Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

1. stvar je u tome da nije ukrapirao da je covek stvoren, i to stvoren smrtnim,nemocnim,

-Човек није створен смртним, то је постао својим избором....

_________________________________________________________________

2. tako, da buduci da čovek nikako ne moze sam prevazici svoju prirodu, onda mora i moze jedino uz pomoc boziju, tako da bog po blagodati znaci: imati besmrtnost, svemogucnost, ali imati je tako sto si je dobio od drugog i nije proizvod tvojoj sbosobnosti i napora.

али јесте "производ" слободне одлуке човека, јер Бог ништа на силу Не Чини, па ни благодат Не Даје нити Нуди, ако то човек бар једном, чак и пред саму смрт, од Бога не затражи.....

___________________________________________________________________________________

3. bez obzira sto si ti bio nesposoban ili nisi imao mogucnost da se obogatis svojim radom, a imao si bogatog rođaka koji ti dao veliko bogatstvo... i ti si onda bogat po blagodati, ali to nista ne menja, ti opet mozes da kupis sta pozelis... :)

Поређење је мало.....али свеједно, ако човек никад није ЖЕЛЕО да буде богат, шта ће њему бити богато наследство: радост или мука?

1. nije ovde ni bitno kakvim je covek stvoren, bitno je da je stvoren, tako da se radi o delovanju drugog na coveka, tj o bozijoj blagodati da coveku da bice, tj stvori ga iz nebica.

2. ne radi se ovde o tome, naravno da je slobodna covekova volja kljucan faktor, ali ja ovde govorim, nego o covecanskoj prirodi, sta je potrebno da ona vecno postoji, tj objasnjavam znacenje termina '' bog po blagodati''

3. ovde se radi o coveku koji zeli da bude bogat...

ti si izgleda promasio temu. nije tema o tome hoce li se svi spastiti bez obzira na slobodnu volju i zajednicu s bogom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. nije ovde ni bitno kakvim je covek stvoren, bitno je da je stvoren, tako da se radi o delovanju drugog na coveka, tj o bozijoj blagodati da coveku da bice, tj stvori ga iz nebica.

2. ne radi se ovde o tome, naravno da je slobodna covekova volja kljucan faktor, ali ja ovde govorim, nego o covecanskoj prirodi, sta je potrebno da ona vecno postoji, tj objasnjavam znacenje termina '' bog po blagodati''

3. ovde se radi o coveku koji zeli da bude bogat...

ti si izgleda promasio temu. nije tema o tome hoce li se svi spastiti bez obzira na slobodnu volju i zajednicu s bogom.

"....nije tema o tome hoce li se svi spastiti bez obzira na slobodnu volju i zajednicu s bogom."

Опрости, а из ког си дела мог писања Теби, дошао до овог закљчка?

3. ovde se radi o coveku koji zeli da bude bogat...

Онда у реду, мада би се из Твог одговора могло извести много више далеко различитијих закључака, јер нигде није назначено слободна жеља човека да буде "богат" ..

1. nije ovde ni bitno kakvim je covek stvoren, bitno je da je stvoren, tako da se radi o delovanju drugog na coveka, tj o bozijoj blagodati da coveku da bice, tj stvori ga iz nebica.

Изузетно је битна спознаја да Божија воља није била да човек буде смртан, уз све остало што си написао и са чиме се слажем. Кад не би било битно да је човек својом вољом и непослушањем Богу довео до пале природе, а да Је Бог и поред тога Наставио Да неизмерно Воли човека, онда ни жртва Христова не би имала смисла, нити би била јасна Благодат Божија.

А иначе да се подсетимо, верујем, искрених недоумица човека

Deluje mi besmisleno, kako covek ostvaruje zajednicu i kako on zaista raste u bogoliko bice, ako mu nije dato da deli sustinu sa Bogom?Bog je onda zaista Bog, i sva ta prica da covek postane bog(po blagodati) je prazna jer covek uvek ostaje mali, kao neka siromasna kopija ikone Bozije buduci da je izopsten iz sustine Bozije, a Bog je upravo zajednica Tri Licnosti tako sto su iste, jedne i ne razdeljive sustine.

