Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
bosanac

Zločin u Šahovićima-Tomaševu

Оцени ову тему

Recommended Posts

O ovome sam slučajno saznao.ako neko ima više podataka volio bih da ih navede.

Potomci zločinaca iz Šahovića zaprijetili kontramaršom

subota, 19 novembar 2011 08:58 administrator

emailButton.pngprintButton.pngpdf_button.png

Mirsad Kurgaš, organizator zabranjenog marša ''Bijelo Polje-Tomaševo-Šahovići 1924.-2011.''

Sada se savršeno vidjelo koliko je Crna Gora zaista građanska država, država ravnopravnih naroda i narodnosti. Umjesto da nadležni državni organi u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima preuzmu mjere prema onima koji prijete nasiljem, oni zabranjuju mirni skup kojim se evociraju uspomene na nevine žrtve od prije 87 godina! Također se vidjelo da je i priznavanje genocida u Srebrenici od strane crnogorskih zvaničnika samo još jedan licemjerni čin. Činjenica je, također, da ''pravoslavno stanovništvo'' (termin koji koristi policija u Rješenju o zabrani Marša) ne priznaje da je uopšte počinjen zločin u Šahovićima, dok bjelopoljski Muslimani-Bošnjaci ne žele da se sjećaju tog perioda kako se ne bi kvarili dobrosusjedski odnosi!?

Razgovarao: Anes Džunuzović

Pokolj u Šahovićima, Pavinom Polju, Vranešu i drugim okolnim selima bio je najveći zločin nad muslimanima u mirnodopskim uslovima u Kraljevini SHS. Ubijeno je između 500 i 750 Bošnjaka. Genocid je izvršen 9. i 10. novembra 1924. godine. Prethodno su, 7. novembra 1924. godine, crnogorske komite ubili Boška Boškovića iz zasjede na planini Ceru, a što je pripisano Bošnjacima, odnosno komiti Jusufu Mehoniću. U vrijeme SFRJ o ovom zločinu se nije govorilo. Milovan Đilas bio je iznimka. On je opisao ovaj pokolj u kome je učestvovao i njegov otac Nikola, koji mu je opisao detalje. Pored ostalog Đilas piše sjećanje svoga oca: "Takvog osvetničkog pohoda nije nikad bilo. Čovjek nije mogao ni slutiti da je nešto tako moglo biti skriveno u takozvanoj narodnoj duši. Pljačka iz 1918. godine, bila je prema ovome dječija igra... Nakon što su taoci u Šahovićima bili poklani, išao je jedan seljak iz našeg sela - Sekula, od jednog mrtvaca do drugoga i prereza im žile na nogama. Tako se radi volovima, nakom što ih se sjekirom oborilo, da se ne bi mogli ponovo dići, ukoliko su jos živi. Neki su u džepovima mrtvaca pronalazili komade šećera natopljene krvlju koje su kasnije jeli. Djeca su bila otrgana od majčinih ruku i sestara i pred njihovim očima zaklata ... Muslimkanskim sveštenicima su čupali brade i urezivali krstove na čelo. U jednom selu zavezali su grupu ljudi za plast i zapalili. Neki su kasnije pričali da je plamen iz zapaljenih tijela bio purpurno crven. Jedna grupa napala je jednu usamljenu kuću. Seljak je upravo gulio jagnje.Oni su imali namjeru da ga streljaju i zapale kuću, ali oguljeno jagnje im je dalo ideju da seljaka objese za noge na šljivu, jedan mesar mu je ogulio lobanju sjekirom, pazeći da ne povrijedi tijelo. Onda je žrtvi razrezao grudi. Srce je još tuklo. Mesar je golom rukom istrgao srce i bacio ga psetu. Kasnije se pričalo da ga pseto nije taklo, jer, čak, ni pseto neće turskog mesa'', svjedočio je učesnik zločina Nikola, otac Milovanov i pradjed aktuelnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa.

Mirsad Kurgaš, iz NVO ''Broj 19'' namjeravao je organizirati 10. novembra memorijalni marš ''Bijelo Polje-Tomaševo-Šahovići 1924.-2011.'' kako bi podsjetio na zločin počinjen u Šahovićima i okolini. Marš je zabranjen. O tome smo razgovarali sa g-dinom Kurgašom.

Saff: Gospodine Kurgaš, 10. novembra namjeravali ste održati memorijalni marš ''Bijelo Polje-Tomaševo-Šahovići 1924.-2011.'' Marš nije održan, zašto?

Kurgaš: Memorijalni marš ''Bijelo Polje-Tomaševo-Šahovići 1924.-2011.'' nije realizovan iz razloga što je Uprava policije – PJ Bijelo Polje 7. novembra 2011. godine donijela Rješenje kojim se zabranjuje planirani skup.

Saff: Zašto je policija čekala od 14. oktobra, kada ste tražili odobrenje za održavanje marša, do 7. novembra, kada su Vam isti zabranili, kao da se čekala prvo rekacija srpskog stanovništva iz Tomaševa, nekadašnjih Šahovića? Je li moguće da je zapravo riječ o koordiniranoj ''akciji'' policije i mještana Tomaševa?

Kurgaš: Samo da Vas ispravim. Od Policijske uprave nije traženo odobrenje već im je samo upućena Informacija o planiranom Memorijalnom maršu sa pratećim detaljima (podaci objavljeni na www.broj19-number19.org). Interesantno i indikativno je da je 7. novembar dan kada je prije 87 godina razoružano muslimansko stanovništvo Vraneške doline (Šahovići-Tomaševo i Pavino Polje sa okolnim selima), a što je bilo uvertira za početak kasnijeg pokolja. Dopis ''Odbora građana Vraneške doline-Tomaševa i Pavinog Polja'' je policiji u Bijelom Polju predat istog datuma, 7. novembra, 87 godina kasnije. Policijska uprava donosi Rješenje o zabrani Memorijalnog marša odmah po prijemu istog i iste večeri Rješenje dostavljaju meni u Baru, drugog dana Kurban Bajrama! Inače, prethodno sam, 2. novembra, pozvan na razgovor kod načelnika policije u Baru, a na zahtjev policije iz Bijelog Polja. Razgovor je vođen na temu planiranog Memorijalnog marša i na okolnosti s tim u vezi. Da Vam sada odgovorim na Vaše pitanje. Iz dosadašnjeg iskustva, ne isključujem mogućnost da se radi o koordiniranoj akciji određenih bezbjednosnih struktura i određenih političkih aktivista iz tog kraja.

Saff: Ovo je trebao biti jedan miran i dostojanstven način sjećanja na žrtve, a nije tako prihvađen od stanovnika Tomaševa, bjelopoljske policije, a sudeći po zabrani postavljanja spomen ploče Huzeiragi Dervoviću ni od strane općinskih vlasti? Je li ovdje riječ o nespremnosti crnogorske politike, oličene u rukovodstvu jedne općine, da se suoči sa istinama i zločinima koji su počinjeni nad jednim od naroda koji sačinjavaju Crnu Goru i koji je zapravo odlučio na referendumu da Crna Gora bude nezavisna? Zapravo, kakva je poruka ovim činom poslata Bošnjacima u Crnoj Gori?

Kurgaš: Upravo tako. Kao što kaže poslovica: ''Ne pada snijeg da prekrije brijeg, već da svaka zvjerka pokaže svoj trag!'' Sada se savršeno vidjelo koliko je Crna Gora zaista građanska država, država ravnopravnih naroda i narodnosti. Umjesto da nadležni državni organi u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima preuzmu mjere prema onima koji prijete nasiljem, oni zabranjuju mirni skup kojim se evociraju uspomene na nevine žrtve od prije 87 godina! Također se vidjelo da je i priznavanje genocida u Srebrenici od strane crnogorskih zvaničnika samo još jedan licemjerni čin. Činjenica je, također, da ''pravoslavno stanovništvo'' (termin koji koristi policija u Rješenju o zabrani Marša) ne priznaje da je uopšte počinjen zločin u Šahovićima, dok bjelopoljski Muslimani-Bošnjaci ne žele da se sjećaju tog perioda kako se ne bi kvarili dobrosusjedski odnosi!? Na kraju krajeva, zašto bi nas tangirao odnos crnogorskih zvaničnika, kad se na sve ovo nije oglasio niko od predstavnika muslimansko-bošnjačkih stranaka ili nevladinih organizacija, iako se očigledno radi o kršenju ljudskih prava. Čak niko nije ni pomenuo godišnjicu genocida u Šahovićima, nevezano za Memorijalni marš. U Crnoj Gori vlada totalni muk začinjen strahom koji se može osjetiti u vazduhu! Postavlja se pitanje odakle toliki strah ako je u Crnoj Gori tako idilično? Čak su ''na nož'' dočekali i planirano postavljanje spomen-ploče Huzeir-agi Dervoviću. A on je bio jedan od najuglednijih Bjelopoljaca u to vrijeme, i bio je u grupi od 40-ak najuglednijih građana koji su tada bili zatvoreni i kojima je bila predodređena šahovićka sudbina, sa namjerom da se Bijelo Polje etnički očisti od Muslimana. Zahvaljujući njegovom dogovoru sa komandantom žandarmerije Apostolovićem uspio je da izađe iz zatvora, dođe do Beograda i Nikole Pašića koji...

