Jump to content

Српска поезија

Оцени ову тему


Guest ja

Препоручена порука

Десанка Максимовић: НАША ТАЈНА

О теби нећу говорити људима.

Нећу им рећи да ли си ми само

познаник био или пријатељ драг;

ни какав је, ни да ли је

у нашим сновима и жудима

дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме 

жеђи, умора, ни да ли је икада

ма које од нас друго волело;

нити срце наше

да ли нас је ради нас,

или ради других

кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад 

очи наше често спајао

у сазвежђе жедно;

ни да ли сам ја или си ти био рад

да тако буде -

или нам је било свеједно.

Нећу им рећи да ли је живот 

или од смрти страх

спајао наше руке;

ни да ли звуке

смеха волели смо више

од шума суза.

Нећу им рећи ниједан слог једини 

шта је могло, ни да ли је могло нешто

да уплете и сједини

душе наше кроз читав век;

ни да ли је отров или лек

ово што је дошло

ономе што је било.

Никоме нећу рећи каква се 

због тебе песма догађа

у мени вечито:

да ли опија топло

као шуме наше с пролећа,

или тиха и тужна

ћути у мени речито.

О, никоме нећу рећи

да ли се радосна или болећа

песма догађа у мени.

Ја више волим да прећутане 

одемо она и ја

тамо где истом светлошћу сја

и зора и ноћ и дан;

тамо где су подједнако топле

и срећа и бол жива;

тамо где је од истог вечног ткива

и човек и његов сан.

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Prva ljubav - Mika Antić

1.

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

2.

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

3.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

I sve se u krug vrti.
I nema te sile teže
koja bi mogla, ovakvog,
za zemlju da te veže.

Dok lupaš glavu šta je
i probaš da se setiš,
shvati:
ti letiš,
ti letiš!

Prvi put stvarno letiš.

4.

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva juri.

Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.

Žurim da pomognem svakom
da se u sebi šćućuri
i shvati zašto se duri
i smeška u isti mah.

Junaci,
nos u jastuk!
Pileće moje duše,
drugo je kad se praviš
važan pred nekim drugom.

Sada si sam sa srećom.
Sada si sam sa tugom.
Sada si sam sa sobom.

Oblizuj svu noć usne.

Neki se vlažni poljupci,
koji te nisu dodirnuli,
na usni sanjivo suše.
Hajde sad, pravi se važan
pred svojom praznom sobom!

Malo namigni sebi.
Malo se naroguši.
Zapuši ogledalu oči.
I zidovima uši.

Ti misliš da ne znam ukus
šećera koji te guši?

Ti misliš: ja ne znam šta je
to što u duši pevuši?

Ova pesma je oko
što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti
kao tatu i mamu.

5.

Evo o prvoj ljubavi
još samo nešto malo.

Nek ne zaboravi niko:
ona je čudno večna.

Drugi put kad se zaljubiš,
izbriši onu od ranije.
Druga nek bude prva.
Nek bude kao nebo
što se uskovitlalo
kad je u zoru palo
u ogledala rečna.

Treći put kad se zaljubiš
izbriši obe ranije.
Nek treća bude prva.

Nek peta bude prva.
Nek stota bude prva,
ako se pošteno diše.

Kad ljubav brojiš do jedan,
onda je ima najviše.

I kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,
pa sretneš poslednju ljubav,
ne upoređuj je nikad
sa onim što su u tebi
davno uveli cvetovi.

Jer i poslednja ljubav
čudna je,
mlada je,
luda je,
i prva - ako je prva,
prva je,
prva je,
prva je,
kao večito novi
i nepoznati svetovi.

6.

To, kako da se voli,
ne uči se iz knjiga,
ne uči se u školi.

To se uči iz sebe
kad se otvori srce,
pa boli,
ili ne boli.

Tu ne vrede unapred
neki računi i znanja.
Jer po hemijskom sastavu
ljubav je najčistija svetlost,
svetlost sa divnim,
fantastičnim
talentom ubrzanja.

Ona je ogromna ljuljaška
između radosti i samoće,
kad se najviše hoće,
a niko ne zna šta hoće.

I niko ne zna šta neće
odavde do ivice sreće.

Sad me, valjda, razumeš:
ljubav je - kad nekog umeš,
ali kad kroz tog nekog
i sebe predivno umeš.

Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi želeti.
Šta nas se ostalo tiče.

Zato i vredi kroz život
kao plakate podeliti
svoje šarene misli
koje na večnost liče.

