Jump to content

Српска поезија

Оцени ову тему


Guest ja

Препоручена порука

Примите ме ноћас

 

Примите ме ноћас када немам дома

и кад немам кутка у ком да се смирим

примите ме ноћас као брата свога

и сломљене душе ја бих још да живим.

Хоће душа клета, хоће белог дана

понижена, јадна, пљувана од људи

она би и таква презрена и болна

да живи далеко од зала и блуди.

А шта мени вреди да бежим самоћи

када ме и тамо пакост туђа нађе

чувао сам увек човека у себи

ал на крају сваког иста судба снађе.

Примите ме ноћас немам куда ићи

јер и оно моје рече да сам странац

куда сад да лутам, где утехе наћи

у ноћи кад паде маска да сам знанац.

Примите ме људи, молим вас ко Бога

не бих да сам знао лутао по свету

да сам знао не бих поклањао љубав

сам бих своја крила резао у лету.

Не бих да сам знао, не бих иш`о даље

не би мене срце узело под своје

не бих, не бих, не бих, ал шта ми сад вреди

залудиш се нечим мислиш да је твоје.

Примите ме ноћас дозовите к себи

севап дајте души, нахраните мене

нећу ништа више само смех да видим

нисам гладан хлеба, душа другим вене.

Примите ме ноћас јер ја немам дома.

 

Новак Вељовић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Немири

 
Грми

Пуца

Стеже

У који град отићи из ове душе

где наћи меке јастуке снова

и на њима заспати с осмехом?

Где?

Где?

Где пронаћи мир?

Продаћу се трговцима

да ме својим караванима разнесу

по удаљеним земљама

да ме трампе за мало свиле

да будем цена бочице мириса

да вредим колико и стари мисирски коњ

да ме неко купи

и нежном руком стави

у витрину вредних ствари.

Како душу лишити теснога тела

у којем сваки дамар боде

ко чувар камом бедног затвореника

преступника, грешника

који умире у четири зида.

Како насмејан дочекати зору

са оком пуним ветрова и олује

са таласима високим као планина

који испред себе руше и мрве,

а иза себе остављају талог?

Шта све у једно око стане!

А душа, ко душа

она би да сања

нека лепша пролећа

неке дане насмејане миром

и ноћи песме без суза.

За душу и око мало ми ово тело

поцепајте ме ко пелерину

на некој старој тараби

да из тела одлетим

и у ваздуху нађем мир.

Објавио Novak Veljovic

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Jovan Jovanović Zmaj
Đ U L I Ć I 


RAZGOVOR SA SRCEM 

Kakvi tebe, srce, 
Tajni jadi lome, 
Te me često moliš: 
Pokloni me kome! 

Ta u mojim grudma 
Pakost te ne slama, 
U vinu te kupam, 
Ležiš na pesmama. 

Na to meni srce: 
Dobro j' meni tudi, 
Al' bi vreme bilo 
Da promenim grudi. 

Združiće se sreća 
da me tamo prati, 
Odakle ću tebi 
Novu sreću slati. 

Ta znaš li kad grli 
Svako zlato svoje, 
Znaš kako te boli 
Samovanje tvoje! 

Tako moje srce 
Često mi se moli, 
A ja ću mu reći: 
Utoli, utoli! 

Znaš li gde na svetu 
Anđelsku priliku, 
Anđela po duši, 
Anđela po liku.                                    
.Pune oči žara

Puna usta slasti, 
Mirisava nedra 
Puna bujne strasti; 

Milo čedo, kome 
U pogledu piše, 
Da ni samo ne zna 
Za čime uzdiše; 

Što bi znalo čarne 
Ne sklapati oči 
Grleći, ljubeći 
Tri božije noći. 

A četvrte kad bi 
Leglo da počiva, 
Molilo bi Boga 
Da o meni sniva; 

Što bi osećalo 
Da ga ljubim jako, 
A ljubit’ me znalo 
Bar upolak tako; 

Što bi u radosti 
Sa mnom suze lilo, — 
Hej, koje bi moje 
Samo moje bilo. 

