Jump to content
marija

SAMOSPOZNAJA

Recommended Posts

Mali je mbroj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a jos manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zakljucke u svom zivotu. U vecini slucajeva oni ne vide i ne osecaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom zive ni prema ljudima medju kojima se krecu; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao sto ne vide ni granice svojih moci, pa zbog toga cesto strasljivi i nedovoljno preduzimljivi  i ne uzimaju od zivota ni ono sto bi moglo i sto bi trebalo, a jos cesce idu preko tih granica, naravno na svoju stetu i sramotu. Masta ih vara i zavodi a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greske kad je rec kasno, i da mogu samo da se kaju i da se zale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u  zivotu i ugrozeni i opasni ljudi koji stalno posrcu, sudaraju se sa okolinom i pre ili posle propadaju.

Andric

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако болно реагујете на мишљења других – то значи да ви сами не знате или нисте сигурни у то шта о себи мислите, ви немате довољно опита на који би сте се могли ослонити.
Другa варијантa је  да – тај опит није усвојен, није присвојен. Као да сте у животу достигли много тога, решили много разних задатака, самостално се изборили с великим тешкоћама, из њих изашли као часан човек, развили ум, таленте, вас уважавају други људи.

Но потребно је само да неко каже неку оштру реч – и ви испадате из колосека. То значи да нисте присвојили себе, ко сте ви.
Такав човек често пропушта мимо ушију похвале и усхићења, сматрајући их за лажи и није у стању да прими речи љубави и да се наслађује њима, примајући из таквог опита љубави дедатни стваралачки ресурс. Сама сам била таква десет година назад.
Реч «самооценка» означава то да човек оцењује себе. (Прим. прев. На српском слично – осећај личне вредности, самопоштовање).

 

До младалачког узраста самооцену детета формира средина у којој живи: како га оцењује окружење (пре свега родитељи и друге значајне одрасле особе, нпр. учитељ, а такође и његови вршњаци). То јест, границе код детета се формирају извана. Код одраслог човека границе се формирају изнутра.

 

После младалачког узраста (10 год) дете почиње само да сабира способности да оцењује самог себе – ко сам ја? Какав сам ја? Упоређујући, анализирајући, ослањајући се на разултате својих поступака. И постепено формира сам себе – човека, који формира своје границе изнутра, осазнавајући сам за себе, бивајући свестан, ко је он, и све се мање и мање ослањајући на оцене окружења. Он сам зна шта он ради и како ради. У младалачком (адолесцентском) узрасту се то пројављује као бунт: он већ осећа код себе снагу да сам себе оцењује и протествује против туђих оцена које обарају његово сопствено, тек формирано, мишљење.

 

Многи људи за(о)стају у том младалачком узрасту, тако што настављају да се ослањају на оцене других. Њих је могуће препознати по бунту – ма гоните се сви, ја знам какав сам ја. Одрасла, зрела самооцена се одликује (разликује) тиме што не изазива оштру емоционалну реакцију, пошто је она постојана, и никаква туђа мишљења је не могу оборити, пошто се она ослања на опит и реалне поступке, а не на речи. Туђа мишљења по том питању, која се не слажу са оним како себе оцењује сам човек, могу да изазову чуђење или смех, но не болну реакцију.

 

Ако сте одрастао човек, но примећујете да вас туђа мишљења рањавају, тада у раду са психологом можете да разаберете где сте снажни, а где је за вас заиста важно развијати се, и то је истина, а такође и присвојити опит својих достигнућа, своје предности и таленте, напунити се њима и на такав начин формирати себе изнутра.

 

Психолог Нина Рубштејн

Share this post


Link to post
Share on other sites
Suština „principa“ samospoznaje jeste u sledećem:

Spoznajom onoga što mislimo da jesmo spoznajemo, zapravo, sve ono što nismo, a tada nam se celo biće budi i „otvara“ za iskustvo istine onoga što zaista jesmo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Шта је теби? Страшно си пребледео!“

„То је од радости, мама! Јер за мене зна цела Русија! Ево! Пре сте само ви знали да постоји неки Димитриј Кулдаров, а сад то зна цела Русија! Мама! О, Господе!

Митја скочи, пројури кроз све собе, и опет седе.

