Jump to content

Архимандрит Софроније (Сахаров)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Лаки, да ли су преводи сви у издању Манастира Хиландара? Или их треба тражити и код других издавача?

Да, све код хиландараца.

Мада, мислим да има и једно издање код "светигоре", али нисам сигуран.

Скоро је потпуно преведен, не зна, да ли је нешто остало.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 51
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Гости
Старац Софроније је мнооооого велики теолог. Право откривење за моју маленкост. Један од ретких који јепотпун у ономе што говори. Не оставља простора за недореченост, за погрешно тумачење. Јасан свима, од доктора до простих, а ипак тако дубок.

У неком Отачнику сам пронашао неког теолога које је критиковао његову онтолошку теологију , ако се добро сећам, баш ћу да прелистам...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У неком Отачнику сам пронашао неког теолога које је критиковао његову онтолошку теологију , ако се добро сећам, баш ћу да прелистам...

ја не знам за то, али могуће.

владика Атанасије га је својевремено мало поткачио због "богоодсутности", али мислим да није био у праву.

Мада, ко зна...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ја не знам за то, али могуће.

владика Атанасије га је својевремено мало поткачио због "богоодсутности", али мислим да није био у праву.

Мада, ко зна...

Писао је Лудовикос нешто о њему, кратак текст, али то није у Отачнику.

Тешко да се старцу Софронију може замерити нешто, а нарочито око ,,богоодсутности"...

Мада, ко зна, тешко је одлучити се између Тасе и Софронија .smesko.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
  • 1 month later...
  • Гости

0018-01-10.jpg

Четири дана пре упокојења, склопио је очи и више није разговарао са нама. Лице му беше сјајно, а не тужно. На њему се осликавао израз благодатног ишчекивања. Имао је исти израз лица, као када је служио свету Литургију. Ни тада није отварао очи, нити изговарао једну једину реч, већ би подигао руку, благосиљајући нас. Благослов је давао ћутке, али сам осећао да нас напушта. Пре сам се молио Богу да му продужи дане овоземаљског живота, управо као што се молимо на литургији светог Василија Великог: «да продужи дане живота». Ипак, током тих дана, иако сам знао да он одлази, почео сам да се молим: «Мој Господе, даруј рабу твоме улазак у Твоје вечно Царство.» Молио сам се речима светог апостола Петра, као што је то записано у његовој Другој посланици (2. Пт. 1, 11).

Тако сам се предано молио: «Молим ти се, Боже наш, даруј рабу Твоме улазак у Твоје вечно Царство и настани га међу његове оце.» Затим бих се сетио имена његових сатрудника, светогорских подвижника, са којима сам знао да је био близак, почевши од светог Силуана, па до осталих отаца. Последњег дана сам га посетио у шест сати ујутру. Била је недеља и служио сам јутарње богослужење, а отац Кирило и други свештеници је требало да служе касније службе. Схватио сам да ће нас напустити тога дана. Почео сам Проскомидију. Требало је да у седам сати почну Часови, а затим и света Литургија. Само сам изговарао речи Анафоре, јер се у нашем манастиру само те речи наглас изговарају. Остатак времена сам наставио да се молим: «Господе, подај слуги Твоме улазак у Царство Твоје».

Ово богослужење је било другачије од свих осталих. Након возгласа: «Светиње светима», отац Кирило је ушао у олтар. Погледали смо се. Почео је да плаче и схватио сам да је отац Софроније отишао. Питао сам га у колико сати се старац упокојио и сазнао да се то догодило док сам читао Јеванђеље. Повукао сам се у страну, јер је он желео да разговара са мном, па је рекао: «Причести верне, а затим их обавести да се старац Софроније упокојио, а затим направи мали помен. И ја ћу учинити исто на другом богослужењу.» Затим сам узео свето Причешће и причестио верни народ. Завршио сам богослужење, а ни сам не знам како. Изашао сам из олтара и обратио се верницима: «Вољена браћо, наш Христос, наш Господ, диван је у светима Својим свих времена, јер Његове речи доносе спасење и решење сваке човекове муке. Дошло је време да учинимо оно чему нас божанствена Литургија учи: да благодаримо, да се молимо и умољавамо. Заблагодаримо онда Господу што нам је подарио таквог оца и помолимо се за његову душу. «Благословен Бог наш», и тако сам почео помен.

