Jump to content
marija

Венчања, свадбе

Rate this topic

Recommended Posts

Za ovaj radosni i svečani događaj u životu pravoslavnih hrišćana, vezano je mnoštvo narodnih običaja. Naravno, suština Svete tajne braka, nije u svadbenom veselju, već, pre svega, u jednom ozbiljnom pristupu svetinji bračne zajednice, koja je temelj i osnova porodice, a time, i crkve i države. U vezi sa ovom svetom tajnom, venčanjem i svadbom, iznećemo ono što je bitno za crkvu, pravoslavnu veru i njeno učenje. Ovde su važna dva momenta: predbračni ispit i venčanje u crkvi.

Predbračni ispit

Dvoje punoletnih, muško i žensko, koji ispunjavaju sve ostale uslove koje crkva propisuje za sklapanje crkvenog braka, najpre obavljaju predbračni ispit. Sama reč kaže, šta je predbračni ispit. To je postupak, gde crkva ispituje, da li dvoje kandidata za brak, ispunjavaju sve uslove koje propisuju crkveni kanoni za sklapanje braka. Predbračni ispit obavlja nadležni sveštenik devojke. Za ispit mladenci treba da pripreme: crkvenu krštenicu, muškarac potvrdu od svog nadležnog sveštenika o slobodnom bračnom stanju. Roditelji mogu biti prisutni, a ne moraju, ako su sprečeni. O izvršenom predbračnom ispitu dobijaju potvrdu, koju predaju nadležnom svešteniku mladoženje, na osnovu koje ovaj može vršiti venčanje mladenaca. Ova potvrda (zapisnik) važi šest meseci. Predbračni ispit mora biti obavljen na tri nedelje pre venčanja, kako bi sveštenik mogao na tri liturgije u crkvi, da oglasi želju kandidata za venčanje, i da pita narod, da li postoji neka smetnja za njihov brak. Oglašavanje se može vršiti i na liturgijama na praznike, i tada oglasni rok od tri nedelje, traje kraće.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Venčanje

Za dan venčanja ili svadbu, u našem narodu je vezan običaj svadbenog pira i veselja, ali obzirom na veliku svetinju braka, ovom se događaju i danu mora dati potrebna ozbiljnost i hrišćansko pravoslavno obeležje.

Kod pravih srpskih hrišćanskih domaćina, svečana sala ili neka druga prostorija, gde se obavlja svadbeno veselje, ukrašena je pravoslavnim simvolima i srpskim znamenjima. U čelu stoji ikona krsne slave toga doma, i kandilo, ili ikona Hrista ili Bogorodice, a može i ikona svetoga Save. Levo i desno srpska trobojka sa krstom i zlatnim ocilima. Ikona i znamenja opominju na ozbiljnost i pristojnost.

Molitva

Pre nego što svatovi krenu od mladoženjine kuće po mladu, treba obaviti molitvu. Domaćin upali sveću, uzme kadionicu i žar, stavi malo tamjana, okadi ikonu, sebe i mladoženju i sve svatove po redu. Zatim se pročita molitva Oče naš, Bogorodice Djevo, ili neka druga molitva iz molitvenika, pomoli se za sretna puta i sretna venčanja, za složan i srećan život mladenaca i tek onda se kreće na put po mladu.

Ispred svadbene kolone ide stari svat, to jest neko od mladoženjine familije, ujak ili neki drugi srodnik ili prijatelj, koji će ujedno biti sa mladoženjinim kumom drugi svedok na venčanju u crkvi. Iza njega ide mladoženjin kum, a iza njih mladoženja sa ocem.