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Šahovići 1924. - Genocid u vrijeme mira

Autor: Enver Ćorović, dip.ing.

I ne recite za one koji su na Allahovom putu poginuli:"Mrtvi su!" Ne, oni su živi, ali vi ne znate! Al-Baqara, 154.

Kontinuitet zločina nad Bošnjacima traje od Balkanskih ratova 1912., zatim osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine do propasti Kraljevine Jugoslavije 1941. godine. Mada životi muslimana u prvoj Jugoslaviji nisu imali nikakvu vrijednost, ipak su bili izuzetno teški u Sandžaku i istočnoj Hercegovini. U Sarajevu je 1919. godine boravio francuski novinar lista Temps, koji se sastao sa reisu-l-ulemom Džemaludinom Čauševićem. List je prenio reisovu izjavu: Hiljade ljudi ubijenih, šest žena spaljeno, 270 sela opljačkano i uništeno, eto bilansa za nas muslimane prilikom svečanog stvaranja Jugoslavije...

Po klasifikaciji genocida nad muslimanima Balkana Mustafe ef. Spahića ovaj u Šahovićima se nalazi na osmom mjestu.

Genocid u Šahovićima kod Bijelog Polja je često spominjan u historiografskoj literaturi iz više razloga.

Prvi je taj, što je počinjen u vrijeme mira, jer se najveći broj zločina uglavnom događa tokom ratova.

Drugo što je počinjen u jednoj državi Kraljevini SHS, koja je formalno posjedovala sve organizovane institucije savremene države, koje su se morale odrediti prema zločinu. One su izabrale ćutanje, što za državu može samo značiti solidarisanje sa zločincima.

Treći je razlog surovost sa kojim je zločin počinjen. Sličnog primjera u ranijoj istoriji nije bilo.

Četvrti razlog su posljedice. U njima se i prepoznaje smisao ovog zločina. Izvršeno je etničko čišćenje ovog prostora od muslimanskog življa, osuđeno od osvetnika da ispaštaju grijehove vijekova, taložene u mitsko guslarskoj svijesti o svetoj dužnosti istrage poturica. Ali se uglavnom iza patetičnog poziva na istoriju kriju prizemni porivi koristoljublje, otimačina i pljačka zemlje i imovine kao zanatske djelatnosti i način privređivanja.

Pokolj u Šahovićima (autor ovdje misli i na Pavino Polje, Vraneš i druga okolna sela) je bio najveći zločin nad muslimanima u mirnodopskim uslovima u Kraljevini SHS. Genocid izvršen 9. i 10. novembra 1924. godine. Prethodno su, 7. novembra 1924. godine, crnogorske komite ubili Boška Boškovića iz zasjede na planini Ceru.

Zato je važno znati ko je Boško Bošković i šta o njemu kaže Milovan Đilas u knjizi (Land Without Justice, New York, 1958.).

Bio je rezervni pješadijski poručnik, inspektor Ministarstva unutrašnjh djela, ranije načelnik kolašinskog okruga, fanatični pristalica ujedinjenja i član Pribićevićevog krila Demokratske stranke. Istakao se u suzbijanju komitskog pokreta u Rovcima. Taj posao je obavljao bahato i surovo, sprovodeći teror prema političkim neistomišljenicima, te je protiv njega 1921. godine podnijeta interpelacija Narodnoj skupštini. Đilas opisuje i detalje kada je ubijen brat poznatog odmetnika Todora Dulovića, što će kasnije i biti povod Boškovićeve likvidacije od strane crnogorskih komita. Najvjerovatnije su ga ubili braća Radoš i Drago Bulatović, poznati komite kolašinskog kraja koji su likvidirani tek 1929.godine. Motiva za ubistvo imali su napretek i spominje se osveta za Boškovićeva zlodjela prema Rovčanima, kao i osveta za Petra brata Todora Dulovića, kuma i saborca braće Bulatović. Ovdje treba dodati da su mnogi Crnogorci zamjerali Boškoviću da je popustljiv i blag prema Turcima.

Genocid nad Bošnjacima Šahovića izvršen je 9. i 10. novembra 1924. godine

Poručnik Bošković je sa Poljskim bataljonom izvršio teška zlodjela, pljačke i ubistava 1912. godine u pešterskim selima. U selu Dolići ubijeno 20 ljudi, Uglu ubijeno 5 ljudi, Tuzinju ubijeno 10 ljudi, Rasnu ubili jednog čovjeka, Crvsko ubili četiri Kurtagića i Koritima je ubijeno 58 ljudi i dvije žene.

Za ubistvo je optužen poznati bošnjački komita Jusuf Mehonjić, koji se tada nije ni nalazio na tom području. Sahrana Boškovića obavljena je 9.novembra u Kolašinskim Poljima. Bio je prisustan veliki broj ljudi i državnih činovnika koji su pozivani preko naročitih kurira; računa se da je bilo oko 2000. ljudi. Držani su raspaljivi govori gdje su optuživali Jusufa Mehonjića i Bošnjake iz Šahovića i Vraneša kao njegove jatake i sve prisutne pozivali na osvetu. Naročito je šef finansijske uprave iz Bijelog Polja, Milan Terić, čiji je otac bivši načelnik u Bijelom Polju odgovoran za mnoge zločine za vrijeme svog službovanja u 1920. godini, njegov govor i poziv na pokolj muslimana, imao je veliki odjek kod prisutne mase.

Na dan prije sahrane vlasti su naredile Bošnjacima da sve svoje oružje donesu u srez i predaju, da bi to oružje bilo podijeljeno pravoslavcima. Bjelopoljski okružni načelnik Cemović je pri prolazu kroz Šahoviće na putu za pogreb Boškovića naredio dežurnom žandamerijskom pisaru da mu do njegova povratka sa sahrane dobavi sve viđenije Bošnjake Šahovićkog sreza i okoline. Pisar je uz pomoć žandara prikupio 32 Bošnjaka, pod izgovorom da su im životi ugroženi, doveo ih u zgradu sreza i pritvorio.

Kada se načelnik Cemović vratio sa pogreba i vidio da ima samo 32 taoca razgoropadio se i tražio da mu dovedu još Turaka, pa su se žandari razletjeli i priveli još 20 Bošnjaka. Sve te ljude su pohvatali na prevaru i crnogorsku poštenu riječ, da im se neće ništa loše desiti već da treba da se jave u srez. Žandari su taoce predali osvetničkoj rulji koja ih je na udaljenosti od četvrt kilometra od sreskog načelstva pored šahovićkog mezarja na zvjerski način poklala. Od cijele grupe Bošnjaka dvojica su se otkupila, a jedno dijete od 13 godina spasio je od noža jedan Crnogorac koji je zbog toga zamalo stradao. Po svjedočenju Bahre, ćerke bjelopoljskog muftije Mustafe Salihbegovića koji je bio u komisiji za uviđaj, kaže da je identifikovano 60 poklanih talaca.

U predstavci kralju Aleksandru Karađorđeviću, koju su 21.novembra 1924. god. poslali delegati bošnjačkog stanovništva Šahovića i Pavinog Polja, navodi se da su napad izvršili oko 2000 naoružanih Poljana, Kolašinaca i drugih Crnogoraca, a front se protezao na liniji od 19 kilometara. Hamdi-beg Hasanbegović i Amir Musić pokušali su da o ovom slučaju lično izvijeste kralja u Beogradu ali ih on nije htio primiti, pa su ovu predstavku ostavili kraljevskim službama.

Beogradska Politika br.5947 od 13. novembra 1924. izvještava da se poslije ubistva Boškovića u potjeru protiv razbojnika uzeli učešće seljani iz okoline Bijelog Polja, puna dva dana 10. i 11. novenbra sve je bilo u pripravnosti kao pod komandu. Jer je navodno narodu dojadio Mehonjić koji se zahvaljujući jatacima ovdje odomaćio. Da nije na vrijeme reagovala žandarmerija i vojska posljedice bi bile i veće.

