Jump to content
Срђан Шијакињић

Да ли и како реаговати када хуле на оно што је православном хришћанину најдраже - на Бога, говоре против Цркве, хришћанства?

Recommended Posts

Онима који могу нешто да ураде тако нешто не пада на памет...

А када се у обзир узме шта све причају људи на веома високим положајима у Цркви, ко све држи предавања по манастирима, чије се све књиге продају по црквама, и какве све чланке и књиге објављују црквене издавачке куће, и какав је однос Цркве према верској настави, може се комотно рећи да један добар део Цркве управо плански ради на заглупљивању народа...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Рецимо, редовно се понавља да већина свештеника не живи оно што проповеда - мисле пре свега на скромност и одрицање од материјалног - а као пример се наводи да већинасвештеника живи боље од народа, возе боља кола, имају веће куће итд...

Oni koji psotavljaju ta pitanja u stvari ni ne žele da čuju odgovore jer ih već oni sami "imaju". Ima svakako sveštenika koji maju besna kola - to ide njima na dušu - da li time sablažnjavaju narod - ali da ih je većina, iako sam katolik moram da stanem u odbranu kolega pravoslavaca - to nije tačno. Ko je, uostalom, izbrojao tu "većinu"? Floskula koja se lako ispaljuje a ne stoji. Ja lično znam dosta sveštenika koji žive baš skromno i ne samo da nemaju besna kola, već nemaju nikakva kola - o velikim kućama da i ne govorim. To je kao kad neko kaže kad vidi pune kafiće i kafane u Beogradu, tržne centre, - pa vidi ovi pričaju o siromaštvu a ova luksuzna mesta krcata ljudima ...U beogradu ima skoro 3 miliona ljudi - 1% je 30 hiljada ljudi! 30.000 ljudi popuni SVE, a to je samo bednih 1% populacije.

Такође, питају ме шта је смисао у толиком украшавању храмова, конкретно Св. Саве, јер - кажу - паре дате за плато испред храма би биле довољно да се нахране сви они који просе испред тог храма. Питају ме за смисао градње велелпног храма у времену када народ гладује, а Црква би требало да буде та која све даје све народу и која проповеда жртву и тражи је од своје деце.

A onda ih pitaš, kad ti dođu gosti iz inostranstva, da li se ponosiš kad im pokažeš crkvu sv. Marka, Studenicu, Oplenac, Ljubostinju, Kalenić...I tada su ljudi bili siromašni, ali su ostavili potomstvu nešto iza sebe. Crkva nije socijalna ustanova iako je hrišćanski da se pomogne gladnom i golom, pomaže im na prvom mestu duhovno. Pa ga onda pitaš, A ŠTA SI TI kao GRAĐANIN učinio da nema gladnih i prosjaka? Kako si uticao na vladu da toga ne bude? U srbiji danas ima PREKO 1.000.000 nezaposlenih, i još strašnije - preko 1.000.000 ljudi koji žive ISPOD praga siromaštva! To rešava društvo preko onih koje smo "izabrali" da vladaju. Šta je ON učinio da toga ne bude? Pa onda zašto nosi firmirane patike, kad može da kupi i kineske a ostatak da da siromasima...ima tih pitanja još.

Lepota hramova odražava lepotu duše naroda i zahvalnost Bogu za sve blagodati koje nam daje - zato i pravimo lepe i Bogate hramove jer kad daš Bogu, on ti stostruko uzvrati. Ko je škrt prema Bogu, i Bog ne može drugačije nego da škrtari sa njim. Isus je rekao: "Siromahe imate uvek, a mene nemate" - to važi za svaku generaciju. Onaj ko u Boga ne veruje, ne može to ni da shvati, pa ne vredi mnogo ni objašnjavati.

. И уопште говоре ми да Црква с обзиром на свој утицај би морала да се много више заузме за хуманитарне делатности и да мобилизује све своје чланове, клир и верни народ да се помогне најугроженијима, којих је нажалост у Србији много... Желео бих да чујем Ваше мишљење о овоме... Вероватно због моје необавештености ја не успевам да нађем одговоре на све критике, одговоре који би и мени деловали сасвим убедљиво а камо ли одговоре којима би се неко ко је у старту скептичан привукао Цркви као броду спасења...

