se nosili, i u moje pitanje se nisu udubljivali. Profesorima ga nisam mogao izneti zbog opasnosti da ga ne okarakterisu kao neumesno, jereticko ili bezboznicko. Tako sam ostao da se s njime nosim sam, i ko zna sta bi sa mnom bilo da nisam naisao na izvesno objasnjenje sv. Vasilija Velikog, a potpunije kod blaz. Avgustina. Desilo se nesto paradoksalno. Dokaz protiv predodredjenja pruzio mi je, eto, blaz. Avgustin, koji je inace sam zastupao shvatanje o predodredjenju, predestinaciji.

To objasnjenje koje mi je problem razbistrilo i - bar za mene - resilo, sastoji se u ovome:

Biblija pocinje recima: U pocetku stvori Bog nebo i zemlju (1. Mojs. 1, 1). U pocetku cega? U pocetku vremena. Pre toga, znaci, nije bilo vremena. Pa sta je onda postojalo? “Jer pre stvorenja sveta bilo je neko postojanje koje odgovara nadsvetskim silama, koje prevazilazi vreme, vecno, koje uvek traje”. Postojala je, dakle, vecnost. Sta je vreme, sta je vecnost?

Ti osnovni pojmovi, kategorije naseg uma, uvek su najtezi za objasnjenje. Tako je i sa pojmom vremea. Kao sto kaze blaz. Avgustin: “Ako me niko ne pita, znam, ali ako bih hteo nekome to pitanje da razjasnim, ne znam. Ipak sa sigurnoscu mogu reci… kad ne bi nista prolazilo da ne bi bilo proslog vremena, i kad ne bi nista postojalo da ne bi bilo sadasnjeg vremena, i kad ne bi nista dolazilo da ne bi bilo buduceg vremena”. I nama je jasno da vreme nezadrzivo tece i prolazi sastojeci se iz proslosti, sadasnjosti i buducnosti, ali tako “da je u njemu proslost minula, buducnost jos nije nastupila, a sadasnjost se izmice od opazanja pre nego sto se osmotri”, kako primecuje sv. Vasilije Veliki. Jasno nam je da proslost ne postoji; ona je bila, ali je sada kao trajanja vremena nema. Isto tako, nema ni buducnosti; ona ce tek doci, no sada je jos nema. Znaci, postoji samo sadasnjost? Ona je u sustini linija dodira izmedju proslosti i buducnosti, momenat u kome buducnost stalno prelazi u proslost. Dok npr. casovnik ne otkuca “tak”, taj momenat je blizu, cekamo ga da nastupi, ali jos ne postoji. A cim otkuca “tak”, tog momenta vise nema, on je presao u proslost. Nepostojece buduce u trenutku je preslo u nepostojece proslo. I sadasnjost, znaci, jedva postoji. Naime: “I sam jedan sat sastoji se od kratkotrajnih delica: sto je od njega odletelo to je proslost, a stogod mu preostaje, to je buducnost. Ako se moze zamisliti deo vremena koji se ne moze vise podeliti ni u najmanje delice vremena, onda je on jedini koji se moze zvati sadasnji, ali taj deo tako brzo iz buducnosti prelece u proslost, da se ne proteze ni trenutak”.

Eto, to je vreme postalo zajedno sa svetom i neodvojivo od njega. Ono se odnosi na sve stvoreno, pa i na nas ljude i na andjele. Na Bozje bice vreme se ne odnosi. On je Tvorac sveta i vremena, te na Njega ono ne moze biti primenjeno, kao sto se na Njega ne mogu primeniti pojmovi prostora, broja, pocetka i svrsetka, itd. Za Njega vazi vecnost. Sta je vecnost? Vecnost je stalna sadasnjost, ona nema ni proslosti, ni buducnosti, koje karakterisu vreme. “U vecnosti nista ne prolazi, nego je u njoj sve sadasnje”, veli blaz. Avgustin. “Vecnost koja nema ni buducnosti, ni proslosti, nepomicno stoji i odredjuje buduca i prosla vremena”. Na drugom mestu, obracajuci se Bogu, blaz. Avgustin kaze: “Tvoje godine niti idu, niti dolaze… Tvoje su godine jedan dan (1. Petr. 3, 8), a Tvoj dan nije svaki dan, nego danas, jer Tvoj danasnji dan ne uzmice pred sutrasnjim i ne dolazi iza jucerasnjega. Danasnji dan je vecnost”.

