Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Deluje mi besmisleno, kako covek ostvaruje zajednicu i kako on zaista raste u bogoliko bice, ako mu nije dato da deli sustinu sa Bogom? Bog je onda zaista Bog, i sva ta prica da covek postane bog(po blagodati) je prazna jer covek uvek ostaje mali, kao neka siromasna kopija ikone Bozije buduci da je izopsten iz sustine Bozije, a Bog je upravo zajednica Tri Licnosti tako sto su iste, jedne i ne razdeljive sustine.
Ja vas molim da ne shvatite moje pitanje kao plod moje gordosti iako sam svestan da je imam u izobilju.Ovo je pitanje deteta koje je izgubilo cvrstu veru i molitvu jer je ostalo bez odgovora na pitanje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

pogledaj sta kaze Sv. maksim Ispovednik u Sagledateljnim poglavljima. Ako proniknemo u receno, mozemo dobiti odgovor na tvoje pitanje.

68. Све док се налази у овом животу, [човек] има само делимично познање и пророштво и залог Светога Духа, ма колико да је савршен по овдашњем стању у делању и сагледавању. То стање ће једном достићи савршенство, када ће се достојним истина показати лицем у лице, тј. каква је само по себи. Тада они неће имати само део пуноте, већ ће саму пуноту носити у себи по заједничарењу. Јер, апостол говори да ће тада сви (тј. спасени) достићи у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол.2,3). По њеном појављивању ће престати оно што је делимично (l.Kop. 13,10).

69. Понеки ишту [да сазнају] какво ће бити стање оних који ће достићи савршенство у Царству Божијем. Да ли ће, наиме, и тамо постојати напредовање и прелазак (ка све бољем), или ће се одржавати непромењиво стање које је установљено? Каква ће тада бити тела и душе и како да се о томе мисли? Ако се размисли, на то би се могло рећи следеће. У односу на телесни живот, храна има двојако значење: она служи и за раст и за одржавање оних који се хране. Све док не постигнемо меру телесног узраста, ми се хранимо ради рашћења. Када се, пак, заустави у рашћењу, тело се већ храни ради одржавања. И у односу на душу храна има двојако значење. Док напредује, она се храни врлинама и сагледавањима, пролазећи све постојеће и ходећи ка мери раста пуноте Христове. Доспевши до ње, она се зауставља у напредовању и узрастању наведеним средствима, храњена непосредно већ нетрулежном храном на начин који превазилази разумевање (који је можда баш због тога виши и од узрастања). Она храну већ прима само ради одржавања даног јој боговидног савршенства и ради изјављивања безмерне сладости која долази од ње. Добијајући од ње свагда једнако благобиће, она постаје бог по причешћу Божанственом благодаћу, престајући са свим умним и чулним дејствима. Она уједно чини да се прекидају и сва природна дејства тела, које се обожује заједно са њом у мери која му је доступна. Јер, кроз душу и тело просијава једино Бог, који преобиљем славе савлађује њихова природна обележја.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Питање је добро и питање је егзистенционално. Да бисмо ово разумели потребно је да знамо догмат 4. Васељенског Сабора о двема Природама у Христу- Божанској (да је потпуни Бог), и човечанској ( да је потпуни човек). Кључ за разумевање православне христологије је разумевање овог домагмата који, како рекох, има егзистенцијалне последице за нас људе.

За почетак, док се тема не развије важно је знати да је људска природа створена (није вечна) и да је божанска природа вечна (али јој у онтолошком смислу претходи Личност Бога Оца). Самим тим ту је непремостив јаз. Али тај проблем је решен у Личности Христовој...

Причамо даље касније...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Вратимо се на тему. Питање је, рекох, добро и многи су га поставили.