Predsjednik Džamijeta Ferhad-beg Draga je 14. novembra uputio interpelaciju ministru unutrašnjih djela povodom groznih zvjerstava u Sandžaku. Ova interpelacija je objavljena u sarajevskoj Pravdi br. 262 od 18. novembra a tu se između ostalog kaže: Gospodine ministre! Ovaj masakr kao zajedničko djelo mjesnih policijskih vlasti i Vasojevića pada na teret, koliko na druge najpre na policijske vlasti, koje su blagovremeno upoznate i upozorene na opasnost i nisu je htjele sprečiti. Ova okolnost tereti više vlast nego same razbojnike jer do sada nijedan nije pritvoren...

A beogradska Politika br. 5949 od 15. novembra 1924. izvještava ovako: Protest Ferhad-beg Drage Povodom osvete Vasojevića za ubijenog Boška Boškovića, g. Ferhad-beg Draga uputio je jedno protesno pismo ministru unutrašnjih dela g.V. Maksimoviću.

Toliko je Politika našla za shodno da napiše o protestnom pismu muslimanskog glavara Ferhad-bega Drage i zločinu nad više stotina nedužnih ljudi, žena i djece. Više ima poginulih nego što su potrošili slova za ovaj tekst. Sve ukazuje na smišljenu namjeru zataškavanja etničkog čišćenja i za njega niko nikada nije odgovarao.

Način kako je izvršen napad Milovan Đilas, u istoj knjizi opisuje ovako: Odmah nakon Boškovićeva pokopa, Poljani su, a i drugi s njima bez ikakva posebna dogovora, uzeli svoje skrivene puške i krenuli na muslimane. Polovina ih je bila nenaoružana, ali oružje i nije bilo nužno. I muslimani na koje su krenuli bili su nenaoružani, većinom neratoborni s izuzetkom onih koji su živjeli duž granice Tare, a koji su se uglavnom bili povukli u unutrašnjost još 1912. ili nakon 1918. Spontano su se stavili pod komandu bivših penzionisanih oficira koje su na brzinu proglasili vođama.

Pod izgovorom da traže razbojnike i jatake razularena ostrašćena naoružana rulja pošto je završila sa pokoljem u Šehoviću razmilila se po okolnim selima, a zatim po pavinopoljskoj kraju gdje su počinili još veći i svirepiji pokolj.

Ponovo ćemo citirati M.Đilasa: Muslimanskim svještenicima su čupali brade i urezivali im krstove na čelu. U jednom su selu grupu ljudi žicom vezali za plast sijena i zapalili. Poslije su prepričavali da ljudi gore purpurnim plamenom. Jedna je grupa napala jedno domaćinstvo na osami . Seljak je upravo derao jagnje. Njega su namjeravali ustrijeliti, kuću mu spaliti, ali ih je guljenje jagnjeta navelo da o istoj šljivi za pete objese živa seljaka, jedan od njih iskusan mesar je sjekirom rascijepio seljaku ...

U knjizi na srpskom jeziku Besuda zemlja, 2005. izbačeni su ovi djelovi svjedočanstva o morbidnim zločinima koji se nalazi u verziji na engleskom jeziku.

Sumirajući priču o pokolju u Šahovićima M.Đilas zaključuje: Moglo bi se činiti, ako se hladno razmisli, da je na kraju krajeva sve jedno kako su se ljudi ubijali i šta su sa mrtvima radili. Ali nije tako. Baš kao da su s ljudima postupali kao s marvom, da su smišljali načine umorstva, bilo je ono najstrašnije, ono što je bacilo u zasenak sama ubistva, a otkrivalo ubicu do dna mračnu bez dna. U tom kraju sama ubistva i nijesu držana za nešto strašno naviklo se na to.Ali svirepi i nečovječni način na koja su ona izvršena i naslada koju su osjećali oni koju su taj posao obavljali to je izazivalo zgražavanje i osudu čak i kad su muslimani u pitanju...

Odmah nakon ubistva talaca započeo je opšti napad, paljene su kuće, ubijalo staro i mlado, žene i djeca iz majčinog naručja. Broj ljudskih žrtava po pričama ljudi koji su preživjeli te strahote je više od 500 pobijenih (dok po nekim predanjima i historijskim podacima broj je mnogostruko veći), izgorjelih i nestalih. Oni su evidenciju izveli prebrojavanjem njihove rodbine i komšija. Dok su se strahote događale mjesne vlasti nisu ništa preduzimale protiv zločinaca već su u zločinima i sami učestvovali. Jedino je okružni načelnik iz Pljevalja Krečković pritekao u pomoć nedužnom muslimanskom narodu, zaprijetivši da će angažovati vojsku.

Sličan scenario kao u Šahovićima spremao se i za Bijelo Polje. U Bijelo Polje je iz Beograda upućen inspektor Ministarstva unutrašnjih djela izvjesni Predić, koji je sproveo izmišljenu istragu. Privedeno je i zatvoreno 67 najuglednijih Bjelopoljaca Bošnjaka. Prema utvrđenom planu sve pohapšene je trebalo likvidirati a onda nastaviti orgijanje nad nedužnim muslimanskim stanovništvom. Prisebnošću muftije Mustafe Salihbegovića i Huzeir-age Dervovića koji je otišao u Beograd i intervenisao kod Pašića. Pašić sada za razliku od Šahovića kada je prešutno odobrio zločine, javio da se svi zatvorenici puste, čime je izbjegnut pokolj u Bijelom Polju. Huzeir-age Dervović je obećao Pašiću da će svi Bošnjaci iz Bijelog Polja dati svoj glas za njegovu Radikalnu stranku, tako je i bilo.

Bošnjaci koji su preživjeli genocid u Šahovićima i Vranešu nikada se nisu vratili na svoj vatan. Ubrzo je ovaj kraj opustio a zemlju razgrabiše i podijeliše međusobno Crnogorci. Niko nikad nije odgovarao za ovaj genocidni zločin.

Preostalo stanovništvo se iseljavalo ka unutrašnjosti Sandžaka i Bosni. Ima ih po cijelom Sandžaku, višegradskom području i selima u Brčanskom srezu, Gornji Rahić, Maoča, Čelić i Islamovac podno Majevice. Porodice koje su naselile Brčanski srez su: Kalići, Fazlovići, Šahovići, Ljaljevići, Karamehmedovići, Dučevići, Drpljani i Suljevići. Junačko pleme Kalića nije se mogla privići u Gornjem Rahiću pa se je preko 100 kuća iselilo u Tursku uglavnom u Izmir.

Danas se Šahoviće naziva Tomaševo u njemu nema ni jednog Bošnjaka. Sadašnji naseljenici Šahovića kažu, kako često naročito noću ne mogu dobro spavati jer čuju glasove slične učenju ezana. Nek je vječni rahmet svim nevinim bošnjačkim žrtvama genocida u Šahovićima 1924.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U Crnoj Gori policija u koordinaciji sa vladajućom huntom i "pravoslavnim stanovništvom" zabranili sjećanje na genocid u Šahovićima

DA SMO PAMTILI ŠAHOVIĆE SREBRENICA NAM SE NE BI DESILA!

Autor: Mirsad Kurgaš

Objavljeno: 16. November 2011. 20:11:52

100_Mirsad_Kurgas_004.jpgMirsad KURGAŠ: Na pitanje novinara da li je to definitivno rješenje, odgovaramo da trajno postavljanje ploče prepuštamo rukovodstvu Islamske zajednice, računajući da neće imati ništa protiv. Primjećujući uznemirenost građana zbog prisustva brojnih policijskih snaga, napuštamo Bijelo Polje. Već nakon nekih sat vremena saznajemo da je spomen - ploča uklonjena. U sutrašnjim dnevnim listovima Glavni imam OIZ Bijelo Polje likuje nad očigledno permutovanim arapskim tekstom ajeta koji je citiran na spomen-ploči!? Uz dobro poznavanje arapskog jezika pretpostavljamo da je pomenuti imam upoznat sa islamskom praksom - imperativom da se sa greškom prvo upozna i upozori onaj koji ju je, svjesno ili nesvjesno, napravio. Memorijalni marš Bijelo Polje - Tomaševo/Šahovići 1924-2011 zamišljen je kao spomen na 87.godišnjicu genocida nad nedužnim muslimanskim življem u Vraneškoj dolini, današnje Tomaševo (Šahovići) i Pavino Polje sa okolnim selima.

Ideja o organizovanju jednog ovakvog projekta se javila prilikom prošlogodišnjeg učešća na Maršu mira Nezuk - Potočari, kojim se odaje počast preko 8000 nevinih žrtava genocida u Srebrenici. (Treba napomenuti da je idejni tvorac i organizator prvog Memorijalnog pohoda u Srebrenicu g-din Ivar Peterson, Šveđanin koji živi u Švicarskoj i osvjedočeni borac za ljudska prava).

