Jump to content
Драгана Милошевић

"Pomoc za vase nerve" - Klara Vikers

Recommended Posts

Borba

 

Ljudi koji pate od nervnog sloma  nisu ni budale ni kukavice, često su u pitanju izuzetno hrabre osobe koje se sa nervnim slomom bore kako najbolje znaju i umeju bez obzira na to što dobijaju pogrešne savete i usmerenja. Sa tim problemom neki od njih bore se bukvalno po ceo dan, sa znojavim dlanovima i napetim mišićima, uzrujano pokušavajući da potisnu misli o svom jadnom stanju svesno se trudeći da se usredsrede na nešto drugo. Ili mogu napeto tragati za izlazom iz ovog uboge tamnice, samo da bi na kraju nailazili na zatvorena vrata, jedna za drugim.

 

Noću oni padaju u krevet potpuno iznureni, zbog nervne napetosti san im dolazi samo na mahove, zbog nervne iscrpljenosti imaju težak san, zbog upotrebe barbiturata imaju tup san, ili da sve bude još gore, uopšte ne mogu ni da zaspe uprkos sedativima.

 

Ponekad se dešava da se u prvim satima večeri ne osećaju tako loše. Osoba se tada može osećati gotovo normalno i pomisliti da se napokon izborila sa ’tim’, te otići na počinak govoreći sebi, „Gotovo je. Sutra ću ponovo biti onaj stari ja“. Međutim, sutra će se probuditi u stanju gorem nego ikada pre. Neće biti u stanju da shvati zašto je to tako, zašto se uveče osećao tako dobro, zašto se probudio jednako bolestan kao pre, možda čak bolesniji. Naravno, osećaće se još beznadežnije, ukoliko je to uopšte moguće. Ili će smatrati da postoji jedan kratak, brzi put ka oporavku koji mu neprestano izmiče, ili da nema i nikada neće biti izlaza iz ove patnje.

           

Sa žudnjom se priseća osobe kakva je nekada bio, osobe koja je mogla da sedi spokojno i čita knjigu, radosno gleda televiziju, i uznemireno sabira nedelje, mesece, čak i godine od kada više nije to što je bio. Pita se, ukoliko ne može da se putem borbe ponovo vrati na stare pozicije, koji drugi način mu preostaje? Borba je njegova prirodna odbrana, jedino oružje koje mu je poznato, pa će se boriti još jače. Ali, što se više bori, biće mu sve gore.  Prirodno – borba podrazumeva veću napetost, napetost više adrenalina i dalje stimulacije nerava koji podstiču lučenje adrenalina, tako da simptomi neće proći. Da bi sve bilo još gore, njegovi prijatelji neće oklevati da ga posavetuju da se prihvati borbe. Čak će mu i lekar možda reći, „Stari, moraš se izboriti sa ovim. Ne smeš dozvoliti da te to porazi!“

 

Nije u stanju da shvati šta mu se to dogodilo. Kao da je posednut. Ne može da shvati da nema nikakvog đavola koji mu sedi na ramenu već da prosto on sam to radi sebi svojim strahom, borbom, i borbom protiv straha.

 

U ovom stadijumu može početi da pati od užasnih glavobolja koje će opisati kao čelični obruč koji ga steže oko glave ili kao teret koji ga pritiska na temenu. Može imati vrtoglavicu, mučninu, teškoće sa širenjem grudnog koša i  dubokim udisajem, veliki bol u predelu srca ili oštar bol koji ponekad opisuje kao probadajući. Osim toga, ponekad može imati „čudne promene“ poput kratkotrajnog usporenog srčanog rada, „preskakanja“ srca ili slabih, podrhtavajućih srčanih otkucaja. Gubi interesovanje za sve i svakoga, a sve veća napetost dovodi ga do toga da brzo plane čak i zbog beznačajnih sitnica. Kao što reče jedna mlada majka, „Iskaljujem se na jadnoj deci.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Umirenje

