Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Srdjan

НОМА и креационизам

Оцени ову тему

Recommended Posts

NOMA i kreacionizam

26.07.2009, аутор: Дејан Николић, област: Теологија и наука

Tekst objavljen u Odgovor, časopis za kulturu i duhovnost, br. 3, Niš, 2009. Zahvaljujemo se uredništvu Odgovora na dozvoli da tekst objavimo i na ovom mestu.

U prvom delu ovoga rada predstavili smo ukratko koncept nonoverlapping magisteria kao shvatanje po kome religija i nauka predstavljaju dva potpuno odvojena (nonoverlapping) područja (magisterium-a), među kojima upravo zbog njihove odvojenosti ne može doći do bilo kakvog sukoba. Po ovom shvatanju, koje je najjasnije formulisao i obrazložio Stiven Džej Guld, magisterium-u nauke pripada oblast empirijskog: iz čega se univerzum sastoji (činjenice) i zašto funkcioniše na način na koji funkcioniše (teorija). Magisterium religije prostire se na pitanja o konačnom smislu i moralnim vrednostima.

Takođe smo se u prethodnom tekstu kritički osvrnuli na neke zamerke upućene ideji NOMA od strane protivnika religije.

Sada ćemo razmotriti kritike upućene ideji NOMA sa druge strane, sa strane teologa, koje su mnogo brojnije i raznovrsnije i, rekli bismo, u izvesnoj meri opravdanije.

Predstavnici „kreacionističke nauke“ (znaci navoda stoje zbog toga što je za većinu predstavnika zvanične nauke termin „kreacionistička nauka“ sam u sebi protivurečan) ili, popularnije, kreacionizma, koji svoju teoriju o nastanku živog i neživog sveta i čoveka crpe iz bukvalistički shvaćene Biblije, najoštriji su protivnici NOMA-e. To ne iznenađuje, s obzirom na to da je princip NOMA prvenstveno i bio uperen protiv njih. Tako jedan od poznatijih young Earth kreacionista, Džonatan Sarfati, govoreći o Guldovoj ideji kaže: „Hrišćani ne smeju pristati na ovo (NOMA)!“ Zatim, u duhu tradicije protestantskog fundamentalizma, kome je svojstveno bukvalističko shvatanje Svetoga Pisma, nastavlja: „Hristos je Gospod čitavog univerzuma, a Biblija je nepogrešiva u vezi sa svim čega se dotakne – ne samo u pogledu vere i morala, već takođe i u pogledu istorije, prirodnih nauka i geografije.“ „I zato“, zaključuje Sarfati, „hrišćani ne smeju prepustiti ni najmanji deo ’stvarnoga sveta’ ljudima koji o svetu razmišljaju materijalistički. Naročito kada se ima u vidu da ateisti vrlo rado dopuštaju da njihova vera utiče na njihovu nauku, time što promovišu evoluciju“.[1]

Iako je istorijska i idejna veza kreacionizma sa protestantskim bukvalističkim pristupom Svetome Pismu nesumnjiva, sve veći broj kreacionista pokušava da sebe predstavi kao delatnike na planu „čiste“ nauke. U tome su najdalje otišli predstavnici takozvanog Intelligent Design Movement-a, najsofisticiranije varijante kreacionizma, koji dokazuju da su čovek i svet dizajnirani ali se pritom uzdržavaju od diskusije o tome ko je dizajner, zato što bi to predstavljalo iskorak iz područja nauke u područje religije. Po njima, „… naučna analiza iskustvenih podataka nam ne otkriva identitet dizajnera… DNK ne nosi na sebi oznaku bilo čijih autorskih prava.“[2] „Oni koji veruju da život pokazuje da je dizajniran jesu teleolozi.[3] Teleolog je na jedan korak do teiste…“, ali nije isto što i teista. Slično kao što je i „materijalista na jedan korak do ateiste“.[4]

Očit je napor da se napravi izvesno razgraničenje između nauke i religije, no mesto gde se povlači granična linija drastično se razlikuje u odnosu na to gde graničnu liniju povlači Guldov princip NOMA. Za Gulda, kao i za sve „zvanične“ naučnike, magisterium nauke omeđen je takozvanim metodološkim naturalizmom, koji podrazumeva da se u okviru nauke prirodni fenomeni objašnjavaju isključivo na osnovu prirodnih uzroka – za objašnjenje prirodnih fenomena ne može se koristiti bilo kakvo pozivanje na „natprirodno“. Kreacionizam, koji se u svojim objašnjenjima prirodnih fenomena poziva na natprirodne Božje intervencije ne može imati svoje mesto unutar korpusa nauke. Slično važi i za inteligentni dizajn, koji u najboljem slučaju može biti jedna filozofski interesantna ideja, ali se nikako ne može nazvati naukom.

To što zvanična nauka odbacuje svako objašnjenje koje nije naturalističko i što, s druge strane, država odbija da bilo koje takvo objašnjenje prizna kao naučno (tj. da u školski program, pored evolucionizma, uvrsti i „kreacionističku nauku“), za kreacioniste je izraz snažne ideološko-filozofske pristrasnosti. Otuda za njih teorija evolucije nije nauka, već materijalistička ideologija koja počiva na unapred donetoj odluci da se iz korpusa nauke isključi svako objašnjenje koje nije materijalističko. Guldov naširoko prihvaćeni princip NOMA kreacionisti smatraju duboko antihrišćanskim, jer je jedina njegova svrha da hrišćanima porekne pravo da iznose bilo kakve tvrdnje o stvarnome svetu. Načelo NOMA je postalo šibolet materijalista kojim se presuđuje ko može, a ko ne može da se bavi naukom.

Guldova ideja o tome da neko može biti iskreni hrišćanin i u isto vreme verovati u teoriju evolucije za kreacioniste je obična prevara – teistička evolucija je oksimoron koji ima za svrhu da prikrije suštinski antihrišćanski karakter teorije evolucije. Ljude poput Keneta Milera, koji za sebe tvrde da su dobri hrišćani ali i pristalice evolucionizma,[5] kreacionisti ne samo da optužuju za logičku nedoslednost već direktno dovode u pitanje i njihov moralni integritet, smatrajući da obmanjuju javnost svojom spoljašnjom pobožnošću kojom prikrivaju svoje i neprijateljstvo svih evolucionista prema hrišćanstvu.[6]

Ovakva kreacionistička kritika značajna je utoliko što ukazuje na jednu činjenicu koja mnogima promiče, a to je da metodološki naturalizam jeste jedna odluka, to jest, nije nužna logička konsekvenca bilo koje naučne teorije – nije rezultat naučnog rada već njegova pretpostavka. Čak i kada bi neka naučna teorija „dokazala“ da „Boga nema“ bio bi to cirkularni dokaz, čija bi logička forma bila slična logičkoj formi iskaza „Ako Boga nema, onda Boga nema“.

Metodološki naturalizam, međutim, ne znači da je sama nauka materijalistička. Metodološki naturalizam nije isto što i filozofski naturalizam i, uopšte, ne predstavlja bilo kakav stav o prirodi stvari, već je stav o prirodi nauke. Štaviše, ni sama nauka ne iznosi tvrdnje koje pretenduju da budu krajnja istina o stvarnosti, jer ona traga za istinom unutar veoma uskih granica, od kojih je jedna metodološki naturalizam.

Mišljenje da nauka jeste materijalistička zabluda je koja spaja kreacioniste sa nekima od njihovih najljućih protivnika među naturalistma. Bez obzira na to što mnogi naučnici i filozofi pokušavaju da iskoriste nauku za propagiranje ateizma, svaki takav pokušaj predstavlja očigledan iskorak iz područja nauke. „Aktivnost naučnika se zasniva na filozofiji koja poriče Boga ne više nego što se na istoj filozofiji zasniva posao instalatera ili auto-mehaničara“.[7] Nauka niti poriče niti dokazuje Boga. Ona ćuti o Bogu jer je ispitivanje „natprirodnih“ uzroka prirodnih fenomena izvan njenih okvira.

Nauka funkcioniše i donosi plodove upravo zato što je skromna u svojim ambicijama, što je religijski i filozofski neutralna. Rezultat toga je da naučnici iz različitih kultura i sa različitim filozofskim ubeđenjima mogu međusobno komunicirati unutar nauke i prihvatati iste naučne teorije.[8]

Na jednu naučnu teoriju u nastajanju mogu uticati religijska i filozofska ubeđenja ali i politički, kulturni, lingvistički i drugi faktori. Medjutim, svaka takva teorija mora da prođe određene testove, jer nauka ima svoje sopstvene kriterijume za „kontrolu kvaliteta“ jedne teorije, od kojih su, pored metodološkog naturalizma, najznačajniji: falsifijabilnost ili osporivost teorije, objašnjavalačka moć, moć teorije da predvidi nove događaje, plodotvornost teorije u smislu da postavlja nova pitanja i podstiče nova istraživanja, jednostavnost, lepota ili elegancija teorije itd. Bogoslovsko ili filozofsko viđenje jedne naučne teorije može dati kontekst za njeno razumevanje i uključivanje u jedno šire poimanje stvarnosti no jedna takva sinteza nikada nije rezultat same nauke.[9]

Čak i ako kreacionista shvati da metodološki naturalizam nije u suprotnosti sa hrišćanskom verom zato što ne čini nauku materijalističkom, on nikada neće razumeti zašto je jedna takva metodološka pretpostavka uopšte potrebna. Zašto, jednostavno, bez ikakvih razloga, pretpostavljati da Boga nema, ili da Bog ne deluje u prirodnim fenomenima?

Kao odgovor na ovo pitanje može se ponuditi činjenica da nauka omogućava čoveku da uspešno ovlada svetom. Nije toliko bitno otkuda nam načelo metodološkog naturalizma dokle god nauka zasnovana na njemu dobro funkcioniše i donosi plodove u vidu tehnološkog razvoja. Sve teorije fundamentalne nauke – koje nam pomoću malog broja postulata na veoma elegantan način objašnjavaju mnoštvo različitih pojedinačnih događaja i koje u jednu logički koherentnu celinu objedinjuju mnoštvo pojedinačnih eksperimentalnih rezultata – podrazumevaju metodološki naturalizam. Sva tehnološka čuda današnje civilizacije, koja su posledica tih fundamentalnih teorija – mobilni telefoni, automobili kojima se vozimo do radnog mesta ili do crkve, kompjuter pomoću koga pišem ovaj rad itd. – daju nam veoma ubedljive razloge za prihvatanje naturalizma kao metode. Praktična primenljivost nauke je snažan teorijski argument u korist njenih metoda.

