Jump to content
Милан Ракић

Дечак из воде...IN MEMORIAM (1958-1994)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Milan Mladenovic rodjen 21.09.1958.
Danas bi slavio svoj 57. rodjendan…
Zivece na ovom svetu dok zive oni koji ga cuvaju u svom srcu…

12049623_1689597847942833_36200577608208

https://www.facebook.com/1550679738501312/photos/a.1550916611810958.1073741828.1550679738501312/1689597847942833/?type=1&theater

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ, српски рок музичар, најпознатији као певач и гитариста београдске рок групе Екатарина Велика, умро је на данашњи дан (5. новембар) 1994. године. Прочитајте биографију Милана Младеновића - http://on.fb.me/1PcgzUV.


 

11168129_10154436125894968_7599606539824

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154436125894968/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

ЕКВ -Група моје младости, још увек ми понекад одзвањају речи њихових песама. Имала сам већину његових, тада још касета.

Сахрањен на Новом гробљу парцела 114,  на тој парцели драга особа ми сахрањена и када обилазим њен гроб свратим и до Миланчета.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 5.11.2012. at 9:22, Милан Ракић рече

620_400_1351088297EKV_Milan_Mladenovic.j

Рођен је у Загребу, на Малу Госпојину, 21. септембра 1958. године, од оца Спасе Младеновића, Крушевљанина, официра ЈНА, и мајке Данице, рођене Пухарић, родом из Макарске. Детињство је провео у Загребу, а када је имао седам година, као и већина "војне" деце, породица се сели у Сарајево, јер отац добија службу у главном граду БиХ.

У Сарајеву завршава прва четири разреда основне школе, и први пут се среће са инструментом, који је обележио његов живот-гитаром. Првим акордима га је подучио Милан Нецић, познатији као Гари Гаринча, једна од сарајевских легенди. Пред полазак у пети разред, породица се, "по потреби службе", сели у Београд, где ће Милан наставити школовање и стварати до краја живота.

Ипак, без обзира на једну његову изјаву, како му је Сарајево остало у мрачном сећању, увек ће му се радо враћати, у песмама и наступима. (Чувен је његов последњи концерт у Сарајеву, одржан у Дому младих у Скендерији, којем сам и сâм присуствао. Снимци са овог концерта се често користе као аудио-визуелна потка за разноразне прилоге и емисије о ЕКВ-у, што и не чуди, јер, био сам на неколико концерата ЕКВ-а, у Београду, Новом Саду, Сомбору, и самом Сарајеву, али енергија коју је Милан "предао" публици на том последњем сарајевском концерту, била је невиђена...)

Са другом из XI београдске, Гагијем Михаиловићем, крајем седамдесетих, оснива свој први бенд-"Лимуново дрво". Са бендом наступа по градским гитаријадама, али и одржава концерте у ДОБ-у и СКЦ-у. Познате песме из тог периода су: Седми круг, Око моје главе, Лимуново дрво,...Овим песмама, група се "смешта" у тзв. нови талас, раме уз раме са, рецимо Панкртима, којима су тада свирали као предгрупа. Но, не као "Лимуново дрво", него сада као "Шарло Акробата". Овај бенд су основали Гаги и Милан, а прикључили су им се Душан Којић-Која, као басиста и Иван Вдовић ВД за бубњевима. Група је са неколико својих песама (Нико као ја, Она се буди, Око моје главе, Мали човек), "изашла" на чувеној компилацији "Пакет аранжман", раме уз раме са Идолима и Електричним оргазмом. Овај албум је и крајеугаони камен југословенског новог таласа, једне нове естетике, која је преплавила читаву СФРЈ, "од Вардара, па до Триглава". Некако се у свему томе, и поред бројних бендова насталих на том фону, истицао Шарло, и то у целокупном издању, дакле и музика и текстови, а нарочито спотови, који су били авангарда, за дотадашње схватање популарне музике међу "напредном омладином", у земљи, у којој је тек сахрањен "највећи син народа и народности"...