За почетак предлажем да се прочита књига Седам стубова Премудрости ( о седам васељенских сабора) https://www.pouke.org/library.php?cid=65&id=945&do=view

конкретно 4. Васељенски сабор.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Deluje mi besmisleno, kako covek ostvaruje zajednicu i kako on zaista raste u bogoliko bice, ako mu nije dato da deli sustinu sa Bogom?Bog je onda zaista Bog, i sva ta prica da covek postane bog(po blagodati) je prazna jer covek uvek ostaje mali, kao neka siromasna kopija ikone Bozije buduci da je izopsten iz sustine Bozije, a Bog je upravo zajednica Tri Licnosti tako sto su iste, jedne i ne razdeljive sustine.

Ja vas molim da ne shvatite moje pitanje kao plod moje gordosti iako sam svestan da je imam u izobilju.Ovo je pitanje deteta koje je izgubilo cvrstu veru i molitvu jer je ostalo bez odgovora na pitanje.

Питање је интересантно и врло важно, али молим Те да би могли да дискутујемо, напиши одређенијешта подразумеваш под изопштењем човека из суштине Божије и како си то препознао или препознајеш?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање је интересантно и врло важно, али молим Те да би могли да дискутујемо, напиши одређенијешта подразумеваш под изопштењем човека из суштине Божије и како си то препознао или препознајеш?

Tako sto sam vise puta procitao da covek postaje bog po blagodati a ne bog po sustini.A mene zanima zasto?Zasto mi Bog ne daje da budem deo njegove sustine?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-
Tako sto sam vise puta procitao da covek postaje bog po blagodati a ne bog po sustini.A mene zanima zasto?Zasto mi Bog ne daje da budem deo njegove sustine?

Најпре, да ли знаш шта значи израз суштина? То је веома битно.

Друго, Божанска суштина је НЕСТВОРЕНА, вечна. Наша човечанска суштина је СТВОРЕНА. То су две различите стварности. Нешто што није вечно не може постати по природи (суштини) вечно самим тим што није вечно, што је створено. Зато може по благодати, љубављу Божијом. Тако је и у Христовој личности било ДВЕ ПРИРОДЕ, које се нису слиле и направиле нешто треће.

Када би се човечанска природа слила у божанску, онда човечанска не би ни постојала јер би је божанска "прогутала". Онда тај мали човек заиста не би постојао као конкретна личност.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најпре, да ли знаш шта значи израз суштина? То је веома битно.

Друго, Божанска суштина је НЕСТВОРЕНА, вечна. Наша човечанска суштина је СТВОРЕНА. То су две различите стварности. Нешто што није вечно не може постати по природи (суштини) вечно самим тим што није вечно, што је створено. Зато може по благодати, љубављу Божијом. Тако је и у Христовој личности било ДВЕ ПРИРОДЕ, које се нису слиле и направиле нешто треће.

Када би се човечанска природа слила у божанску, онда човечанска не би ни постојала јер би је божанска "прогутала". Онда тај мали човек заиста не би постојао као конкретна личност.

Ali ja tako razumem da i kada stupi vecnost, kada covek stupi u odnos sa Nestvorenim nece mu biti dato da bude ucesnik u toj ne razdeljivoj sustini koju imaju Otac, Sin i Sveti Duh.

I zasto je taj covek mali, i zasto je takav da nesto moze da ga proguta?

Share this post


Link to post
Share on other sites

па мало ли је, поготово што је човеку дата шанса да постане бог по благодати и учестувје у нераздељивој несливености своје личности са личностима Свете Тројице ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tako sto sam vise puta procitao da covek postaje bog po blagodati a ne bog po sustini.A mene zanima zasto?Zasto mi Bog ne daje da budem deo njegove sustine?

Не знам где си прочитао да "човек постаје Бог", па о томе не могу коментарисати. Такође не знам шта Ти сматраш под "суштином Бога" , а чини ми се да је то доста важно у Твом осећању да Ти Бог Не Даје да будеш део Његове Суштине.