U ovom stadijumu lekari obično prepisuju sedative, i nema nikakve sumnje da pacijentima oni mogu biti potrebni. No, s laičkim nepoverenjem u ovakve „dopinge“, njegova porodica ga može nagovarati da baci tu nesrećnu stvar u kanalizaciju, dodajući, „Ti lekovi će te samo baciti u depresiju“, i „Taj doktor će od tebe napraviti narkomana“. Čovek tako biva samo još više zbunjen budući da je negde u sebi i sam uplašen od toga. Deo problema koji je pred lekarom sastoji se u tome da ubedi pacijenta, i – što je još važnije, pacijentovu porodicu – da sedativi ne samo da mu neće naneti nikakvu štetu, već da su kao privremena mera, neophodni, i da, ukoliko se pridržava propisanih mera, nema opasnosti od zavisnosti. Obično, nakon izlečenja, poslednje što ljudi žele da vide su te nesrećne kapsule ili doza te roze miksture.

 

Život je tako oprečan i može nam postaviti neočekivane prepreke na putu oporavka. Rečima jedne žene, „Ne biste poverovali koliki je broj prepreka i otežavajućih okolnosti koje vam se nađu na putu“.

 

Na primer, moguće je da, taman kada lekar odnese pobedu oko uzimanja sedativa, neko odluči u tom momentu da uzme preveliku dozu barbiturata. Novine će se drečati o opasnosti uzimanja takvih lekova. Pacijent koji najverovatnije nedeljama nije pogledao novine, nekako neće propustiti da pročita ili čuje tu priču, pa će borba lekara za njegovo poverenje opet morati da krene ispočetka.

 

I opet, bez obzira na to koliko bio pod sedativima, strah će pronaći put i probiće se kroz lekove. Iako sedativi samo ublažavaju nesreću, ipak imaju veliku ulogu u oporavku, kao što ćemo kasnije videti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kolaps

Naposletku dolazi dan kada, pokleknuvši pred otežalim bremenom straha, čovek diže ruke jer smatra da je potrošio i poslednji delić snage i kolabira dok uznemireni članovi njegove porodice stoje oko njega i bespomoćno gledaju. Reči izgovorene prigušenim glasom u holu, „Doktore, on je kolabirao“, zatvaraju jedno poglavlje i kao lancem vezuju ga za krevet. Ukoliko nije bio u stanju da pronađe izlaz iz nervnog sloma dok je još bio na vlastitim nogama, pitaće se, kako li će ga sada naći kada je kolabirao. Borba deluje bezizgledno, put kao da je previše strm, tako da će u krevetu provesti nekoliko nedelja, možda čak i meseci, ili će ga hitno primiti u bolnicu na šok terapiju.   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Strah koji ne prestaje

Nema nikakve sumnje da ste sebe pomalo prepoznali u ovoj osobi i možda ćete kao otkrovenje doživeti saznanje da je i u osnovi nekih vaših misterioznih simptoma, takođe strah.

 

Bez obzira na to da li se radi o nervnom slomu umerene ili teže kategorije, osnovni uzrok je strah. Konflikt, tuga, osećanje krivice ili stid mogu biti okidači za pojavu nervnog sloma, ali to se dešava tek pošto je strah preuzeo komandu. Čak i velika tuga koja nastupa zbog gubitka voljene osobe pomešana je sa strahom, strahom zbog suočavanja sa usamljenošću. Seksualni problemi, kada se udruže sa strahom ili osećanjem krivice, takođe mogu dovesti do nervnog sloma. Osećanje krivice otvara vrata strahu. Uznemirenost, zabrinutost, strepnja– sve su to samo različiti vidovi straha.

 

Može se raspravljati o tome da i li napetost, pored straha, u određenim situacijama takođe može dovesti do nervnog sloma. Na primer, prolongirana napetost karakteriše sredovečnu ženu i vodi je ka statusu stare, bolesne roditeljke. Međutim, dok se iz dana u dan hvata u koštac sa problemima, ona i ne razmišlja mnogo o onome što je čeka pa tome i ne pridaje veliku važnost; ona je bukvalno vezana za svoje obaveze i takvo stanje napetosti nepromenjeno može trajati mesecima, godinama. Ona će se „povijati“, s vremena na vreme zatražiće pomoć, ali neće se „slomiti“.

 

Jednom prilikom komentarisala sam snagu jedne žene koja je dugo izdržavala neku situaciju. Njen brat mi je odgovorio, „Da, Adi nije lako, ali ona nikada ne misli na sebe.“ To je bio ključ njene izdržljivosti. Da je slušala svoje saosećajne prijatelje, počela bi da oseća samosažaljenje i strah od budućnosti, i tako bi posejala seme nervnog sloma.