„Otkud to da je metodološki naturalizam toliko uspešna metoda za ovladavanje prirodom?“ jednostavno je pitanje za svakoga ko je sâm pristalica filozofskog naturalizma. „Metoda koja prirodne fenomene objašnjava isključivo prirodnim fenomenima“, reći će on, „efikasna je zato što osim prirode ništa drugo i ne postoji“.

S druge strane, čini se da isto pitanje postavlja ozbiljan problem pred hrišćanina, teologa, i uopšte svakoga ko po svom filozofskom ubeđenju nije naturalista. Međutim, taj problem je samo prividan, jer nema ničeg neobičnog u tome što je onaj pristup stvarnosti koji se ograničava na traženje naturalističkih, mehanicističkih, determinističkih aspekata stvarnosti – na traženje onoga što će omogućiti da se događaji predvide i da se na taj način ovlada prirodom – ujedno najuspešniji pristup u ovladavanju prirodom. Naukom čovek dobija od prirode ono što putem nauke od nje i traži,[10] ali to nauku ne čini istinitijom i vrednijom u odnosu na neke druge načine čovekovog odnosa prema prirodi kroz koje on ne traži da istu podredi sebi. U svetlu određenja nauke kao usavršene sposobnosti dominacije,[11] iskaz da je nauka najsavršeniji oblik dominacije jednostavno zvuči tautološki i bez ikakvog stvarnog sadržaja koji bi mogao ugroziti bilo koje religijsko ili filozofsko ubeđenje.

Zaključujući ovu diskusiju o kreacionističkoj kritici principa NOMA, možemo reći da su razmatrani kreacionistički napadi na metodologiju zvanične nauke neosnovani. Metodološki naturalizam, kao jedno od glavnih obeležja magisterium-a nauke, nije isto što i ontološki naturalizam, tj. metodološki naturalizam ne predstavlja iskaz o prirodi stvarnosti, već opisuje prirodu naučnog istraživanja.

Da primena metodološkog naturalizma u nauci nije čisto proizvoljna, pokazuje uspešnost nauke u objašnjavanju prirodnih fenomena, kao i primena naučnih teorija u praktične, tehnološke svrhe. Zamislimo na trenutak kako bi naučne teorije izgledale ako bismo njihove, inače determinističke iskaze preformulisali tako da na početku svakog iskaza dodamo jedno „Ako Bog da…“, što je izraz koji mi hrišćani često koristimo u svakodnevnom životu! Time bismo u naučne teorije uneli dozu neizvesnost koja bi bila razorna po samu nauku, i koja bi naučne teorije učinila praktično neprimenljivim. Pa ipak, to nas ne sprečava da kao hrišćani stavimo jedno interpretativno „Ako Bog da…“ ispred čitave nauke, koje bi se odnosilo na celinu nauke, a koje ne bi protivurečilo nijednom pojedinačnom naučnom stavu.

To što nauka isključuje sva objašnjenja koja nisu naturalistička ne čini je po sebi materijalističkom, već izražava metodološku samosvest nauke kojom se ona ograničava na proučavanje samo određenih aspekata stvarnosti. Metodološke pretpostavke nauke ne treba napadati, već ih treba osvestiti, jer upravo one pokazuju uslovni karakter svih rezultata do kojih nauka dolazi, uključujući i samu teoriju evolucije. Tako, teorija evolucije, kao i svaka druga trenutno važeća naučna teorija, nije nikakav pokušaj da se iskaže neka večita i nepromenljiva istina o prirodi sveta. Teorija evolucije je – u okvirima naučne metodologije, određene metodološkim naturalizmom i drugim principima od kojih su neki pomenuti ranije u tekstu – do sada najbolja teorija koja opisuje postanak i razvoj živog sveta na Zemlji.

Hrišćanska vera, dakle, ne može biti u suprotnosti sa bilo kojom teorijom nastalom unutar naučnih okvira. To znači da je moguće biti iskreni hrišćanin i u isto vreme prihvatati teoriju evolucije kao najbolju naučnu teoriju o nastanku biljnih i životinjskih vrsta i čoveka.

Ne postoji nikakva zavera protiv kreacionista. Teorija evolucije, shvaćena unutar razmatranih metodoloških okvira, ne predstavlja pretnju hrišćanskoj veri. Problem kreacionista je u tome što oni žele da proglase svoje bukvalističko razumevanje Svetoga Pismo za nauku i tu nužno dolaze u sukob sa principima koji postavljaju ogradu magisterium-u nauke. Napadajući metodološke principe nauke, kreacionisti sami postaju pretnja nepristrasnoj nauci, uprkos tome što imaju običaj da sebe predstavljaju kao žrtve materijalističke ideološke propagande.

Kreacionističke zamerke načelu NOMA ne iscrpljuju spisak primedbi koje bi na račun ovog načela mogli staviti teolozi. Primedbe kreacionista su najradikalnije i najčešće dopiru do nas upravo zbog toga što je žustra polemika između kreacionizma i nauke veoma aktuelna širom sveta, a naročito u Americi.[12] U nastavku rada, govorićemo o kritici principa NOMA od strane umerenijih teologa, naročito onih koji uzimaju učešće u jednom novom interdisciplinarnom području, području „dijaloga“ teologije i nauke, koje se u nedostatku boljeg imena za sada jednostavno naziva teologija i nauka.

[1] Jonathan Sarfati, Refuting Evolution 2, What PBS and Scientific Community Don’t Want You to Know, Answers in Genesis, 2005, str. 39.

[2] John H. Calvert, „Are we designs or occurences? Should science and government prejudge the question?“, Whistleblower, Avgust 2005.

[3] Pod teleologijom (grčki τέλος – svrha, cilj, s(a)vršetak) podrazumeva se objašnjenje fenomena na osnovu njihove svrhe, cilja, naznačenja.

[4] Calvert, Isto.

[5] Up. Kenneth R. Miller, Finding Darwin’s God, NY: Cliff Street Books, New York, 1999.

[6] Up. John Woodmorappe i Jonathan Sarfati, „Mutilating Miller”, u < em>Technological Journal, br. 15, 2001, str. 29–35.

[7] Keith B. Miller, „An Evolving Creation: Oxymoron of Fruitful Insight?“, u Keith B. Miller (ed.), Perspectives on an Evolving Creation, Wm. B. Eerdmans Publishing Company, 2003.

[8] Up. Aleksej Tarasjev, “Odnos nauke, religije i društva iz ugla biologije”, u V. Jerotić, Đ. Koruga, D. Raković (ed.), Nauka, religija, društvo, Bogoslovski fakultet SPC i Ministarstvo vera Vlade RS, Beograd, 2002.

[9] Keith B. Miller, „Design and Purpose within an Evolving Creation“, u Phillip E. Johnson, Denis O. Lamoureux, et al. (ed.), Darwinism Defeated?, Regent College, Vancouver, 1999.

[10] Up. Μανώλης Σαρρῆς, „Σχόλια στὶς κοσμολογικὲς καὶ φυσικὲς θεωρίες τοῦ μικρόκοσμου,“ u ΣΥΝΑΞΗ, br. 18, 1986.

[11] Up. Bogoljub Šijaković, „O nauci i religiji u savremenom svetu života“, u V. Jerotić, Đ. Koruga, D. Raković (ed.), Nauka, religija, društvo, Bogoslovski fakultet SPC i Ministarstvo vera Vlade RS, Beograd, 2002.

[12] Iako duboko stran pravoslavnom bogoslovskom predanju, kreacionizam nije zaobišao ni naše društvo. O tome svedoči mnoštvo knjiga koje nose naslov „Pravoslavlje i savremena nauka“ i slično, a koje ustvari prenose argumente zapadnog kreacionizma. Kulminacija sukoba nauke i kreacionizma pomešanog sa pravoslavnom pobožnošću u našem javnom životu bio je nedavni pokušaj uvođenja kreacionizma u udžbenike biologije, koji su kao udarnu vest prenele sve svetske agencije. Čitava stvar se neslavno završila, uz ostavku ministra prosvete i uz burne reakcije kako ozbiljnih naučnika zabrinutih za integritet svoje naučne delatnosti, tako i ljudi zlonamernih prema Crkvi, koji su jedva dočekali takav ispad kako bi imali potvrdu da u Srbiji navodno vlada klero-fašizam. Kao da spisak već nije dovoljno dug, njemu je pridodata još jedna „suvišna uvreda“. (Up. Djuro Šušnjić, „Religija i nauka: zbirka suvišnih uvreda“, u Religija II, Čigoja, Beograd, 1998).

---------

Извор:

http://www.earthisnotflat.com/2009/07/noma-i-kreacionizam/

Први део текста - Шта је НОМА?

http://www.earthisnotflat.com/2009/07/nonoverlapping-magisteria/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овако ја видим тај методолошки натурализам. Хајде да проучимо 9. симфонију или Монализу у оквирима њих самих. Искључујемо могућност да су створене и да су аутори икада постојали. Проучавамо боје, облике, састав....Откривамо да постоје слојеви на слици и мелодије у симфонији. Најбоља теорија до које долазимо је да су се дела стварала милионима година наношењем боја и груписањем мелодија и да ће се и даље тако развијати - еволуирати. Доказ је да можемо и сами на сл. начин направити нешто сл. тим делима

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, dilic рече

Овако ја видим тај методолошки натурализам. Хајде да проучимо 9. симфонију или Монализу у оквирима њих самих. Искључујемо могућност да су створене и да су аутори икада постојали. Проучавамо боје, облике, састав....Откривамо да постоје слојеви на слици и мелодије у симфонији. Најбоља теорија до које долазимо је да су се дела стварала милионима година наношењем боја и груписањем мелодија и да ће се и даље тако развијати - еволуирати. Доказ је да можемо и сами на сл. начин направити нешто сл. тим делима

Da nešto možeš sam napraviti, nema nikakve veze da li ono može da evoluira. 

Hajde da zanemarimo datiranje ugljenikom, hajde da zanemarimo da slika nema DNK u sebi i da ima formu i oblik koja se ne nalazi nigdje u prirodi, ni u fragmentima ni u cjelini. 