Obručenje

Kada se mlada povede na venčanje ide se istim redom. Kolona staje pred crkvom, a mladenci, kumovi i svi svatovi sa potpunom ozbiljnošću, u tišini i pristojnosti, kakva dolikuje domu Božijem, ulaze u hram. Mladenci, praćeni kumom i starim svatom, odlaze pravo pred dveri na oltaru. Tu se vrši obručenje. Burme i sam čin obručenja simvolizuju vernost. Mladenci tada, na svoju ruku, četvrti prst desne šake, stavljaju burmu i ne skidaju je do kraja života. Ona ih podseđa na zavet vernosti koji su dali u crkvi pred Bogom i sveštenikom. U toku obručenja, mladenci, kum i stari svat, drže u rukama sveće, kao simvol čistote i nevinosti. Te sveće kasnije ostaju u crkvi, a mogu se poneti i čuvati kao draga uspomena na dan venčanja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sv. tajna venčanja

Posle obručenja, mladenci i kumovi odlaze u centralni deo hrama, i tu se vrši sveta tajna venčanja. Na venčanju se belim platnom mladencima vežu desne ruke, u znak večite životne vezanosti, sloge i vernosti, uzajamnog pomaganja i ljubavi. Negde se mladi kupuje platno za haljinu, i tada se to platno prebaci preko vezanih ruku maramicom. Platno se, takođe, čuva kao uspomena

Mladencima se na venčanju stavljaju venci na glavu. Otuda i naziv venčanje. Venci simvolizuju celomudreni život mladenaca do venčanja, i blagoslov crkve za njihov zajednički život u slavu Boga i svojih bližnjih.

Vino koje se daje mladencima, negde i kumovima, na venčanju, simvolizuje događaj u Kani Galilejskoj, kada je Hristos sa svojom Majkom, Presvetom Bogorodicom i svojim učenicima bio na svadbi i pretvorio vodu u vino.

Trokratni ophod oko stola na kome stoji krst i ostalo što je potrebno za venčanje, simvoliše večnu vezu supružnika, jer krug znači večno trajanje, a trokratno obilaženje je u slavu Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha

Brak koji nije sklopljen na način propisan crkvom, za crkvu nije brak. Zato, deca iz necrkvenih brakova, za crkvu su vanbračna. Neki episkopi i sveštenici uskraćuju pričešće supružnicima koji žive nevenčano. Zato je dobro, da se danas, kada je to slobodno i moguće, svi oni koji se, iz ma kojih razloga do sad nisu venčali, učine to, i tako sebe uvedu u spisak pravih i doslednih pravoslavaca i hrišćana.

Vreme venčanja

Crkvena zapovest hrišćanima zabranjuje pravljenje svadbe uz post. Jer, zbog svadbene gozbe, koja je redovno mrsna, pravi se javna sablazan i greh. Takođe, venčanje i svadba se ne vrše u sredu i petak, na Krstovdan 18. januara, Usekovanje 11. septembra i Krstovdan 27. septembra. Venčanje se ne vrši na Vaskrs, niti svetle sedmice, jer tada su svečani dani koji su posvećeni slavnom Hristovom vaskrsenju, i nikakvo drugo slavlje nije primereno tim danima.

Mesto venčanja

Mesto venčanja je isključivo hram. Ali po odobrenju episkopa, a na predlog nadležnog sveštenika, može se, u nuždi, (zbog bolesti mlade ili mladoženje) izvršiti i u domu jednog od njih.

Mladenci

Ovaj praznik se praznuje 22. marta, a posvećen je uspomeni stradanja svetih četrdeset Mučenika Sevastijskih, koji su za Hristovu veru postradali 320. godine. Svi ovi mučenici behu mladići, pa je naš narod taj dan uzeo kao praznik u koji mladi supružnici (mladenci) u svome domu primaju goste, a ovi im donose poklone i na taj način im pomažu na početku njihovog braka i života u bračnoj zajednici. Mlade domaćice toga dana dočekuju goste u svojoj kući i pokazuju svoje umeće i spretnost domaćice. Ovde valja napomenuti da Mladenci uvek padaju uz post, jer Časni post počinje obično početkom ili sredinom marta, i zato svaka gozba koja se sprema ovoga dana, mora biti posna, radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika.

http://www.spcportal.org/index.php?pg=1116〈=srl

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gotovo neverovatno, evo muke jednog brata:

Питање:

Помаже Бог!