„Па, шта се десило? Говори!“

„Ви живите као неки дивљаци, новине не читате, не обраћате пажњу на штампу, а у новинама има толико занимљивих ствари! Ако се нешто деси, одмах се јавља, ништа се не може сакрити! Како сам срећан! О, Господе! Јер у новинама се пише само о знаменитим личностима, а сад узели, па написали и о мени!“

„Ама, шта причаш? Где?“

Отац пребледе. Мама погледа на икону, па се прекрсти. Гимназијалци скочише, и онако у кратким ноћним кошуљама приђоше најстаријем брату.

„Да! О мени се пише! Сад за мене зна цела Русија! Сачувајте, мамице, овај број за успомену! Читаћемо понекад! Ево, погледајте!“

Митја извади из џепа новине, пружи их оцу и показа прстом место заокружено плавом оловком.

„Читајте!“

Отац стави наочаре.

„Читајте само!“

Мајка погледа на икону и прекрсти се. Отац се накашље и поче да чита: „29. децембра, у једанаест часова увече, чиновник Димитрије Кулдаров …”

„Видите ли, видите? Читајте даље!“

„ …чиновник Димитрије Кулдаров, излазећи из пивнице која се налазила на Малој Броној улици, у кући Козахина, и будући у пијаном стању …”

„То сам са Семјоном Петровичем … Описано је све до детаља! Наставите! Даље! Слушајте!“

„ … и будући у пијаном стању, спотакао се и пао под коња кочијаша Ивана Дротова, сељака из села Дурикина, среза јухновскога, који је ту стајао. Пошто је прескочио преко Кулдарова и прегазио га саоницама у којима се налазио московски трговац друге гилде, Степан Луков, преплашени коњ је појурио улицом док га нису ухватили неки вратари. Налазећи се у почетку у несвести, Кулдаров је пренет у оближњи кварт, где га је прегледао доктор. Удар који је добио по потиљку . . .”

„То сам се ја о руду ударио, тата. Даље! Читајте даље!“

„ … који је добио по затиљку, окарактерисан је као лака повреда. О догађају је састављен записник. Кулдарову је указана лекарска помоћ …”

„Рекли су ми да стављам хладне облоге на потиљак. Јесте ли прочитали? А! Ето видите? Сад је то обишло целу Русију! Дајте ми те новине!“

Митја узе новине, пресави их и стави у џеп.

„Тркнућу до Макарових, да им покажем … Треба и Ивањицкима да покажем, Наталији Ивановној и Анисиму Иљичу … Идем! Збогом!“

Митја стави на главу качкет с кокардом, па сав срећан и радостан истрча на улицу.

(А. Чехов, Радост)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Људски род сматра веома важним знање земаљских и небеских ствари, али је далеко важније стећи познање самог себе; далеко је достојнији похвале човек којем је позната сопствена немоћ, него онај ко испитује путеве звезда. Зато „не иди према спољашњости, већ завири унутар себе и када у себи пронађеш себе ограниченим, пређи преко себе“, каже блажени Августин. Слично завештање нам је оставио и Достојевски: „Није истина ван тебе, већ у теби! Нађи себе у себи, овладај собом и угледаћеш истину. Није у стварима та истина, није ван тебе, и није негде преко мора, већ пре свега у твом сопственом раду на себи.“

Самопознање, пре свега, почиње од пуноће виђења и познања сопствених недостатака, мана и немоћи. Оно подразумева дубоку пажњу и свест на све што се дешава у нама и око нас. Зато потребује скрупулозну и непристрасну анализу свега што се дешава; вештину да се разликује истина од лажи и добро од зла.

Прекомерно истицање свога ја, охолост, властољубље и самољубље које се лако вређа – ето у томе се крије највеће зло и наша немогућност да сагледамо колико од Димитријеве радости има у нашим животима. Све су то разноврсни видови самољубља и недостатак љубави према ближњима. Следствено, најузвишеније добро које је у земаљским релацијама могуће јесте смиреност, пише Лоски у једном есеју. Ту врлину коју хришћани веома цене, неки људи погрешно разумевају тврдећи упорно да је то понашање које човек сам себи намеће. Међутим, тамо где има истинског смирења оно се не намеће и не упада у очи. Смиреност није свесна себе или боље рећи, смирен човек себе најмање види као смиреног и доброг. Суштина смирености се манифестује у потпуном одусуству охолости, славољубља и отровног егоизма. Смирен човек заборавља на своје ја и према свим бићима се односи са дубоким саосећањем и сапатњом укључујући се на тај начин подвигом љубави у живот других.