Mona liza ili 9 simfonija naprimjer nema ugnježdenu hijerarhiju, pogotovo mona liza - slikarsko platno koja bi mogla biti više za primjer proučavanja nego muzička melodija. Proučavanjem boja, i slojeva materijala nećeš pronaći nikakvu hijrarhiju koja ukazuje na to da su slojevi nastali razvojem jednog na drugog, niti bi proučavanjem tih slojeva moga izvesti implikacije teorije koja bi ti omogućila da predvidiš kakav ćeš raspored boja ili slojeva vidjeti ako bi pronašao neku drugu takvu sliku za koju ne znaš kako je nastala. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, dilic рече

Овако ја видим тај методолошки натурализам. Хајде да проучимо 9. симфонију или Монализу у оквирима њих самих. Искључујемо могућност да су створене и да су аутори икада постојали. Проучавамо боје, облике, састав....Откривамо да постоје слојеви на слици и мелодије у симфонији. Најбоља теорија до које долазимо је да су се дела стварала милионима година наношењем боја и груписањем мелодија и да ће се и даље тако развијати - еволуирати. Доказ је да можемо и сами на сл. начин направити нешто сл. тим делима

Izgleda da nisi baš najbolje shvatio metodološki naturalizam. Ovaj metod ne podrazumeva da se nastanak nečega mora proučiti "u okvirima njega samog" niti odbacuje mogućnost da je nešto stvoreno i da je autor stvorenog postojao. Ovaj metod samo zabranjuje da se za prirodne fenomene daju natprirodna objašnjenja. Dakle u ovim primerima koje si dao, metodološki naturalizam bi zabranjivao da nastanak 9. simfonije ili nastanak Mona Lize objašnjavaš tako da su nastali natprirodno, da su autori ovih dela stvorili ta dela jer su imali magične/natprirodne sposobnosti, da je neki duh/demon/baba roga zapravo stvorio ova dela natprirodno pretvarajući se da je Betoven ili Da Vinči, koristeći magične četkice/boje/instrumente, koji odjednom ni iz čega stvore sliku/kompoziciju i slično... već bi nastanak tih dela morao da objasniš prirodnim fenomenima, prirodnim talentom autora, uticajem istorije slikarstva/muzike i perioda u kojem su živeli, na osnovu boja/instrumenata tog vremena... prosto morao bi da nastanak ovih dela objasniš na sličan način na koji opažamo da nastaju takva dela danas... ako znamo i opažamo da danas takve slike nastaju tako što slikar uzme četkicu i boje pa mala to po nekom platnu, ne možeš da tvrdiš da je neka ranija slika nastala tako što je neko izvadio slikarevo rebro i od toga magično napravio sliku... tj. možeš i to da tvrdiš ali je to suprotno metodološkom naturalizmu... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, obi-wan рече

Lose vidis. Procitaj pazljivo ovaj gornji clanak, u njemu je sve to vrlo lepo objasnjeno.

Управо је објашњено да методолошки натурализам који је очигледно наметнут као омча науци, води ка томе да се о творевини сазнаје искључиво негирањем и искључивањем њеног Творца (".. неба и земље и свега видљивог и невидљивог"). Слажем се да теолози не треба да намећу други поглед, већ да оставе науци да сама открије где греши и у ком правцу треба да се мења. Са друге стране, ако би они који познају Творца и као епископи, свештеници и мирјани треба да Га сведоче и својим животом, пристали на то да се не сведоче Творца и стварање, због неког споразума као што је НОМА, то би била у најмању руку делимична издаја, ако не и потпуна. Како да сведочимо Живога Господа и Његово откровење остављено нам преко пророка, светитеља, јеванђелиста и самог оваплођеног Сина Божијег, а да при томе пристанемо на то да Његова творевина можда и није његова,  већ се само од себе стварала неким стихијским невођеним процесом. При томе, ако су се свети апостоли одрекли Христа због смртне опасности, овде чак нема ни тог момента. Овде се ради о неком конформизму, где се пристаје на трули компромис зарад неке привидне подршке појединцима из цркве од стране научне заједнице. Апостоли су се брзо покајали, надам се да ће исто учинити и они који су се залетели да прихвате ово што нам нуде да нас заварају.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, dilic рече

Управо је објашњено да методолошки натурализам који је очигледно наметнут као омча науци

Ne, bas nije to objasnjeno. Zato i kazem procitaj pazljivo, a ti opet filtriras tekst po nekom svom predubedjenju.

пре 12 минута, dilic рече

Са друге стране, ако би они који познају Творца и као епископи, свештеници и мирјани треба да Га сведоче и својим животом, пристали на то да се не сведоче Творца и стварање, због неког споразума као што је НОМА, то би била у најмању руку делимична издаја, ако не и потпуна.

O tako necem nema ni blagog pomena u ovom tekstu. Kao sto rekoh - nisi ga uopste pazljivo procitao.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dakle, sta nam ovaj tekst objasnjava?

Dokle god se bavis prirodom u okvirima nauke, koristis se naucnim metodom, iz koga je iskljuceno sve sto se ne meri i ne dokazuje, jer je kao takvo u okviru tog naucnog metoda neproverivo. Drugim recima - vere ne mozes da se odreknes baveci se naukom, jer nauka ne zalazi u polje koje pripada veri.

To sto ima ljudi koji misle da naukom opovrgavaju veru samo govori o njihovom ideoloskom predubedjenju, ali nista ne govori o samoj nauci. Oni su u podjednakoj zabludi kao i oni koji misle da se u bibilijskim knjigama nalaze gotovi naucni obrasci i objasnjenja.

I nas su komunisti u skoli ucili da je nauka navodno opovrgla veru, a onda se ispostavilo - sto sam saznao kad sam malo odrastao - da su to tvrdnje ideoloski zaslepljenih ljudi koji ne razumeju nauku, a jos vise ne razumeju veru. Jer kad se uzmu onakve kakve u stvari jesu, nauka i vera se vrlo lepo nadopunjuju. Kao uostalom u umetnost i vera, da i to pomenemo.

U stvari - a to je najvaznije da se podvuce u svemu ovome - upravo je taj subotarski duh, koji se ukorenio i uvrezio i u nasoj sredini i nasoj Crkvi (a upravo kao direktna posledica slaboverja, tj. svodjenja vere na mrtva slova i pravila), i doprinelo da se pojavi a onda i veoma razraste taj lazni i nepostojeci sukob vere i nauke.

Nema tog sukoba, ne postoji. Postoji samo u glavama ideoloski zaslepljenih ljudi, ispunjenih strahom da neko ne ugrozi "their cause"...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Primer: imate dva naucnika, jedan je ateista, drugi verujuci. Njima je zajednicki taj prvi sloj - naucni metod, u okviru koga (treba da) se krecu baveci se naukom. Taj nacin je sasvim dovoljan za bavljenje samom prirodnom naukom, odnosno merenjima i teorijama koje joj pripadaju. Osim toga, verujuci naucnik na to dodaje jedan novi sloj, a to je sloj zive poboznosti. Ta dva sloja se kod njega vrlo lepo dopunjuju. Iako za samo bavljenje naucnim metodom ovaj drugi sloj nije neophodan, ipak jeste veoma oplemenjujuci i obogacujuci, odnosno - to je sasvim logican (= logosan) sledeci sloj i korak, ali ostavljen da bude prihvacen i usvojen nasom licnom slobodom i voljom.

Stavise, verujuci naucnik, sto se vise krece kroz polje svog istrazivanja, sve vise nailazi na mnostvo pecata i tragova stvaralackog Logosa, i na vise i vise razloga da odusevljen proslavlja i velica svoga Stvoritelja. Ovi tragovi i pecati Logosa se ne nalaze i ne otkrivaju naucnim metodom, nego cistim i odusevljenim srcem. To je apsolutno jedini nacin.

Dakle, neko postaje verujuci ili neverujuci nezavisno od toga cime se bavi, nego samo posledicno svojoj licnoj umnoj cistoti ili necistoti. Bog samo srcem moze da se vidi, za svaki drugi nacin i pokusaj On je trajno sakriven i nedostupan.

I da ovo receno potvrdimo recima nekih od velikana nauke...

...

"Nauka je osnazila i ojacala moju veru. Ona me je ucinila boljim Hriscaninom. Ali ta moja vera, vera naucnika, nimalo se ne protivi veri moje majke i naroda moga rodnog sela. Nauka me je samo uzdigla do jednog viseg pogleda, i prosirila moj horizont i pojmove o Tvorcu".

Mihajlo I. Pupin.

...

"Time što se otvoreno javlja onima koji Ga svim srcem traže, i skriva od onih koji svim srcem beže od Njega, Bog reguliše ljudsko znanje o sebi. On daje znake vidljive za one koji Ga traže, i nevidljive za one koji su ravnodušni prema Njemu. Onima koji hoće da vide On daje dovoljno svetlosti, a onima koji neće da vide daje dovoljno tame."

"Srce oseća Boga, a ne razum. Eto šta je vera: Bog koga osećamo u srcu a ne u razumu."

Blez Paskal

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, dilic рече

Управо је објашњено да методолошки натурализам који је очигледно наметнут као омча науци, води ка томе да се о творевини сазнаје искључиво негирањем и искључивањем њеног Творца (".. неба и земље и свега видљивог и невидљивог").

Možeš li da citiraš uvodni tekst, koji tačno upućuje na ovo što tvrdiš? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 часа, dilic рече

Хајде да проучимо 9. симфонију или Монализу у оквирима њих самих. Искључујемо могућност да су створене и да су аутори икада постојали.

Методолошки натурализам важи за природне науке.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, dilic рече

Управо је објашњено да методолошки натурализам који је очигледно наметнут као омча науци, води ка томе да се о творевини сазнаје искључиво негирањем и искључивањем њеног Творца (".. неба и земље и свега видљивог и невидљивог"). Слажем се да теолози не треба да намећу други поглед, већ да оставе науци да сама открије где греши и у ком правцу треба да се мења.

Добро. Хајде нам онјасни како ће наука да опојми Творца? Како ће да га тестира, испита, провери? Како ће да предвиди његоводејство?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Александар Милојков Наука као производ људског ума, наравно да не може да тестира, испита, провери Творца... то ни једном уму није могуће, али ако Га искључи из стварања и деловања природе бауљаће у мраку и правити грешке, биће ограничена, управо како би био ограничен неко ко проучава Мона Лизу или 9. симфонију а да при томе мора да потпуно занемари њихове ауторе, чак да мора и да негира да су икада постојали. Ограниченост таквог сазнања би неумитно довела до низа грешака, типа да су дела сама од себе "еволуирала", тј. самостворила се.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 10.11.2009. at 12:09, Srdjan рече

Hrišćanska vera, dakle, ne može biti u suprotnosti sa bilo kojom teorijom nastalom unutar naučnih okvira.

Шта ово значи. Наука је изнад вере и слепо треба прихватити сваку теорију, макар била и погрешна. Довољно је да што је настала "унутар научних оквира".

