Jump to content
Милан Ракић

Дечак из воде...IN MEMORIAM (1958-1994)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Такви се на жалост неће скоро поново појавити... :( Ја сваки пут кад их чујем делују ми толико оригинално и свеже у сваком погледу као да су јуче објавили ствар.А прошло је иха-хај...Непоновљиво.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zoran Kostić - Cane o Milanu Mladenoviću: Milan, oličenje pravednika

 

Milanu su, u jedanaestoj godini, dok je živeo u Sarajevu, štampali pesmu u nekim novinama. Voleo je da čita. Sećam se, na primer, 1980, ja sam imao šesnaest godina, Žika petnaest, Radnička kontrola je svirala na poslednjem koncertu Šarla Akrobate... Posle svirke - haos! U sobi Vd, Koja, svi mi, totalno ludilo... A Milan sedi pored stočića i čita.

 

404697_333080713456753_2007046662_n.jpg?

 

On je bio potpuno svoj i mogao je od svega da se odvoji... .Najviše ga je nervirao nedostatak dobrog ukusa, primitivizam. Bio je oličenje pravednika. U vreme novog talasa bilo je mnogo neodgovornih Ijudi, koji su davali razne izjave. Njega je to ubijalo, a bio je takav čovek s kojim sam mogao u studiju da četiri sata ponavljam istu pesmu, dok se sve ne izgura do kraja. Sa Antonom to ne bih mogao - ako ne možemo za pola čuke sve da završimo, kreteni smo i gotovo! Milan je imao pozitivnih vibracija dovoljno za citav svet. A došlo je vreme kad smo jednostavno bili izgnani.Kad smo odbili da idemo u Banjaluku sa Rimtutitukijem početkom rata, jer su tamo neki srušili džamiju iz 1400. godine, tu Milanovu izjavu su vrteli šezdeset puta na radiju. Slali su mu takve vajbove da je čovek morao da prsne,a njemu je jako teško pala cela ta frka oko nacionalista. Međutim, mi smo imali stav. Nisam ni ja otišao. Četiri svirke za 6000 maraka - zabole me. Imao sam sto maraka u džepu i -neću!... Milana sam inaugurisao za predsednika Rimtutitukija. On je bio pravi lik za to mesto, jer smo mi bili čopor pomalo neodgovornih Ijudi.;

Pravili smo zajedno pesmu Daleko od očiju, daleko od srca... Milan je bio oštar, i čak do okrutnosti. Voleo je da sve bude jasno, određeno: to, to, to i -to! A ipak je u suštini bio nežan, s onim svojim osmehom... Kad smo svirali Rimtutituki u kamionu i nestalo benzina na Trgu Republike, tu se videlo kolika je on zvezda. Kad su stotine klinki pored svih nas samo od njega tražile autogram, a on je bio u fazonu 'Ne!' ja mu kažem: 'Ma daj, Mićko...' On je jedini od svih rokera bio dobar đak...Voleo je silinu, snagu, bio je profi... Milanova smrt meni lično je prekinula život. A Ijudi sve zaboravljaju... sve se brzo zaboravlja. Važna je jedna stvar - mi polako odlazimo, a mi smo jedna epoha. Ne mogu ja da gutam ekstazi, ja sam mnogo gori fanatik, ja sam pank-roker, a Milan, on je morao sve sam da radi, da vuče i tegli. Mislim da se na kraju njemu sve smučilo i zgadilo. On i ja smo bili u permanentnim sukobima, svako je branio svoju stranu, a obojica smo bili na strani pravednih... Na kraju se sve pretvorilo u ništa... umro je negde na trinaestom spratu nekog novobeogradskog armiranog čudovišta...

Imam utisak da se Milan samo okrenuo da se odmori... i znam... istog trenutka se negde ponovo rodio...

 

(Preuzeto iz knjige pesama Milana Mladenovića Dečak iz vode, priređivač Flavio Rigonat, izdavač L.O.M., Beograd, 1997.godine)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Две... Кад се сетим која сам клинка била...

 

Али драго ми је што ми је љубав према ЕКВ-у остала велика као што је и тада била.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја, искрено, више волим Блок Аут и Николу Врањковића (ни Блок Аут не постоји више у оној препознатљивој екипи, сад је наследник бенд Николе Врањковића), али је питање шта би било од Блок Аута да није било ЕКВ-а (и још неких).

 

Блок Аут - Соба

Share this post


Link to post
Share on other sites

Као да је још ту са нама ! Радо слушам његове песме и један сам од његових фанова ! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од .............,
      У суботу, 19. октобра у Дубаију је одржано Интернационално такмичење менталне аритметике у склопу светског Браинобраин програма који сада већ три године послује и у Србији. Малишани из наше земље први пут су били учесници тог такмичења, а међу том децом нашао се и Ненад Димитријевић  из Инђије.
      Са непуних 7 година, Ненад је сабирао и одузимао по 5 једноцифрених и двоцифрених бројева у низу за само три минута и показао невероватну брзину и тачност, те се кући вратио са трофејом – највреднијом наградом коју је могао освојити.
      У такмичењу је учествовало скоро 3000 деце различитог узраста из целог света, али нашег Нешу то није спречило да кући донесе трофеј, шта више изгледа да је деловало и подстицајно!
      Ненад тренутно завршава четврти ниво ‘Brain o brain’ програма, односно и множи и дели задатке, а убрзо почиње и пети ниво.
       Извор: Инђијатива 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      Вијест да се упокојио академик Владета Јеротић (1924–2018) са пуним правом је изазвала осјећај искреног губитка и жаљења код великог броја људи који су годинама са пажњом пратили његов рад, читали његове књиге и посјећивали предавања која је неуморно, у току безмало шест деценија, држао. Иако су њихови лични односи били не увијек идилични, а друштвени домет такође врло разнородан, чини се да су са одласком Жарка Видовића, Милана Радуловића и, данас, Владете Јеротића, са друштвене сцене у Србији и српским земљама отишли хришћански мислиоци који су умјели да по(р)уке Богочовјека и Његовог Тијела приближе не само онима сигурним у вјери (или бар људима који се тако осјећају), него и најширим слојевима у српском друштву и у српској култури.
      Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије.

      Владета Јеротић (1924–2018)
      Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио.
      Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека.
      Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем.
      Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије.

      Владета Јеротић (1924–2018)
      Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио.
      Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека.
      Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем.
      Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...