Jump to content
marija

SAMOSPOZNAJA

Recommended Posts

На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу».

А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли калико ће ти потом бити лакше?

Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби.

А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше.

Један дечак ми је рекао:

– Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати!

Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајкци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио.

А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада  то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило».

Share this post


Link to post
Share on other sites

Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није.

 Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да криче: О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говри о тим стварима само оном у кога имаш поверења – нпр. свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то да: ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли».

Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао:

– Сви ви имате један велики проблем којег сте дужни да преодолите. Тај проблем – је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман.

– Који је то проблем?

– Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о том. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!»

Share this post


Link to post
Share on other sites

У томе и јесте наш фалш. У том је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома фалшиви. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти – си без греха?

Тј. испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату?

Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе.

Кога ја (од себе) изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!»

Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, ка којем када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође и равнодушност ти овде нећеш да сретнеш. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Но и ужасавати се он неће. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан (нетљен). И ти се бориш. Прилажеш усеље, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу.

О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем – раскрити душу на исповести: Разговарати с духовником слободно и искрено се кајати. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

То је све равно као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бито страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести…

И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан.

Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучуејмо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. Нпр. како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула.

Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругала. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови…

Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима (скода) са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно.

Но, често ли ми то сусрећемо у пракси? Може ли човек «отдати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање?

Share this post


Link to post
Share on other sites

И следеће питање се односи к родитељима, и к учитељима, и к свештеницима. Но у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Ну, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило».

Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоједства (самоосуђивања)? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике.

Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова».

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. Тј. да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди?

Још ћу ти нешто рећи.

Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не  могу то да слушам! То је неподносиво!» Итд. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знате ли чему приводе такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не би издржао!»

Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми – грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једно на другог, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство?

Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да, по сравњењу с њима – ја сам ничтожество (ништаван), грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака».

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да се пред децом требамо понашати као да ти никада не правиш грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац.

Добро, но зар то није фалш? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам,  а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања.

А ако унутар тебе тврдо седи убеђање да «други људи никада тако нешто не чине – никада тако не мисле – немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу фалшивом. И мислиш, да ево шта је – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да помешате (саставите) са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати?

Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Спољашње си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је – хаос.

Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно то не значи да се у таквим случајевима не требамо борити са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити фалшивим је немогуће.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једном, када смо путовали колима, возач је уључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми:

– Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека,  ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не би урадио. – Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама.

– Не, није у томе ствар. Ја се не би молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, тј. бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други.

– Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи.

А ево шта пише отац Епифаниј Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене».

Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присустству да биду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви.

Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање по поведу једног, а уствари хоћемо да кажемо сасвим друго. Схваташ? Нпр. муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или нпр. спорите с мужем по поводу новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Дело је у нечему другом што вам је стидно и расуђивати једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњему видети и признавати грешке, но немој га бити после тога, како ти он раскаже о њима. У том је – величина и красота наше везе с Богом.

А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом.

Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (тј, своју фантазију) с Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе.

Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те.

Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао:

– Ја више не могу!

Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао.

– Више не могу!

– Шта не можеш?

– Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем.

– И шта хоћеш?

– Хоћу да сагрешим!

Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно:

– Ну, онда сагреши!

– Шта-а-а? Поново је упитао млади монах.

– Ну, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан?

– Но Ви узимате на себе смелост…

– А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар.

И у то исто време, када је духовник рекао: «Ну, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада.

Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да када не би то радили, могли би чак постати свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро.

Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Возљуби ближњега свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нпр. ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим –нити да се молим , нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји.

Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај с својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања којд те обеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли дио живота, и било која друга.Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте свете оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се утешавали и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена.

И ја сам схватио, да после тога, како човек увиди себе, прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу, а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће увидети обраћену к њему љубав других.

И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето како ће рећи Господ.

Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај моменст, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!»

Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.

http://www.pravmir.ru/arhimandritandreykonanosnezlisnasebyainepryachsyaotsebya/

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/04/11/ne-sakrivaj-se-od-sebe/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можемо да гледамо на свој живот као на школу. Ту су лекције, домаћи задаци, учитељи и другари. Школа – то је одлично место где људи уче – у нашем случају, уче живети. Но у тој школи најважније оцене себи даје сам ученик (самооцена). Савки дан нам даје лекције, које ми треба да савладамо – и тада живот прелази ка следећој лекцији, или ако не савладамо – онда то треба да се исправи, и све је то потребно заметити. Као разултат, како би живот «успео», потребно је заметити у њему самог себе, научивши се притом живети исправно.

А како је то – исправно? Зар нам неко може рећи, како живeти исправно? Да, основна правила су позната. Учимо им се цео живот, спорећи са њима, но сада можемо да признамо: то је исправно. Показало се да је то исто тако тачно као правила аритметике или закони физике. Узгред речено верујући људи знају те законе као Закон Божији. Но и ти који су живели без вере, такођe су упознавали те законе «из треће руке». На пример: лаж само штети. Или: с људима се треба опходити као са самим собом. Или: очајање – је свагда грешка. Нарушавање тих закона ће засигурно повредити нас саме, чак ако у првим минутама и осетимо облегчење – касније ће нас то исувише скупо стајати. Када би знали разултат ми никада не би… Но могуће је и научити те законе. Као у школи: научим закон и добијем домаћи задатак да га применим. И ту настају тешкоће.