Унели смо његово тело у цркву, јер гробница још није била припремљена. Тело је било откривено наредна четири дана, а ми смо непрекидно читали Јеванђеље од почетка до краја, и поново испочетка, као што то и треба да се чини по упокојењу свештеника. Служили смо неколико Литургија, а он је четири дана био ту, на средини цркве. Био је то прави Васкрс! Такав благослов и торжество! Нико није очајавао. Сви су се надахнуто молили.

Један мој пријатељ, архимандрит, који је у току лета провео неколико недеља у манастиру, отац Јеротеј Влахос, записао је: «Беше то ноћ у светогорској пустињи.» Он је сада Епископ Нафпактоса. Дошао је чим је сазнао да се отац Софроније упокојио. И он је осећао исто усхићење и рекао ми је: «Ако отац Софроније није свети, онда светитељи и не постоје.»

Ту су се задесили и неки светогорци, који су дошли да посете старца, али га нису затекли живог. Један од њих је био и отац Тихон из манастира Симонопетра. Сваки пут када би Грци долазили у Енглеску код лекара, долазили су у манастир по благослов од оца Софронија. Многи су се тако исцелили. Трећег или четвртог дана од старчевог упокојења, у манастир је стигла и једна четворочлана породица. Међу њима је био и тринаестогодишњи дечак. Имао је тумор на мозгу и следећег дана је била заказана операција.

Отац Тихон ми рече: «Ови људи су веома узнемирени што су дошли, а нису затекли оца Софронија живог. Зашто не прочиташ неколико молитава за дечака?» Одговорио сам му: «Хајдемо заједно. Ти читај из књиге, а заједно ћемо прочитати неколико молитава у другој капели.» То смо и урадили и отац Тихон ми на крају рече: «Знаш, зашто не одведеш дете да прође испод старчевог одра? Исцелиће се. Беспотребно читамо молитве.» Одговорио сам му да не можемо то да учинимо, јер ће људи рећи да хоћемо да га прогласимо светитељем чим се упокојио. Рекох му: «Уради ти то. Ти си са Свете Горе и нико неће моћи било шта да каже.»

Узео је дечака за руку и провео га испод одра. Следећег дана дечак је отишао на операцију и лекар није ништа пронашао. Завршио је операцију и рекао: «Погрешна дијагноза. Вероватно је била у питању само упала.» Један лекар Грк је такође био уз дечака и носио је снимке главе на којима се видео тумор. Рекао им је: «Сигуран сам да веома добро знате шта ова погрешна дијагноза значи.»

Тај дечак сада има двадесет седам година и одличног је здравља.

Извор: Епархија далматинска

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Читуајући ово, искрсла ми је једна мисао која ми се скоро појавила у глави. Наиме, некако ми је индикативно да је 20. век у ствари итекако богат светитељима и то понајвише подвижницима који су пак говорили о љубави Божијој највише и живели је наравно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оче Иване хвала на тексту.Надам се и даље од тебе, здравим садржајима,како би се предупредили болесни постови од разноразних типова на овом сајту.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нађох један прелеп текст на фејсу. Увек нађем користан текст када ми је потребан. slavabogu

..... "АКО СИ ПАО – УСТАНИ !" .....

[Деветнаесто писмо]

Чедо моје, добио сам твоје писмо и видео у њему твоје неспокојство. Али не тугуј чедо моје. Не буди тако неспокојан. Ако си поново пао – поново устани. Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не

губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.

Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: "Опрости ми Христе мој, човек сам и слаб сам." Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно

расположење покајника говори: "Сагреших, и опрости ми Оче", и на тај начин прогони тескобу. "Зар ја", каже, "нисам човек, и зар нисам слаб ? Шта ја уопште могу да учиним ?" Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости.

Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.

Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење ? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.

Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти када више нико не може да дела. Зато пожури јер је времена мало !

Нека ти ово буде познато: бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.

Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља твога срца. А када је земља натопљена лако ћеш искоренити трње.

из књиге Старца Јосифа Исихаста,

"Изложење монашког опита"

197143_424770394245631_944298712_n.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И ценим да нам ови свети подвижници, међу њима ст. Софроније и Јосиф, а има их да их не набрајам, сведоче и говоре тј. Бог преко њих који је пут православних у данашњем свету. Наравно није то ништа ново, али је ново у смислу људи који то носе и казују да је Христос исти јуче и данас и у бесконачне векове. Негде као да смо то изгубили из вида или нам замиче, измиче...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

На интернету се може наћи књига која садржи преписку између Софронија Сахарова и Георгија Флорофског. Препоручујем свима да је прочитају, књига је одлична.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

http://www.pemptousia.com/videogallery/?v=23

Посебно занимљив је део снимка у којем митрополит Калист прича о необичном типику у манастиру св.Јована Претече у Есексу. Да ли постоје још неки манастири са таквим типиком?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...
  • Гости

Двадесет година од упокојења архимандрита Софронија (Сахарова)

11 четвртак јул 2013

 

starac-sofronije-703x375.jpg

 

11. јула 1993. године, на дан преподобних Сергија и Германа,  валамских чудотвораца, у 97. години окончао се земни живот схиархимандрита Софронија (Сахарова).

 

За многе име о. Софронија постало је познато по књизи ”Старац Силуан”, чији је он аутор. Преподобни Силуан – атонски подвижник нашег века, блажени старац, био је духовни наставник о. Софронија кога је Константинопољска Црква 1988. године прибројала лику светих.

 

Заиста, “чудесна су дела Твоја Господе”: преподобни Силуан упокојио се 1938. године, 24. септембра (по новом календару, 11. по старом), такође на дан сећања на преподне Сергија и Германа Валамских.

 

На двадесету годишњицу упокојења преподобног оца Софроније представљамо једну од његових беседа:

 

 

 

 

Пут ка уподобљености Богу

 

 

Поново се радујем што сам са вама, иако ме је снага потпуно напустила. Неко од вас ми је недавно поставио много питања, на које немам снаге да одговорим, јер ми “не ходимо чврстим знањем, већ вером”- у Божанство Христово. У Француској ме је неки дечак, који ће касније постати свештеник, питао: “А зашто је то тако?”. Не знајући шта да му одговорим, рекао сам: “Зато!”, и он се задовољио тим одговором. И ми се често срећемо са таквом сложеношћу, када смо доведени пред свршени чин, који је и видив и опазив. И када нас неко упита: “А зашто је то тако?”, нисмо кадри да на то дамо одговор. Јер свагда стојимо пред чудом, пред чином Стварања овога света, чином који надилази човека. Човек мора да се приопшти Богу занавек и да наследи пуноту Божанства. Према томе, сваки пут када нас мучи наше незнање и непоимање, одговор је исти: Бог ствара свет сагласно Својој замисли која је за нас непојмива.

 

Ако знамо коначни циљ Божији, ако верујемо у Христа као нашега Творца, као Бога Који је Дух Апсолутни и Беспочетни, ми ћемо се осећати као да ходимо у светлости која нам помаже да се не спотичемо о разно камење – страшно камење свакојаких сумњи. И, следујући заповестима Христовим, ми савршавамо словесно поклоништво, које, ипак, по својој суштини, остаје тајна.

 

Питање: На који начин се телeсни, природни дарови човекови претварају у духовне?