7.

Najzad,
u prvoj ljubavi
rađa se i prva bora
ovde negde na čelu
i celog života te prati.

Rađa se prva tuga
i prva ljubomora.
I prvi put se pati.

Ti boru obriši dlanom.
Preko nje docrtaj drugu
koja će biti prva.
I osmehom je pozlati.

I neka ti se sve bore
kroz koje vreme ore
u zlatne niti razgore.

I drugi put kad se pati,
i peti put kad se pati,
i stoti put kad se pati,
uvek se prvi put pati.

I kad se budemo sreli
u nekom drugom stoleću
i u tvom oku nađem
lepotu sličnu proleću
i u mom oku nađeš
lepotu sličnu proleću,

nemoj da me prepoznaš.
I ja ću začuđen stati.

To, tada što ćemo dati,
tek prvi put ćemo dati.

8.

Ne pitaj zato otkud
odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.

Ne pitaj otkud kiše
odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače.

I trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.

Ljubav prva i prava,
upamti:
kad god se javljaš,
znaj:
ti se ne ponavljaš.
Znaj, ti se iznova stvaraš
i na usni nam šaraš
nešto nežnije,

belje.
Ne sećanja.
Već želje.

Uostalom, šta vredi
da se o ljubavi prvoj
i dalje toliko soli.

Izvoli,
sam zavoli.

Pa ako je i tebi
isto ovako - ti kaži.
A ako nije isto,
onda sve ovo ne važi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Takva sam ja

 

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

 

Desanka Maksimović

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не знам је ли било ово у теми, али ако је некоме лакше, електронско издање, са објашњењима је, и речником нажалост одавно већ заборављених речи.

https://gorskivijenac.wordpress.com/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Želim vam sretne praznike i svako dobro :)

 

 

ЗРНО ЉУБАВИ 

 

Ти ниси никада могла да даш
то зрно љубави, јер ти то немаш
ти ниси никада желела нас
а ја те волим и тако ми требаш.

 

Ти ниси никада имала сне
теби је љубав одувек страна
ти знала си да мени си све
ал волиш више да будеш сама.

 

Куда нас води овај пут
да ли крај стварно мора доћи
пољубићу те још овај пут
па на пут далек морам поћи.

 

Нека ме води месец жут
нек друг ми буде ове ноћи
пољуби ме још овај пут
јер више никад нећеш моћи.

 

(Сретен Станчевић)  www.orfejsu.com

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Srce - Jovan Dučić

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.

Sima Pandurović

Link to comment
Подели на овим сајтовима

VANILA I RUM

Možda nikada nećemo bdeti
svu noć nad našim detetom

i jednako u groznici
skidati mu temperaturu,
ili mu braniti da se češe
zbog boginja.

Niti ću te glupavo čekati
u pretankom kaputu,
nekog decembra, recimo,
koji miriše na pepeo i čađ,
s injem u kosi
i injem u buketu cveća,
pod prozorima
naših porodilišta.

Možda me neće biti
da te pokisnut čekam
pod strehom
da izađeš s posla,
u pola devet uveče
i zajedno, pešaka, odemo
svojoj skromnoj kući
negde na periferiji...

Ali ja sam s tobom
ovaj život već proživeo.


Ove ga noći odmotavam.
Miriše na vanilu i rum...

(Ratko Petrović)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

ODAKLE MENI TI

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?



M. Marinovic

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Osećam, poludeću proleća ovog
zbog neke daleke lepote.
Smejem se,
a sve mi je kao da suza neka
ogromna u meni sija,
i kao da tuga teška
kroz mene protiče.
Smejem se,
a sve kao da me se duša čija
gorko dotiče.
I ma gde bila, uvek ću
biti na visokom bregu
ispod samoga svoda.
I ma šta gledala,
videću na vodama senku broda.
I ma sunce sijalo,
ja ću čuti šapate
mlade aprilske kiše.
O, poludeću, poludeću
i neću nikada više
iz proleća ovoga pobeći,
i večno ću o njemu sniti.
I zaplakaću kad spazim
oblaka belog galije
nebom zanihan hod.
I biće mi sve žalije
kad rekom širokom mine brod,
i odnekud rupce bele zanišu,
zanišu u pozdrav rupce bele
daleki dani koji mi behu
po bolu i smehu
na zemnji rod."

 

Desanka Maksimović

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Sakriveni bol
- Dobriša Cesarić -

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...