Камо среће да се у науци све базира на мерењу и утврђивању чињеница, да не постоји и мисаони експеримент,  на којима се многе теорије заснивају, управо оне најпроблематичније, које би ми све некритички требало да прихватимо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од ГрешниСлуга,
      Занима ме шта мислите о професору ? Ја лично нисам нешто пуно гледао, али сам чуо позитивне коментаре. 
      Онај ко не зна за његова предавања ево испод линк:
       
    • Од Александар Милојков,
      Зашто креационизам, са хришћанске тачке гледишта, није и не може бити научна терорија? И зашто би, као научна теорија, био за хришћанство јерес?
      Зато што се природна наука заснива на методолошком натурализму. Шта то значи? То значи да је редукована на природу и њене законитости и механизме. Унутар те редукције налази се појмовност и свако научно објашњење неког природног феномена. Природна наука објашњава природне феномене кроз природне механизме и законитости саме те природе. То су јасне методолошке границе природних наука.
      Ако се има у виду наведени методолошки натурализам, без којег НЕМА ПРИРОДНЕ НАУКЕ, онда у научно објашњење било којег природног феномена није могуће увести појам Бога. Барем не, ако је тај Бог онај којег исповедају хришћани. Зашто? Зато што је Бог којег исповедају хришћани у онтолошком слислу ДРУГИ у односу на свет. Шта то значи? То значи да његова природа није наша природа, те да се као такав, по својој природи, не налази унутар света нашег постојања. Ово значи да природна наука, са својим методолошким натурализмом, мора остати слепа за Бога. У супротном, свако убацивање Бога у такав методолошки натурализам значио би псеудо науку, али и јерес. Зашто? Зато што би оностраног Бога свукли у овострани свет. Поистоветили бисмо природу Бога и природу света (Творца и твар). Дошли бисмо до античког политеизма и пантеизма. Дошли бисмо до онога што је за хришћанство - јерес.
      Креационизам, зато, може да буде философија и вера у Бога Творца, али не може да буде научна теорија. Уколико би био научна теорија, тај бог којег види наука, очима свог методолошког натурализма, не би био хришћански Бог. И зато би такав "научни креационизам" и "бог доказан научним експериментом", за нас хришћане био - јерес.
      Мислите о овоме, хришћани. Нажалост, мало их је којима је ово данас јасно и који вам ово могу објаснити. Чувајте се смутње.
    • Од александар живаљев,
      У Ватикану,  Ватиканској опсерваторији и дворцу Кастел-Галдорф, одржава се велика космолошка конференција Црне рупе, гравитациони таласи и сингуларност простора и времена, на којој су окупљени водећи свјетски астрофизичари и теолози. Како преноси Christiantoday, циљ је да се допуни наше сазнање о настанку свијета.
      Конференција се одржава у спомен на белгијског свештеника и космолога Жоржа Леметра, који се сматра оцем теорије "Великог праска", а који је био предсједник Папске академије наука од 1960-1966. године. Управо је он 1927. дао прво објашњење феномена ширења галаксија. Конференција ће трајати недјељу дана и представља важан корак у дијалогу Католичке цркве са свјетовном науком. Још 2014. године папа Франциско је изјавио да је хришћанска теологија у узајамном односу са теоријом еволуције и теоријом "Великог праска", и истовремено осудио креационизам рекавши да "Бог није некакав маг који се игра чаробним штапићем".
      Директор Ватиканске опсерваторије, језуита Гај Конселмано, указује на то да је конференција показатељ да Црква подржава квалитетну и савјесну науку. Неки научници не верују у Бога, али ми желимо да сарађујемо са свима који теже откривању истине, рекао је он. Један од задатак конференције биће да се испитају практичне посљедице открића гравитационих таласа 2016. године. Патер Конселмано је рекао и да је посебан подвиг Жожа Леметра што је показао да Црква и наука нису супротстављене него се допуњавају. Леметр је знао да понавља свима, па и папи Пију XII: "Божји акт стварања није завршен прије 13,8 милијарди година. Стварање се одвија непрекидно."
      Извор: http://www.sedmitza.ru/text/7184438.html
    • Од Zoran Đurović,
      Креационизам свештеника Георгија Максимова
       
       
       
      Једна од западних мода (протестантски круг) за коју сам мислио да ће заобићи православне, је креационизам. Та доктрина, која вели да Шестоднев се има узети у буквалном смислу, односно да Писмо описује заиста како је свет настао, изложена је у претенциозно насловљеном тексту: Истина о ‘православном’ еволуционизму, руског свештеника Георгија Максимова, и публикована код нас 18. децембра 2016.[1]

      ГМ
      Текст је галиматијас разнородних и неутемељених изјава тако да на ништа не личи. Далек је било каквој идеји да мало појасни ствари, а камо ли да изложи нешто што би била православна „истина“. Све базичне претпоставке су, по мом скромном мишљењу погрешне, а истраживачки метод је сасвим одсутан. Да погледамо изближе ову „православну истину“, али тек у неким детаљима, јер би темељнији одговор захтевао цео том.
       
       
      1. Тако у Уводу (пошто немамо пдф, наводићу по параграфима Максимова да би лакше пратио онај ко жели да проверава моја приведена места; сви називи параграфа су по Максимову) аутор тврди како је црквена традиција тумачења Стварања полазила из буквалног схватања, и да је „све до друге половине 19. века целокупно школско и универзитетско образовање у Европи, укључујући и Русију, било неодвојиво од религије и последично, библијског схватања порекла света“. Затим нас плаши одлуком Константинопољског Сабора из 1076: „Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините… анатема“ [цит. по: Анатема и ХХ век. М., 1998. С. 140]. Стога „они православни хришћани који, бирајући између првог и другог [еволуционизма=ТЕ и Шестоднева= ШТ], више верују светској науци него речи Божијој чине, са тачке гледишта верујућег човека, чудан избор“. За Максимова ТЕ и ШТ су неспојиви, јер ШТ вели: „створи Бог из земље“, а ТЕ „настало је само из воде, а затим једно из другог“. Ерго, Библија и дарвинизам су неспојиви.
       
       
      2. Настанак света – чудо или природни процес?
      „Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт... Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст“. Данас ће сваки научник рећи да они описују феномене, како се свет развио, еволуирао. И долази се до Big Bang theory.

      Big Bang theory
      Шта је пак иза те границе експлозије, шта се дешавало пре сингуларитета, наука не може да каже. Хокинг је скоро покушао да сасвим избаци Бога као непотребну хипотезу. Интерпретација теистичка или атеистичка се једнако среће у квантној механици. Но, наука не може да ни докаже постојање Бога ни да га порекне. Научне теорије постоје у оквиру нашег покушаја интерпретације развоја универзума и живота. Ни сам Дарвин није негирао да је Бог био онај који је запалио прву искру живота. То што су неки видели у ТЕ згодно оружје за борбу против цркве, то је њихов проблем, као што Библија није крива за разноразне кретене који су је злоупотребили за спаљивање, убијање, мучење људи и бескрупулозну пљачку.

      Дарвин
      Поготово се не може нама, који иако теисти, поклањамо пажњу науци, импутирати идеја да негирамо creatio ex nihilo, мада та теорија не може да се демонстрира на основу Писма, као што ни учење о Св. Тројици не може да се покаже на основу СЗ.
       
       
      3. Однос према Светом Писму
      Сада бих ушао мало детаљније у образлагања Максимова. Критикујући еволуционисте пише: „Могу нас уверавати да тобож реч אדמה (‘adama’) која стоји у... Пост... посвећена стварању човека, има значење земље која је већ обрађена, што следи да то даје место за еволуционистичко тумачење – ето, еволуција је управо ту земљу и ‘обрадила’ до стања примата, тако да ‘под прахом земаљским треба схватати живу материју у коју је био усађен дух“ [Александар Мењ. Како читати Библију. Брисел, 1981. С. 34].

      Александар Мењ
      ГМ на основу 3 „најауторитетнија речника: Brown-Driver-Briggs (Oxford, 1951), речник Holladay-а (Leiden, 1989) и речник Clines-а (Sheffield, 1993)“, пориче да адама може имати значење фине материје, већ значи тло, посед земље, „материјална супстанца при чему је наглашено да је у 1 Мојс. 2, 7 ова реч употребљена у трећем значењу“. Такође и територија, „део земље, управо земља као грумен, глина, тло“. То повезује затим са עפר, ‘afar’ – „сува земља, прашина, прах (Brown-Driver-Briggs), мала честица грумена, дробљени камен (Holladay). Какве честице грумена могу да се налазе у мајмуну“? Додаје и да Ап. Павле вели како је Први човек од земље, земљан (1 Кор. 15, 47), буквално, ὁ πρῶτος ἄνθρωπος ἐκ γῆς χοϊκός. Гр. γῆ, γῆς, ἡ, уверава нас ГМ нема „никаквог другог значења осим ‘земља’, – χοϊκός, управо значи ‘који се састоји из земље, глине’“.
      Сада ја питам: Мајмуни нису од земље? Пост 1, 24 вели да јесу. Па какво грумење може да се налази у мајмуну? И ако не може у мајмуну, како може у човеку? Него кад страсти овладају умом, свашта може да се чује...
      ГМ затрави са цитатима из отаца, и тријумфалистички нам наводи hebraica veritas, заборављајући да се и наша LXX сматра инспирисаним текстом. Тако је прескочио Иринеја Лионског који вели да Бог узе девичанску земљу, не обичну, која прасликује Дјеву Марију; наравно да та земља није нешто специјално, или друга у односу на ову нашу, али се овде истиче симболичка димензија и теолошко значење.
      Наиме, Тај који треба да убије грех и искупи осмрћеног човека, морао је постати човеком. „Јер какo су кроз непослушност једног човека, који је на почетку био саздан из необрађене земље, многи постали грешници и изгубили живот, тако је требало, да се кроз послушност једног човека, који се први родио од Дјеве, многи оправдају и задобију спасење. На тај начин Слово Божије се направило човеком... Он је био Бог, који је у себи установио древно саздање човека, да би убио грех, уништио смрт и оживео човека; и зато су истинита његова дела“ (Adversus haereses, III, 18, 7). Нагласак је на девичанској материји од које су оба Адама настала, и на Очевој акцији који обојицу твори.
      То продубљује на другом месту: „Откуда је суштаство првозданог? Од воље и мудрости Божије и од девичанске земље. Јер Бог, говори Писмо, до стварања човека још није послао кишу, и није било човека на њој, који би обрађивао земљу (Пост 2, 5). Од те земље, док је она још била девствена, Бог је узео прах и саздао човека, као начало нашег рода. Да би по други пут саздао тог човека, Господ је потчинио себе поретку таквог оваплоћења, родивши се од Дјеве сагласно са вољом и мудрошћу Божијом, да би показао сличност свог оваплоћења са оваплоћењем Адама, и да би се остварило написано на почетку: Човек по Божијој слици и наликовању (Пост 1, 26)“ (Demonstratio apostolicae praedicationis, 32). Христос „не би имао реално крв и месо, преко којих нас је искупио, да није у себи самом рекапитолирао древно обликовано дело, тј. Aдама“ (Adversus haereses, V, 1, 2).