Tako ja mom srcu 
Zborim više puti. 
A ono zadršće, 
Snuždi se — pa ćuti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

“Kolo od sreće uokoli

vrteći se ne pristaje:

tko bi gori, eto je doli,

a tko doli, gori ustaje.

Sad vrh sablje kruna visi,

sad vrh krune sablja pada,

sad na carstvo rob se uzvisi,

a tko car bi, rob je sada.”

Ivan Gundulić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
Смрт Омера и Мериме

 

 Двоје су се замилили млади:
Омер момче, Мерима девојка,
У пролеће, кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил;
Упази и jедна мала стража,
Мала стража Омерова мajкa,
Па беседи Омерова мajкa:
"Мили сине, Омер момче младо!
"Ти не љуби Мериме девоjке,
"Лепшом ћe те оженити мajкa,
"Лепом Фатом новога сердара;
"Jош je Фата од рода богата,
"И тебе ћe потпомоћи благом."
Ал' беседи Омер момче младо:
"Прођи ме се, мoja мила мajкo!
"Ниjе благо ни сребро ни злато,
"Beћ je благо, што je срцу драго.
"То не слуша Омерова мajкa,
Beћ на силу оженила сина,
И на силу довела девоjку.
Кад je било вечер по вечери
И младенце у ложницу свели,
Ал' беседи Омер момче младо:
"Ао Фато, ала ти си лепа!
"Moja Мера ниjе тако лепа,
"Ал' je Мера срцу моме драга.
"Oj Бога ти, Фатима девоjко!
"Донеси ми дивит и артиjе,
"Да напишем до две до три речи;
"Jep je мoja победљива мajкa,
"Па ће рећи, да си м' уморила.
''Кад je маjки књигу написао,
Он говори Фатими девоjки:
"Oj Бога ти, Фатима девоjко!
"Купаjте ме ђулом румениjем,
"Пронес'те ме покраj мoje Мере,
"Нек ме Мера мртвога целина,
"Кад ме ниjе живог пољубила.
"Oj Бога ти жалостна девоjко!
"Не пуст' гласа до биjела дана,
"Нек се мoja навесели мajкa
"И сестрице кола наиграjу
"И у колу песме напеваjу."
То изусти, па и душу пусти.
Кад у jyтpy бели дан освану,
Уранила Омерова мajкa,
Носи киту ситнога босиљка,
Да пробуди двоjе младенаца;
Цикну, викну Фатима девоjка:
"Ој Бога ми, мила мoja мajкo!
"Синоћ ти je Омер починуо."
Ал' беседи Омерова мajкa:
"Бог т' убио, Фатима девоjко!
"Ти си ми га уморила млада."
Ал' беседи Фатима девоjка:
"Нисам, мajкo, живота ми мога!
"Нег' ево ти до две до три речи,
"Што je теби Омер оставио."
Чита речи Омерова мajкa,
Чита речи, па сузе пролива.
Купаше га ђулом румениjем,
Понеше га Мериномe двору;
Ал' беседи Мерима девоjка:
''Ђул мирише, мила мoja мajкo,
''Ђул мирише око нашег двора,
"Чини ми се, Омерова душа;"
Ал' беседи лепе Мepe мajкa:
''Муч', не лудуj, Мерима девоjко!
''Муч', не лудуj, кад будала ниси;
"Сад твој Омер другу драгу љуби,
"А за тебе младу и не мари."
Ал' беседи Мерима девоjка:
''Ђул мирише, мила мoja мajкo,
''Ђул мирише, Омерова душа."
Она стрча доле низ чардаке,
Пa истрча на сокак на врата,
Види грану ситнога бисера,
Богом брати до два побратима:
"Чиjа ли je грана од бисера?"
Ал' беседе до два побратима:
"То je грана младога Омера."
Ал' беседи Мерима девоjка:
"Богом браћо, до два побратима!
"Спустите га пред мoje дворове,
"Да га jадна мртвога целивам,
"Кад га нисам жива пољубила.
"Спустише га пред Мерине дворе,
К њему Мepa жива примакнула,
Мртва Мepa црној земљи пала.
Сабљама joj сандук сатесаше.
Кад Омера од двора понеше,
Тада Мepy у сандук спустише;
Кад Омера на гробље донеше,
Тада Меру од двора понеше;
Кад Омера у раку спустише,
Тада Меру на гробље донеше;
Кад Омера земљицом посуше,
Тад Мару у раку спустише.
Ту се туку до две старе мајке
И проклињу и старо и младо,
Ко растави мило и драго.