Početkom septembra o.g. NVO „Broj 19“ je uputila javni poziv mnogim relevantnim organizacijama i pojedincima za učešće u organizaciji Memorijalnog marša Šahovići 1924-2011.g. U Crnoj Gori poziv je zvanično upućen Bošnjačkoj stranci, Savjetu Muslimana, Mešihatu Islamske zajednice, Forumu Muslimana/Bošnjaka, Bošnjačkoj kulturnoj zajednici… Niko se nije udostojio ni kurtoaznog odgovora, makar da iznese svoj stav o pomenutoj ideji! Računajući i mireći se s tim, NVO „Broj 19“ pristupa realizaciji pomenutog projekta i javnost obavještava o planiranom Maršu na godišnjicu genocida u Šahovićima, 10. novembra o.g.

sahovici_muhadziri.jpg

U Crnoj Gori policija u koordinaciji sa vladajućom huntom i "pravoslavnim stanovništvom" zabranili sjećanje na genocid u Šahovićima

U Obavještenju su navedene sve relevantne pojedinosti, Kodeks ponašanja kao i formular koji su zainteresovani učesnici bili dužni da popune kako bi dobili akreditaciju. Prethodno je izvršen obilazak i utvrđena planirana trasa u dužini od oko 15km, pa je s tim u vezi priložena i odgovarajuća geografska karta sa ucrtanom maršrutom. Interesantno je da još prilikom obilaska tog terena nailazimo na nedobronamjerne reakcije tamošnjih mještana iako im tada još nije bio poznat cilj tog obilaska (npr.: "… šta će Muslimani ovdje" i sl.). Treba naglasiti da je cijela trasa vodila javnim kolovoznim putem i rijetko naseljenim predjelom. Čak su neke veoma stare kuće bile ispisane velikim natpisima da su na prodaju, dok su druge očigledno jako dugo već napuštene.

Neke, sasvim sigurno, izgrađene su još u periodu o kome govorimo.

A neke nisu odoljele zubu vremena, ali su ostale kao nijemi svjedoci.

Napuštenih kuća ima i u centru Šahovića, kuda silazimo pravo na mjesto gdje se nalazila džamija.

KUĆE KOJE 87 GODINA SVJEDOČE

Nakon genocida, opustošena i opljačkana bošnjačka imovina

250_MarsMiraHronologija1_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija2_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija3_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija4_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija5_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija7_Sahovici.jpg 350_MarsMiraHronologija_Nisan_Sahovici14.jpg

Nišan koji svjedoči o Bošnjacima Šahovića kojih više nema

A pored kuće sagrađene na mjestu gdje je bila Šahovićka džamija, nalazi se zapušteni objekat koji je takođe iz tog perioda. A avetinjski prazne, stare kuće mogu se vidjeti svuda kuda prolazite.

U Bijelom Polju tražimo podatke o rahmetli Huzeir-agi Dervoviću, čovjeku čijom zaslugom Bijelo Polje nije doživjelo sudbinu Šahovića. Tako dolazimo do nekih kuća koje su kasnije dobile nove vlasnike.

Druge su uvakufljene ali su, i pored toga, takođe promijenile vlasnika.

Kompletan dio grada u to vrijeme se nazivao Dervovska mahala, a na mjestu gdje se sada nalazi zgrada bjelopoljskog Privrednog suda bilo je Dervovsko mezarje. Uspijevamo čak pronaći jedan od prelijepih nišana sa tog mezarja, rađen na bijelom mermeru sa prelijepom kaligrafijom.

O planiranom Memorijalnom maršu 14.oktobra o.g. upućen je dopis Opštini Bijelo Polje, Upravi policije - PJ Bijelo Polje kao i Odboru Islamske zajednice Bijelo Polje. Sadržina teksta, osim pozdrava Es-selamu alejkum OIZ-u Bijelo Polje, je identična u sva tri slučaja. Međutim, zvaničnici OIZ Bijelo Polje su nam uputili jednu malicioznu poruku sa mobilnog telefona, očigledno odbijajući svaku dalju komunikaciju.

O planiranom Memorijalnom maršu javnost je obaviještena i prigodnim plakatima.

Drugog dana Bajrama uveče, 7.novembra o.g. (to je inače datum kada su Muslimani Vraneške doline razoružani!), dobijamo Rješenje Uprave policije o zabrani Memorijalnog marša Bijelo Polje - Tomaševo/Šahovići doneseno istog tog dana! Kao razlog navodi se prijeteći dopis koji im je, zamislite istog tog dana, dostavljen od grupe građana Vraneške doline (Tomaševa i Pavinog Polja). Ovo Rješenje kao i Reagovanje na isto odmah je postavljeno na službenoj web stranicu NVO "Broj 19". Kao inicijatori i organizatori pomenutog skupa smatrali smo za obavezu da se zakazanog datuma u najavljeno vrijeme pojavimo kod zgrade Privrednog suda (Dervovskog mezarja) u Bijelom Polju. Koordinator ove NVO od ranog jutra je praćen jakim policijskim snagama koje ga sprječavaju da priđe planiranoj lokaciji, pozivajući se na doneseno Rješenje! Svuda su bile primjetne brojne policijske snage, ali su uglavnom bili korektni.

Nismo sigurni da je njihova zabrana fotografisanja bila u skladu sa ovlašćenjima!? Inače, ni dosta lijep dan nije uspio da izmami Bjelopoljce na ulice. Mada, policija je vodila računa da poprilično ograniči slobodu kretanja u tom dijelu grada pa i šire. Prisutnim novinarima naglašavamo: Ako ove godine nismo uspjeli realizovati Memorijalni marš u Tomaševo/Šahoviće, onda ćemo to učiniti sljedeće, a ako ne tada a onda jednog dana sigurno!

spomen_ploca_huzeiragi_dervovicu_01.jpg

'Tajna' ruka uklonila spomen ploču: Zabranjeno sjećanje na bjelopoljskog spasioca Huzeir-agu Dervovića!

Nakon nepun sat vremena, odlazimo do gradske Gasulhane gdje polažemo spomen - ploču Huzeir-agi Dervoviću, koji je i sahranjen na tom mezarju.

OTETO PROKLETO

250_MarsMiraHronologija8_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija9_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija10_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija11_Sahovici.jpg

250_MarsMiraHronologija12_Sahovici.jpg Na pitanje novinara da li je to definitivno rješenje, odgovaramo da trajno postavljanje ploče prepuštamo rukovodstvu Islamske zajednice, računajući da neće imati ništa protiv. Primjećujući uznemirenost građana zbog prisustva brojnih policijskih snaga, napuštamo Bijelo Polje. Već nakon nekih sat vremena saznajemo da je spomen - ploča uklonjena. U sutrašnjim dnevnim listovima Glavni imam OIZ Bijelo Polje likuje nad očigledno permutovanim arapskim tekstom ajeta koji je citiran na spomen-ploči!? Uz dobro poznavanje arapskog jezika pretpostavljamo da je pomenuti imam upoznat sa islamskom praksom - imperativom da se sa greškom prvo upozna i upozori onaj koji ju je, svjesno ili nesvjesno, napravio.

Iz navedenog se nameću neminovno neka pitanja:

- Iako se u pomenutom slučaju zabrane održavanja planirane manifestacije očigledno radi o kršenju ljudskih prava od strane zvaničnih institucija, niko se od političkih partija i nevladinih organizacija tim povodom nije oglasio!?

- Stranke sa bošnjačko-muslimanskim prefiksom nisu se čak oglasile ni povodom pomena na genocid počinjen u Šahovićima prije 87 godina?!

- Ne samo da zločin u Šahovićima nikada nije procesuiran (iako krivično djelo genocida ne zastarijeva), već ni za kasnije počinjene zločine niko nikada nije osuđen (Štrbci, Bukovica, deportacije, Kaluđerski Laz…)?

- Islamska zajednica Crne Gore smatra da su jedino oni nadliježni za organizaciju memorijalnog skupa posvećenog žrtvama genocida i smatraju da još nije vrijeme za to. Ako nije dovoljno 87 godina, onda koliko još vremena treba da prođe? Takođe imputiraju da je organizatoru cilj da "provocira i šeta". Šta onda treba da kažu u Srebrenici za učesnike Marša koji dolaze iz cijelog svijeta? Nazivaju NVO "Broj 19" fantomskom organizacijom iako im se ista u niz navrata obraćala sa ponudom za saradnju?! (A nekim projektima ove NVO su lično prisustvovali najviši rukovodioci IZ C. Gore. U svakom slučaju, rad ove NVO je od samog početka transparentan i podložan kritikama, primjedbama i sugestijama).