Имамо проблем у вези венчања: моја девојка и ја смо студенти, и живимо заједно од фебруара 2009. И пошто нам је стало да та заједница буде Богом благословена решили смо да се венчамо у цркви, а свадбу да правимо догодине на јесен, јер би до тада, ако Бог да, тебали да приведемо крају студије. Обоје смо из Жичке епархије и проблем је то што свештеник тражи да се пре венчања у цркви региструјемо у општини, што нама никако не одговара из више разлога: родитељи би хтели да се за свадбу остави бар церемонија у општини, јер би то у супротном био само ручак на који родбина и пријатељи треба да донесу поклоне, што свакако није у реду. Други разлог је што ми примамо стипендије, и то девојка од своје општине, а ја од своје, и због промене пребивалишта, она или ја би те стипендије изгубили. Још један проблем је што би у том случају био нерешен и статус здравственог осигурања... Питао сам свештеника за дозволу да потражим неког другог свештеника који ће нас венчати без регистрације у општини, и он ме је замолио да то радим ван Жичке епархије, јер би у случају некаквог проблема испало да је он дао благослов за то. Сада смо у великој дилеми, јер нам је јако стало до црквеног венчања и Божјег благослова, па молимо за савет..

унапред захвални

Зоран

Одговор:

Драги Зоране,

Ја нисам свештеник у Србији, али мислим да је у Србији државни закон такав, да свештеник не сме да вас венча док се претходно не региструјете у општини. У супротном он може кривично да одговара пред законом.

Пошто нема друге законске могућности, зашто истога дана не закажете регистрацију у општини и у цркви венчање? Тако, најпре одете у општину и региструјете се, а одмах потом у храм и венчате се.

Пуно вас поздравља,

о. Срба

ja bih ovo nazvao "novotarsko revnovanje"...  joooj

skroz suprotan i opet neshvatljiv primer dolazi iz eparhije banacke, tu je vladika blagoslovio nekoliko crkvenih vencanja u toku Petrovskog posta, kaze moze u toku ovih letnjih postova - "revniteljske novotarije"   joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne, moj vladika je najbolji na svetu, episkop banatski gospodin gospodin Nikanor... i jeste, u kikindskoj parohiji u toku Petrovskog posta bilo je nekoliko vencanja, blagosloveno, meni ne shvatljivo, pogotovo znajuci neke druge stavove vladike Nikanora, koga ja i dalje volim  0110_hahaha

oprosti

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Izida

Braco i sestre,volela bih da ovde pisete o obicajima iz vaseg kraja,koji se upraznjavaju na vencanjima i svadbama.

      Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svatovi se pozivaju na svadbeno veselje nedelju dana pre svadbe i to čuturom, buklijom vina ili rakije...

Kuma poziva lično mladoženjin otac i nudi mu bukliju da otpije. Kum onda blagoslovi mladence i okiti bukliju cvećem, peškirom i srebrnim parama. On i mladoženjin otac zajedno polome pogaču, bez okretanja i svako uzme svoj deo. Posle toga sednu da se dogovore.

Mladoženja uoči svadbe organizuje momačko veče. To je oproštaj od momačkog društva i bekrijanja, pa se te večeri mnogo peva i pije. U današnje vreme neveste takođe imaju svoje veče kada se vesele u društvu svojih prijateljica.

Dan uoči svadbe u kući se skupi mnogo sveta da pomogne oko priprema. Čisti se, pere, postavljaju se stolovi, pripema piće i sve ostalo. To se isto dešava i u mladinoj kući gde se okupljaju njene drugarice da, kako se kaže, zajednički srede njenu “spremu”.