Vecnost je, dakle, stalno “sada”, bez prethodeceg “bilo” i sledujuceg “bice”. Sadasnjost, koja za nas jedva postoji, u vecnosti jedino postoji. Kad govoreci o vecnosti kazemo “pre” i “posle”, to govorimo sa svog ljudskog stanovista, terminima koji se odnose na vreme. U vecnosti nema ni pre ni posle… Ima samo sada. Otuda sleduje da kad kazemo Bozje “predznanje”, Bozje “predvidjanje”, da se izrazavamo na nas ljudski nacin. “Ustvari”, po duhovnoj primedbi o. Justina Popovica, “Bozje predznanje je znanje i gledanje svih misli ljudskih, i osecanja, i dela u stanju njihovog zbivanja, jer za Boga ne postoji ni proslost, ni buducnost, vec je sve sadasnjost”. U Bogu, dakle, nema predznanja buduceg, kao ni podsecanja na proslo, nego samo znanja i gledanja i proslog i buduceg istovremeno, sada. Mi mozemo predvidjati i secati se. Za Njega je u istom “sada” i postanak sveta, i sve vreme do nasega doba, i sva buducnost do kraja sveta.

Zato kad se u molitvi kaze da je Bog svojim predznanjem ("predznanijem Tvojim”, grcki: prognosi ti si) odredio ovima da budu svestenici, ili djakoni, to se kazuje na ljudski nacin, ljudskim recnikom i kategorijama koje vaze za ljude, ali se ne mogu primeniti na Bozansku vecnost. Otuda na pitanje: sta je radio Bog pre nego sto je stvorio nebo i zemlju? koje su mu postavili neki savremenici, blazeni Avgustin lepo odgovara: “Ako pre neba i zemlje nije bilo nikakva vremena, zasto se pita sta si “tada” radio? Jer nije bilo nikakvog “tada” dok nije bilo vremena”.

Poznata je stvar da se u novozavetnim knjigama na vise mesta govori o Bozjem predznanju, a u vezi s njim i o predodredjenju: ...dosljacima… koji su izabrani po providjenju (predznanju, grc. prognosin) (1. Petr. 1, 2); ...po odredjenoj volji i promislu (prognosi) Bozjem (Dap. 4, 33); Sto je ruka Tvoja i volja Tvoja napred odredila (proorisen) da bude (Dap. 4, 28); Jer koje napred izbra (proegno) one napred odredi (proorisen)... koje napred odredi one i pozva (Rim. 8, 29, 30); U ljubavi nas je napred odredio (proorisen imas) da budemo njegovi sinovi (Ef. 1, 5), itd. Oba ova izraza treba shvatiti u smislu koji smo izlozili. Sv. Jovan Zlatoust, u tumacenju reci Spasiteljevih: Sablazni moraju doci… (Mt. 18, 7), kaze: “Kad Hristos govori o neophodnosti sablazni, to time ne unistava… slobodu volje, i ne potcinjava nas zivot kakvoj bilo neophodnosti delanja, nego samo predskazuje ono sto ce se neminovno desiti… Stoga nije predskazanje Spasiteljevo uzrok sablazni. Nikako! I ne postoje sablazni zato sto ih je Spasitelj predskazao, nego je zato predskazao sto ce one neminovno nastati. Ako bi ljudi od kojih proishode sablazni resili da zlo ne cine, sablazni ne bi dosle. A kad one ne bi dosle, to ne bi bile predskazane”. Slicno govori i blaz. Avgustin: “Ne gresi covek stoga jer je Bog unapred znao da ce on gresiti; ...sam covek gresi kad gresi… A ako to covek ne ushtedne, onda dakako i ne gresi; ali ako ne htedne gresiti, i o tome je On (Bog) unapred znao”.

Ali, ako Sveto Pismo odredjeno potvrdjuje cinjenicu covekove moralne slobode, i s tim ujedno neprihvativost predodredjenja njegovog postupanja, to jos ne znaci da svakog od nas Bog ne salje u ovaj svet u svoje vreme i stavlja pred odredjene zadatke koje treba da ispunimo, kao sto je to izneto za sv. Jovana Krstitelja. Pre nego sto je on i zacet, po Bozjem naredjenju, Arhandjeo podrobno izlaze prevashodne duznosti koje on treba da izvrsi u delu naseg spasenja: da bude prorok Najvisega, da ide pred Njim u duhu i sili Ilijinoj, da Mu pripravi put i spremi Gospodu narod pripravan (Lk. 1, 15-17). Mi znamo, Prorok je dobrovoljno izvrsio povereno mu delo i tako postao najveci rodjeni od zena (Mt. 11, 11).