Ми верујемо Је Бог Творац свега видљивог и невидљивог и говорећи Символ Вере то и потврђујемо. Из тога следи да су СВИ људи створени вољом Бога. Из Светог писма сазнајемо да су људи створени по лику и подобију Божијем. За Твоју недоумицу интересантно је "подобије". Светом тајном Крштења, сви дотадашњи греси су опроштени и у том тренутку новокрштени је једнак човечанској природи Христа - човек, али без греха. Од тог трена па све до краја земаљског живота, крштени људи се труде да живе са Богом, по Богу и Бога ради, да би по Његовој милости и благодати, по другом Христовом доласку Васкрсли и вечно у Царству Небеском живели. Због читаве пале природе, само у трену Крштења смо једнаки човечанској природи коју је и Христос имао зато надаље са Богом живимо и хранимо се Богом, Причешћујући се, јер без Божанских енергија које добијамо Светим Причешћем , једноставно не би смо могли живети по Богу (Свето Јеванђеље) - не би се могли "уподобљавати" Богу, самим тим не би смо ничим показали да имамо искрену и слободну вољу да живимо Бога ради. Бог Љубав Не Намеће Себе човеку, тако да можемо очекивати, да би малопређашње наведено живљење било показатељ Богу, да ли ми заиста хоћемо са Њим у вечност или не. И поред свега, остаје да ће само Он Одлучити ко ће бити са Њим а ко Не, по својој милости и свом промислу.

Већ првим Причешћем ми постајемо заиста део Тела, Које Нема граница, које је заступљено свуда по планети, Коме је Христос глава. Надаље живимо у циљу да постанемо Богочовек, како св.Николај (Велимировић) пише, али не човек-Бог. Део смо Бога, али нисмо Бог.

Напомињем да нисам ни теолог ни свештеник, тако да је свака корекција и преиспитивање мог писања пожељна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Схвати то кад се каже бог по благодатин не значи ништа бог у правом смислу те ријечи. Бог је Бог, Онај које јесте, Отац -Син-Св.Дух

То благодати можеш схватити и по части. Дакле то подразумјева да је човјек почашћен могућношћу учешћа пребивања с Богом након васкрсења. Човјек остаје човјек по суштини, почашћен је титулом мали бог, или бог по благодати. Сама ријеч каже, дато му је неко благо, то благо су божански дарови...живот вјечни, љубав, мир, созрецање радости које никад не пресушује.

Рецимо ро бог по благодати је као кад би извршни директор НБА асоцијације тебе учинио кошаркашем по части. То не значи да ти је Усадио вјештине Коби Брајанта, већ си само добио пропусницу да уђеш на неки НБА семинар на коме ћеш учествовсти и уживо упознати кошаркаше.

Или рецимо да те директор Луфтханзе, начини пилотом по части, то не значи да ти је усадио вјештину пилотирања, већ си добио могућност да присуствујеш као гост у кокпит кабини и да ћаскаш са пилотима током лета. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа.   Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот.   Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем.   Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др.   Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве.   Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека.   Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу.   За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми.   Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме.   У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења.   Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Православна академска теологија била је, према речима оца Георгија Флоровског, ''у вавилонском ропству'' западне мисли од XV до краја XIX века. Она је углавном настојала да опонаша споља наметнуте догматске обрасце, који ни на самом Западу више нису били актуелни. Срж православног предања била је сачувана кроз живу искуствену теологију литургијског присуства Христовог, као и кроз теологију молитве Исусове. Временом је богато аскетско наслеђе, нарочито у Русији, почело да осваја и академску мисао. Први корак ка томе био је ''Катихизис'' светог митрополита московског Филарета (1772-1867), који је својом утемељеношћу на духу и речима светих отаца у знатној мери надилазио тадашње академске стандарде.
       
      Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа.   Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот.   Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем.   Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др.   Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве.   Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека.   Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу.   За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми.   Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме.   У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења.   Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света.   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
    • Од Александар Милојков,
      На овој теми истражићемо тријадолошке аналогије које Свети Августин износи у свом De Trinitate, са циљем да продремо у разумевање његове тријадологије.
       
      Молим форумаше који нису довољно упућени у проблематику да се уздрже од коментара. Наравно, то не значи забрану коментарисања и постављања питања. То је само позив на смирење.
×
×
  • Create New...