 

Napetost može izazvati jake glavobolje (Ada je imala migrene) i fizičku iscrpljenost, ali ukoliko nije praćena strahom, neće dovesti do nesposobnosti koju nazivamo nervnim slomom. Kada neprijatnosti sa radnog mesta prerastu naše telesne snage a osećanje odgovornosti nas tera da guramo dalje, strah stupa na scenu. Ukoliko dođe do nervnog sloma, on se neće dogoditi zbog iscrpljenosti, kao što mnogi veruju, već zbog straha.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Stah da se prizna strah

Ponekad se ljudi plaše da čak i sebi samima priznaju da imaju strah. Jedna žena je insistirala na tome da ima problema sa „tremorom u stomaku“ i da uzrok njene nervoze nije strah. Zbog toga sam u razgovoru sa njom izbegavala reč „strah“ govoreći umesto toga da je „napetost“ uzrok njenog palpitacija u stomaku. Šest meseci su trajali njeni problemi sa stomakom; loše je jela i spavala, izgledala je propalo, a kada je konačno prihvatila da tremor ima veze sa napetošću i lučenjem adrenalina, bila je spremna da se opusti i za mesec dana razreši problem. Međutim, i dalje je insistirala na tome da se ne boji.

 

Da li je moguće nestanak njenih simptoma objasniti ikako drugačije osim kao prevladavanje straha od simptoma? Pitala sam je da mi to objasni, a ona je rekla, „Nisu mi se dopadali. Prevladala sam nedopadanje“. U toj meri joj se nisu dopadali da je dopustila da vladaju njenim životom šest meseci. Da li je razlika između tako intenzivnog nedopadanja i straha samo u jednom stupnju? Barem moramo priznati da je intenzivno nedopadanje telesnih simptoma vrlo slično strahu te da može izazvati iste nervne reakcije.

 

Zamaskirajte svoj strah intenzivnim nedopadanjem ukoliko vas to čini srećnima. To nije bitno, sve dok vam je jasno da su telesne reakcije vezane za intenzivno nedopadanje i strah toliko slične, a razlike među njima gotovo neznatne.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jedinstveni obrazac

Nervni slom opisan u ovom poglavlju nije nastao zbog nekog određenog problema. Nastao je kao posledica narastajućeg straha, osećanja koje sam strah proizvodi. Radi se o uobičajenom i najčešćem obliku nervnog sloma. Ukoliko i sami prolazite kroz ovaj oblik nervnog sloma, načinićete korak u pravcu ozdravljenja ukoliko sve te različite simptome sagledate kao deo jedinstvenog obrasca koji počiva na jedinstvenom uzorku - strahu. Niste jedini koji imaju te simptome, imaju ih mnogi koji su vama slični. I, bez obzira na to koliko se zastrašujućim to stanje može činiti, uveravam vas da se svaka takva pojedina nemila senzacija može ukloniti i da ponovo možete doživeti mir tela i duše.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sjajno stivo, u prethodnim postovima opisana je sustina i najvaznije manifestacije. Medjutim danasnja medicina sve navedene simptome prepoznaje kao anksiozni poremecaj.<br />

Ko nije iskusio ove " strahote " tesko da moze da razume kroz kakav pakao prolaze osobe koje (nije dobar izraz "boluju") pate od ovog poremecaja. <br />

Pre cetiri godine prvi put sam iskusio sta znaci napad panike. U jednoj opustenoj atmosferi, u veselom drustvu kao grom iz vedra neba prebledeo sam, srce je udaralo snazno, trnuli su prsti .... mislio sam da umirem.<br />

Taj dogadjaj oznacio je jedno novo poglavlje u mom zivotu...<br />

<br />

Moram na posao, kasnije cu nastaviti post, mislim da je vazno preneti drugima sopstvena iskustva :-)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како излечити лакши облик нервне болести

 

Уколико имате овај тип нервног слома уочићете да вас, као што сам поменула, одређени симптоми, као из позадине, прате цео дан док се други појављују само повремено.На пример, осећај бућкања у стомаку, знојење дланова и убрзани рад срца мање-више су нон-стоп присутни, док грчеви изазвани страхом, палпитације, прескакање срца, напади дрхтавице, губитак даха, вртоглавица и повраћање долазе  у налетима, интервалима. Стални симптоми су они које страх постојано одржава  и стога су хронични, а различити напади последица су страха различитог интезитета и стога су периодични.