Следеће, 1981. године, Милан и "Шарло акробата" објављују албум "Бистрији или тупљи човек бива кад...", који је такође забележио врстан успех међу поклоницима рок музике. Крајем те године, долази до сукоба између Које и Милана, и група се распада. Али Милан, готово одмах, оснива нови бенд-Катарина II. И то поново са Гагијем. Распад Шарла је "допринео" и формирању још једног култног београдског бенда-Дисциплине кичме, коју је основао Која. 1984. године излази и албум Катарине II, са истим насловом. Овај албум је готово у потпуности био дело Милана Младеновића. Састав бенда су, поред Гагија и Милана, чинили ВД, Бојан Печар, и легендарна клавијатуристкиња-Маргита Стефановић. Са тог албума, чувене су песме, Аут, Јесен, Радостан дан...Након свађе са Гагијем, и његовог одласка у затвор, Милан Младеновић мења име групе у Екатерина Велика-ЕКВ. Под тим именом, група се одржала до Миланове преране смрти. Милан и Маргита су све време чинили срж групе, док су се остали смењивали. Тако је кроз групу "прошло" неколико басиста и бубњара, од којих помињем Ивана Фецеа Фирчија, Срђана Жику Тодоровића, Марка Миливојевића,...

ЕКВ издаје укупно седам албума, од којих су неки постали култни. То су: "Екатерина Велика", "С` ветром уз лице", "19LIVE86-Уживо из Кулушића", "Љубав", "Само пар година за нас", "Дум-дум" и "Неко нас посматра". Већину песама, на свим поменутим албумима је урадио Милан Младеновић. Поред сталних чланова бенда, на овим албумима су гостовала многа позната имена из света музике. Тако да су са ЕКВ-ом свирали (и певали), и: Масимо Савић, Тања Јовићевић, Теодор Јани, Митар Суботић, Ђуле Ван Гог, Мишко Плави и још многи други. Поред рада у групи, Милан и Маргита су се истицали и још неколиким мултимедијалним пројектима. Писали су и свирали и за друге групе (Партибрејкерс, Бан Гог, Бабе, Елвис Куртовић, Новембар,...), радили за позориште (Класни непријатељ, Три сестре, С` оне стране дуге,...), и филм (Тајванска канаста, Црна Марија).

Поезија Милана Младеновића, често, како неко рече, петомислена, дубоко је прожимала слушаоца. На моменте депресивна, као да је најављивала, од самог свог почетка, па до краја, од "Аут"-а, па до "Анестезија"-е, ужасе онога што ће нам се десити. Ја не могу да се отмем том утиску...

Почетком југословенских ратова, 1992. године, са члановима група Партибрејкерс и Електрични оргазам формира пројекат "Римтутитуки", чија је музичка активност концентрисана на антиратну пропаганду. Њихов најпознатији сингл "Слушај 'вамо!", с кључним рефреном „Мир, брате, мир”, издаје Б92, а промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда. ЕКВ, Партибрејкерс и Електрични оргазам септембра 1993. године свирају у Прагу и Берлину са загребачким саставом Вјештице у оквиру акције "Ко то тамо пјева".Када је требало да гостују Римтутитукијем у Бањалуци током рата, Милан је из протеста отказао наступ зато што је екплозивом срушена најстарија и најпознатија бањалучка џамија Ферхадија из 1579. године.

У лето 1994. године Младеновић путује у Бразил, где са дугогодишњим пријатељем Митром Суботићем - Субом (алијас Rex Ilusivii) и неколико бразилских музичара снима албум "Angel’s Breath" („Дах анђела“). По Милановим речима, „то је нека врста психоделичног самба-рока с балканским утицајем”.

У августу 1994. године, након наступа Екатарине Велике на фестивалу у Будви, Младеновић бива пребачен у болницу, где му констатују рак панкреаса. Упокојио се у Господу 5. новембра 1994. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Био је један и непоновљив. Веровао је у љубав, у људе, у "земљу за нас"...Није подилазио ником, није био део естаблишмента, није био члан Удружења књижевника, није....Био је трагични праведник, у борби за истину, која је пред крај његовог живота била тако далека. Био је један и непоновљив, словенски романтик и балкански трагик. Био је наш,...дечак из воде...

Нека му Бог души опрости!