Slicno sv. Jovanu, svaki covek dolazi u svet u svoje vreme i staje pred duznosti koje treba da izvrsi. Da li cemo im pristupati najboljom voljom i sposobnostima koje imamo, onako kako Bog zeli, i tako postati sveti, ljudi u pravom smislu reci, zavisi konacno od nas, stvar je naseg slobodnog opredeljenja. No, takodje, svaki od nas moze odbaciti ono sto Bog hoce i tako postati gresnik, upravo onako kako se u Svetom Pismu kaze za knjizevnike i zakonike da “odbacise sto je Bog hteo sa njima” (Lk. 7, 30). “Od nas zavisi”, veli sv. Jovan Damaskin, “ili da ostanemo u vrlini i sledimo Boga koji njoj priziva, ili da ostavimo vrlinu, sto znaci da budemo u poroku i sledimo djavola koji nas, bez prisiljavanja, tome priziva”.

Smatram da nam je postalo jasno da kad se u Sv. Pismu, ili u crkvenim tekstovima, govori o Bozjem predznanju, da se to kazuje na ljudski nacin, u pojmovima koji se odnose na vreme, a neprimenivi su na vecnost, u kojoj Bog prebiva. Vecnost je stalna sadasnjost, u kojoj se nalazi i proslost i buducnost istovremeno. Tako kad kazemo da je Bog nesto predvideo u proslosti, da to znaci da to i proslo i to buduce On vidi sada, u sadasnjosti. Nas ljudski jezik to Njegovo vidjenje naziva “predvidjanjem”. Bog, dakle, vidi da se ljudi ne kaju, nego cine sablazni, i to Njegovo vidjenje iskazuje se u Sv. Pismu recima: Sablazni moraju doci.

Zavrsicemo recima sv. Jovana Zlatousta: “A kad bi se oni (ljudi) ispravili - velis ti - i niko ne uvodio sablazni, ne bi li se pokazalo laznim ovo predskazanje? Nikako! Jer ga tada ne bi ni bilo”.

Ep. raško-prizrenski Pavle

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да, то је чувена апорија у односу наше слободне воље и Божијег свезнања. Са наше тачке гледишта, како је то и Патријарх написао, те две ствари се искључују. Или смо слободни, те самим тим Бог не може знати шта ћемо учинити, или Бог зна шта ћемо учинити па је тиме наша слобода условљена Његовим знањем, што ће рећи да нисмо слободни већ детерминисани.

Патријарх Пвле и ава Јустин пре њега су дали један заиста прихватљив одговор. Обојица одговор на ову апорију траже изван граница људске рационалности и потврдног рационално-емпиријског одговора. Божије свезнање се тумачи као ДРУГАЧИЈЕ од нашг поимања знања као таквог. Дакле, одговор на ову апорију, ови наши духовни пасири смештају тамо где му је и место - у сферу АПОФАТИЧКОГ, epekeina tis ousias (са оне стране суштине, са оне стране нашег бивствовања), што би рекли древни источни оци користећи се овим Платоновим термином.

Међутим, Августин у свом дијалогу са Еводијем (дело "О слободи воље") настоји да РАЦИОНАЛНО дође до одговора на ово тешко питање. Мој је утисак да није успео да изађе из ове тешке апорије. Доказ за то јесте и велики спор у средњем веку који је избио у западном хришћанство, управо због питања предестинације. Тај спор као основ имао је баш Августиново богословље о слободној вољи и Божијем свезнању и предзнању.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да Августин је дао начин за решење али сам није решио. Мада чини ми се да сам негде читао да је пред крај живота променио своје мишљење под утицајем не могу да се сетим ког светог оца из тог периода.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помешао сам извињавам се. Свети Јован Касијан га је критиковао али да ли је променио став не знам давно сам се мало бавио овом па се сад присећам

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Августин је имао правничко образовање и то је (јуридичка свест) у многоме утицало на његову теологију.

Ево још једне апорије коју сам скоро проучавао у делу "О слободи воље":

Једна од кључних хришћански врлина, без које хришћанин не може да буде хришћанин, јесте праведност. На први поглед, то је сасвим у реду. Не можемо рећи да хришћанин треба да тежи да буде неправедан. Али...ја бих ипак рекао да хришћанин да би био хришћанин мора да буде неправедан. Ух, ово је страшно, зар не? Хришћанин, а неправедан! Како то?

Ево овако:

Августин праведност дефинише на следећи начин: "Праведност је дати свакоме оно што га следује (оно што  заслужује)."

Ја сада питам: како бити хришћанин, који по Августину мора да поседује врлину праведности, а праведан бити према непријатељима, према просјацима и слично?

Јер, ако опростите непријатељу ви му нисте дали оно што заслужује. Ако опростите лопову који вас је покрао и поклоните му све што вам је укарао, ви сте прекршили принцип праведност јер сте лопову дали оно што му не припада. Ако просјаку дате милостињу ви сте му дали оно што му не припада и опет сте прекршили примцип праведносто. А кад сте прекршили принцип праведности онда више нсте праведни, а ако нисте праведни онда немате кључну хришћанску врлину (по Августину). А ако немате хришћанских врлина онда нисте хришћанин.