 

Лечење симптома обе врсте зависи од неколико једноставних законитости.  Када први пут чујете за њих, помислићете "Ово је превише просто. Мени треба нешто много озбиљније". Упркос томе, мора вам се показати како да примените овај једноставни поступак лечења, а инструкције морате више пута прочитати.

 

Принципи лечења могу се свести на следеће:

 

Суочавање

Прихватање

Препуштање

Пустити да време уради своје.

 

У овом поступку лечења нема ничег мистериозног или необичног, па ипак, чудно је колико много људи све дубље тоне у свој нервни слом због тога што чине управо супротно од наведеног. Осврнимо се укратко на особу описану у претходном поглављу - особу која се плаши телесних сензација које страх изазива - и проценимо да ли је могуће одредити јој поступак лечења.

 

ПРВО, особа бива прекомерно забринута због симптома и како се који од њих појављује, она га детаљно анализира, "ослушкује" их са зебњом. Покушава да се ослободи од тих неугодних осећања  настојећи да се суочи са њима или да их потисне, узрујано тражећи нешто што ће је окупирати и на тај начин поспешити заборав. Другим речима, особа се или бори или бежи.

 

Осим тога, осећа се збуњено будући да не успева да преко ноћи пронађе лек. Наставља да се осврће уназад и брине јер је већ протекло толико времена а лека још увек нема. Осећа се као да ју је запосео неки зао дух којега би се могла ослободити уколико би она сама, или њен доктор знали за штос. Особа је нестрпљива и не може да чека.

 

Укратко, проводи време:

Јурцајући, а не суочавајући се.

Борећи се, а не прихватајући.

"Ослушкује", а не препушта се.

Нестрпљива је по питању времена.

 

Сада допустите да размотримо како се можете излечити суочавањем, прихватањем, препуштањем и допуштањем времену да одради своје.

Прво ћемо размотрити лечење стално присутних симптома, а затим оних који се повремено јављају.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Завршио сам на хитној, а др. није установио ништа нарочито осим убрзаног пулса. Наредних дана кренуо сам да обилазим кардиологе, интернисте, очне... нико није нашао ништа...<br />

Тек накпн тога обратим се психијатру, а он ми са осмехом одговори, ништа страшно - анксиозност, проћи ће мало лекића, шетња итд...<br />

После месец дана догоди ми се напад на послу па у ауту...<br />

на хитној више нису хтели да ме примају :-)<br />

И ту почиње зачарани круг сви ти говоре да ти није ништа, а теби је "нешто"...Џаба налази лекара, гомиле прочитаних текстова са нета...<br />

Почиње борба, трагање за леком, хоћу да будем онај стари... <br />

Иначе пре тога бавио сам се јавним послом, трема(једна врста анксиозности има сличне симптоме) за мене није постојала. Није ми био проблем стати пред хиљаде људи и говорити. Када други клону ја сам био ту да их подигнем, где многи ниси смели ја сам ишао...<br />

И одједном се претворио у малог плашљивог човека , почињеш да се повлачиш, избегаваш друтвене контакте и само размишљаш о својим симптомима , очекујући најгоре... Живот се мења за 360 степени...<br />

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одем у хитну са свим симптомима нервног слома, лекар дешифрује епилепсију и дода страх још јачи!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тај најгори период трајао је шест месеци. Био сам све ушлашенији и исцрпљен. У једном тренутку помислим : "Овако више не иде.Ово није живот.Морам да се активирам, шта буде нека буде..."<br />

Почнем поново да радим, предао сам се томе максимално, и наравно приметим да када сам окуширан другим стварима осећам се добро. То је био тек почетак, али како је време одмицало све сам се боље осећао...<br />

Страх од смрти је био толико снажна паралишућа сила. Схватио сам у међувремену док сам пролазио кроз тај пакао да значајне промене у свом животу морам да направим. И полако све се мења читава животна филозофија, вредности. Једнпставно човек схвати да није све до њега, да не може све да контролише, да постоји много већа сила и поредак и коначно да треба да се препусти....<br />

Све наведено је много лакше рећи него спровести у дело. То је један процес који има свој ток и зашта треба стрпљења. Научени подсвесни обрасци не мењају се тако лако. Симптоми дуго остају и повремено се враћају, али треба научити живети са њима. И они ће полако бити све ређи, али ви неће никада више бити исти. А ко зна зашто је то добро ? :-)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одем у хитну са свим симптомима нервног слома, лекар дешифрује епилепсију и дода страх још јачи!