 

Ово питање се јавља у вези са оним што пише Преподобни Јован Лествичник. Он је запазио овакву појаву: има људи, који су страдали од ропства страсним покретима и страстима, али су, на крају, ипак, успели да их победе. Да ли то, онда, испада да онај који није имао ту борбу, и не зна о чему су ту ради? Како то објаснити? Како се, на пример, код Преподобне Марије Египатске, Свете Марије Магдалине и других, телесна љубав, [распламсана] до степена опседнутости, неочекивано претворила у Божанску љубав? А колико је само људи – можда се ради, чак, и о већини! – који остају зацементирани у своме незнању! На ово питање, дакле, не могу да вам одговорим, као што не могу да одговорим и на нека друга питања као што су – “Зашто?” и “Шта чинити?”

 

И сам сам приметио да се они који су обдарени било којим уметничким даром брже надахњују у духовноме животу од оних који те дарове немају и који, чак, понекад и не знају шта значи надахнуће.

 

Али, када сам се дотакао тих питања у разговору са Преподобним Силуаном, све теорије су пале у воду. Поставио сам следеће питање: “Човек може да има извесне способности и таленте. Али, шта да ради ако нема таленте? Он тада ништа не схвата, ни за чим не трага, ни за чим не чезне…”

 

Тада сам се, са Старцем Силуаном, задржао на питању о људима који су опседнути страстима. Код неких људи страсти попримају крајње бурни облик који помрачује ум, и човек тада “чини оно што неће”, како и говори Апостол Павле. И поменули смо неке случајеве монаха који су, кроз подвижнички живот, успели да сломе свој – необуздани, бурни и страсни – карактер и да постану људи кротки и тихи, чак, и у већој мери од оних који су по природи били такви.

 

У том разговору сам упитао Старца Силуана:

 

“Зар, онда, заиста испада да је боље у почетку бити опседнут страстима, па тек, потом, започети битку за чистоту живота, коју захтевају заповести Христове?”

Он ми је рекао:

 

“Они који се боре против своје острашћене природе имају извесну предност, зато што за њих то питање поприма трагични облик и напрегнутост. Али, ако узмемо пример Мајке Божије, онда све наше теорије падају у воду. Она је по природи свагда била кротка и тиха и, будући таква, она је достигла до способности да прими Божанскога Логоса. Без икакве страсне неуравнотежености, Она се од детињства погрузила у молитву и достигла највишу меру савршенства”.

 

Према томе, ако је Мајка Божија, Која уопште није била подложна страстима и Која није страдала ни од какве необузданости, узишла на такав степен кротости и светости, онда из тога произлази да не треба претходно бити носилац великих страсти, сумњи и, уопште узевши, трагичних унутарњих сукоба, то јест онога стања због кога јадикује А. С. Пушкин:

 

Ко ме непријатељском влашћу

 

Из ништавила позва,

 

Ко ми душу испуни страшћу,

 

Ум ми сумњом растрза?

 

То је предивни опис страснога човека!

 

Према томе, ми стојимо пред тајном стварања вечних богова који ће вечно битовати као пријатељи и сродници-браћа Исуса Христа и као деца Небескога Оца, и то је наш циљ. Али, ми се рађамо као они који су од земље узети. Погрузимо се у ову тајну: како то ми, који смо “од земље узети”, сада размишљамо о ономе што припада области духа?

 

Шта се догодило самоме Силуану? Током бурних година младости он је сагрешио са неком женом. У почетку монаштва, по доласку у манастир, имао је искушење. Ми не знамо у ком облику и које снаге, али духовник му је рекао: “Не примај страсне телесне помисли!”, и он је почео да се бори против тога. И током четрдесет и шест година, он није примио ниједну страсну помисао. Како је то могло да се деси ми не схватамо. Сматрао сам неопходним да у његовоме житију укажем на чињеницу да је он био човек изузетне снаге. И будући да је био нормалан и здрав човек, како је могуће да он, током пола века, није примио ниједну телесну помисао? Ми то не можемо ни да наслутимо. Али, њему се то догодило, како је неко правилно приметио, након што му се јавио Христос. Пошто је, у магновењу, доживео то виђење, Силуан је касније говорио да је читаво тело тада његово било испуњено Духом Светим. Али, којом ће љубављу да победе своје телесне страсти они који нису имали тај опит, када сама природа [човечанска] као да принуђава човека на извесне чинове? Закон размножавања (детерађања) је козмички закон. И зато онај ко побеђује тај закон у себи, у извесним аспектима свога живота већ постаје “надкозмичан”, то јест – вечан.