Такав закључак нужно следи из ове Августинове дефиниције праведности и, затим, одређивање врлине праведности као темељне хришћанске врлине.

Дакле, бирајте - рационална праведност или самилост, праштање и човекољубље које не познаје никакве рационалне принципе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

- Старче, шта је Божија праведност?

- Божија правда се састоји у томе да чиниш оно што пружа олакшање другоме. Ако треба, на пример, нешто да поделиш са неким другим, да му даш, не половину онога што имаш, Него онолико колико он жели. Треба да му кажеш: "Колико желиш? Два и.по? Три? Узми." Треба да даш све лепо, а себи да задржиш труло. Да даш више а да за себе задржиш мање. Ево, рецимо, донесе нам сада нека сестра десет шљива. Ако ја, због халапљивости поједем осам, теби оставим само две, бићу неправедан према теби. Ако кажем: "Пошто нас је двоје, ја ћу да поједем пет, а теби ћу да оставим преосталих пет", онда ја поступам у сКладу са људском правичношћу. Ако, међутим, видим да се теби допадају шљиве И поједем само једну, а теби кажем: "Хајде, мени за љубав поједи ти остало, мени се и онако не допадају много, а и сметају ми у стомаку", онда ја поступам према Божијој праведности.

- Шта је, онда, у ствари, људска правичност?

- Људска правичност састоји се у томе да ти, ако, на пример, треба да поделиш нешто са неким, даш половину, а половину задржиш за себе.

- А какво место, старче, има људска правичност у духовном животу?

- Људска праведност не треба да има никакво место у животу људи окренутих ка духовности. Она представља неку врсту кочнице за људе из света. За човека посвећеног духовном животу бесмислено је да се поводи за људском правичношћу, јер у поређењу са Божијом, она и није праведност. Али и човек из света, aкo постигне успех у овом животу примењујући само људску правичност, неће осетити праву радост, олакшање и мир.

Хајде да претпоставимо да два брата имају имање од сто ари. Људска правичност каже да сваки брат треба да добије по педесет ари. По Божијој правди свако треба да узме онолико, колико му је неопходно. Ако, на пример,' један од браће има седморо деце, а други двоје, или је посао једног брата мање плаћен од посла другог, већи део имања треба да узме онај коме је неопходније. У таквом случају неправда је да и други добије онолико колико и први. Световни човек, међутим, не узима у обзир да његов брат тешко излази на крај са својим невољама. Не разуме да је подела коју хоће да изврши неправедна, зато што не мисли на духовни начин. Кажеш му: "Треба да помогнеш својој породици да прихвати да ти даш већи део свом брату који је у невољи." И шта ти он одговори: "Зашто? Па нисам неправичан према њему!" Да је он човек окренут духовности, и да му се чак супротстављају и жена и деца, он би их свакако приморао да прихвате што год му брат да. А да му брат каже: "Ти узми десет ари", узео би десет ари и не би ништа рекао зато да се његов брат не би осећао рђаво, јер је узео све остало. У сваком случају, Јеванђеље прави најбољу поделу.

На мене увек оставља снажан утисак како се Авраам одељивао од Лота. Када су се посвађали Лотови и Авраамови пастири око пашњака, отиде Авраам код Лота и рече му: "Немој да се свађамо ја и ти, ни моји пастири и твоји пастири, јер смо браћа. Није ли ти отворена цијела земља? Одијели се од мене. Ако ћеш ти на лијево, ја ћу на десно; ако ћеш ти на десно, ја ћу на лијево." Лот је реаговао сасвим људски и изабрао зелену и плодну равницу и Содом и Гомор у њој, због богатих пашњака (1 Мој. 13, 1-13). И шта га је задесило после! Аврам се повиновао Божијој правди, желео је да угоди Лоту, и чак се радовао што је Лот отишао у плодније крајеве.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Могао си нам брате Александре нешто написати о односу благодати и личног подвига у нашем спасењу, и ту чини ми се постоје неки спорови кад је у питању теологија светог Августина.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

Avgustin bi, najverovatnije, ipak ostao jedan usamljeni jereticki mislilac, sa novotarijama koje su prikrivene cudesnim primerom njegovog pokajanja i preobracenja, da u IX veku Latini nisu ''otkrili'' znacaj njegovih jeretickih ucenja. Hristo Janaras, Azbucnik Vere, str 228. Zasto pisac svetitelja, kojeg proslavlja i Pravoslavna Crkva, naziva ''jeretickim misliocem''? Sme li se tako govoriti o svetiteljima Crkve?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...