Данас би имао 58 година...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 5.11.2012. at 9:22, Милан Ракић рече

Milan-Mladenovic-FOTO-NEBOJSA-BABIC-1_14

Рођен је у Загребу, на Малу Госпојину, 21. септембра 1958. године, од оца Спасе Младеновића, Крушевљанина, официра ЈНА, и мајке Данице, рођене Пухарић, родом из Макарске. Детињство је провео у Загребу, а када је имао седам година, као и већина "војне" деце, породица се сели у Сарајево, јер отац добија службу у главном граду БиХ.

У Сарајеву завршава прва четири разреда основне школе, и први пут се среће са инструментом, који је обележио његов живот-гитаром. Првим акордима га је подучио Милан Нецић, познатији као Гари Гаринча, једна од сарајевских легенди. Пред полазак у пети разред, породица се, "по потреби службе", сели у Београд, где ће Милан наставити школовање и стварати до краја живота.

Ипак, без обзира на једну његову изјаву, како му је Сарајево остало у мрачном сећању, увек ће му се радо враћати, у песмама и наступима. (Чувен је његов последњи концерт у Сарајеву, одржан у Дому младих у Скендерији, којем сам и сâм присуствао. Снимци са овог концерта се често користе као аудио-визуелна потка за разноразне прилоге и емисије о ЕКВ-у, што и не чуди, јер, био сам на неколико концерата ЕКВ-а, у Београду, Новом Саду, Сомбору, и самом Сарајеву, али енергија коју је Милан "предао" публици на том последњем сарајевском концерту, била је невиђена...)

Са другом из XI београдске, Гагијем Михаиловићем, крајем седамдесетих, оснива свој први бенд-"Лимуново дрво". Са бендом наступа по градским гитаријадама, али и одржава концерте у ДОБ-у и СКЦ-у. Познате песме из тог периода су: Седми круг, Око моје главе, Лимуново дрво,...Овим песмама, група се "смешта" у тзв. нови талас, раме уз раме са, рецимо Панкртима, којима су тада свирали као предгрупа. Но, не као "Лимуново дрво", него сада као "Шарло Акробата". Овај бенд су основали Гаги и Милан, а прикључили су им се Душан Којић-Која, као басиста и Иван Вдовић ВД за бубњевима. Група је са неколико својих песама (Нико као ја, Она се буди, Око моје главе, Мали човек), "изашла" на чувеној компилацији "Пакет аранжман", раме уз раме са Идолима и Електричним оргазмом. Овај албум је и крајеугаони камен југословенског новог таласа, једне нове естетике, која је преплавила читаву СФРЈ, "од Вардара, па до Триглава". Некако се у свему томе, и поред бројних бендова насталих на том фону, истицао Шарло, и то у целокупном издању, дакле и музика и текстови, а нарочито спотови, који су били авангарда, за дотадашње схватање популарне музике међу "напредном омладином", у земљи, у којој је тек сахрањен "највећи син народа и народности"...

Следеће, 1981. године, Милан и "Шарло акробата" објављују албум "Бистрији или тупљи човек бива кад...", који је такође забележио врстан успех међу поклоницима рок музике. Крајем те године, долази до сукоба између Које и Милана, и група се распада. Али Милан, готово одмах, оснива нови бенд-Катарина II. И то поново са Гагијем. Распад Шарла је "допринео" и формирању још једног култног београдског бенда-Дисциплине кичме, коју је основао Која. 1984. године излази и албум Катарине II, са истим насловом. Овај албум је готово у потпуности био дело Милана Младеновића. Састав бенда су, поред Гагија и Милана, чинили ВД, Бојан Печар, и легендарна клавијатуристкиња-Маргита Стефановић. Са тог албума, чувене су песме, Аут, Јесен, Радостан дан...Након свађе са Гагијем, и његовог одласка у затвор, Милан Младеновић мења име групе у Екатерина Велика-ЕКВ. Под тим именом, група се одржала до Миланове преране смрти. Милан и Маргита су све време чинили срж групе, док су се остали смењивали. Тако је кроз групу "прошло" неколико басиста и бубњара, од којих помињем Ивана Фецеа Фирчија, Срђана Жику Тодоровића, Марка Миливојевића,...