 

Један Енглез, врло образован и добар човек ми је рекао: “Не могу да схватим зашто је грех да волим жену која ми није супруга? Не видим греха у таквој љубави”. И како му то објаснити? Али, видимо да Апостол Павле, набрајајући све грехе који нас одвајају од Бога, највише говори о телесној страсти. Како је дошло до тога да таква врста љубави противречи љубави Божијој? Ми то можемо да потврдимо, чак и на основу сопственога искуства, али да објаснимо – “зашто је то тако? – то не можемо. Зашто је у чину стварања вечних богова био потребан и тај негативни опит, ми то не схватамо. Ипак, Откривење говори да има оних који ће заћи за копрену Осмога Дана.

 

До сада нисмо достигли до стања да будемо слободни од свега – од страсти и свих земаљских облика, од нашега “тела”, да будемо способни за Божански живот. Силуан је на тренутак предокусио Љубав Христову, и то у таквој мери да је зажелео да страда за Христа. Другим речима, то насладошћење Божанском Љубављу је тако силно да човек треба да прође, чак, и кроз мученичку кончину да би га умерио и успокојио…

 

И, опет, не схватамо ништа! И можемо само да ћутимо када разматрамо питање – “како се телесно претвара у духовно?” А ево шта се дешава: у житију Старца [Силуана], на основу његових бележака, написао сам да је он желео да се моли чисто, али да је видео демоне који су испунили његову келију. И када је хтео да се поклони Богу пред иконом, између њега и иконе се испречила демонска приказа огромних размера, која је очекивала да јој се Силуан поклони. И он је сео на столичицу и почео да се моли: “Господе, у чему је ствар? Хоћу да Ти се молим, а не могу?” Господ му је указао на то да је гордост узрок његовога страдања. Тада је Силуан почео да се моли, вапијући к Богу: “Али, помози ми! Шта да мислим и шта чиним да бих се смирио!”. Господ му одговара: “Држи ум свој у аду и не очајавај!”. Шта да кажемо о овим речима? Само једно: у суштини, овде ништа није схвативо – шта уопште значи то “држати ум у аду?”. Међутим, даље код Силуана читамо: “Почео сам да чиним како ме је научио Господ, и ум се мој очистио… и Дух је сведочио спасење”. Тако је он прешао у другачије [духовно] стање, које је ретко ко достигао у историји хришћанске Цркве. Он је прешао у то стање, благодарећи својој вери и дару да чује реч Самога Христа.

 

Тако и ми живимо искључиво вером у Христа, али ништа не можемо суштински да објаснимо ни научно, ни философски, ни аскетички. Почетком Револуције у Русији 1917. године водиле су се расправе о безбожју и министар просвете Луначарски је рекао: “Много сам путовао, посетио многе саборне храмове, видео сам велика дела сликарства, чудесну архитектуру, слушао сам појање у коме сам уживао, али Бога нисам видео!”. Тада је устао један стари лекар и рекао: “Ја сам хирург. Сада сам у пензији, али рећи ћу вам нешто из моје прошлости. Извршио сам много операција и отварања лобање, отварао сам грудни кош, и видео срце, и држао у рукама мозак човеков, али тамо нисам нашао мисао”. Видите, каква тајна! Шта је то мозак? “Комад ткива” – и како се, онда, у њему рађа мисао о Вечности? Али, то је појава сасвим другачије врсте!