      Монреале, стварање човека
      Ово је типолошко тумачење, које неће бити у савршеном складу са буквалним, како би желео Максимов. Јер та „девичанска земља“, адама, може бити сада интерпретирана и као нешто што је другачије од природе коју сада имамо. И тада не би била ова обична земља, како би желео ГМ. Свакако да је девица нешто друго у односу на удату. Наравно, не по природи, него по стању.
      Такође, ако ћемо да будемо буквалисти, онда морамо рећи да је Бог створио човека од сувог праха, јер још није било воде (Пост 2, 7). То је у сукобу са нашим знањем, јер тело човеково има око 65% воде; буквалиста не може да ми каже: Узео је и воде и направио блато, јер никакве воде није било на земљи (Пост 2, 6). Од земље је направио воду? Не будимо деца... Таквим смејуријама не прибегава ни сам Јован Златоусти, код кога превладава литерална егзегеза, па вели да је Бог сачинио човека од земље и воде (ἔπλασεν ὁ Θεὸς τὸν ἄνθρωπον ἀπὸ γῆς καὶ ὕδατος. In Genesim sermones, 7, 5). А то не пише у Пост. Ми пак нећемо Јована кудити зато што је употребљавао разум.
      Није био најпажљивији ГМ када је читао Златоустог, па му је промакло да и он у земљи види нешто специјално. Бог не узима просто земљу, него прах, најфинији, тако рећи, део земље, и тај исти прах од земље свјом наредбом преобраћа у тело (Οὐ γὰρ ἁπλῶς γῆν λαμβάνει, ἀλλὰ χοῦν, τὸ λεπτότατον, ὡς ἂν εἴποι τις, τῆς γῆς, καὶ τοῦτον αὐτὸν τὸν χοῦν τὸν ἀπὸ τῆς γῆς τῷ οἰκείῳ προστάγματι εἰς σώματος φύσιν μετέστησεν. In Genesim homiliae, 13, 2). Опет, Златоусти је учитељ васељене, јер није био једноумац, тако да другде инсистира на томе да је та земља нешто најлакше и бешчасно (Ναὶ, φησὶ, καὶ οὐχ ἁπλῶς εἶπε γῆν, ἀλλὰ, Χοῦν, ὡς ἂν εἴποι τις, αὐτῆς τῆς γῆς τὸ λεπτότερον καὶ ἀτιμότερον. In Genesim homiliae, 12, 4), и треба да указује на крхку људску природу, која узета за себе и по себи је смртна, док је душа по природи бесмртна (ἠ γὰρ ψυχὴ φύσει ἀθάνατος, θνητὸν δὲ φύσει τὸ σῶμα. In Genesim sermones, 7, 4. Да ми се не јави сада неки индијанац са својим „суптилним“ разликовањем „по природи и по благодати“ - није тема); она пак управља телом и оживљава га (Τί ἐστιν, Εἰς ψυχὴν ζῶσαν; Ἐνεργοῦσαν, ἔχουσαν ὑπηρετούμενα τὰ μέλη τοῦ σώματος ταῖς αὐτῆς ἐνεργείαις, καὶ τῷ βουλήματι αὐτῆς ἑπόμενα. In Genesim homiliae, 12, 5).
      Најбитнији моменат из Златоустог, а везан за ову расправу, је његова експлицитна тврдња да је човек од почетка састављен од исте земље, из које су биљке и бесловесне животиње (τὰ ἅλογα ζῶα. In Genesim homiliae, 12, 4). За њега не постоји, барем на овом нивоу, колизија између стварања из земље и из воде, тј. ТЕ и ШТ. То је код њега јединствени материјал, јер он не прибегава буквализму у који би га убацио ГМ. Сва телесна природа живих бића, укључујући и човека, саздана је од истог материјала. Тако је на основу једног од представника антиохијске школе показана неоснованост ГМ супростављања библијских извештаја порекла живог света из воде и/или земље.

      Монреале, стварање птица и риба
      Пре него да наставим, ја нисам неки строги еволуциониста (јер ту има мноштво фракција), а да бих објаснио у каквом смислу сам еволуциониста, требала би ми једна књига; најмање пак сам креациониста. Библија не подржава ниједан научни модел, али ни не нуди неки свој. Али како ГМ верује да она подржава креационизам, ја само демонстрирам неодрживост те заблуде.

      Авина визија еволуције...
      Наставља ГМ у истом стилу и са речју „дан“. Јеврејска реч יום (yom), према ТЕ „може да се схвати не само као дан“, већ и као дужи временски период. „Међутим, Аутор Библије је изабрао реч ‘дан’. И, штавише, употребљавајући ову реч у тексту прве главе књиге Постања, Он сваки пут наглашава да се говори о таквом дану у коме постоје јутро и вече. Какво ‘јутро’ и ‘вече’ могу да постоје у одломку времена који траје 170 милиона година“?...  Теистички еволуционисти... прибегавају чак потпуно наивним аргументима. Нпр...: схватати под данима стварања ‘наше астрономске дане који су повезани са окретањем Земље око своје осе није могуће, јер до четвртог ‘дана’ није постојало Сунце, тако да следи да није било смене дана и ноћи’. ‘Одсуство Сунца, месеца и звезда одлучно искључује буквално схватање речи ‘дан’ у смислу савремених дана’. [Иљин В.Н. Шест дана стварања. Минск, 2006. С. 48]“.
      ГМ аргументује како 24 часа представља време окретања Земље око своје осе. „Ништа није сметало Земљи да се окреће око своје осе том истом брзином и пре појаве Сунца“. Аутор који нас убеђује у дословни смисао Библије, сада га негира. Заборавља да она нигде не тврди да се земља окреће око своје осе и око сунца, него се стиче утисак да је земља непомично утврђена на некаквим темељима, а да све око ње кружи. Но, бацање прашине у очи, није наодмет ако жели да се победи у спору, а не да се дође до истине. Тек да наведем једног аутора, св. Амброзија - он на основу Писма вели да је земља обешена у празном простору и непокретна (Hexaemeron, II, 3, 11). Да се земља окреће око себе знамо на основу науке, не на основу Писма. Оно нам пак вели да сунце и месец одређују временске порције (Пост 1, 14-18). Дакле, аргумент је сасвим валидан, јер говори из Писма, а не из друге области.
      Просто остављају без даха следеће речи Максимова: „Укратко речено: време представља атрибут материјалног света и његово протицање уопште не зависи од присуства или одсуства Сунца“. Наиме, Пост 1, 14 вели да видела на своду небеском, деле дан и ноћ, и да су знаци временима и данима и годинама; да видело веће управља даном, а видело мање управља ноћу (16). Они обасјавају земљу (17) и управљају даном и ноћу, делећи светлост од таме (18).

      Сунце-месец
      Ко год је читао коментаре св. Августина на Постање зна колико су му мука задали дан и ноћ. Одбацио је буквално тумачење (24 сата) дана. Тако вели у De Genesi ad litteram, 4, 35, 56 да је Дан када је Бог створио у почетку духовно и рационално створење, тј. анђеле и силе највишег неба. Захваљујући томе анђео је знао у Речи Божијој створења која ће настати, али „пре“ и „после“, се користе само у односу на појединачна бића, иако је све истовремено у креативном чину Свемогућег. „Тако су седам дана наше недеље, развијени и савијени у светлости небеског тела на свом путу, као један алегоријски знак који нас подстиче да истражујемо о данима када је створена духовна светлост могла бити присутна свим делима Божијим које су распоређене према савршенству броја шест“.
      Вероватно би наш добри о. Георгије отписао овај одломак из Августина као некакав инцидент у Предању, јер не разуме фон на коме оваква интерпретација почива. Она извире из помирења вечности божанског бића и границе која настаје стваралачким актом, односно увођењем у биће материје, простора и времена. Није Августин из жеље за провоцирањем или некаквом ексклузивношћу „измишљао“ ова компликована решења, него једноставно шест соларних дана не могу да се, како он верује, узму здраво за готово. Ту је сасвим на супротној страни св. Јефрему Сирину. Зато у Августина имамо и анагошку интерпретацију ових дана као епоха (De Genesi contra manichaeos, 1, 23, 41. 25, 43); свестан је такође да време не зависи искључиво од кретања сунца, али да се то онда не уклапа у буквални смисао, па се пита зашто ШТ уопште користи тај термин и даје интересантне предлоге, али који не означавају 24 сата (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 12, 36); неко би могао мислит да је четврти дан уствари први, али треба да о данима има дубље промишљање (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 13, 43). Иако су дани наше седмице нека слика ових дана стварања, „ипак не треба да имамо ни најмање сумње да они нису слични онима, него су много различити“ (De Genesi ad litteram, 4, 27, 44). Јасно је да је разлика у њима у трајању.
       

      Сунце и месец
      Проток времена, према Августину, почео је са кретањем створења; зато нема времена пре стварања, јер нема времена пре времена. Када не би било кретања створења, духовног или физичког, којим се смењују догађаји, не би било времена. Време је почело са стварањем а не стварање са временом. Време је створење, „јер време је промена бића из једног стања у друго, док се ствари сукцесивно смењују у складу са законима Бога који управља свиме што је створио. Ето, зато, када мислимо о првобитном стварању бића, тј. на дела после којих је Бог седми дан починуо, не треба да замишљамо те дане као наше соларне дане“ (De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Но, овде нам није тема Августин, поготово није за оне који су лишени сваког спекулативног дара.
      Тако би ГМ убацио Августина у „православне еволуционисте, који воле да се, ради потврде концепције ‘дана – епохе’, позивају на речи: „Један дан пред Господом је као хиљада година, и хиљада година као један дан“ (2Петр 3, 8)... Истина, они никада не појашњавају зашто такво схватање ових речи треба да буде примењиво на дане Стварања, а не и на друге случаје употребе речи дан у Писму, на пример, на дане које је Христос провео у гробу“?
      Није ми јасно шта треба ГМ да убацује тридевно Хр лежање у гробу, када ми православци држимо да је умро на Велики Петак? Ни по каквој математици не може да се тврди да је Ис у том случају био 3 дана у гробу како би желео наш о. Георгије, јер по јеванђељима и нашем богослужбеном циклусу, он ни 2 цела дана није био у гробу. Појавила се скоро нека секта која би да набуџи 72 часа у гробу па веле да је распет у среду... Можда им се Максимов придружи...
      Не одустајући од продавања магле, ГМ вели: „Друга заблуда теистичких еволуциониста је у томе што се они односе према Писму протестантски, усуђујући се да га тумаче по сопственом разумевању, игноришући и нарушавајући притом правила установљена у Православљу. Још је Св. Викентије Лерински запазио да 'Писмо не схватају сви једнако, већ га један тумачи овако, а други другачије, тако да се из њега може извући онолико смислова колико има и глава. А зато је и неопходно руководити се црквеним разумевањем' [Перегринови записи. М., 1999. С. 17]“. Вероватно овај који плаши људе да размишљају, верује да је „црквено разумевање“, то које би нам он презентовао. Умножило се папа у нас... Можда би било лепо да и ми, као католици у једном периоду, уведемо забрану верницима да читају Библију, јер ми ћемо им је протумачити у „црквеном духу“... „Можемо да наиђемо на помињања о томе да су неки Свети Оци говорили о постојању различитих нивоа схватања једног и истог библијског текста – буквалног, историјског и духовног, симболичког – али наравно, без помињања о томе да су Свети Оци схватали ове нивое смисла као међусобно допуњујуће, а не као међусобно искључујуће. Еволуционистима је јако важно да легитимишу своје алегоријско тумачење, тј., оно које замењује буквални смисао преносним значењем... Међутим, светоотачка традиција је до нас донела управо буквално схватање Шестоднева и штавише, недвосмислену осуду оних који такво схватање одбацују“.