- Mještani Vraneške doline negiraju da se genocid uopšte desio i potenciraju vjersku i nacionalnu toleranciju!? Neki "stručnjaci" iz tog kraja koji ne negiraju da je zločina ipak bilo, minimiziraju broj žrtava! Da li su zaista toliko tolerantni govori najbolje činjenica da u tom kraju nema nepravoslavnog stanovništva ("pravoslavno stanovništvo" je termin pozajmljen iz Rješenja Uprave policije). Čak nema ni nastavnika u školama koje se nalaze na tom području (neki koji su počeli raditi, na svoju odgovornost, nakon učestalih prijetnji pa čak i fizičkih nasrtaja morali su bukvalno bježati iz Tomaševa! (Koliko zapretene mržnje ima može se vidjeti na internet portalima ovih dana, kao i u mail porukama koje dobija koordinator ove NVO!)

- Koliko su bjelopoljski Bošnjaci zaista iskreni u svojim izjavama o dobrosusjedskim odnosima i suživotu, najbolje govori njihov strah koji su doživjeli ovih dana a koji su uzrokovale "vehabije" koje žele da naruše tu njihovu idilu odlaskom u Šahoviće (moramo naglasiti da je među prijavljenim učesnicima Memorijalnog marša bilo i Crnogoraca!)! Oni, zarad bratstva i jedinstva ne žele da se vraćaju u prošlost! Nisu svjesni činjenice da nas zaborav nije sačuvao ni pokolja u Drugom svjetskom ratu a ni stradanja 90-tih godina prošlog vijeka. Treba imati na umu da je zaborav zločina takođe zločin! Da smo pamtili Šahoviće vjerovatno nam se Srebrenica ne bi desila. Na spomeniku u bjelopoljskom parku uklesan je stih:

"Zaborav je osobina slabih i nemoćnih,

Ozbiljan narod ne zaboravlja, pamti za sva vremena,

Kroz vjekovno pamćenje gradi svoju budućnost,

Bira nove puteve, ne ponavlja greške!"

Husein Bašić u romanu "Crnoturci-san i jazija" pripovijeda o sudbini nikšićkih i podgoričkih Muslimana nakon što su ovi gradovi došli pod vlast knjaza Nikole i pripojeni Crnoj Gori:

"…Nadajte se samo zlu i nesreći velikoj. Vi ćete ostati da platite sve što su oni bili i činili. I nemojte da se nadate da će vas neko odvojiti od Turaka, da će reći ovo je vaše, a ovo je tursko. Da će vas pozvati i priznati za svoje. Ko se bude u to pouzdao, grdno se prevario, da grđe ne može biti. Nemojte da se uzdate i povjerujete da će oni zaboraviti što. Neće ništa zaboraviti samo će još popridati i ponačinjeti, da vam bude teže i gore. I neće njihova mržnja iz dana u dan biti manja, već veća. I djeca će im se rađati i nasljeđivati tu mržnju kao što se od predaka nasljeđuju dugi vratovi ili ćelava glava. Oni koji ostanu živi kao iza groma, nemoj da pomisle da su ostali i pretekli za vazda. Pretekli su do novog klanja i nove istrage…"

Predviđeni plakat za Memorijalni marš Bielo Polje - Šahoviće

memorijalni_mars_sahovici_21.jpg

prilog_komentar.gif Komentari (9) prilog_komentar_dodaj.gif Dodaj komentar prilog_print.gif Isprintaj Prilog prilog_email.gif Posalji Prilog Share

Ostali prilozi:

» POKOLJ U PEĆI I ĐAKOVICI

| 16. November 2012 20:31

» 'SAMOGENOCID' NA POPISU STANOVNIŠTVA BIH 2013.

Daniel Toljag

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВРАНЕШ СТАРА НАСЕОБИНА

(Мр Петко Бошковић)

4.%20Crkva%20Sv.%20Petra%20i%20Pavla%20u%20B.%20Polju.jpg

Доста рано су формирана стална насеља у Вранешкој долини, која су се континуирано развијала до данас. Доласком Словена, који су ступили у контакт са старосједеоцима, већ захваћеним процесом романизације, брзо је словенизирано и нигдје се у нашем крају није етнички одржало, али су зато остали њихови видни трагови, најчешће у топономастици (Грк, грчко гробље, Латини, латинско гробље, Кричи, Матаруге, Кричковићи, Мацуре, Шпањи и слично).

Од почетка 7. вијека у Вранешу се све више насељава словенски живаљ и убрзо постаје већински. Примањем хришћанства и успостављањем класног феудалног друштва са чврстом државном организацијом под династијом Немањића, долази до стабилизације етничких прилика и у Вранешу.

Davidovica.jpgВранешка долина са окружењем је ушла у састав прве српске државе, припадала јe Полимљу које је било основа за формирање Рашке. Као интегрални дјелови остали су у њеном саставу све до њеног распада на мање кнежевине.

У доба Немањићке Србије Вранешка долина је била пуна цркава и манастира, са посједима духовне и свјетовне властеле. То је био један од најразвијенијих крајева Србије. Около на обронцима планина и површима, живјело је сточарско становништво, чији су производи извожени у Дубровник, Котор и италијанске приморске градове.Crkva%20u%20PP.1.jpg

Из тог периода имамо неколико репрезентативнихсредњовјековних манастира у Вранешу: Велика црква у Павином Пољу, задужбина Вуканова, Кичавска црква, манастир Вранштица, Соколац, Блишково и др. Из периода Немањића сачувано је доста података о познатој српској жупи, а касније нахији Љубовиђи, коју је насељавало познато племе Вранеши, на челу са чувеним кнезом Хераком Вранешом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВРАНЕШ У ТУРСКОЈ ЦАРЕВИНИ

Продором Турака и организација њихове власти на овој и сусједним областима условили су знатну измјену етничке слике на подручју старе жупе Љубовиђа и њеног окружења. Проријеђено, а из појединих села и потпуно исељено или у метежима уништено старо српско становништво замијенили су придошлице сточари, гдје су многа села нашли са малим бројем кућа, а нека и пуста. Одмах су ступили у сарадњу са Турцима, а њихове поглавице добили су и посједе и друге повластице.

Повлашћени од турских власти и без сукоба са њима у 15. и 16. вијеку, и ако племенски и административно разједињени са сусједним племенима, Вранеши су обновили и одржали у пуној функцији све цркве и манастире. Ова ренесанса црквеног живота, добрим дијелом, настала је под утицајем Никољ-Пазара, мјесних хришћанских трговаца и одобрењем ондашњег санџак-бега Ахмеда Вранешевића, унука кнеза Херака Вранеша. Цркве и манастири били су средишта око којих се одвијао друштвени живот Вранешке долине: преписују се и набављају књиге, појединци уче елементарну писменост и оживљава се и култивише немањићка традиција, односно из њих се утиче на цјелокупни духовни живот становништва, да би касније постали и средишта акција, буна, устанака и ослободилачких ратова против турске окупације.

СЕОБЕ СТАНОВНИШТВА ВРАНЕША

DSC04673.jpgДо прве веће сеобе српског становништва Вранеша дошло је приликом турског похода на Далмацију 1537. године, када је на Вранеш ударила велика војска суровог султана Селима F, који је дошао на мјесто Бајазита II 1512. године. Послије стравичног и трагичног обрачуна са мушким члановима породице, наредио је Пири-паши ,,да све цркве претвори у џамије, да се забрани хришћанима јавно вршење вјерских обреда по богомољама и да се побију сви који не пређу у ислам". Султан је дознао да цркве и манастири у Вранешу сијају свом својом свјетлошћу, да су украшене златом и покривене оловом и да тамо нема раје. Наредио је да се у Вранеш пошаље казнена екснедиција. Тада је до темеља срушена Велика црква у Павином Пољу, позната и по имену црква Љубовиђа. Тада су извршени велики зулуми над српским становништвом, а ко је претекао, масовно се иселио. Предање каже да је колона избјеглица била дугачка пет до шест километара. Од тада је у Вранешу почела исламизација, која је вршена све интезивније током наредна три вијека. Знајући за наилазак казнене експедиције, јеромонах Мардарије Јоксимовић са манастирском братијом натовари шест коња црквених ствари и ноћу побјегне. Тако је почело масрвније исељавање према сјеверу у правцу Подриња, Шумадије и Колубаре. Неки су остајали у околини Пријепоља, Прибоја и Нове Вароши, с надом да ће се вратити у завичај.

Други пут Вранеш је рушен и уништаван у походу Алипаше Сточевића, када је извршено незапамћено насиље над српским становништвом у Вранешу. Тада је вршена насилна исламизација и народ се спашавао избјеглиштвом.

Трећи велики напад Турака на Вранеш био је 1821. године, када и на Морачу. Тада се иселио велики дио становништва.