 

Према томе, на који начин се страсна љубав претвара у Божанску? Ми знамо да су они који су били опседнути страсном љубављу умирали као њене жртве, а да су само малобројни покајањем успели да пређу на раван Божанске љубави. И тај прелазак од природне, физичке љубави ка љубави Божанској скопчан је са болним процесом дугогодишње подвижничке борбе. Зашто код неких борба против те страсти, коју сваки монах одавно већ не жели, траје тридесет-четрдесет година, а код Силуана је та страст била одсечена за једну једину секунду? Како да објаснимо ту појаву? Са оцем Н. сам неједном, шетајући или седећи, разговарао о томе да нам се, када погледамо око себе, све око нас чини невероватним и “немогућим”. Тако и јесте: ми ништа не схватамо – све је “немогуће”.

 

Али, који закључак да изведемо из свега тога? Старац Силуан говори: “Почео сам да чиним како ме је научио Господ… и ум се мој очистио… и Дух је сведочио спасење”, које је прелазак из димензије времена у димензију Вечности. Тако је, данас, и са нама: ми не можемо, уистину, ништа да објаснимо, али када заповест Христову примимо као једини закон целога нашега битија – и временскога, и вечнога – тада почињемо да ходимо путем ка ономе што већина људи, који не испуњавају заповести, не може да схвати. А бива овако: када испуњавамо ове заповести, дух који оне садрже, на неки чудан начин, постаје наше стање. И тада се све у нама мења и сви процеси нашега унутарњега битија постају другачији. Али, најтежи момент овога питања, ипак, остаје: ако је Силуана посетио Господ и дао му такву силу да, током пола века, упркос изузетно снажноме телу, он ниједном не прими телесну помисао, шта ми да радимо? Неки кажу: “Треба Сам Господ да дође к нама, да се усели у нас и дела у нама како је заповедио, зато што ми, по својој вољи и својим подвигом, не можемо да дођемо у то стање”. А ако ми то не можемо сами да постигнемо, каква би то била, онда, неправда од стране Бога да нас осуди, и то, чак, на вечне муке! Свакочасовни опит нашега живота показује нам да кроз нас струје енергије које су нам непознате, које проузрокују ове или оне покрете у нама. Човек је биће “покретано од стране другога”. Ако смо ми такви,зашто, онда, потпадамо под Божију осуду? То људи не могу да схвате. Ако би човек био лутак кога, у потпуности, покреће туђа воља, онда би Бог био нечастан. Ако се Преподобни Силуан молио за цели свет са усрдним плачем, зашто други немају такву молитву, већ се само он молио на тај начин ? Философски гледано, ми не можемо сами да пређемо од нашега телеснога живљења ка животу чистога духа… Када кренете истинитим путем – којим је Сам Господ заповедио [да се иде] – “не саплићући се ни о какво камење” (како иначе бива када ходимо ван светлости заповести), наш живот задобија другачији карактер. И тада наше телесно стање прелази у духовно. Како је то могуће, не схватам. Како тело постаје дух – то је за мене необјасниво!

 

Запало ми је да будем духовник на Светој Гори где се подвизавају хиљаде људи да би испунили заповести Христове. Видео сам најпростије људе, који нису имали никакво спољашње овосветовно образовање, али који су обитавали у стању благодати: и њихови покрети, и њихове реакције на догађаје били су другачији, не као у других људи. Када се монах сусретне са било којим грубим човеком, тај човек у њему изазива састрадање и монах се моли за њега: “Господе, исцели човека, раба Твога”. И он молитвом прелази са једнога човека на многе људе и од многих људи на целога Адама. Таквог поступка можемо да се придржавамо и да га примењујемо, чак, и у нашем животу. Али, како се то остварује? Наравно, присуствовањем Божијим [у нама]. Ако се уздржавамо од нечистоте коју Бог не воли, онда нам Он долази и Њему је тада пријатније да буде са нама. Но, ако примамо рђаве помисли, Богу је тешко да буде са нама, будући да нема никакве сагласности и никакве хармоније између Духа Бога нашега и нас самих. Данас ћемо се, зато, задржати на овој недоумици – ми, заиста, ништа не знамо. Живео је генијални човек у [Старој] Грчкој – Сократ који је рекао: “Знам да ништа не знам”.