Crkva se bavi humanitarnim radom zato što nas, kao društvo, nije briga za siromašne - neko to mora. Kada bi se i oni koji to pitaju malko pozabavili time, ne bi ni Crkva morala da se time bavi, već svojim osnovnim zadatkom, da pomaže ljudima da se menjaju i prihvate Spasenje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог свима!

Ради бољег разумевања правилног односа православног хришћанина у ситуацији када му вређају оно што му је најдрагоценије – Господа, Пречисту, Цркву и веру, предлажем да прочитате једну главу из сјајне књиге "Несвети свети" архимандрита Тихона Шевкунова, намесника Сретењског манастира у Москви, уредника сајта pravoslavie.ru

Иначе, за браћу и сестре који не знају за ову књигу - књига је проглашена за књижевно дело године у Русији и до сада је продата у тиражу од милион и сто хиљада (1 100 000) примерака. У њој о.Тихон описује свој живот у Цркви, своје узрастање у Телу Христовом, сусрете са Христовим подвижницима, запрепашћујуће догађаје из којих се јасно као дан види свеобухватни и свесвети Промисао Божији. Књига ће ускоро бити преведена и на српски језик. Праштајте, ово је брзи превод, без лектуре, тако да вас молим за снисхођење и помените...

Превешћу још једну главу где се може лично уверити шта је чувени Старац, светитељ Јован Крестјанкин говорио о понашању у сличној ситуацији.

* * * * *

О смирењу (стр. 590-593)

Отац Рафаил никада није пропуштао прилику да се смири пред сваким човеком, чак и пред првим који би се појавио пред њим. Међутим, то се увек догађало лако, као само од себе и никада није изгледало нарочито посебно. Он је увек, ако се може тако рећи, жудно тражио повод да се смири. То се догађало зато што је отац Рафаил својом осетљивом душом схватио поражавајућу тајну: због смирења чак и прости грешни човек постаје ближи Богу. И то одмах, истог трена. Тако да се он чак и у ситницама трудио да нађе неки разлог да би смирио себе.

Например, када бисмо седали за сто, отац Рафаил би за себе бирао најнеквалитетнију јабуку која је већ почела да трули, а најбоље је остављао нама. Или – долазим му у госте у парохију и он ми истог трена уступа свој кревет. А сам, не слушајући моје протесте, одлази и леже на под. Он то није чинио зато што сам ја, например, био гост из престонице. Исти такав пријем очекивао је у његовој парохијској колибици и старца-случајног госта или црквењака из суседне парохије.

Једном приликом сам са оцем Рафаилом путовао возом у Псков. Са северног неба сипила је хладна киша. Чим смо изашли на перон, пришао нам је неки Циганин:

- Попе, попе, помагај! Дај бар три рубље!

Сматрало се да свештеник увек има новца. Међутим, ми по обичају нисмо имали ни копејку. Тако сам и објаснио Циганину. Али овај није одустајао:

- Како нема? Макар нешто? Попе, попе, дај макар нешто!

Отац Рафаил се зауставио и пажљиво погледао у човека који је просио. На ногама је имао прљаве, поцепане ципеле. Отац Рафаил је уздахнуо и, без речи, почео да скида своје лепе, постављене чизме. Месец дана пре тога добио их је од једног војника.

- Баћушка, шта ти је? Јел си добро? – уплашио се Циганин.

Међутим, отац Рафаил је већ скинуо своје чизме и ставио их пред окамењеног Циганина. Он је узео своје платнене обојке и као да се ништа није догодило кренуо бос по барама.

- Човек! Човек! Какав човек! – проломио се целом станицом глас потресеног Циганина.

Смирење оца Рафаила се, међутим, простирало до одређених граница. Та граница је била потпуно јасна: могао је да истрпи све што се тицало њега самог, али није подносио када су се вређања тицала Господа Бога и Његове Цркве.