Највећа сеоба српског становништва из Вранеша у Војводину била је под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године. Ова сеоба је условљена поразом аустро-угарске војске у бици са Турцима код Качаника, почетком јануара 1690. године. Врхунац тешког стања представљало је тотално истребљење, јер српски народ био на страни Аустро-Угарске. Самог патријарха Арсенија Турци су ухватили и хтјели га погубити да није откупљен златом. То претешко стање натјерало је патријарха Чарнојевића да Србе дигне наустанак и дијелом и Арбанасе који се брзо ширио. Тражена је помоћ од Русије, али су Турци дошли до писма из Русије Арсенију Чарнојевићу и поруке су пропале. Наступио је брзи преокрет ситуције на фронту, јер се аустро-угарска војска морала брзо повући према Београду, а са њом и српски устаници и народ. Око 100.000 Срба и неколико хиљада Арбанаса напустило је своја огњишта и прешло преко Саве и Дунава у Војводину и Мађарску. Дио Срба из Вранеша и Полимља одселио је према Војводини са Арсенијем III Чарнојевићем.Migration_Paja_1690.jpg

Сеоба Срба из Вранеша била је и 1738. године под Арсенијем IV Јовановићем Шакабендом, који су пoдруги пут одселили у Војводину и Јужну Мађарску. Исти су били и узроци и услови сеобе. Послије побједе над Аустро-Угарима и угушивања устанка Срба и Арбанаса. Турци су одмах почели да стављају под нож и ватру све побуњеничко нашто су наишли. Почеле су паљевине, плијењење, робљење и убијање. Спаљен је и манастир Шудикова. Опустошен је и Вранеш. Народ је по читавом крају немилосрдно уништаван, проналажен у збјеговима и пећинама. Убијено је око 80.000 лица. Била је то трећа превара Аустро-Угарске када је задат снажан ударац устаницима. Интересантно је да је и ова сеоба, као и она из 1690. године, проузрокована поразом аустроугарске војске код Качаника.

Срби су у новонасељеним крајевима служили као непробојни бедем од спољашње опасности монархије превртљивог цара.

Током 18. и 19. вијека сеобе из Вранеша према Србији нијесу престајале. Године 1822. због глади у Црној Гори, Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) обраћа се Србији и властима у Београду да одобре усељевање Црногораца у Србију. Међу усељенима било је из Врансша Вуксановића, Бојовића, Вуловића, од којих је књижевник Светислав Вуловић. Вуловићи су се касније прозвали Вараге. Неки Кувељићи остали су у Бабинама код Пријепоља. Прозвали су се Поповићи по свештенику Авраму. Од њих је познат Јефто Поповић - прота бабински и вођа устанички. Из Вранеша су и Бубање и Миличићи у Љубићу код Чачка. Од Јоксимовића су Врањешевићи у Босни. У Страњанима су насељени из Вранеша Јоксимовићи, Мрдаци, Зејаци, Радовићи (од њих су Новосели). У Старом Влаху насељени су Бојовићи, Ђуровићи. У околину Ужица доселили су „придошлице" из Вранеша. Са народом се исељавало и свештенство. Сеобе су биле масовне у периоду од 1822 - 1830. године. Одласци са стоком „на зимовање" низ Дрину били су чести, да би многи тамо и остајали. Називи појединих мјеста по Ср-бији указују да су се ту доселили становници из Вранеша: Доње и Горње Вараге, Варашко, Ва-рашка Ријека у Ибарском Колашину, Вранеши ихчеђу Краљева и Крушевца, затим Бабаић Љиг и други.

Вранешка долина је све више достајала транзитна миграциона станица, која је пуна два вијека представљала својеврстан вентил кроз који је отицао демографски вишак са простора Старе Црне Горе, Брда, Херцеговине, Потарја и Полимља. Зато је пуно крајева и мјеста у Ср-бији гдје живе породице које своје поријекло изводе од Вранеша и Доњег Колашина. Вранеш је био и успутна станица сталних ссоба прсма Србији. Херцсговини. Босни, Далмацији и другим областима.

Вранешку долину су масовно населили муслимани - мухаџири. послије Берлинског конгреса, јер је Вранеш под Турском управом. Они су у таласима досељавали из Босне, Херцеговине. Црне Горе, са Косова и Метохије. Православно становништво се под притиском придошлица повлачило у планинске предјеле, који су били сигурнији са становишта безбједности и обиловали природним ресурсима за пољопривреду, посебно сточарство. Мухаџири су запосиједали жупније и плодније просторе у долини Љубовиђе и њених притока. Планине их нијесу привлачиле. Велики број села у Вранешкој долини добио је називе по мухаџерским породицама које су населили; Муслићи, Чокрлије, Бабаићи, Садици и слично. Сва та братства су се одселила, али називи ових села и даље су остали, иако су села имала прихватљива имена док су их Срби насељавали, на примјер, Муслићи су се звали Вранштица, Чокрлије - Прибојевићи, Бабаићи - Нинковићи и тако даље.

Велике промјене у броју и структури становништва Вранешке долине су настале крајем 19. и почетком 20. вијека, што је резултат одлука Берлинског конгреса, буна, устанака и ослободилачких ратова 1912 - 1918. године. Велики број муслиманских породица одселио је у току и након ових ратова. То нијесу биле ни добровољне, а ни присилне миграције. Прије би се рекло да су те миграције изазване психолошким осјећањима и вјерским фанатизмом. За чуђење је да су сва друга осјећања ништавна при вјерским. Ништа их није могло спријечити да остану у својој земљи и на својим огњиштима. Према Цвијићевим проучавањима, одмах по досељењу у Турску многи су се покајали. Тешко су подносили климатске разлике. Имали су и муке док су језик научили. Све их је захватила чежња и носталгија за старим завичајем. Они старији сјећали су се много чега из завичаја: гајева и великих шума, зелених и цвјетних ливада, бистрих и хладних извора и ријека, њива и орања, дивних обичаја и посједака. Пред смрт, 1980. године, Хасан Мушовић из Анкаре, родом из Стричине, рекао је: „Да ми је само кап воде са Таре, оздравио бих." И једна одива Хасанбеговића из Вранеша је рекла: -„Да ми се напит воде са оног извора који је био наш у Махали, па да умрем не бих жалила."

Муслимани су све до Берлинског конгреса 1878. године били мало покрстљиви. За разлику од њих, још од средњег вијека, хришћани су били, посебно у Црној Гори, врло покретљиви. Радиус њиховог кретања, у трагању за бољим условима живљења, био је велики.. Догађаји прије Берлинског конгреса су билиKralj_Nikola.jpg веома бурни. Одлуке тог конгреса за балканске народе биле су историјске. Стечена слобода за балканске народе била је, послије вишевјековног ропства, драгоцјена. Међутим, одлукама Берлинског конгреса анектирана (окупирана) је Босна и Херцеговина и дио Новопазарског санџака од стране Аустро-Угарске. Црна Гора је постала независна. Све то је изазвало почетак већих и трајнијих кретања муслиманског становништва и њихово исељавање из матице. Мухаџерским сеобама били су захваћени сви слојеви муслиманског становништва, које је већином било словенског поријекла: исламизирани Срби, Хрвати и други. Вранешка долина је остала и даље у саставу Турске, пошто је граница повучена Таром, пa је нормално што је била насељена муслиманима: од 13.911 становника у 1911. години, муслимана је било 10.187. Бројни мухаџири из Босне повећали су у Вранешу тај број. Таква исељавања настављена су и послије Првог свјетског рата, тако да је у Вранешу муслиманаостало мало. Ни период послије ових ратова није донио мир. Потарјем и Полимљем је тада крстарило више одметничких група, углавном муслиманских, од којих је најбројнија била Јусуфа Мехоњића. Црна Гора је 1916. године капитулирала, а србијанска војска повукла се преко Албаније у Грчку. Одметници Јусуфа Мехоњића и других помажу аустријској војсци у борбама против српских и црногорских трупа. Јусуф Мехоњић се 14 година борио против црногорско-српског и југословенског режима и убио велики број црногорских официра, између осталих: Алексу и Тода Мораковца, Риста, Алексу и Тодора Бошковића, учитеља Милоша Машковића, Александра Савића, Арсенија Ћетковића, жандарма Морица и многе друге.

Бјелопољски крај и његов дио - Горњи Вранеш био је специфична средина по много чему. Муслимани су били повлашћени од аустро-угарског окупатора, јер су му служили и ступали у њихову полицију (шуцкоре) и са Швабама починили многа злодјела. Тежак злочин је и убиство свештеника и првог учитеља у Вранешу - Неша Јоксимовића фебруара1916. године. Тада су муслимански одметници уз помоћ аустро-угарских окупатора, на звјерски начин лишили живота великог просветитеља и слободара Неша Јоксимовића. Велика народна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. на свом првом засједању, посмртно је прогласила Неша Јоксимовића за националног радника.