      Света инквизиција
      Тачно је да постоје различити нивои тумачења једног текста који не морају да буду међусобно искључујући, али су некада искључујући када се нема буквални смисао. Оно што је још Ориген приметио, а усвојено је од традиције: Цело божанствено Писмо има духовни смисао, али цело нема телесни смисао (De principiis, IV, 3, 5). Било би доста сакаћења када бисмо дословно схватили Мт 5, 29-30. Управо ту Оригенову реченицу (διακείμεθα γὰρ ἡμεῖς περὶ πάσης τῆς θείας γραφῆς, ὅτι πᾶσα μὲν ἔχει τὸ πνευματικὸν, οὐ πᾶσα δὲ τὸ σωματικόν) наводе св. Василије Велики и св. Григорије Богослов (праштајте што убацујем ово св., јер га обично не стављам, али имамо посла са „богобојажљивим“ човеком који стално пребива у молитвама Светих Отаца) у њиховој чувеној компилацији, Добротољубљу (Philocalia, 1, 21). Ergo, испада да ми који нисмо баш много побожни, ипак следимо отачки принцип тумачења који „најпобожнији“ о. Георгије пориче.

      Хајде мало и ум да отворимо!
       
      Када би ШТ имао у целости буквални смисао, онда бисмо прву реченицу морали превести са: У почетку створише богови небо и земљу. Или: У глави створи Бог(ови) небо и земљу. Богови су елохим, како буквално и тачно преводи Mauro Biglino. Јер елохим је плурал од ел/ох (бог), дакле, богови. Такође, Ἐν κεφαλαίῳ, У глави је Аквилин превод који је буквалан; понавља га André Chouraqui, па вели: Entête, што одговара јеврејском re’shit, од ro’sh = глава. Ориген овај превод убацује у своју Хексаплу. Ствари се компликују јер се Аквилин предлог може разумети и као све заједно, све скупа, одједанпут, на шта ће се директно Нисенац позвати тврдећи да је у једном а-темпоралном акту Бог све створио (Apologia in hexaemeron, PG 44, 69D-72B: Ἐν κεφαλαίῳ (τοῦτο γὰρ ἀντὶ τῆς ἀρχῆς Ἀκύλας ἐκδέδωκε)… ἡ ἑκάστου τῶν ὄντων οὐσία συνέδραμεν, οὐρανὸς, αἰθὴρ, ἀστέρες, πῦρ, ἀὴρ, θάλασσα, γῆ, ζῶον, φυτά. Како су пагани у александријском кругу приговарали да је Бог немоћан, јер му треба 6 дана за стварање, овде се одговара како Бог све ствара у једном моменту, а ту идеју презузимају и разрађују кападокијци, Амброзије, Августин, како видесмо). TOB интересантно сугерише: Када Бог започе стварање неба и земље... Тако и велики Раши овде види почетак односа Бога и творевине, а не некакав апсолутни почетак, или што ће се у развијенијем хришћанству назвати creatio ex nihilo. Библисти знају колико је историје иза сваке од ових „буквалних“ интерпретација, превода Пост 1, 1. Не сумњам да би нам Максимов одмах открио истинско буквално значење...

      Раши
      Није проблем само интерпретације дана, која би била, како настоји да нас без пардона обмане Максимов, решена по „црквеном уму“, него са мноштвом других извештаја из ШТ који се не могу узети дословно. Тако: Рече Бог... На ком језику? Има уста па да каже? Али није довољно да има уста као животиња, него и као човек, јер тада се може артикулисати говор. Ко га је чуо? Ако је рекао, онда мора да постоји ваздух као медијум да би се реч чула... Ако кажеш: Помислио, онда није рекао, па опет немаш буквални смисао. Зашто почиње да говори тек када вели да се појави светлост? Ко и како зна да је земља била безоблична и да је постојала тама ако нема светла?
      Није ми за циљ да се исмевам са Мојсијем него да отрезним ове буквалисте, ако је то икако могуће. Максимов наведе Василија као буквалисту, и како виши смислови Писма не поричу буквални. Ја једноставно „обожавам“ (било би ружно да не признам) да порекнем своје опоненте управо у ауторима на које се позивају. Јер, могу ја да кажем како је ауторитет Августин, који пориче да се ради о соларном дану од 24 сата у постањском извештају, ови ће да ми машу са Василијем, Јефремом и сл. и да тако кажу како је пат позиција. А није. Јер се и оци цркве испитују по одређеним критеријумима. И нечије мишљење вреди, нечије се испостави као слепа улица.

      Ко чу беседу нашу?
       
      Зато да видимо један пример из Василија, Homiliae in hexaemeron, 1, 5:
      „Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи. Јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити; али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум... Та створења сачињавају суштину невидљивог света, као што нас Павле учи (Кол 1, 16; Рим 8, 38)... или војске анђела или одреди арханђела. А кад је дошао час да у биће пређе и овај свет, најпре као школа и училиште људских душа, а затим као прикладно пребивалиште свега онога што уопште настаје и пропада, као основа свега створен је ток времена који је прирођен свету и животињама и биљу које је на њему... Или можда то време није оно време чија је прошлост ишчезла, будућност се још није појавила, а садашњост измиче чувствима и пре но што буде спозната? У извесном смислу, таква је и природа насталих ствари, која свакако расте и троши се, и не одликује се чврстином и постојаношћу. Требало је, дакле, да тела животиња и биљака, која су, на неки начин, по нужности повезана у један ток и која је захватило кретање које их води ка постајању и пропадању, да буду обухваћена природом времена чије је својство сродно промењивим стварима. Зато је Мојсије, који нас учи о стварању света, са правом започео своју приповест речима: У почетку створи; односно у овом временском почетку. Јер, кад сведочећи каже да је постало у почетку, не мисли тиме да је време првонастало у односу на све творевине, већ да се после невидљивих и умствених бића говори о почетку постојања ових видљивих и чувствима доступних ствари. Почетком се, пак, назива и прва кретња; као: Почетак пута добра јесте чињење онога што је праведно (Приче 16, 7)... Почетком се назива и оно одакле настаје нешто, то јест оно друго што постоји у њему, као што је темељ у кући и дно у корабљи... И уметност је почетак уметничких дела“.
      За овај одломак се све може рећи, само не да је литерално тумачење Пост 1, 1. Штавише, у директном сукобу је са њиме, јер Василије пласира хипотезу да је анђеоски свет створен пре стварања, односно да је ванвремен и претпостојао је акту стварања. То је његов покушај да убаци да је Бог творац и духовног света, зато што то ШТ нигде не помиње. Ту је он близак предлогу TOB: Када Бог започе стварање неба и земље... За мој аргумент је довољно да Василије не аплицира буквални метод тумачења на овом месту, а на страну проблеми са којим се оваква интерпретација среће, наиме да је време независно од творевине, да се не објашњава како су духовна бића творевина а да им не претходи време, итд.

      Анђео умире од досаде јер је ван времена
      Не само што је немогуће протумачити буквално ШТ по себи, него се свештеничко/елохистички извештај (Пост 1,1-2,4а) не да уклопити са другим, јахвистичким (Пост 2,4б-24). И сами оци су приметили ово понављање. Неки би желели да га схвате као interpretatio (Златоусти, млади Августин). Но, Августина је поређење Пост 1, 11 са Пост 2, 5 присилило да негира дословни смисао. Јер у 1, 11 јасно стоји да су биљке створене трећег дана, док 2, 5 вели да још није било кише, а за вегетацију и пољопривреду, како примећује Августин, неопходна је киша. Стога Августин каже да је зеленило фигура душе (De Genesi contra manichaeos, 2, 4). Довољна је само једна чињеница да убеди скептике да флору и фауну не треба схватити у материјалном смислу (non carnaliter haec esse intellegenda), јер Пост 1, 29-30 држи да су биљке као храна дате свим животињама, птицама итд., што је у сукобу са фактом да су многе месождери (De Genesi contra manichaeos, 1, 20, 31). Јасно је да, по Августину, Preastercodex изражава примордијалну духовну динамику.
      Мање проблеме неће имати ни представници дословне интерпретације. Јефрем, не могу а да не поменем, не успева да нађе никакав буквални смисао за Божији починак од посла (Пост 2, 2), јер, вели (In Genesim commentarii, 2), Бог нема потребе за одмором, него даје тај дан да би и робови, упркос вољи њихових господара, могли да почину, а тај дан је и слика будућег века. То пак није буквално тумачење. Јер ко буквално тумачи, мора да објасни по себи како се то Бог одмара. У Златоустог ћемо наћи буквално тумачење, јер он вели да је седмог дана Бог престао да производи ни из чега бића, и то повезује са Јн 5, 17, објашњавајући да се сада Божији посао изражава у одржавању творевине (In Genesim homiliae, 10, 7). Руку на срце, ни ово није баш строго буквално тумачење, јер инсистира на првом делу стиха, али не и другом, јер ту Бог почива, узима да се одмори (κατέπαυσεν), што означава да престаје са својом делатношћу (зато се Златоусти позива на Јн 5, 17, али тиме негира одмор јер му Бог остаје делатан до дана данашњег), и тада би свет био препуштен себи, а то Јефрем не може да допусти, па одмор са Бога пребацује на творевину.

