Jump to content

Српска поезија

Оцени ову тему


Препоручена порука

Милутин Бојић – МЛАДОСТ

 
А знам само хоћу, а не знам шта хоћу,
Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;

Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.

Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,
Да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене
И стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.
 
 
 
  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...
  • Одговори 292
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Момчило Настасијевић‎ МОЛИТВА 2 1 Dа утопим се у плаветнило твоје, Господе, жедан ја. И радост моја теби, дародавче, руменилом да окади просторе. 2 И молим ти се, урвина твојих кроз понор би

Постоване слике

Ditramb

 

Stoleća te digla razapetog 

O rode, blagosloven bol.

Slavu sam pevo mira svetog,

koje toči ubica ohol. 

 

Tebe, o rode, jer veselo mreš,

a smrt je samo čast,

gusle ne daju da za život zreš,

za služinsku počast.

 

Naša je sudbina urlikom mreti

oholo, strašno po gorju.

Pevati, glasno razapeti,

po stenju, kršu i borju:

da je život za sluge čast,

i nad veseo gnjili svet

vitlati sebe smrti u počast,

kao steg krvav i svet.

 

Steg dičan buna i ubica,

o rode, ti si izabranik njin.

Klekneš li životu ponizna lica

nisam više tvoj sin. 

 

Crnjanski

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...
Десанка Максимовић – У ропству

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.

 

Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Крај мора

Из Боке

Лав камени један из млетачких дана
Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.
Стар и малаксао, и са гривом седом,
Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.

Дођу градска деца са веселим плеском,
Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.

Док он мирно гледа на море, и чека
Да галије старе види из далека,
Што одоше некад пре много векова.

Јован Дучић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Срце белутка

Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију

Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

Васко Попа

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Нajпотреснија песма Јована Дучића:

Ова песма је дуго времена била ЗАБРАЊЕНА У СРБИЈИ

Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”. Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:

У “Вили на Јeзeру” Дучић јe писао, пeвао и плакао, читајући извeштајe о страшним покољима Срба у Босни и у Павeлићeвој Хрватској. Ту јe он спeвао и своју познати пeсму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић кажe:

 “Њeгова пeсма ‘Врбас’, испeвана поводом покоља Срба у Босни, бићe забeлeжeна у свакој антологији нашeг патриотског пeсништва, исто онако као Змајeва ‘Вила’, Јакшићeво ‘Падајтe, Браћо’, Војислављeво ‘На Вардару’, Ракићeво ‘На Гази Мeстану’… У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити мeлeм народном болу”.


Врбас
Носи, српска реко, крв наших синова,јер крваве реке свуд су наше међе;Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

Izvor: Opanak

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 7 months later...

Човек говори Богу

Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести. . .
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

 
Јован Дучић
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...