 

Тако и ми, Хришћани, знамо само то да испуњавање заповести Христових доводи до одређених учинака: управо до тога да човек прелази од димензија земаљских ка димензијама вечнога живота спасених. И када Хришћанин види човека који чини зло, у њему се природно рађа састрадање према таквоме човеку као према ономе који је обузет смрћу. Ми познајемо то стање, али не можемо да објаснимо на који начин оно бива. Према томе, могуће је извући следећи закључак из наше данашње беседе: “Знам да ништа не знам. Међутим, ако живим по заповестима Христовим, обузима ме огањ Његове љубави”. Тако се телесна љубав претвара у љубав Божанску управо кроз веру у Христа и кроз испуњавање Његових заповести.

 

Силуан је говорио да мало тога знамо из живота Мајке Божије на земљи и да не можемо да разумемо пуноту Њене љубави према Сину и Богу Њеном. “Али, знамо, да што је већа љубав, то је веће страдање душе”. Према томе, ако ступамо на монашки пут са љубављу према Христу, на потпуно природан начин бива да наш дух страда од бола. Силуан даље говори: “Што је пунија љубав, то је пуније познање Бога”. То значи да у стању љубави ми познајемо Бога – Љубав. И наставља: “Што је жаркија љубав, то је пламенија молитва”. И све те три тврдње ме поражавају када их читам, али најснажнији утисак производи последња, четврта тврдња, која је, заиста, већ натчовечанска: “Што је савршенија љубав, то је светији живот”.

 

Ако је Мајка Божија била разбуктана огњем савршене љубави, онда отуда природно следи да су сви Њени покрети мисли и срца били свети. И, на тај начин, ми заиста постајемо богомпокретни зато што таква љубав више није човечанска, већ беспочетна љубав Самога Бога. Та Божанска Љубав постаје садржај нашега сопственога живота. И када познамо ово и када достигнемо ово стање, тада од нас одступају све недоумице. И како је рекао Господ: “Када Ме будете видели, у тај дан Ме нећете питати ништа” Међутим, ми смо за сада у процесу борбе против страсти. И не треба себе да правдамо ни за какве своје поступке и речи: монах треба да буде строг према себи. Када знамо мисли Христове, свако одступање од Христових заповести сматрамо преступом.

 

Ми ћемо опет и изнова говорити о томе на који се начин у нама саздаје уподобљеност Христу. У тропару Преподобнима се каже: “У теби се, оче, спасе оно што је по образу; узевши крст, за Христом си пошао. Презиру спрам тела пролазнога учио јеси и бризи о души бесмртној; стога се, оче преподобни, дух твој са Ангелима радује…” Када кажемо: “Преподобни оче Силуане, моли се Богу за нас!”, ми тврдимо да се он уподобио Христу, и то веома уподобио, поставши “преподобан”. У грчкоме језику та реч не постоји и, у том смислу, више волим тропар на црквенословенском него на грчком, зато што не носи у себи ту идеју: у почетку по образу саздани и, потом, уподобљени. Како да постанемо “подобни”, и још више од тога -”преподобни”, “веома подобни”? Овај тропар у себи носи велики смисао – управо тако треба да живимо: монаси треба да живе “преподобним” животом… Сваки човек има свој сопствени пут, али свако – по науму Божијем – треба да се уподоби Христу у свему и да постане преподобан. И ја се зато молим да сви ви постанете преподобни оци и преподобне матере…

 

Кушања су друго питање. И ми ћемо покушати да се тога питања дотакнемо са великим трепетом, јер кушања престају тек на висотама крајњих одлука. Када се живот човеков нађе на самоме крају, човек је одговоран за сва своја дела. И њему предстоји да се одлучи и да се определи за сву Вечност…

 

 

 

Преузето из књиге “Духовне беседе”, Манастир Хиландар



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...