Ja vas molim da ne shvatite moje pitanje kao plod moje gordosti iako sam svestan da je imam u izobilju.Ovo je pitanje deteta koje je izgubilo cvrstu veru i molitvu jer je ostalo bez odgovora na pitanje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
"..."....nije tema o tome hoce li se svi spastiti bez obzira na slobodnu volju i zajednicu s bogom."

Опрости, а из ког си дела мог писања Теби, дошао до овог закљчка?

3. ovde se radi o coveku koji zeli da bude bogat...

Онда у реду, мада би се из Твог одговора могло извести много више далеко различитијих закључака, јер нигде није назначено слободна жеља човека да буде "богат" ..

1. nije ovde ni bitno kakvim je covek stvoren, bitno je da je stvoren, tako da se radi o delovanju drugog na coveka, tj o bozijoj blagodati da coveku da bice, tj stvori ga iz nebica.

Изузетно је битна спознаја да Божија воља није била да човек буде смртан, уз све остало што си написао и са чиме се слажем. Кад не би било битно да је човек својом вољом и непослушањем Богу довео до пале природе, а да Је Бог и поред тога Наставио Да неизмерно Воли човека, онда ни жртва Христова не би имала смисла, нити би била јасна Благодат Божија.

gledam ovo, ali ne znam da li postoji neko nejasno pitanje, koje se tice teme a da nije odgovoreno na njega s moje strane... ako postoji ti mi kazi koje, pa cu odgovoriti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

gledam ovo, ali ne znam da li postoji neko nejasno pitanje, koje se tice teme a da nije odgovoreno na njega s moje strane... ako postoji ti mi kazi koje, pa cu odgovoriti.

Опрости ако је мој одговор на било шта друго изгледао осим на покушај појашњења евентуалних супротности између Твог и мог писаног размишљања.

Одреаговао сам зато што си цитирао пост мени заиста драгог брата "Драгише", а који је у свом ранијем писању изразио своје мишљење о мом писању, као некаквом ако се добро сећам "вортању", шта год то значило....па ето, да не буде да ћутњом показујем како бих ипак да "вортам"....

Share this post


Link to post
Share on other sites
Опрости ако је мој одговор на било шта друго изгледао осим на покушај појашњења евентуалних супротности између Твог и мог писаног размишљања.

sve je u redu,

i meni je tvoje pisanje licilo na pojasnjenje nekih nasih, mozda, razlicitih teoloskih gledista...

samo mi se ucinilo da smo malo skrenuli sa teme

pa sam zato pitao ako ima nesto sto se tice nejasnoca koje je postavljac teme izneo. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
hm, mozda sam i ja preterao, jednostavno izgleda svi imamo neki svoj nacin izrazavanja i pisanja....sta da radim kad sam "bosanac"

mozda jesi, mozda i ne, ali svakako si ukazao na problem, tj da tako imaju ljudi obicaj da nekom objasnjavaju nesto sto ni njima nije jasno.

i sad nije problem sto nekom nesto nije jasno, ali neka kad pise lepo naglasi da on to tako razume, i da ni sam nije bas siguran, i da samo deli svoje misli, a ne pojasnjava... jer ako slep slepog vodi, obojica padnu u provaliju.

ovde sad ne govorim ni o kom konkretno, vise govorim kao o pojavi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

meni nije uopste to koliko ko zna, mada sam i to bezveze spomenuo, nego mi je vise sto mi kao crkva nismo u stanju da pomognemo coveku ako ima dilemu, to me uzasno nervira...pa ko ce onda?

znam da zvuci gordo ali zaista ko onda treba da svedoci i pomaze ako ne oko nicega ono bar oko toga. besplatno smo dobili valjda treba i da dajemo sirokom rukom...