      Богу пале руке и вели: Шта ми је све ово требало?
      Јахвистичка нарација ће показати како је једна била Јефремова жеља, а друго постигнути резултати, који, ако беспристрасно посматрамо, су незадовољавајући. У овом коментару, он вели да Мојсије поново узима да прича о стварању и добро разуме да је ово сада друга нарација: „Ово је књига постања небеса и земље, наиме, ово је приповест стварања неба и земље, у дан кад Господ Бог створи небо и земљу, и није било још дрвећа у пољу, и трава још не беше никла (Пост 2, 4-5). Но мада се заиста, они нису појавили у први дан -  зато што су створени в трећи - ипак нису узалуд укључене у приповест о стварању првога ствари које су створене трећег дана. Јер вели даље: још не беше дрвећа, нити је трава била никла; јер Бог још не пусти дажда на земљу; али је извор излазио из земље да натапа сву земљу (Пост 2, 5). Јер све то што је рођено и родиће се из земље, доћи ће на светлост кроз сједињење воде са земљом, па је Мојсије хтео овде да покаже да ниједна биљка или вегетација нису створени заједно са земљом, јер киша још није падала“. Дакле, биљке настају са повлачењем воде у трећи дан.
      Вреди приметити како се св. Јефрем прави луд па не цитира стих 5 до краја (нити беше човека да обрађује земљу), и исекавши овај део прелази на извор. Све он то јуначки прескаче, јер из Пост 2, 5-9 испада да је човек створен пре флоре! Те инконгруенције је приметио Августин, па иако не негирајући да је Бог створио овај свет, ова 2 извештаја није могао помирити па је давао друге типове тумачења. То ћемо код њега наћи и у ономе што он назива својим Буквалним тумачењем Постања. Опет, Јефрем силује смисао Писма и пише: „Тако, вели Писмо, из земље је изашао извор и оросио је сву површину земље, и тада је она произвела биљке, траве и растиње“. Не, то вели Јефрем, а не Писмо. Дакле, немамо буквалног тумачења. Тек после овог недоследног маневра, он помиње пропуштени стих: „Мојсије прелази на опис саздавања човека и говори: нити беше човека да обрађује земљу, - то јест до шестог дана није постојалао човека, јер је он створен у шести дан“.

      Земља морала да чека да је срБски сељак ради
      Одговарајући на исти проблем, други „буквалиста“, Златоусти, даје прихватљивије решење, и мада не износи александријску тезу о стварању свега одједанпут, он примећује да у првом извештају се говори о стварању одређених сегмената бића по фазама, а да се овде разматрају у свеукупности на шта указују речи: Ово је књига постања небеса и земље, када насташе. Као неки савремени егзегета, Јован примећује да овај извештај нам поучава „о врлини праведника, о човекољубљу Божијем, о снисхођењу, које је Господ показао и ка првозданом као и ка свом роду човечијем, и о многим другим стварима“ (In Genesim homiliae, 12, 1).
      У директној опозицији ономе што прочитасмо у Јефрема, он пише: „Када оно [Писмо] говори о небу и земљи, оно подразумева истовремено сва створења, како она на земљи тако и она на небу. Усто, како при повести о створењима оно не помиње све њих по реду, него нам помиње у глобалу наведене ствари, и не покушава да их затим опише, тако и сву ову књигу, мада она садржи в себе и много другог, назива књигом постања неба и земље“ (In Genesim homiliae, 12, 2). Овде имамо, дакле, разумевање неба и земље не у њиховом буквалном смислу (као у Јефрема, или у Златоустог на другим местима) него као општа имена за целокупност створених бића.

      Стварање свода
       
       
      4. Однос према Светом Предању
      ГМ вели како „православне“ еволуционисте не занимају отачка мишљења на ове природно-научне теме, а по њему, Бог би надахњивао оце и око ових ствари. Стога он наводи неколико отаца који тврде да је сва видљива творевина саздана за шест дана. Има ту и погрешно разумеваних навода, али да не дужим расправу, јер је евидентно да је било неких од отаца који су били буквалисти. Међутим, проблем је то што они излажу њихово разумевање генезе света и често или по сопственом расуђивању или преузимајући идеје из паганске науке, тако да ту Дух Свети има мало шта да ради. Наилазимо мноштво детињастих и смешних ставова у отаца, али им се не треба смејати, јер су били деца свог времена. Још луђе би било заузети неки апологетски став па правдати те изјаве као истините. Ево неколико примера:
      Василије пише: „Веле да грлица, ако се икада деси да свога друга изгуби па остане сама и удова, неће да ступи у заједницу са другим, већ због успомене на некадашњег брачног друга, остаје усамљена. Нека почују жене како је, чак и међу бесловесним животињама, часност удовиштва достојнија од неприличја многобрачности“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Ову идеју Василије није добио од Духа Светог него ју је могао читати у Аристотела и Елијана. И у паганским култовима грлица је имала овај статус невиности, али то је само стара заблуда, коју је и Шекспир делио, јер грлица уме да шврља кад је мужијак ван гнезда, а такође после смрти не чувају удовиштво, што је без икакве сумње показало истраживање холанђанке Paula den Hartog.[2] Од Василија овај модел преузима Амброзије (Hexaemeron, V, 19, 62-63).

      Грлице док су верне
      Сигурно је да Дух није асистирао Василију када овај написа: „Много је врста птица којима, да би зачеле, није потребно никакво парење са мужјаком. И док код других птица неоплођена јаја бивају неродна, веле да белоглави суп без икаквог парења углавном полаже плодна јаја; и поред тога супови знају да живе веома дуго, јер се њихов живот често протеже и до сто година“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Наравно да је Амброзије и ово преузео (Hexaemeron, V, 20, 64). Опет је Елијан извор.
      Амброзије ће отићи и мало даље па ће тврдити да се пчеле не размножавају сексуалним путем, и да се хране росом и тако сакупљају младе (De virginibus 1, 8, 40). Наравно да су све ове слике погрешне, али, са друге стране, природа зна за партеногенезу (али не и Писмо!), и то не само код мањих гмизаваца, него чак и код змаја са Комода. Најтеже ће борцима против хомосексуалних односа пасти факат да гуштери који се тако размножавају су женке где једна стимулише другу, изигравајући мушку индивидуу, и на тај начин покрећу давно заборављени механизам. Ипак, у људском роду ово не сретосмо, мада верујемо у девичанско зачеће Маријино.
      Свако ко је читао велике спекулативне оце: Оригена, Василија, Августина, Златоустог, Нисенца, Григорија Богослова итд. зна колико је њихово мишљење више пропозитивно него афирмативно. Приступ о. Максимова само оживљава оно најгоре што је стајало у Светој Инквизицији. Зато да поновим ону чувену од кардинала Ћезара Баронија: Намера Светог Духа је да нас научи како се пење на небо, а не како се небо креће!
       

      Ћезаре Бароније
      Та мисао је надахнута Августином, а сада ћу превести и тај просвећујући одломак из Хипончевог De Genesi ad litteram, 1, 19, 39, кога је у целини цитирао Галилеј

      у писму Мадам Кристини ди Лорено, великој дукеси Тоскане:
      „Често се дешава да, у односу на земљу, небо и друге елементе овог света, на кретање и револуцију или чак на величине и удаљености звезда, око помрачења сунца и месеца, циклус година и циклус годишњих доба , природе животиња, биљака, камења и свих осталих ствари ове врсте, чак и неки паган има таква сазнања да их подржава са неспорним аргументима и на основу личног искуства. Било би веома срамотно и штетно и мора да се избегава по сваку цену, да тај паганин чује некога да говори о овим темама у складу - по његовом мишљењу - са смислом хришћанског Писма говорећи напротив такве глупости да, видећи га да греши - како кажу - у галактичким размерама, не би човек могао да се задржи да не прасне у смех. Али није толико непријатна чињеница да се изруга онај ко погреши, колико чињеница да се пружа прилика странима нашој вери да сматрају како су наши [свети] аутори  подржали такве ставове и, на велику пропаст оних, за чији спас се старамо, бивају окривљени и одбачени као незналице. Када, наиме, у вези са питањима које ови добро познају, пагани изненаде неког хришћанина који греши и брани своје погрешно мишљење, подржавајући га нашим Светим књигама, на који начин ће имати поверења у ове Књиге, када се оне баве васкрсењем мртвих, надом у живот вечни и царством небеским, пошто ће мислити да ови списи садрже грешке које се односе на ствари које су већ могли научити из сопственог искуства или на основу сигурних математичких прорачуна? Не може се изразити довољно колики бол и тугу наносе благоразумној браћи ови непромишљени и арогантни хришћани када бивају критиковани и када им бивају демонстриране грешке у вези њихових погрешних и лажних мишљења од стране оних који нису обавезани ауторитетом наших Светих књига. Они, поврх свега, да би подржали то што тврде, са безазорном дршкошћу и сасвим јасном лажношћу, настоје да наведу саме Свете књиге, којима би да докажу своја мишљења, и иду толико да цитирају напамет многе делове које сматрају валидним сведочанствима у њихову корист, без да разумеју ни то што кажу, ни то што тврде (1Тим 1, 7)“.

      Августин је у праву!
      Господственост овог размишљања је и данас многима ретка... Бог не збија шале са нама, тако да многе, који се, јер не могу да разумеју како ствари у свету функционишу, позивају на Божију свемоћ, Августин критикује (у De Genesi ad litteram, 2, 1, 2 има на уму Амброзија, али га не помиње експлицитно, јер га има много у срцу и цени као мислиоца) говорећи да је сасвим јасно да Бог може да уради све, да може нпр. да учини да уље стоји испод воде, али да то не чини, јер је он творац тих природа. Зато је ум легитимно средство у испитивању природних ствари. Али, познавање тих ствари није циљ Писма. Зато нам је Бог дао разум. Те ствари Дух је успут напоменуо, не као науку, „јер Дух Божији, који је кроз њих [свете писце] говорио, није желео да људе учи ове спознаје [светску науку] које ништа не користе спасењу“ (De Genesi ad litteram, 2, 9, 20: sed Spiritum Dei, qui per ipsos loquebatur, noluisse ista docere homines nulli saluti profutura). Једноставно речено, „да би се знало са сигурношћу како ствари стоје, потребна су деликатна и марљива рационална истраживања“ (De Genesi ad litteram, 2, 10, 23: multum subtilibus et laboriosis rationibus ista perquiri).
      Тешко да ће неко на основу отаца доказати ТЕ. Ту ГМ има право, јер се ти текстови углавном натежу и екстраполирају да би могли бити манипулисани. Ни у једног оца нећемо наћи ТЕ, али ни креационистичку теорију, барем не на библијском дословном смислу утемељену. Довољно видесмо на неколико примера колико тај приступ пушта воду на све стране. Зато сматрам да је узалудан посао обрачун ГМ са онима који покушавају да ТЕ оснују на оцима. Све што се може рећи је да ТЕ није искључена апсолутно од отаца. Једино што остаје мали проблем што Писмо и Оци нису ауторитет у овој материји.
      Сасвим су неумесна позивања ГМ на новије свеце, јер: 1) они нису студирали ТЕ; 2) живели су у време када је ТЕ била барјак атеизма. Ја бих сам потписао све што би било против тако презентиране ТЕ да сам живео у њихово доба. Да је ГМ чедо старог совјетског режима, и тај непоправљиви идеолошки менталитет одражавају ове његове речи: „Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи истину коју је Сам Бог открио човеку. Тако да када се поставља избор: веровати ли Богу Који је рекао да је Он створио човека из земље или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека не може бити никаквих колебања... Слава Богу, ми нисмо протестанти“.

