Jump to content

Песма дана

Оцени ову тему


Guest Светлана

Препоручена порука

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, посетио је 20. октобра 2021. године Централну кухињу Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке у Земун Пољу. 

       
      Црквена народна кухиња у Земун Пољу је почела са радом 2014. године. На 200 квадратних метара радног простора омогућена је свакодневна припрема две хиљаде оброка намењених најугроженијима. Поред професионалне кухињске опреме, модерна кухиња садржи и пекару, хладњачу и централни магацин намирница. Свакога дана из ње се дистрибуирају кувани оброци на још пет локација у граду, одакле их потребити преузимају. То су пунктови Црквене кухиње при храмовима на Карабурми, Жаркову, Старој Бежанији и Звездари, док се у Француској улици бр. 31 налази и трпезарија где се оброци свакодневно послужују свима онима који немају кров над главом, којима је живот на улици сурова свакодневница.
      Пошто се информисао о процесу припреме оброка, владика Јустин је захвалио волонтерима и кувару г. Славиши Дашићу који своје слободно време и труд стављају у службу свете Цркве чиме сведоче своју веру и хришћанско милосрђе према браћи и сестрама који су гладни и презрени. Том приликом, владика Јустин је упознао и великог добротвора Црквене кухиње г. Војислава Деспота, који годинама Цркви бесплатно уступа пословни простор, коме је даривао икону Пресвете Богородице.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Мелбурн – Мелбурн је недавно поставио неславни и необичан светски рекорд, а данас је стигао и до симболичног броја – 250 дана проведених у строгим мерама закључавања. Некада најбољи град за живот на планети претворио се у најзатворенији град на свету доласком пандемије вируса корона на ове просторе у марту прошле године. Иако је тај први талас заразе прошао релативно безболно увођењем краткорочних рестриктивних мера, све је попримило веће и озбиљније размере кад су припадници обезбеђења хотела у којима је био организован четрнаестодневни карантин за путнике који су се вратили кући из иностранства проширили вирус па је дошло до избијања другог таласа епидемије. Ко је тада могао да предвиди да ће учестало закључавање постати стварност за већину грађана државе Викторија и самог Мелбурна, што се дешавало приликом избијања сваког наредног таласа заразе. Влада, која изгледа није размишљала да ли можда постоји и ефикаснији начин да се спречи ширење вируса корона, у закључавању својих грађана нашла је најједноставније решење. Мало-помало и грађани Мелбурна су до сада доживели увођење полицијског часа два пута: једном прошле године, а један је и сада у току, заједно с учесталом применом затварања које је тренутно шести пут на снази.
      Становници града с некада најбржим економским растом у Аустралији временом су морали да се навикну на новo стање ствари или на „нову нормалност” – израз који се све чешће могао чути и у медијима, а који је сад постао толико уобичајен, као „добар дан”. Рад у канцеларији замењен је радом од куће, где год је то било могуће, а где није, обезбеђиване су пропуснице за одлазак на посао.
      Овакве мере утицале су на сваку пору друштвеног, културног, менталног и духовног живота. У недостатку тражења и проналажења бољих решења примењиване су и примењују се следеће мере: полицијски час, ограничено кретање, ограничено време проведено ван куће, немогућност кућних посета, учење на даљину, скенирање приликом уласка у супермаркете, амбуланте, болнице и сличне установе. Људима је онемогућено да посећују верске објекте и присуствују молитвама, јер су цркве, као и остали верски објекти, затворене за посете, што је наишло на критику јер показује да тренутна влада не разуме значај духовних потреба за целокупно здравље човека.
      С друге стране, показали су да је примењивање новчаних казни и те како један од главних приоритета у поправљању понашања непослушних грађана, али и у попуњавању буџета. Протести, на којима су учествовали грађани који су скупили храбрости и осмелили се да изразе своје незадовољство, приказани су као највећа опасност за ширење вируса. Тако је протест, који би у нормалним условима представљао акт којим се изражава слободна воља грађана и који је одраз демократског друштва, прерастао у лов на грађане уз изрицање високих новчаних казни.
      Приликом првог локдауна држава је увела социјални програм који је обезбеђивао подршку оним лицима која су због затварања малих бизниса била у немогућности да редовно зарађују, али се с таквом праксом није наставило приликом сваког наредног закључавања. Они који воде овај град и државу Викторију, али и медији, почели су да шире панику, шаљу узнемирујуће поруке и критикују понашање грађана, тако да је оно што је у почетку изгледало као пролазна ситуација постало у очима обичног човека много горе него што заиста јесте. То је довело до ситуације да су људи полако али сигурно почели да прихватају да се ништа не може изменити и да би требало да будемо задовољни јер увек може бити горе. Тако смо навикнути да је број заражених на дневном нивоу „веома велики”, иако је реално готово увек неупоредиво мањи од већине земаља у свету, од којих неке уопште не примењују рестриктивне мере.
      Што се тиче процеса имунизације, она је Аустралији почела релативно касно у односу на остале земље јер је дошло до застоја у набавци вакцина. Притисак који влада тренутно спроводи на становништво у циљу што већег одзива веома је интензиван и више нико не говори о праву на слободан избор. Једноставно се подразумева да сви који могу, морају бити вакцинисани. Тако је главни циљ овог последњег, шестог по реду, закључавања Мелбурна, које траје дуже од два месеца и које је још на снази, заједно с полицијским часом, заправо да се постигне имунизација 80 одсто становништва како би почело постепено отварање граница. Чињенично стање, међутим, говори да је управо сада, у пуном јеку вакцинације, број заражених, бар што се тиче Мелбурна с регионалном Викторијом, већи него икад пре.
      Многе компаније и организације, као и здравствени и грађевински сектор, увели су обавезну вакцинацију за своје раднике. Људима је остављено да бирају између вакцине и посла. Мањи број медија и део јавности и опозиције критикују тренутну политику премијера Викторије Данијела Ендрјуза и покушавају да предоче другачији поглед на тренутну ситуацију и евентуално предложе другачија решења. Они сматрају да је влада доношењем погрешних одлука лоше одговорила на изазове пандемије.
      Премијер Викторије раније је најавио да је излазак из последњег локдауна планиран за 28. октобар. До тада ће се број дана проведених у изолацији попети на 267, што је готово девет месеци. Како ће изгледати излазак из последњег локдауна и да ли ће он бити потпун или делимичан, остаје да се види. За сада је једино сигурно да ће у новијој историји Мелбурн, град који је био познат као аустралијска престоница спорта, културе и доброг живота, бити познат и као град који је претрпео најдуже закључавање у целом свету.
      https://www.politika.rs/scc/clanak/489362/Gradani-zakljucani-250-dana
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24)   Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси.   Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот.   У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић:   Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).   Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама.   Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку.   Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот.   На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи.   И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана.   Приредио катихета Бранислав Илић Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу, 15. августа 2021. године, на  празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборном храму св. Георгија у Крушевцу.

      Саслуживали су старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереј Драгић Илић и ђакон Ненад Матић.
      По прочитаном одељку из светог Јеванђеља Владика је поучио верне својом Архипастирском  беседом најпре тумачећи прочитани одељак а затим говорећи о празнику и величини вере и љубави светог архиђакона Стефана и о његовој мученичкој жртви, као и примеру како треба живети вером, надом и љубављу и потпуним поверењем према Господу.
      Велики број присутних верника  и деце пришао је светој Чаши и сјединио се са Господом у Светој тајни Причешћа, а на радост, спасење и живот вечни.
      На  светом Богослужењу су појали појци Саборне цркве.
       
      Извор: Епархија крушевачка
×
×
  • Креирај ново...