На Церу 8. новембра 1924. године је убијен Бошко Бошковић . Био је жртва ондашње сепаратистичке политике. У истрази је тражен његов убица, али не и организатор. Зато је убиство, као политичко, остало нерасвијетљено. Ондашњи режим је то убиство приписао муслиманима, чије су посљедице протјеривање муслиманског становништва из Вранеша. Многи од њих су узели нова презимена, највише по мјесту из кога су исељени: Никшићи, Колашинци, Ровчани. Бошњаци, Гачани и слично. Други су узели нова презимена по свом претку. а највише је оних који су сачували стара презимена: Алићи, Алибашићи, Бабаићи, Садиковићи, Муслићи, Чокрлије, Дрндари, Кријешторци, Бахори, Каљићи, Мекићи, Шаховићи, Хасанбеговићи, Даутовићи, Мушовићи, Сејдовићи, Лепаре, Алиловићи, Гробовићи, Елдићи, Ибраимовићи, Калићи, Купусаро, Мемићи, Мицани, Реџовићи и други.

Share this post


Link to post
Share on other sites

I СВЈЕТСКИ РАТ

Пред први балкански рат формиран је у школи у Стожеру прошћенско-барички батаљон који је задржао исти састав и 1914 године када је избио Први свјетски рат. Батаљон је бројао око 850 бораца подијељених у седам чета: двије прошћенске, двије баричке, стожерску, блишковску и вранешку. Свака чета је имала по четири вода, а у воду се налазило око 30 бораца.

Командант батаљона: капетан Секуле Бошковић,

барјактар: Ђуро Ненезић

ЧЕТЕ

КОМАНДИР ЧЕТЕ

БАРЈАКТАР

КОМАНДИР ВОДА

I

ВРАНЕШКА

Милован Јоксимовић

Илија Коњевић

I -Лазар Коњевић

II -Петар Јоксимовић

III -Симеун Вуковић

IV -Обрен Кувељић

II

СТОЖЕРСКА

Јанко Човић

Раде Шестовић

I -Јеврем Човић

II -Милинко Брајковић

III -Милић Лековић

IV -Ђоко Маџгаљ

III

БЛИШКОВСКА

Милован Кљајевић

Марко Секулић

I -Рашо Кљајевић

II -

III -

IV -

IV

БАРИЧКА ПРВА

Милета Зејак

Марко Чуљковић

I -

II -

III -

IV -

V

БАРИЧКА ДРУГА

Васо Бошковић

Милош Бошковић

I -

II -

III -

IV -

VI

ПРОШЋЕНСКА ПРВА

Јован Шутовић

Радосав Мрдовић

I -

II -

III -

IV -

VII

ПРОШЋЕНСКА ДРУГА

Милун Смоловић

Вучић Вуичић

I -

II -

III -

IV -

Прошћенско-барички батаљон био је у саставу бјелопољске бригаде Санџачке војске краљевине Црне Горе. Санџачка војска је почетком августа 1914. прешла ријеку Дрину и напала аустроугарску војску у Босни, дошло је до жестоких борби на Челебићу гдје је велики број Вранешана погинуо или био тешко рањен.Barjakrtarski%20grb.2.1.jpg

Прошћенско барички-батаљон био је учесник свих тешких битака на дринском фронту, завршно са тзв. мојковачком битком која је вођена у децембру 1915 и коначно завршена 7 јануара 1916 год. Ова битка, коју је углавном водила Санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића, била је и последња битка црногорске војске пред капитулацију Црне Горе. Око 20 јануара 1916 краљ Никола Петровић напушта војску, народ и земљу и са породицом бјежи у Италију. Распуштена војска се враћала кућама у нереду, а велики број бораца из вранешког краја заробљен је при повратку кући и одведен у заробљеништво Мађарску.

За показану храброст у рату, краљ СХС Александар Карађорђевић одликовао је борце прошћенско баричког батаљона са 28 златних и 112 сребрних медаља за храброст, и 14 сребрних медаља за ревносну службу. Свака чета добила је по 22 медаље: Прошћенци и Баричани по 44 а Павинопољци 66 медаља.

Погинули:

Рб

Име и презиме

Чета

Чин

Мјесто погибије

Датум 1.

Симеун Вуковић

Вранешка

Водник

Челебић

29.08.1914. 2.

Петар Јоксимовић

Вранешка

Водник

Челебић

29.08.1914. 3.

Симо Вуковић

Вранешка

Редов

Челебић

29.08.1914. 4.

Обрен Коњевић

Вранешка

Редов

Челебић

29.08.1914. 5.

Ђуро Коњевић

Вранешка

Редов

Челебић

29.08.1914. 6.

Млађен Ровчанин

Вранешка

Редов

Челебић

29.08.1914 7.

Милован Кљајевић

Блишковска

Редов

Дрина

25.10.1914 8.

Милета Варага

Блишковска

Редов

Гласинац

06.10.1914. 9.

Милун Коњевић

Блишковска

Редов

Гласинац

05.10.1914. 10.

Давид Лековић

Стожерска

Редов

Дрина

05.10.1914. 11.

Радосав Шестовић

Стожерска

Редов

Млађ

27.09.1914 12.

Владимир Шестовић

Стожерска

Водник

Гласинац

05.10.1914

Рањени:

Име и презиме

Чета

Чин

Мјесто рањавања

Датум 1.

Јанко Човић

Стожерска

Официр

Гласинац

5.10.1914. 2.

Ђоко Маџгаљ

Стожерска

Водник

Гласинац

6.10.1914. 3.

Владимир Шестовић

Стожерска

Десетар

Гласинац

5.10.1914. 4.

Неђељко Човић

Стожерска

Редов

Гласинац

27.09.1914. 5.

Крсто Фуртула

Стожерска

Редов

Дрина

5.10.1914. 6.

Радуле Шестовић

Стожерска

Официр

Гласинац

5.10.1914. 7.

Милован Јоксимовић

Вранешка

Редов

Челебић

Август 1914. 8.

Лазар Коњевић

Вранешка

Барјактар

Челебић

Август 1914. 9.

Грубан Коњевић

Вранешка

Десетар

Челебић

Август 1914. 10.

Вукајло Опанчина

Вранешка

Редов

Челебић

Август 1914. 11.

Иван Бошковић

Вранешка

Редов

Челебић

Август 1914. 12.

Милован Лековић

Вранешка

Водник

Дрина

03.09.1914. 13.

Милан Бајчета

Вранешка

Редов

Дрина

25.10.1914. 14.

Саво Кувељић

Вранешка

Редов

Дрина

20.10.1914. 15.

Симо Вуковић

Вранешка

Редов

Челебић

Август 1914. 16.

Мирко Кљајевић

Блишковска

Редов

Челебић

29.08.1914. 17.

Владимир Бубања

Блишковска

Редов

Челебић

29.08.1914. 18.

Иван Варага

Блишковска

Водник

Плијеш

27.09.1914. 19.

Милован Фуртула

Блишковска

Редов

Плијеш

27.09.1914. 20.

Милован Кљајевић

Блишковска

Редов

Плијеш

27.09.1914. 21.

Милун Коњевић

Блишковска

Редов

Плијеш

27.09.1914 22.

Марко Секулић

Блишковска

Барјактар

Мојковац

06.01.1916

Заробљеници одведени у Мађарску (1916-1918.):

1.

Вуксан Вуковић 7.

Станоје Јоксимовић 13.

Миле Коњевић 2.

Перо Вуковић 8.

Милован Јоксимовић 14.

Радован Коњевић 3.

Аврам Јоксимовић 9.

Милић Лековић 15.

Миленко Кувељић 4.

Војин М. Јоксимовић 10.

Милован Кљајевић 16.

Чобо Кувељић 5.

Вуксан Јоксимовић 11.

Лазар Коњевић 17.

Новица Лековић 6.

Ратко Јоксимовић 12.

Заробљеници умрли у Мађарској (1916-1918):

1. Перо Вуковић 6. Васиљ Лековић 11. Јанко Човић 2. Војин М. Јоксимовић 7. Новица Лековић 12. Бошко Шестовић 3. Миленко Кувељић 8. Нешко Радовић 13. Раде Шестовић 4. Чобо Кувељић 9. Бошко Шестовић 14 Симо Синђић 5. Јоксим (Марка) Кувељић 10. Нешко Радовић

Одликовани Златном медаљом за храброст (Обилића медаља):

Из Вранешке чете Из Стожерске чете Из Блишковске чете 1. Милован Јоксимовић, 5. Раде Шестовић, 9. Марко Секулић, 2. Млађен Јоксимовић, 6. Јеврем Човић, 10. Радоје Кљајевић, 3. Јоле Јоксимовић и 7. Милинко Брајковић и 11. Јоксим Јелић и 4. Грубан Бајчета. 8. Обрад Човић. 12. Јевто Којовић.