Share this post


Link to post
Share on other sites

meni je "preimucstvo Licnosti u odnosu na prirodu u slucaju "bozije prirode" " prilicno jasno (ali ko moze reci potpuno?). sva Hristoloska i Sotiroloska pitanja i odgovori se susrecu u ovome.

Не сумњам да је Теби у потпуности јасно, а веруј ми да је и мени потпуно јасно...Да ли је оном ко је поставио тему ово што си написао јасније, од писања осталих, па и моје маленкости?

Но свеједно, Богу хвала, колико закључујем међу нама двојицом тројицом и нема некаквих значајних размимоилажења у односу на коначност, осим у проступу и терминологији.

Али где наме је постављач теме "нестао"?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не сумњам да је Теби у потпуности јасно, а веруј ми да је и мени потпуно јасно...Да ли је оном ко је поставио тему ово што си написао јасније, од писања осталих, па и моје маленкости?

pa zato je i bilo upuceno u formi pitanja ne njemu nego vama kojima je jasno.

u svakom slucaju stvarno sta bi sa coekom?

Share this post


Link to post
Share on other sites

evo kako ja ovo razumem:

čovek će kada nastupi carstvo bozije, posle vaskrsenja, postati bog po blagodati, a to znači da ce mu bog dati sve što može da se da, tj neće čoveku ništa zafaliti, pa da kaze: zasto nemam ovo ili zašto nisam ovakav.

a to što se kaze da ce biti bog po blagodati, to je zato što čovek ne može postati bog sam od sebe, svojom sposobnostima.

suština ožnačava prirodu, tj neku nužnost koju čovek nasleđuje rađanjam. znači, kad se čovek rodi, njemu je u prirodi da stari, i na kraju umre, hteo on ili ne... tako da čovekova priroda predhodi čovekui unapred ga odredjuje.

a božija sustina nije posledica nikakve nužnosti, vec je posledica slobodne volje bozije, tj: bog je takav kakav je zato jer on to slobodno bira, a ne jer mu tako priroda tj suština diktira, tako da mozemo reci da kada je bog u pitanju ličnost predhodi suštini tj prirodi(tj da bog je znad svoje prirode i da on njoj odrecuje kakva ce biti a ne ona njemu, npr on je po prirodi besmrtan, ali ako pozeli moze umreti, nista mu nije nemoguce i nista ga ne ograničava).

međutim, bog nam daje mogućnost da svoju prirodu promenimo, da je obožimo i zato cemo ako budemo u zajednici ljubavi sa bogom postati bogovi, to bog blagodati, znaci da ćemo tu novu bozansku prirodu dobiti na poklonn od boga, i da on nije stečena tako sto smo mi izumeli neki lek za besmrtnost i svemogucnost, nego nam bog dao.

Bravo brate, super odgovor.

.hvala.

Share this post


Link to post
Share on other sites

međutim, bog nam daje mogućnost da svoju prirodu promenimo, da je obožimo i zato cemo ako budemo u zajednici ljubavi sa bogom postati bogovi, to bog blagodati, znaci da ćemo tu novu bozansku prirodu dobiti na poklonn od boga, i da on nije stečena tako sto smo mi izumeli neki lek za besmrtnost i svemogucnost, nego nam bog dao.

Нећемо ми добити никакву божанску природу ни по баби ни по стричевима што би рекао народ, тј ни по суштини ни по поклону. Божанска природна није доступна ни нашим напорима ни Божијим даром.