Једном приликом смо – отац Рафаил, ђакон Виктор, још један наш друг, слабовиди монах Серафим, монах Александар и ја – касно увече пролазили Псковом. Наша монашка одећа привукла је пажњу пијаног друштва. У почетку су почели да нас засипају подсмевањем, затим су прешли на увреде и претње. Отац Рафаил је био изузетно физички јак. Као мало слабији млади медвед. Отац Виктор такође није био слабашан, а и након затвора је јако добро знао како да се одговори у сличној ситуацији. Серафим је био просто гигант, без обзира на своју слабовидост. На крају, монах Александар, најистакнутији међу нама у борилачком смислу, имао је високи степен у каратеу. Ја са својим закржљалим трећим степеном у боксу се у таквом друштву нисам ни узимао у обзир.

Међутим, ми смо, не одговарајући хулиганима, наставили спокојно да ходамо. Чак и када је према нама полетело грумење земље, камење и неке палице, трудили смо да не обраћамо пажњу на то. Сваки успешан погодак се обележавао смехом иза наших леђа и најодвратнијим псовкама. Инок Александар је дрхтао од негодовања. На крају није издржао и, гласом који се тресао, кротко замолио оца Рафаила да му благослови да се задржи и поразговара са заблуделим младим људима.

Међутим, отац Рафаил је безбрижно ходао као да се ништа не догађа.

На крају су безобразници потпуно подивљали. Видевши да ни увреде и каменице не делују на нас, почели су да вређају Господа Бога и Мајку Божију.

Отац Рафаил се зауставио.

- Ја не могу – уздахнуо је – свештеник сам. Отац Виктор је ђакон – он такође не може. Отац Серафим и Георгије Александрович (то јест, о.Тихон као искушеник прим.прев) су у резерви. Па, шта да се ради, остајеш само ти оче Александре!

Два пута није требало да му се каже. Скинуо је са себе монашки појас, скинуо подрасник и у дугачкој кошуљи, широким панталонама и чизмама од импрегнираног платна окренуо се ка хулиганима. Они – било их је неколико – са запрепашћењем су се зауставили. Следећег тренутка се из монаха Александра проломио дивљи, варварски крик, он је скочио у ваздух и севнуо ногама у пијану компанију. На даље је кренуло жестоко бојиште. Несрећни хулигани су почели да се тетурају на различите стране, бришући крв и држећи у рукама избијене зубе. Скочили смо да зауставимо Александра, али смо и ми добили по коју од њега. Са муком смиривши нашег хероја, као бултеријера након борбе, и убедивши се да није потребно звати хитну помоћ за безобразнике, поново смо облачили монаха Александра у подрасник и наставили свој пут.

Ово, наравно, није најбољи пример смирења, али треба рећи да је у монашком животу оца Рафаила било много живих примера истинског смирења. Узмимо макар архимандрита Јована Крестјанкина који је био духовник оца Рафаила након смрти оца Атиногена.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала на дивном тексту,морам прочитати цијелу књигу.

Хвала Богу,нисам била у ситуацији да ме неко тако дрско нападне али знајући себе,не би чекала тако дуго као ови свештеници,

пуно раније би одговорила на вријеђања,прво ријечима па онда силом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог свима,

Ево и друге главе из књиге архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети свети“ у којој се јасно може видети правилан однос православног хришћанина у ситуацији када хуле на оно што треба да му буде драгоценије од свега на овом свету. Оно што је јако важно – у овој краткој глави може се видети шта је о овоме мислио светитељ Јован Крестјанкин, Христов Исповедник, Старац који је знао Бога и кога је и Бог знао... О њему заиста не треба много говорити, сви знају ко је о.Јован Крестјанкин.

+ + + +

„Још о једном нарушавању Устава или о томе, како се о.Рафаил показао као Анђео“

По правилу светих Апостола, свештеник који удари човека подлеже канонској казни и забрањује му се свештенослужење...