Не смем ни да помислим како си се осећала. Знам за случајеве где су им преписани кардиолошки лекови...

Мада ја сам негде у подсвести Бога молио да ми пронађу било шта само да знам већ једном шта ми се дешава

Share this post


Link to post
Share on other sites

6. Лечење симптома који су стално присутни

 

 

Прво, обратите пажњу на себе и то како овог тренутка седите у столици. Немам никакве сумње да с напетошћу зазирете од тог унутрашњег осећаја, а да с друге стране, истовремено спремни да пажљиво "ослушкујете" ?Желела бих да урадите управо супротно од тога. Желела бих да се завалите у своју столицу удобно колико год можете, опустите колико је изводљиво, да отромбољите ноге и руке као да су напуњене оловом. Кроз делимично отворена уста удахните полако и дубоко. Сада обратите пажњу и немојте зазирати од сензација које вас узнемиравају. Испитајте пажљиво те сензације, једну за другом, анализирајте их и наглас опишите себи. На пример можете рећи: "Зноје ми се дланови, шаке ми дрхте и осећам се рањиво...." Можда ће вам се ово учинити блесаво  можда ћете се насмејати. Утолико боље. :good2:

 

БУЋКАЊЕ У СТОМАКУ

 

Почнимо са осећањем нервозе у стомаку, тзв. бућкањем. Може се јавити као неугодан осећај дрхтања или се може радити о упорном осећању као да вам неко врелим жарачем џара по стомаку. Немојте напето покушавати да утекнете том осећању. Пустите га да вам се дешава. Опустите се и анализирајте га. Посветите му неколико минута пре него што неколико минута пре него што наставите даље са читањем.

 

Сада када сте се суочили са њим и проучили га, да ли вам се и даље чини тако страшним?  Уколико вас мучи артритис зглобова, са тим болом бисте се вероватно суочили без узрујавања. Због чега вам се онда чини да је бућкање у стомаку толико страшно и другачије од обичног бола? Престаните да га доживљавате као неко чудовиште које покушава да вас запоседне. Схватите да се напросто ради о пренадраженим нервима који подстичу лучење адреналина и да ћете упорним зазирањем само подстаћи прекомерно лучење адреналина који ће још више надраживати нерве да стварају то осећање бућкања у стомаку.

 

... п.с. идем на вечерам ускоро 8086.gif :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

...Док будете испитивали и анализирали осећање бућкања, може се догодити нешто чудно: мисли ће вам одлутати. Та "ствар" која се чинила као нешто ужасно док сте били напети и покушавали да је се отарасите, мигољиће се вашој пажњи када увидите шта је у ствари - ништа више од необичног телесног осећаја који нема велики медицински значај и који не може створити велику штету.

Дакле, прихватите да за сада морате да живите са тим. Прихватите то као нешто што ће бит са вама неко време - наиме, док се не опоравите -

али што ће се на крају повући уколико допустите да време одради своје и превладате потребу да узнемирено пратите то осећање. Но, немојте упасти у грешку очекујући да ће ова сензација нестати чим престанете да је се плашите. Ваш нервни систем још увек је преморен и биће му потребно време док се не опорави, као што је и сломљеној нози потребно време да се залечи. Међутим, како будете напредовали и све мање се плашили бућкања у стомаку, не трудећи се да сеизлечите тако што ћете покушавати да га ставите под контролу, како га будете прихватали, више ће вас интересовати и друге ствари па ћете постепено све мање обраћати пажњу на то да ли га тренутно има или нема. То  је  пут  опоравка. Истинским прихватањем ви раскидате врзино коло страх - адреналин - страх, или, другим речима, врзино коло бућкање - адреналин - бућкање.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...