Jump to content

Српска поезија

Оцени ову тему


Guest ja

Препоручена порука

Pero Zubac

MOSTARSKE KIŠE

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,

jao kad bih znao sa kim sada spava,

ne bi joj glava, ne bi joj glava,

jao kad bih znao ko je sada ljubi,

ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,

jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije

još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,

sve sam joj govorio.

I plakala je na moje ruke, na moje reči,

govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,

telo ti zdravo što se praviš svetica,

a padale su svu noć neke modre kiše

nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.

Pitala me je imam li brata, šta studiram,

jesam li Hrvat, volim li Rilkea,

sve me je pitala.

Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako

sačuvaj Bože,

da li je volim, tiho je pitala,

a padale su nad Mostarom neke modre kiše,

ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

al' nije htela to da čini,

nije htela il' nije smela,

vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima

njene oči ptica, njena bedra srna,

imala je mladež, mladež je imala,

ne smem da kažem,

imala je mladež, mali ljubičast,

ili mi se čini.

Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,

volim li Rilkea - sve me je pitala,

a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva

zvonile kapi

i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,

Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.

Njene su usne bile pune kao zrele breskve,

njene su dojke bile tople ko mali psići.

Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,

Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,

De Gol, Gagarin i koještarije,

sve sam Joj govorio,

ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,

svuda sam je vodio,

u pećine je skrivao, na čardak je nosio,

pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,

pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,

što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,

smejala se tako vedro, tako nevino,

ko prvi ljiljani,

u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav

pod teškim turbetom;

na grob Šantićev cveće je odnela,

malo plakala, kao i sve žene,

svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,

pišem neke pesme,

u jednom listu pola stupca za Peru Zupca

i ništa više,

a padale su svu noć nad Mostarom neke

modre kiše,

ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

al' nije htela to da čini,

nije htela, il' nije smela,

vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,

bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom

ne umem zaboraviti,

ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,

njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;

onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,

Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;

ni one teške, modre kiše,

o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,

sve je govorila,

malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;

govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni

mrava zgaziti,

smejao sam se - on je ubica, ti si dete;

ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja

"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo

u izlozima ne umem zaboraviti,

onu besplodnu gorku jesen nad

Mostarom,

one kiše,

ljubila me je po cele noći, grlila me

i ništa više, majke mi,

ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,

jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,

otkuda tamo,

ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,

ja više ne mogu, ja više ne umem

izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,

imam li devojku,

da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,

na one kiše,

ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom

potpuno ista,

da joj verujem, da se smejem

davno sam, davno, prokleo Hrista

a i do nje mi baš nije stalo,

klela se, ne klela,

mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,

sve sam joj govorio,

vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,

čitala popodne,

u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,

malo mora,

prve joj noći i koža bila pomalo slana,

ribe zaspale u njenoj krvi;

smejali smo se dečacima što skaču

s mosta za cigarete,

smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,

govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,

mogao sam slobodno misliti o svemu,

razbistriti Spinozu,

sate i sate mogao sam komotno gledati

druge,

bacati oblutke dole, niz stenje,

mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,

mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,

samlji od sviju,

mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,

u stenu,

sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,

igrali smo se buba-mara i skrivalice,

Svetlana izađi, eto te pod stenom,

nisam valjda ćorav,

nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,

dobićeš batine;

kad je ona tražila - mogao sam pobeći

u samu reku - našla bi me,

namiriše me, kaže, odmah,

pozna me dobro.

Nisam joj nikad verovao,

valjda je stalno ćurila kroz prste.

Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,

nosila ga u sobu, vešala o končiće,

volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,

kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,

veruje li u komunizam, da li bi se menjala

za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,

ponekad glupo, znam ja to i te kako;

pitao sam je da li bi volela malog sina,

recimo plavog,

skakala je od ushićenja - hoće, hoće,

a onda, najednom, padala je u neke tuge

ko mrtvo voće:

ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona

pala s Jupitera,

ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on

a ne neko drugi,

taman posla, kao da je on u najmanju ruku

Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,

ti si đavo, ti si anđeo,

sve sam joj govorio.

Ništa mi nije verovala.

Vi ste muškarci rođeni lažovi,

vi ste hulje,

svašta je govorila.

A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu

jedne jeseni,

jao, kad bih znao sa kim sada spava,

ne bi mu glava, ne bi mu glava,

jao, kad bih znao ko je sada ljubi,

ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,

jao, kad bih znao ko to u meni

bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne Bira Se Ljubav

Ne bira se ljubav

kao ni smrt.

Sve je u knjigama

duboko pod morem

zapisano.

Jezikom neznanim nama,

nebesnim pismenima.

Niti se oduprijeti možeš

niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš

tuđi san usniti

niti okom drugim

vidjeti.

Volio bih da nisi ti

ona koju u ovom času

volim.