То се догодило 1977. године. Отац Рафаил је тада био млади јеромонах, недавно рукоположен у Псково-Печерском манастиру. Једног предивног јунског јутра он је у најлепшем духовном расположењу ушао у Успенски храм да служи Литургију. Међутим, прво што је тамо видео била су тројица пијаних хулигана. Стајали су код иконе Божије Мајке и један од њих је, праћен смехом пријатеља, палио цигарету из кандила.

Надаље се, по речима оца Рафаила, свега лоше сећа. Како су касније говорили парохијани који су ту били присутни, млади јеромонах је шчепао пушача који се церекао (а отац Рафаил је поседовао изузетно велику физичку снагу), извукао га на улицу испред храма и тако га ударио да се тога и до дан данас сећају очевидци...

Тог тренутка је отац Рафаил дошао себи.

Као у успореном филму, он је са ужасом видео како се несрећни хулиган одвојио од земље, полетео преко порте и грунувши од земљу, остао непокретан...

Два његова друга, на смрт преплашена, потрчали су ка њему и, осврћући се према оцу Рафаилу, повукли пријатеља за руке даље од храма ка вратима манастира. А отац Рафаил, поставши свестан да се догодило нешто најужасније и да он сада не може да служи Литургију, ухватио се за главу и наврат-нанос улетео у келију оца Јована (Крестјанкина) свог духовника.

Отац Јован је тада, као и увек, читао своје монашко молитвено правило. Улетевши без куцања у келију Старцу, отац Рафаил је пао пред њим на колена. У очајању је говорио о свом преступу и почео да га моли, ако је то могуће, да му опрости тај грех и да му каже, шта сада да чини.

Отац Јован је пажљиво слушао и сурово изгрдио свог васпитаника:

- Зашто ми долазиш под епитрахиљ? Ниси га ти ударио, Анђео је!

Али, ипак му је прочитао разрешну молитву, благословио га и послао да служи Литургију.

Што би рекао Ава Јустин Нови: sapienti sat!

Станоје

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ма кад ти неко дирне у најсветије твоје,аутоматски познајеш све борилачке вјештине па чак и оне које нису још откривене. sFun_bat

Share this post


Link to post
Share on other sites

Треба да останемо мирни. Да се, по савету Христа, не противимо злу. Јер, ништа нећемо променити. Можемо само умножити зло, ако на агресију кренемо агресијом. Пустите их нека гледају своју "уметност" и своје "изложбе". Шта се то нас тиче.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

А шта је са нама који не знамо борилачке вјештине?

Onda dobiješ batine, pa si blažen zato što si postradao Hrista radi.

Ili počneš da treniraš.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Ма кад ти неко дирне у најсветије твоје,аутоматски познајеш све борилачке вјештине па чак и оне које нису још откривене. sFun_bat

Tako nešto misli i Miroljub Petrović. Zato tako preti britkom sabljom i razmazivanjem mozgova po betonu.

Nema ništa bez treninga.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Треба да останемо мирни. Да се, по савету Христа, не противимо злу. Јер, ништа нећемо променити. Можемо само умножити зло, ако на агресију кренемо агресијом. Пустите их нека гледају своју "уметност" и своје "изложбе". Шта се то нас тиче.

То је лако рећи,а веома тешко извести,за поједине случајеве да,али кад је то учестало само ти падне мрак на очи.

Имала сам случај да сам морала жену буквално избацити из крипте храма гдје се врше послужења за парастосе,због цигарете.Данима сам јој понављала да ту није дозвољено пушити,да изађе испред цркве да то обави па нека се врати,али џаба,док је нисам дословно изгура напоље пред свим народом,није се канила.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@Јадранка-Дервента,

Треба да се вежбамо - да нам не пада мрак на очи. "Свет у злу лежи", то знамо. А ипак се правимо као да не знамо. Искорењивање зла у смртном свету је узалудан, утопијски посао. Зато Господ и говори: "Не противити се злу." Идите тог дана у Цркву, у природу. Проведите негде сами са својим најближима лепе, опуштајуће тренутке, радујте се једни другима. Пустите зло нека "живи" своју историју. Не обраћајте пажњу на њега. Јер када обраћате пажњу на зло, онда га и чините постојећим. Зло је паразит - има биће у нашој пажњи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...