ЕКВ издаје укупно седам албума, од којих су неки постали култни. То су: "Екатерина Велика", "С` ветром уз лице", "19LIVE86-Уживо из Кулушића", "Љубав", "Само пар година за нас", "Дум-дум" и "Неко нас посматра". Већину песама, на свим поменутим албумима је урадио Милан Младеновић. Поред сталних чланова бенда, на овим албумима су гостовала многа позната имена из света музике. Тако да су са ЕКВ-ом свирали (и певали), и: Масимо Савић, Тања Јовићевић, Теодор Јани, Митар Суботић, Ђуле Ван Гог, Мишко Плави и још многи други. Поред рада у групи, Милан и Маргита су се истицали и још неколиким мултимедијалним пројектима. Писали су и свирали и за друге групе (Партибрејкерс, Бан Гог, Бабе, Елвис Куртовић, Новембар,...), радили за позориште (Класни непријатељ, Три сестре, С` оне стране дуге,...), и филм (Тајванска канаста, Црна Марија).

Поезија Милана Младеновића, често, како неко рече, петомислена, дубоко је прожимала слушаоца. На моменте депресивна, као да је најављивала, од самог свог почетка, па до краја, од "Аут"-а, па до "Анестезија"-е, ужасе онога што ће нам се десити. Ја не могу да се отмем том утиску...

Почетком југословенских ратова, 1992. године, са члановима група Партибрејкерс и Електрични оргазам формира пројекат "Римтутитуки", чија је музичка активност концентрисана на антиратну пропаганду. Њихов најпознатији сингл "Слушај 'вамо!", с кључним рефреном „Мир, брате, мир”, издаје Б92, а промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда. ЕКВ, Партибрејкерс и Електрични оргазам септембра 1993. године свирају у Прагу и Берлину са загребачким саставом Вјештице у оквиру акције "Ко то тамо пјева".Када је требало да гостују Римтутитукијем у Бањалуци током рата, Милан је из протеста отказао наступ зато што је екплозивом срушена најстарија и најпознатија бањалучка џамија Ферхадија из 1579. године.

У лето 1994. године Младеновић путује у Бразил, где са дугогодишњим пријатељем Митром Суботићем - Субом (алијас Rex Ilusivii) и неколико бразилских музичара снима албум "Angel’s Breath" („Дах анђела“). По Милановим речима, „то је нека врста психоделичног самба-рока с балканским утицајем”.

У августу 1994. године, након наступа Екатарине Велике на фестивалу у Будви, Младеновић бива пребачен у болницу, где му констатују рак панкреаса. Упокојио се у Господу 5. новембра 1994. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Био је један и непоновљив. Веровао је у љубав, у људе, у "земљу за нас"...Није подилазио ником, није био део естаблишмента, није био члан Удружења књижевника, није....Био је трагични праведник, у борби за истину, која је пред крај његовог живота била тако далека. Био је један и непоновљив, словенски романтик и балкански трагик. Био је наш,...дечак из воде...

Нека му Бог души опрости!

Данас би напунио 60 година

Share this post


Link to post
Share on other sites

SRCE

Nije dotakla ništa što bi moglo da boli
njene ruke su bele kao led
njene misli su čiste, ona misli da voli
ona veruje, veruje


Neće doći na jesen kada opada lišće
neće doći u zimu kad je sneg
nije imala razlog, nije imala kada
da ostane, da ostane 
kraj mene, kraj mene
da li da verujem u to
da li da verujem u to

Nisam rekao ništa 
što bi moglo da znači
nisam našao onu pravu reč
koja može da veže, koja može da boli
kojoj verujem, verujem


Neće doći na jesen kada opada lišće
neće doći u zimu kad je sneg
nije imala razlog, nije imala kada
da ostane, da ostane 
kraj mene, kraj mene
da li da verujem u to
da li da verujem u to
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Вијест да се упокојио академик Владета Јеротић (1924–2018) са пуним правом је изазвала осјећај искреног губитка и жаљења код великог броја људи који су годинама са пажњом пратили његов рад, читали његове књиге и посјећивали предавања која је неуморно, у току безмало шест деценија, држао. Иако су њихови лични односи били не увијек идилични, а друштвени домет такође врло разнородан, чини се да су са одласком Жарка Видовића, Милана Радуловића и, данас, Владете Јеротића, са друштвене сцене у Србији и српским земљама отишли хришћански мислиоци који су умјели да по(р)уке Богочовјека и Његовог Тијела приближе не само онима сигурним у вјери (или бар људима који се тако осјећају), него и најширим слојевима у српском друштву и у српској култури.
      Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије.