 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo
čovek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći ce neko i nas da sretne.

Miroslav Antić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ

Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно -
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак - је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе -
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

Jovan Dučić

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добрица Ерић: ПРКОСНА ПЕСМА
Ја 
раб Божји 
Србин 
са проседом брадом 
изјављујем драговољно 
кроз ланце и жицу 
пред сведоцима 
Силом, Муком и Неправдом 
да сам крив и да признајем кривицу! 

Крив сам што сам неко 
а не нико и нетко 
Крив сам што у доба општег србобрста 
идем у православну цркву 
додуше поретко 
и што се крстим овако 
с три прста! 

Крив сам што јесам 
а треба да нисам 
Крив сам одавно 
што стојим усправно 
и гледам у небо, уместо у траву 
Крив сам што се дрзнух против кривде 
крив сам 
што опет славим своју крсну славу! 

Крив сам што пишем и читам ћирилицом 
Крив сам што певам, смејем се и псујем 
а понекад и лајем 
Крив сам и признајем 
да не знам што знам и да знам што не знам 

Крив сам, и да завршим 
с највећом кривицом 
(пре него што се заценем од смеха), 
крив сам тврдоглавац 
што сам Православац 
и Светосавац и што не верујем 
у свети злочин и опроштај греха! 

Крив сам и грешан 
дакле 
што постојим 
и кад већ постојим и још дрско стојим 
што бар не признам да не постојим! 

Ако то признам 
да сачувам главу 
изгубићу часни крст и крсну славу 
Ако не признам 
црно ми се пише 
цео свет ће на моју Земљу да кидише 

Руље бивших људи 
лопова и гоља 
чопори робота и других монструма 
кидисаће на моје воћњаке и поља 
и на моју белу кућу поред друма 
око које као најлепше одиве 
цветају трешње, јабуке и шљиве. 

Па ево 
признајем и то 
за спас рода 
Ја више не постојим 
скините ме с листе 
Ја сам од сад само 
ваздух, светлост и вода 
три елемента која вам користе 
А ово што пред вама говори и хода 
то је оно што ви од мене створисте! 

Моја ружна слика 
озверена лика 
коју умножавате у вечери и јутра 
то је слика ваше свести и подсвести 
то нисам ја, споља 
то сте ви - изнутра! 

Мој душманине са хиљаду руку 
с хиљаду слугу и слушкиња лажи 
убрао си ми сунце ко јабуку 
и радост чисту ко булка у ражи 
Моји ће потомци пити јед и чемер 
а твоји већ пију горку медовину 
за крвав новац којим пуниш ћемер 
распродајући моју ђедовину 
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући 
и тада ће се мало разданити 
или ће планета од срамоте пући 
и све нас у исти амбис сахранити! 

Много сте важне 
Земљо моја мила 
Ти и Твоје сестре 
Истина и Правда 
чим се на вас дигла оволика сила 
чим су на вас зинуле 
кривда и неправда. 

Руље бивших људи 
убица и гоља 
чопори робота и других монструма 
палацају на твоје воћњаке и поља 
и на моју белу кућу поред друма 
око које као најлепше одиве 
цветају липе, јабуке и шљиве. 

Шта ће овде џихадлије 
крсташи, фармери 
који Ти черече синове и кћери 
Мора да су чуле белосветске банде 
да имају златна срца 
па их ваде 
да их пресаде у сопствене груди 
не би ли и они тако били људи. 