Човек који је стао на пут самопознања свесан је да пролази трновитим путем који подразумева целоживотни труд. А да не бисмо ходећи тим путем скренули на Димитријеву стазицу неопходно је бити дубоко свесан својих немоћи, никада не осуђивати друге људе; и храбро, са чврстом надом подносити све са чиме се у животу морамо суочити.

Тако, драги моји, колико год понекад било тешко на путу самопознања једино што желим и вама и себи јесте да се никада не зарадујемо Димитријевом радошћу.

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/01/28/samopoznaje/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Самооткривање на путу зрелости

Можда најзначајнија појава на дугом путу самооткривања јесте тражење и могуће откривање смисла живота. Можда је тако почела важна улога религије. Други најзначајнији степен развоја на путу сазревања јесте фаза самообнављања. Са искреним откривањем својих рђавих особина човек може да почне да тежи поправљању себе: самообнављању.
 
jerotic2---------------foto--TANJUG%2C-M
Владета Јеротић (Фото Танјуг)

Човек као вечит путник (homo viator), увек је само на путу сазревања, односно зрелости. Човек, ни као појединац, још мање народи, а тек човечанство, никад не остварује пуну зрелост. Али, шта је онда зрелост (појединца, народа, човечанства)? За религиозне људе у свету (религиозне, не само побожне!) очекивање појединачног и/или групног сазревања – различито је. Велике азијске религије, са њиховом дуговечном вером у карму и реинкарнацију, углавном су песимистичке религије (што нарочито важи за будизам, следујући Будино учење, које је више филозофско него религијско). Идеја „спасења” једва да у тим религијама постоји, па сврха понављаних реинкарнација није довољно јасна.

Све три монотеистичке религије говоре, додуше, о спасењу, али ни у њиховом учењу није довољно јасно где оно може да се оствари: „овде или тамо” (миленаризам или есхатологија?). Иако најстарија међу друге две религије, јудаизам је (зачудо!) касно дошао до идеје о личној бесмртности човека (мада наговештаја има код пророка Исаије и у псалмима). У центру пажње јудаистичког учења била је бесмртност јеврејског народа и очекивање (до данас) доласка Месије који ће остварити земаљску правду – на Земљи. Тек је хришћанство постало радикално – мање ислам који је остао под јачим утицајем јудаизма него хришћанства, нарочито у практичном животу – заоштравајући тако природан дуализам човека (већ је човеково новорођенче унутар прве године живота, према мишљењу неких психолога, у природном расцепу!), делећи човека и народе на добре и рђаве, обећавајући (и претећи) људима онострану награду, односно казну. Мада се овакво дуалистичко мишљење у хришћанству сматра погрешним, јер стоји под утицајем гностичко-манихејске јереси, човекова природа у свакодневној пракси пре говори о дуалистичкој људској природи.

Неопходно је да се осврнемо и на оне агностичке и атеистичке представнике у историји човечанства који су се искрено залагали за релативан мир и релативно благостање на Земљи, до кога се, према њиховом мишљењу, може доћи и без религије; потребна су, истина, велика одрицања, негујући релативно моралан живот (морал без религије!) и постојање свуда принципа поштовања различитости.

Зар то нису били виђени представници хуманизма (и ренесансе као сталне обнове)? Споменимо Еразма Ротердамског, Дејвида Хјума, Волтера, Имануела Канта (стално морално усавршавање човека и човечанства!), Маркса, али и многе пре њих (Никола Кузански). Вера, нада и љубав јесу првенствено хришћанске врлине, али то само значи да сваки човек, бар потенцијално, носи у себи ове исте врлине, као услов нагона самоодржања, у које стављамо и сексуални и агресивни нагон (мислећи на њихове позитивне стране). Значајан научник у 20. веку, Конрад Лоренц (1903–1989), писао је: „Налазим да је агресивност далеко од тога да буде дијаболичан, деструктиван принцип, како га представља класична психоанализа, већ је неопходан део организације инстинкта за очување живота... Извесно је да би са потпуним елиминисањем агресије из човековог живота нестао подстрек

чак и за решавање најситнијих проблема.”