Као прво ми често нисмо сагласни са тим законима. Падајући са лествице доле, ми би хтели да закони физике не фукционишу. Упадајући у тешке животне ситуације ми одбацујемо и законе живота: лажемо («а како другачије?!»), хвалимо се (да би знали како сам ја добар, и да би се боље према мени односили»), очајавамо («ту нико не може помоћи!»). Но закони свеједно раде, а ми добијамо нову «јединицу» из живота, примивши све негативне последице својих поступака.

Често ми не знамо како да поступимо – исто као и ђаци у школи, који не знају како да поступе при решавању задатка из геометрије. Тада молимо за савет, и задатак постепено постаје све јаснији и јаснији. На крају, ми иако нисмо уверени да знамо разултат, покушавамо да решимо – и по првим разултатима видимо радимо ли исправно или не – и можемо све да изменимо. Ради тога је потребна рефлексија.

Рефлексија, самоанализа, раумевање себе самог – то је окретање свог сазнања са спољашњег света на унутарњи. То је осазнавање својих поступака: зашто смо тако поступили, шта смо на самом делу урадили, шта смо добили као разултат, да ли је разултат, по нашим мерама, добар? То осазнавање својих цености, «правила», сложених као конструкција од готових «туђих» блокова: да ли су они исправни? И какви су разултати? Свет рефлексије је богат, разноврсан и индивидуалан у свакога човека. Само тако ми можемо да схватимо живот и себе у њему, видљив смисао поступака и самог живота, да схватамо, шта је исправно – а шта не… Рефлексија – и то је веома важно! – се чини по одређеним правилима, који одражавају законе живота. Просто говорећи, дело није само у томе да би увидели, какви моји поступци ми доносе корист, а какви – штету, то је само примитивни први степен, рано дјетињство. Ствар је још и у томе, да схватимо, зашто је то управо тако, и да схватимо законитости, како се каже «да научимо живети».

Разматрајући такве законитости, које се пројављују у нашем одељеном животу, ми се срећемо са законима, установљеним Богом. Значи у одређеном степену ми се срећемо са Њим лично. Ми се учимо да кроз сујету, «земни шум» и ситнице, ништавност посведневног живота замећујемо трагове присутства Бога у нашем животу. То, што ми називамо случајношћу, срећом или несрећом, има виши смисао. Јер, ми смо у школи – сетите се? И Учитељ не може давати случајне или бесмислене задатке.

Јасно је зашто у програму «12 корака» рефлексија заузима огромно, веома битно место. Њој је посвећен цео 10-и корак, и не само он: у сваком кораку Програма у основи лежи пажња над собом и разматрање свог прошлог ради тога, да би наше будуће могло бити другачије. Зато нам је тако важно да се научимо навикама рефлексије и да их примењујемо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

О помоћи и саветима

Бива веома тешко, ако осећања, савест, и разум – сви говоре у разнобој. Силна осећања скачу у мени, надјачавају једни друге, и комадићи мисли сметају да поставим све на своја места, а савест спава или просто чека, када ћу се успокојити и бити у стању да слушам њен тихи глас. Тада ми је без даљњег нужан други човек, у кога осећања нису тако снажна, и може да мисли. Опит му помаже да увиди познате ситуације и може да буде у дијалогу са својом савешћу. Зато, када нам је тешко, потребно је саветовати се, говорити о својој ситуацији, може бити, и не само с једним човеком, да би сопствена осећања, разум и савест пришли у поредак, и да би могли донети сопствену одлуку.

Биће грешка, ако без разматрања примимо и применимо туђе савете, туђи опит. У метафори с школом то значи да је задатак решио неко други, и дао мени да препишем. У бољем случају објаснивши ми своје решење… У школи се поступа другачије: тај, ко је решио, објашњава своје решење, а ја се старам да схватим и да проверим, да ли је то исправно? И ако је тако, онда узмем и изнова решавам свој задатак, старајући се да применим то, чему сам се научила из објашњења другог човека. У нашем животу то значи, да, с благодарношћу слушајући и обучавајући се на опиту других људи, ја постајем свесна, да се мој живот разликује од живота других људи, и зато њихова решења могу да мени не одговарају у потпуности.  Зато користећи принципе, којима се они руководе, и њихов опит, ја се старам да схватим како да поступам, и покушавам опет и опет изнова, рефлексијом проверавајући разултате.

Рефлексија је – неопходна навика у преодолењу сазависности. Њој је могуће научити се, и нужно је. Она се треба практиковати сваки дан.

Ми Вам предлажемо да сваки дан писмено одговорите на проста питања:

  • Који важни догађаји су се данас догодили у мом животу? Размотрите по следећим питањима не више од два догађаја на дан:
  • Због чега су они важни?
  • Шта сам тада осећала?
  • Како сам поступила?
  • Да ли је то било исправно? Због чега тако мислим?
  • Могу ли да поправим нешто, ако је то потребно?
  • Да ли ми је потребна помоћ?
  • Шта је још потребно заметити за тај дан? Неки нови опит? Преживљавања? Догађаје?
  • Коме и за шта сам ја данас благодарна?

Могу да буду и друге варијанте рефлексија, нарочито посебне ће оне да буду после 4 и 5 корака.

Желим вам радости и успеха у упознавању себе и Бога у Вашем животу!

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/05/30/razumevanje-sebe-refleksija/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ono što leži nepoznato u meni samom, u suštini sačinjava mene.
Ono što je u meni nevično, nesigurno, to je baš ono moje.
Moja slabost, moja trošnost…
Nedostaci su moja polazna tačka. Moja nemoć je moj početak.
Moja snaga potiče od vas. Moj nemir ide od moje slabosti ka mojoj snazi.
(Pol Valeri Gospodin Test)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...