      Слава Богу, ми нисмо протестанти!
       
       
       
      4. Ово није суштинско питање?
      Сагласно ТЕ смрт се јавила независно од греха и постојала је у свету пре Адама, док Свето Писмо учи, вели ГМ да „Бог није смрт створио нити се радује пропасти живих (Прем Сол 1, 13), тј., на почетку смрти у свету није било, али се она појавила као последица греховног пада Адама и Еве... и она је прешла на целокупну земаљску творевину којој је човек постављен за главу“.

      Бог се свети Адаму стварајући му жену; искористио прилику док је овај спавао јер у свесном стању никад не би пристао на тако нешто
      ГМ приводи Пост 1, 13: Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома, а ми видимо како „женке богомољке прождиру мужијаке након парења, осе паразити полажу јаја у живог паука где се оне развијају и нагризају га изнутра, истовремено га убијајући – за то не може да се каже да добро беше веома“. На крају, Максимов износи свој крипто-манихејски закључак негирајући да овај свет није таквим „каквим га је замислио и створио Бог“.
      ГМ наводи неке оце који су тврдили да животиње првобитно нису умирале (није тајна да има и таквих), и затим, нимало не укључујући мозак, цитира нашег Јустина Поповића: „Ко је увео смрт у овај свет? Грех. Човек, на жалост, одиграо је у овом животу ту срамну улогу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Ово нису учиниле звери, нити птице, већ човек. И зато човек треба да осећа стид пред свим животињама, птицама и биљкама; нека се стиди човек и нека моли за опроштај од сваке птице зато што је увео смрт у овај свет, увео је и у птице и у животиње и у биљке. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих“ [ Сабрана дела Преподобног Јустина Поповића, Т. 1. М., 2004. Сс. 193-194].
      Ово је тешка бесмислица, јер су се животиње и пре пада храниле биљем (Пост 1, 30). Како те биљке нису умирале? Животиње их нису вариле него их само избацивале аналним путем? Зашто су се онда животиње храниле ако нису интегрисале храну у свом организму?      
      Овај „суптилни“ компилатор отачког учења, вредан као пчела и жељан да нас нахрани медом отачких речи, не лети баш до отаца него чита неке елаборације па измишља да у Василија Великог пише: „До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести… Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери… сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама…“[ГМ ово наводи по Серафим Роуз, Православно схватање књиге Постања, С. 94]. Максимов наводи овог опскурног лика, који је радокализовао масе православне неутврђене младежи, јер је потурица гори од Турчина, а не узима да чита самог Василија.

      Серафим Роуз
      Велики кападокијац пише управо супротно овом шарлатану: „Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија својства. Наиме, во је постојан на ногама, а магарац је лењ; коњ је, опет, силовит у својој жељи за женком; вук се не да припитомити; лисица је амфилохијеваста; срна је плаха; мрав је марљив; а пас је благодаран и истрајан у пријатељству. И тако је свака од животиња попримила својства властите природе онога часа кад је саздана (Ὁμοῦ τε γὰρ ἐκτίσθη ἕκαστον, καὶ συνεπηγάγετο ἑαυτῷ τῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα). Заједно са лавом настала је и његова јарост, самотност његова живота, као и недружевност према једноплеменицима“ (Homiliae in hexaemeron, IX, 3). И пошто је расудио управо о овом и оваквом свету, Василије (ib.) пева са Давидом (Пс 104, 23): Како се умножише дела Твоја, Господе! Све си премудро створио!

      И Александар Милојков пева лепоту Божије творевине
      Просто делују смешне следеће ГМ речи: „Једини Светитељ чије речи се без насиља над смислом могу схватити у смислу првобитног постојања смрти код животиња је Св. Григорије Ниски. У Великом слову за оглашене, он говори да 'када су се први људи дотакли забрањеног… тада Господ ставља на првосаздане кожне хаљине (Пост 3, 21), како ми се чини… након тога Онај Који лечи нашу порочност… ставио је на људе могућност да умиру што је била одлика неразумне природе... Ипак, једно сведочанство Св. Григорија Ниског ни на који начин не може бити ‘противтежа’ или тим пре, да укине заједничко сведочанство Писма, толико много Отаца и литургијског предања Цркве. Треба обратити пажњу и на то да се Св. Григорије ослања на своје лично мишљење – ‘како ми се чини’ (Покушаји еволуциониста да оспоре сведочанство Предања Цркве)“.

      Мало сам куцнуо главу...
       
      Овде имамо један хаос у размишљању и коришћењу цитата. Овај дискурс одговара Нисенчевој аутентичној мисли, али код њега имамо и оно што се назива „двоструко стварање човека“, доктрина која сеже до Филона, а означава да је првобитни човек створен по слици (Пост 1, 27), односно као душа или духовно биће, али још бестелесно и не сексуално издиференцирано, и стварање од праха (Пост 2, 7), што би у Оригена значило да то суптилно тело му омогућава живот у рају, и онда чак и треће стварање, облачење у кожне хаљине (Пост 3, 21), што значи да тек тада добија ово смртно тело, односно да се облачи у кости, месо и крв. По првој матрици у Нисенца имамо животиње које до пада не умиру (управо је то Роузов цитирани „Василије“, где су лешинари јели траву. Одломак се налази у Нисенчевом De opificio hominis, 2, 49-51). Ја сам намерно избегао да говорим о двоструком стварању, јер са киме бих расправљао, када човек не чита оце?, а то учење једнако постоји у нашем предању.
      Максимов као да је експонент јехова. Они тврде да су све животиње биле биљоједи. То је у сукобу са свиме оним што знамо из науке. Физичка конституција месождера јасно указује да не могу да буду биљоједи и обрнуто. Видели смо шта се десило са кравама кад је некоме пала „бриљантна“ идеја да их храни животињама... Паук је после Адамовог греха научио да плете мрежу, пре је јео семење? Dionea је после постала биљка месождер?

      Dionea
      Човек није постојао у време диносауруса, али знамо да је нпр. Tirannosaurus rex био месождер, иако се расправља да ли је био искључиво ловац или/и сапрофаг.

      Дођи, цветићу, нећу ти ништа!
       
      Или ће Максимов да нам каже како је човек постојао у време диносауруса? Или су НАСА и илуминати фалсификовали ове фосиле? А совјети измислили да је Гагарин био у космосу? Што рече св. Августин, не брукајмо се!
       

      Можемо да разумемо библијски текст да говори о fitoplancton-у као првој карици у ланцу исхране, јер цео живи свет зависи од ње. У том смислу можда „Мојсије“ вели да су се сви хранили биљкама, да су биљке у основи свега. Писмо овде изражава не вегетеријанску доктрину, како би следбеници те секте желели, него једно изворно поштовање живота, које је симболизовано у животињској крви као души (Пнз 12, 23), коју људи ни после Ноја не смеју да једу (Пост 9, 3-4), што је остало у Јевреја и неких других (чак, канонски, и у нашој цркви, али у пракси слабо). Идеја је поштовања живота, оног који је есхатолошки, али овде типски изображеног у шестом и седмом дану. Зато се у месијанско-есхатолошком контексту говори о миру међу животињама (Ос 2, 20; Ис 11, 6-8), када више неће бити смрти у животињском и људском свету. Само из такве перспективе се нећемо саблажњавати када у неких отаца прочитамо како су првобитне животиње биле бесмртне или искључиво биљоједи. Да се не ругамо Библији и Оцима, у шта би нас јехове и ГМ увукли, са њиховим перверзним интерпретацијама!
      Да ли, што не чита оце, или је нешто друго посреди, о. Максимов 'ладно заобилази целу антиохијску традицију, која у различитим решењима говори о оригиналној смртности не само животиња него и човека. Наиме, Антиохијци (Диодор, Теодор, Теодорит итд.) су користили мозак па су поставили питање: Како то да неко ко је бесмртан мора да једе да би живео, а чему сексуална диференцијација ако она није направљена ради размножавања и тиме побеђивања смрти? Једење и сексуално размножавање су јасан указатељ осмрћене природе.

      Теодорит ће довести све претходне рефлексије до логичког закључка, тако да ће рећи да је цео свет, као и човек, створен смртним по природи (управо оваквим какав је) и да није изгубио неку претпостављену бесмртност, коју никада реално није имао, јер је Бог предвидео да ће човек забрљати. Видети студију: S. Zincone, Studi sulla visione dell’uomo in ambito antiocheno (Diodoro, Crisostomo, Teodoro, Teodoreto), Roma 1988, pp. 46-47. Другим речима, прича о паду није прича о паду једног, него сваког од нас, сваког ко се налази у овом стању и позван је на преображење, на улазак у нови начин постојања. Како каже Василије Велики, овај свет је наша школа за будући живот.

      Ајмо, пионири малени!
       
      И зато је он добар. Стога оци у глобалу посматрају и негативности у светлу корисности за нашу индивидуацију. Завршио бих са Августином (Enchiridion ad Laurentium de fide et spe et caritate, 3, 11):
      „У овом универзуму има чак и оно што се зове зло, које је подређено једном реду и постављено на своје место; оно чини да се још више цене добре ствари, јер у поређењу са лошима оне се више допадају и заслужују веће дивљење. Уосталом Бог, у својој свемоћи, је Онај који има врховну власт над стварима (Виргилије, Aeneis, 10, 100), како признају и неверујући, будући Савршено добро, не би дозволио да постоји апсолутно ништа лоше у његовим делима, када не би био свемоћан и добар толико да буде способан да извуче и из зла добро“.

      Августин: Боже, да те подсетим да си рекао како више нећеш да давиш човека!
       
       
       
       
       
      Зоран Ђуровић
      Рим 28.12.2016
      [1] http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/. Пренет је такође и на Blog-у "Upoznaj pravoslavlje - pravoslavna vjera i duhovnost na hrvatskom jeziku", stranica o pravoslavlju, Pravoslavnoj Crkvi, teologiji, i duhovnosti, na hrvatskom jeziku. Članovi smo zakonite SPC, koja ima kanonsku jurisdikciju u Republici Hrvatskoj...: http://orthodoxhr.blogspot.it/2016/12/pravoslavlje-i-evolucija.html.  
      [2]
      https://www.sciencedaily.com/releases/2008/10/081015100033.htm.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...