Нигдје се ни у писму не помиње термин да ће човјек постати Бог. То је било не замисливо рећи тадашњим Јеврејима. Касније је монашко богословље разрадило тај појам Бога по благодати, али то се искључиво односи на добијање тих самих благодати, а што је у Јеванђељу компарација са уљем које с додаје у свјетиљке да горе. Свјетиљек су човјек, уље је благодат која ти освјетљава твој однос са Богом и чини да Бога подносиш у љубави. Дакле обожење или постајње богом по благодати подразумјева примање тих дарова, дарова који се дају преко Духа Светога. Речено је и да смо удови тијела Христовог, да смо накалемљни на чокот који је Христос и да црпимо живу воду, која даје живот вјечни не од себе него од Христа, али човјек по природи остаје човјек.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нећемо ми добити никакву божанску природу ни по баби ни по стричевима што би рекао народ, тј ни по суштини ни по поклону. Божанска природна није доступна ни нашим напорима ни Божијим даром.

Нигдје се ни у писму не помиње термин да ће човјек постати Бог. То је било не замисливо рећи тадашњим Јеврејима. Касније је монашко богословље разрадило тај појам Бога по благодати, али то се искључиво односи на добијање тих самих благодати, а што је у Јеванђељу компарација са уљем које с додаје у свјетиљке да горе. Свјетиљек су чудска природа, уље је благодат која ти освјетљава твој однос са Богом и чини да Бога подносиш у љубави. Дакле обожење или постајње богом по благодати подразумјева примање тих дарова, дарова који се дају преко Духа Светога. Речено је и да смо удови тијела Христовог, да смо накалемљни на чокот који је Христос и да црпимо живу воду, која да је живот вјечни не од себе него од Христа. Човјек по природи остаје човјек.

atanasije veliki je rekao: bog je postao covek da bi covek postao bog.

a sto se tiče prirode ili suštine: ako si besmrtan, svemoguc, sveznajuc, onda si bog. kad kazemo da cemo biti bog po blagodati to se odnosi na to da ce nam bog dati sve ovo i jos vise.

a bog i nema neku određenu prirodu(pa da nam da tu prirodu), nego je on svemoguca licnost, iz iz te njegove licnosti proiziliazi njegova sustina.

Share this post


Link to post
Share on other sites

atanasije veliki je rekao: bog je postao covek da bi covek postao bog.

a sto se tiče prirode ili suštine: ako si besmrtan, svemoguc, sveznajuc, onda si bog. kad kazemo da cemo biti bog po blagodati to se odnosi na to da ce nam bog dati sve ovo i jos vise.

a bog i nema neku određenu prirodu(pa da nam da tu prirodu), nego je on svemoguca licnost, iz iz te njegove licnosti proiziliazi njegova sustina.

Ovaj brat je pametan, slusajte ga :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа.   Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот.   Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем.   Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др.   Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве.   Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека.   Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу.   За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми.   Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме.   У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења.   Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Православна академска теологија била је, према речима оца Георгија Флоровског, ''у вавилонском ропству'' западне мисли од XV до краја XIX века. Она је углавном настојала да опонаша споља наметнуте догматске обрасце, који ни на самом Западу више нису били актуелни. Срж православног предања била је сачувана кроз живу искуствену теологију литургијског присуства Христовог, као и кроз теологију молитве Исусове. Временом је богато аскетско наслеђе, нарочито у Русији, почело да осваја и академску мисао. Први корак ка томе био је ''Катихизис'' светог митрополита московског Филарета (1772-1867), који је својом утемељеношћу на духу и речима светих отаца у знатној мери надилазио тадашње академске стандарде.
       
      Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа.   Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот.   Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем.   Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др.   Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве.   Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека.   Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу.   За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми.   Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме.   У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења.   Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света.   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
    • Од Александар Милојков,
      На овој теми истражићемо тријадолошке аналогије које Свети Августин износи у свом De Trinitate, са циљем да продремо у разумевање његове тријадологије.
       
      Молим форумаше који нису довољно упућени у проблематику да се уздрже од коментара. Наравно, то не значи забрану коментарисања и постављања питања. То је само позив на смирење.
×
×
  • Create New...