Господо тужиоци 
суци и џелати 
исписали сте ми своје заповести 
по зеницама 
најфинијем стаклу 
што теже живим, лакше ћу умрети 
Зашли сте много у ноћ поодмаклу 
али узалуд ћете линчовати 
најгостољубивији народ на планети 
(због чега ћете горети у паклу) 
јер Људско Срце 
чудо над чудима 
неће да се прими у вашим грудима! 

Ми се не плашимо смрти 
црне вуге 
већ ропског живота и болести дуге 
Смрт је честа појава међ нама Србима 
као што су пролеће, лето, јесен, зима 
И није страшнија 
поготову дању 
од суше, поплаве, земљотреса, мраза 
кад је човек сретне на своме имању 
окађене душе и светла образа. 

Злонамерници 
сити и манити 
све ми забранисте у рођеној кући 
ал не може ми нико забранити 
да певам и да се смејем умирући 
а то се вама више не догађа 
ни кад свадбујете 
ни кад вам се рађа! 

Поштедите ме коца и конопца 
и разапните ме на врху планина 
ко ваши праоци што су мог Праоца 
Исуса Христа Назарећанина. 

Ја ћу да гледам 
а ви зажмурите 
иначе ће вам се очи распрснути 
од сјаја мог лица 
Само, пожурите 
што пре ме разапнете 
пре ћу васкрснути!

 

 
 
 
  
  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

 
     
Његош: АЛ' ЈЕ ЂАВО, АЛИ СУ МАЂИЈЕ
Ал' је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Андри ђе је погинуо-
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...

 

Одломак из "Горског вијенца"

 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

Patnja…

 

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.

Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više

Duško Trifunović 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Милутин Бојић | XXI СОНЕТ

Сву тугу своју у те бих да скријем
И да, друкчији но што сви ме знају,
На твоме недру, кô у родном крају,
Кришом од људи сузе своје лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају,
У кут где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи,
И само теби, теби ћу га рећи:
О, буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Милена Павловић Барили | ХТЕЛА БИХ ДА ТЕ ВОЛИМ

Хтела бих да те волим
више него што могу
Окренута од света –
без времена и простора –
бити урезана у твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих
да свест уроним
у твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Душко Трифуновић | ВЕЛИКО СПРЕМАЊЕ

Убија ме чамотиња,
а то није она самоћа племенита
у којој дишем и повремено мислим на тебе
о њој сам изустио неке лепе речи,
а ова чамотиња,
то је болест која не сме да се лечи,
јер нараста.

Ја од тебе очекујем
чашу воде кад буде потребе за то,
и да кажеш својој деци:
- Не стидим се својих греха
што сам себи дозволила
да га сретнем тако касно
јер да сам га срела касније
било би касно за све нас.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Научите пјесан
Миодраг Павловић

Кроз каква друштва треба још проћи,

кроз какве људске видике,

кроз злоходнике, пауке-војнике,

кроз шуме пошасника,

кроз уши доушника,

треба још ићи уз раме дволичника,

с напасником облачити самуре,

с цариником завлачити руке у мошње,

гледати пандуре како бију по кичми!

Свуда се дигли борци против откровења

и јашу велике коње, вребају крв,

заседају праведнике и сваког ко се јави

између човека и бога, на брвну.

Куда ће они што се клоне звери?

Браните се! Научите песму!

Уђите кроз гусле у мраморно око,

певајте, орите се, појте

и стојте мирно кад се зачује питање

ко ће међу вама да затвори врата,

славословите док се храму не пробије теме,

стаклени прозор нек се обрати мору

док не проклија сиње срце,

жаморите, жуборите, роморите,

нека вас нађе светло као срп своје снопље,

као што мученичка крв нађе своје копље,

ускликните, утројте, узхвалите,

док се и лобањи не отвори горњи вид

и песма не покуља на слеме,

попевајте, коледајте,

усред овог рата који сећање брише

научите пјесан, то је избављење!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...