      Владета Јеротић (1924–2018)
      Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио.
      Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека.
      Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем.
      Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије.

      Владета Јеротић (1924–2018)
      Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио.
      Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека.
      Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем.
      Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.
    • Од Милан Ракић,
      У небеску ескадрилу се преселио још један великан наше авијације. Иако није волео да прича пуно о себи и свом радном опусу, био је један од људи који су изградили наше војно ваздухопловство и чији је допринос био немерљив. Био је и остао господин до свог овоземаљског краја. Професор др Владимир Милошевић, дипл. маш. инж, пуковник авијације и опитни пилот у пензији....

      Владимир Милошевић је рођен 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Мајка, Анка Тричковић, била је професор француског језика, а отац Драгутин-мајор Југословенског краљевског ваздухопловства, свршени електромашински инжењер, конструктор авиона и пилот. Пре рата је конструисао школски авиона МИМА-2, који је био први авион у потпуности израђен у Југославији. Од почетне идеје, па до реализације.

      Након априлског рата је допао у немачко заробљеништво; три пута је покушао да побегне, али су га нацисти сваки пута хватали и враћали у офлаг. Нажалост, није успео да дочека ослобођење и преминуо је у логору Оснабрик.

      Иначе, Драгутин је био Земунац родом, али је службовао у Новом Саду. Тамо је Начелник ваздухопловнотехничке радионице (као инжењер) и уједно пилот у 204. ескарили првог ваздухопловног пука. Отуда се и Владимир родио у Новом Саду. Мајка је децу дакле сама подизала, као и многе мајке које су у рату осатле без мужева. Кћерку Гордану и сина Владимира, који се није много двоумио око избора будућег занимања. 
      Владимир је основно и средње образовање завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници. На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије.
      У Француској је 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота. Чувени ЕПНЕР (École du personnel navigant d'essais et de réception). Дакле једна од осам врхунских ваздухопловних школа (у САД једна "обичне" и једна морнаричке авијације, те једна за цивилне тест-пилоте. Једна у Канади, једна у Великој Британији, једна у Индији, једна у Русији и ова у Француској) у којој се обучавају тест пилоти, али што је много значајније, ОПИТНИ ИНЖЕЊЕРИ ПИЛОТИ. 
      То читаву методологију тестирања и евалуације ваздухоплова, било у процесу истраживања и развоја, или пак у процесу пројектовања и производње, диже на један виши ниво. И покојни чика Влада је мислим био једини у нашем РВ и ПВО који је завршио ЕПНЕР-а
      Ксниј је на Машинском факултету у Београду магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, а 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“.
      Иначе, ова његова дисертација се и даље цитира и користи...
      Радио је од почетка,тј. од како се након завршене Школе резервних официра активирао, у Ваздухопловном опитном центру, прво као референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би касније радио као инжењер пилот, а средином 80-их је постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству. Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом.

      Написао је и неколико уџбеника, од којих најпознатији је свакако "Практична аеродинамика". Поред војне професуре на академији у Жаркову и у цивилству је имао плодну предавачку каријеру. На Машинском факултету је изабран био у звање ванредног професора на предмету „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама на предмету „Испитивање авиона у лету“.  Након пензионисања у војсци, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. И тамо ради до 2003. године.
      Не бих лицитирао са бројкама, али рачунајући питомце на Ваздухопловној и Полицијској академији, те студенте Машинског факултета, којима је проф. Влада предавао, мислим да их има на стотине који ће га се сећати по великом знању и ерудицији и на моменте магупском понашању и спремности на шалу, када наравно обавезе допусте...
      Имао сам привилегију да познајем професора Владу. И да се са њиме повремено дружим, иако је разлика у годинама била велика. Није био много причљив, али сам успео по неки пут да измамим по неко сећање, нарочито на школовање у ЕПНЕР-у... Њега је са друге стране, по неки пута занимало нешто из богословља, тако да смо се лако разумевали
      Бог нека му души опрости
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...