После овог нешто опширнијег увода, вратимо се на свакодневни живот и његову реалност, занимајући се за психолошко сагледавање пута сазревања и зрелости.

Нико не оспорава физички раст детета, пратећи наравно и његово психичко сазревање. Зашто је у свету још увек мање људи којима је стало до психичког сазревања? Можда је Сигмунд Фројд у праву (мада је било и пре њега сличних размишљања) када је нагону Ероса у човеку (Ерос није само сексуални либидо, већ општа Енергија о којој је тако убедљиво говорио Никола Тесла, а и К. Г. Јунг) супротставио нагон смрти, Танатос. Појам Танатоса обухвата много шта. Најпре, упорна је то конзервативност човека; према другом закону термодинамике „психа је у суштини конзервативна, па је неопходна невоља за покретање индивидуационог процеса” (Јунг); страх од било каквих промена (и у самом човеку и у друштву); инертност у мишљењу, а онда и у вољном деловању. Како се успешно одупрети овој великој снази пасивности, тромости (лењости, учмалости) човека који често такав остаје целог живота?

Борба Ероса и Танатоса стална је, у човеку, у народима и у човечанству. Како дати предност Еросу? Најпре самооткривањем човека, што значи почетак упознавања самог себе.

„Упознај самог себе”, као позив, чак заповест, траје од времена старе Грчке, у Делфима, што не значи да и други стари народи света нису ово наслућивали или и знали. Већина хришћанских светитеља, још убедљивије, понавља делфијску мудрост.

Самооткривању нема краја, ни упознавању себе самог. Можда најзначајнија појава на дугом путу самооткривања јесте тражење и, могуће, откривање смисла живота. Можда је тако некада, у давној прошлости човечанства, почела важна улога религије.

После самооткривања, у срећном случају и откривања смисла живота, следи други најзначајнији степен развоја на путу сазревања, то је фаза самообнављања. Разуме се да до ове друге и онда непрекидне фазе самообнављања долази код човека када он, препознајући себе, све боље, открива не само своје добре особине: моралност и етичност (опраштање увреда), благонаклоност и трпељивост за друго и друкчије, све до стваралачке радости због постојања Д(д)ругог. Неопходно је и препознавање својих лоших особина: осветољубивост, завист, мржња према Д(д)ругом, себичност и властољубивост. Тек са искреним откривањем својих рђавих особина човек може (али не мора) да почне да тежи поправљању себе, да промени себе – тежи самообнављању.

За крај овог чланка једно корисно поређење. Религија и наука почињу најзад да се слажу! He залазећи у осетљиво питање: Да ли верујеш у Бога или не верујеш, и атеистички научници (као и теистички и агностички) шаљу човеку исту поруку као и Творци великих религија света: He престај са тражењем и мењањем себе. Тајна је свуда: у атому, ћелији, галаксији, психи. Тражи и тражи, али и мењај се!

Зар ова порука није природна и свима потребна? He обмањујмо сами себе: промена (тачније, промене) не долазе споља, ни од револуција, ни од политичких партија (нека је она и најбоља међу осталим рђавим), ни од појединих талентованих, али и моралних политичара, као што су били Ганди, Масарик, Де Гол, и мањи број других. Истинска промена (хришћани говоре о метаноји, преображавању човека) долази само код појединаца. Да ли је она довољна да се очекује промена и у породици, и у народима и у човечанству (и његовој тужној историји) – не изгледа вероватна. Па ипак, мајка Тереза (свеопшта хришћанка) поручује: „Човек је неразуман, нелогичан и себичан. Није важно, воли га! Добро које чиниш, сутра ће бити заборављено. Није важно, чини добро! Оно што си годинама стварао у часу би могло разрушено бити. Није важно, стварај! Ако помажеш људима, можеш лоше проћи. Није важно. Помози им! Ако чиниш добро, приписаће то твојим себичним циљевима. Није важно чини добро!”

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/370319/Samootkrivanje-na-putu-zrelosti

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...