Pero Zubac

__________________

Link to comment
Подели на овим сајтовима

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis

da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,

i da se neizmerna radost

iz tvoje ruke u moju,

s mojih usana na tvoje prelila,

i da je tvoja kosa plava

citavo jedno kratko proljece

ogrtac srece mojoj ljubavi bila,

i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,

sada siv i umoran,

bez ljubavnih oluja

i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo

vrijeme brise i srce zaboravlja;

ali casovi srece ostaju,

njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Desanka Maksimovic

SREĆA

Ne merim više vreme na sate,

ni po sunčevom vrelom hodu;

dan mi je kad njegove se oči vrate

i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time

da li je čežnja moja od njegove jača;

sreća je meni kad bolno ćutim s njime

i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode

odneti i moje grane zelene;

sad neka mladost i sve neka ode:

on je zadivljen stao kraj mene.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:

jer mirišu noći, a drveće lista,

i novo se cvece svakog jutra rodi;

jer osmesi ljupki igraju po vodi,

i proletnjim nebom sto od sreće blista;

jer pune topole, i kao da hoće

k nebu, pune tople, nabujale žudi;

jer u duši bilja ljubav već se budi,

i mirisnim snegom osulo se voće;

jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;

svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.

Cveće, vode, magle, jablanovi viti,

sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju

tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!

Dođi! Sve kraj mene osmeh ce ti dati

i u svemu čežnju opazićeš moju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Velimir Rajić

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srusise se lepi snovi moji,

jer glavu tvoju venac sad pokriva,

kraj tebe drugi pred oltarom stoji —

prosta ti bila moja ljubav ziva!

Cestit'o sam ti. I ti rece "Hvala!"...

A da li znades da se u tom casu

granitna zgrada mojih ideala

srusi i smrvi u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;

po tvome licu radost se razliva...

I svrseno je! Ti si sada žena —

prosta ti bila moja ljubav ziva!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,

ni gorku sudbu sto sam tebe sreo;

ja neću kleti čak ni samog sebe,

jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I nasto kletve! Nasto ruzne reci?

O sreći svojoj covek vazda sniva;

bol, jad i patnju smrt jedino leci.

Prosta ti bila moja ljubav ziva!

Pa podji s Bogom! Još ti mogu reci:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve sto god da pocnes svrsila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva...

Ja nisam znao da te tako volim.

Prosta ti bila moja ljubav ziva!

Cuj, Boze, molbu moje duse jadne:

Sva patnja sto si pis'o njoj, k'o ženi,

nek mimoidje nju, i neka padne

Na onaj deo sto je pisan meni!

Uslisi ovu molitvu, o Boze!

I dusa će mi mirno da pociva;

i saputace vecno, dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav ziva!

I onda kada dodje ono doba

u kom će zemlja telo da mi skriva,

cuces i opet sa dna moga groba:

"Prosta ti bila moja ljubav ziva!"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наша љубав је као глиста

Наша љубав је као глиста

И када се пресече на пола она се умножи

неафирмисани песник

Link to comment
Подели на овим сајтовима

NE VJERUJ...

Ne vjeruj u moje stihove i rime

Kad ti kažu, draga, da te silno volim,

U trenutku svakom da se za te molim

I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi

I prelije srmom vrh modrijeh krša,

Tamo gdje u grmu proljeće leprša

I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,

Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,

Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,

I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!

Jer istinska ljubav za riječi ne zna;

Ona samo plamti, silna, neoprezna,

Niti mari, draga, da stihove piše!

1905.

ALEKSA ŠANTIĆ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Senka-Mika Antić

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni, il beli,

ma bili putevi hladni, il vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra i mraka,

uspavana i kad kiše tuku,

jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

pronadješ sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Moja ljubav”- Jovan Dučić

Sva je moja duša ispunjena tobom,

Kao tamna gora studenom tišinom;

Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;

Kao večni pokret nevidljivim dobom.

(...)

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,

Celo moje biće to je trepet sene:

O ljubljena ženo silnija od mene, -

Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,

I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te

Ni ne vidim gde si, a sve duge sate

Od tebe su moje oči zasenjene.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hasanagin sevdah (Što te nema)

(Tekst: Aleksa Šantic)

Što te nema, što te nema?

Kad na mlado poljsko cv'jece,

Biser niže ponoc n'jema,

Kroz grudi mi želja l'jece,

Što te nema, što te nema?

Kad mi sanak spokoj dade,

I duša se miru sprema,

Kroz srce se glasak krade,

Što te nema, što te nema?

Procvjetala svaka staza,

K'o što bješe divnih dana,

Po ružama i sad prska,

Bistra voda šadrvana.

Ispod rose zumbul gleda,

Iz behara miris vije,

A za mene k'o da cvili,

I u bolu suze lije.

Što te nema, što te nema?

Vedri istok kad zarudi,

U treptaju od alema,

I tad srce pjesmu budi,

Što te nema, što te nema?

I u casu bujne srece,

I kad tuga uzdah sprema,

Moja ljubav pjesmu krece,

Što te nema, što te nema?

Kako mi je srce jadno,

Kao da ga neko bode,

Te sve place i sve pita:

Kuda moja Zejna ode?

Je li griješna sabah zora,

Il' nebeska sjajna zvijezda,

Je li griješna ljubav moja,

K'o glas ptice iz gnijezda?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Daleko u nama” - Vasko Popa

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad

Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad

Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nikad

U snu našem prenoćilo

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...