Одликовани Сребрном медаљом за храброст (Обилића медаља):

Из Вранешке чете Из Стожерске чете Из Блишковске чете 1 Вучко Јоксимовић, 17. Јован Милојичић, 33. Јово Цаковић, 2. Милош Радовић, 18. Владисав Човић, 34. Лазар Јоксимовић, 3. Миле Јоксимовић, 19. Радојица Варага, 35. Дико Морачанин, 4. Радоје Јоксимовић, 20. Радуле Шестовић, 36. Обрад Секулић, 5. Јеврем Јоксимовић, 21. Лале Вуковић, 37. Иван Варага, 6. Радош Јоксимовић, 22. Милић Лековић, 38. Милета Шоро Кљајевић, 7. Арсо Лековић, 23. Јеремије Радовић, 39. Бошко Јелић, 8. Перко Томашевић, 24. Мирко Крсмановић, 40. Томо Кљајевић, 9. Исак Коњевић. 25. Саво Гогић, 41. Секуле Секулић, 10. Обрен Кувељић, 26. Огњен Шестовић, 42. Радосав Јелић. 11. Милован Цмиљанић, 27. Саво Војиновић, 43. Видоје Бубања, 12. Вуксан Вуковић. 28. Грубан Човић, 44. Радоваи Секулић, 13. Милан Кувељић, 29. Милун Човић, 45. Окица Кљајевић, 14. Урош Ровчанин. 30. Миливоје Глушчевић, 46. Никола Јоксимовић, 15. Перо Маџгаљ и 31. Ђоко Маџгаљ и 47. Мирко Кљајевић и 16. Михаило Бошковић. 32. Милош Маџгаљ. 48. Раде Коњевић.

Сребрном медаљом за ревносну службу:

Из Вранешке чете Из Стожерске чете Из Блишковске чете 1. Вуксан Јоксимовић и 3. Мијо Маџгаљ и 5. Милутин Коковић и 2. Петроније Коњевић. 4. Јован Љујић. 6. Милован Цаковић.

Димитрије Јевтовић Полимац, ратни дописник Tpehe српске армије на Солунском фронту. носилац је споменица за рат 1912. за рат 1913.. Албанске споменице за верност Отаџбини 1915. и споменице Ослобођења и Уједињења 1914 - 1918, као и посебних одликовања: Златне медаље Обилића, Ордена Белог орла и Ордена Југословенске Круне. Оставио je за собом три збирке пјесама:

-Сјећањс на отаџбину,

-Помрачење сунца слободе и

-Кроз пакао у слободу.

(Овај текст објављен у „Бјелопољским новинама". у бројевима од 20. октобра и 1. и 10. новембра I984. године)

Obilica%20medalja.gif МЕДАЉА ЗА ХРАБРОСТObilica%20medalja%20Njegoseva.gif

Медаљу за храброст новог модела (познатију као "Медаља Милоша Обилића") установио је 12. јула 1913. године Краљ Петар I, а додјељивана је за дјела велике личне храбрости, односно за личну храброст показану на бојном пољу током кратког, али побједоносног рата са Бугарском 1913. године. Медаља је додјељивана у два степена (Златна и Сребрна медаља). Додјела је настављена и током I Светског рата 1914-1918. године, и током II Светског рата 1941-1945. године, како припадницима Краљевске војске, тако и припадницима савезничких снага. У аверсу је идеални лик Милоша Обилића, средњовековног српског витеза који је сматран узором храбрости и части. Убили су га Турци за време Косовске битке 1389. године посто је пробо турског султана Мурата И. Од тада, он је постао персонофикација неустрасивог српског ратника, спремног да суоцен са неминовним поразом зртвује сопствени зивот. Његова жртва није спријечила српски пораз и читав Балкан је пао под власт Турака, да би под њом остао наредних 500 година. Лондонским уговором од 1913. и Букуреским уговором, победничка Србија, Црна Гора и Грцка стекле су нове територије, што је Србији омогућило да постане водећа словенска сила на Балкану. Медаља се носила о црвеној траци. Аутор је био Ђорђе Јовановић.

Кнежевина (односно Краљевина после 1910. године) Црна Гора поседовала је сопствену Златну медаљу Милоша Обилића, коју је основао Владика Петар II Петровић-Његош 1847. године, али те две медаље нису имале ничега заједничког.

ВРАНЕШ ИЗМЕЂУ ДВА СВЈЕТСКА РАТА

Вранешки крај је средином октобра 1918. године ослобођен од окупатора. У овом крају одржани су бројни народни зборови на којима је народ одушевљено прихватао уједињење са Србијом. На основу донесених Правила изабрани су посланици за присуствовање Великој на-родној скупштини у Подгорици. Они су без изузетка прихватили уједињење Црне Горе и Ср-бије 26. новембра 1918. године. Шаховићки срез из Вранеша заступао је Хамди-бег Хасанбеговић.На изборима за Уставотворну скупштину највећу подршку добили су демократски кандидати. У 1921. години извршена је подјела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на области. Бијело Поље и Вранеш припали су Ужичкој области. За 1927. и 1928. годину обласни посланик био је Миле Јоксимовић. Тада је спроведена аграрна реформа и укинути чифчијски односи. Сељаци су добили чифчијску земљу бесплатно, а држава је ту земљу агама и беговима платила. Тиме је започет процес укидања феудалних односа. Југославија 1929. године подијељена на бановине и организовани парламентарни избори 8. новембра 1931. године. У бјелопољском крају највише гласова добио Сава Микић, али је за посланика изабран Филип Цемовић, захваљујући гласовима из Берана. Општински избори одржавани су 1933. и1938. године, а парламентарни 1935. и 1938. године. На општинским изборима оба пута изабран је Марко Секулић. У току предизборне агитације осјетио се утицај студената - комуниста Илије Кљајевића, НешаЈоксимовића, Милије Јоксимовића и других. Касније су њихову улогу преузимали студенти из Горњег Вранеша Милован Јелић, Раде Бајчета, Илија Јоксимовић, Анђелко Вуковић. Уз њих су се у напредном покрету прије рата нашли Радомир Рашо Кљајевић, Љубоје Човић, Новак Јоксимовић, Радоман Секулић и други

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сунце јуцо, зар није лакше навести само линк? О чему је тема? О чему дискутујемо?

О наводном злочину Срба у Црној Гори над Муслиманима 1924. год.

Сведок им је нико други до Милован Ђилас - онај због кога је и Броз морао да реагује због " лијевих скретања " у Црној Гори.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bosanac, oko moje, a šta misliš koliko je Srba iz tomaševa stradalo, tokom 500 godina Osmanlijske tiranije i okupacije?

Gandalfe sivi skonto sam da bez obzira koliko muslimana Srbi ubili da od tebe neću ćuti riječi osude na račun svoje braće.Prijatelju zločin je se desio i negiranje toga zločina zločin sam po sebi.

Jadno je kada sugovornik pravda ono što se opravdati ne može.

Svaki zločin kojg su turci učinili nek ide im na dušu. Volim Tursku ali moja ljubav prema Turskoj neznači podržavati je u činjenju zla.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Važno je care ali pitanje je da li je vamo važno koliko je i muslimana sa prostora bivše Juge nestalo ili protjerano.

Meni mnogo vise nego sto je tebi vazno koliko je Srba ubijeno i proterano na tim istim prostorima . Ti ,moj muslimanski brate, zaboravljas da mi imamo sa vama vekove iskustva i dobro vas znamo tako da ta vasa prica nikako ne prolazi kod nas i mi dobro znamo sta nam mislite i sta nam zelite . Za mene kao srbina i pre svega pravoslavca postoje samo zrtve , a za vas tamo postoje samo muslimanske zrtve i tu je osnovna razlika izmedju mene i tebe moj muslimanski brate .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svaki zločin kojg su turci učinili nek ide im na dušu. Volim Tursku ali moja ljubav prema Turskoj neznači podržavati je u činjenju zla.

Ја не волим Турску, Немачку, Аустрију и још неке земље које су криве за десетине милиона српских живота и исто

толико милиона конвертованих Срба у ино-вере. Сам поглед на историју и страдање Срба под Турском окупацијом

треба да изазива језу код свих цивилизованих људи. Ништа се боље нисмо провели под аустроугарском, немачком,

комунистичком и, на крају, под неоколонијалном окупацијом.

Не знам шта ти је циљ, брате Енизе, када стално набрајаш муслиманске жртве на овим просторима али, чини ми се,

да вешто избегаваш (и ти и други муслимани) да поменеш да су жртве на српској страни од стране горе наведених

више стотина па и хиљада пута веће.

Зашто, брате Енизе, ниподаштаваш мој народ и његове жртве? Шта те ћера на то? Од нашег си рода брате мој (моје

мишљење) и сви народи на Хелмском полуострву су ближи и даљи рођаци. Ако не сви, оно бар они који говоре

истим и сличним језиком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

×