Mladoženja na dan svadbe ustaje među prvima da bi se lepo obukao. Običaj je da se njegovo odelo da majci da ga izmeri na kantaru kako bi se sprečilo da mu neko toga dana “nešto ne nabaci” i tako ga “urekne”. Kada stignu svatovi, oni sedaju za sto i služe se rakijom, slatkim i vodom, kafom a zatim doručkuju čorbu. Mladoženja, kum i stari svat ne jedu, ne piju i ne puše do venčanja- da ne bi, po verovanju, bilo tuče među svatovima.Mlada seda u prva kola u kojima je stari svat. Mladoženja seda u poslednjem trenutku u bilo koja kola kako ga ne bi neko “urekao”. Pred mladinom kućom muštuklija ulazi sa buklijom i peškirom. Mladin otac otpije rakiju iz buklije što je znak da svatovi mogu da uđu u kuću. Ali, za to moraju da plate ili neko od svatova treba puškom da pogodi tikvu postavljenu visoko na drvetu.

Svatovi sedaju za sto, a svekar odlazi da vidi mladu koja još nije obukla venčanicu. Posle njega idu zaove i jetrve da je obuku u “venčano ruho”.

Zatim dolaze mladine najbolje drugarice da nad njenom glavom polome pogaču koju je spremila svekrva- “prstensku pogaču”. Mladoženjin drug jednim potezom preseca prase, i prednji deo odnose u mladoženjinu kuću a zadnji ostavlja prijateljima. Na kraju dolazi starosvatica da mladoj stavi venac i veo na glavu, pa je izvodi brat ili stric. Običaj je da se, na pojavu mlade, neko oglasi pucanjem iz puške. Mlada daruje brata ili strica, a zatim je on odvede prvo do svekra, zatim kuma i starog svata. Zatim mlada sedne između starosvatice i devera.

Pred polazak na venčanje mlada i mladoženja prilaze njenom ocu koji im daje blagoslov. Tast daje zetu čašu vina sa parom na dnu. Mladoženja popije vino, a paru uzme. Pri izlazu iz mladine kuće, svi svatovi koji idu na venčanje moraju platiti. Ono što se naplati pre polaska predaju mladi.

Povorka kreće na venčanje na čelu sa kolima u kojima su stari svat i njegova žena. Posle venčanja mlada seda u kola u kojima su dever i kum.

Pre mladoženjinom kućom mlada izlazi iz kola i prilazi svekrvi koja je očekuje. Ova joj daje u sito u kojem je jabuka, žito, cveće i bombone.

Mlada baca sadržinu sita na svatove, zatim prilazi kući i baca sito na krov. Ako sito padne sa krova, mladoženjeni zetovi su dužni da ga nagaze.

Mlada zatim uzima nakonjče i stane ispred vrata. Svekrva joj pod svaki pazuh stavlja po jedan beli hleb i u svaku ruku po jednu bocu vina- da bi bilo blagostanja i sreće u kući.

Nevesta mora u kuću ući desnom nogom. Na ulazu se stavlja korito sa vodom koju dva kuvara mešaju kutlačama i “prevoze” svatove koji preskaču korito pošto plate. Kuvari viču “Puši se rakija”. Dobijeni novac je mladin dar.

Mlada stavlja hleb i vino na krevet, zatim ide u kuhinju gde joj svekrva pripasuje kecelju (predaje joj duznost u kući) a zatim daje darove kumu i starom svatu- “zakoniti dar”. Tek tada seda za sto. Počinje dugotrajni ručak. Na kraju ručka počinje običaj “svatovske časti” ili darivanje. Ono se vrši u začelju sofre na taj način što jedan svat, koji je dobar govornik i šaljivdžija, pokazuje svaki 0110_hahaha govoreći čiji je, uz eventualnu šaljivu primedbu. Posle pokazivanja darova kum skida veo sa mladine glave i stavlja ga na rodnu voćku. Tim je završen zvanični do svadbe.

0104_cheesy 0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

RITUAL ZIHERNADLI

Nekad davno, mlade devojke su imale običaj da idu do obližnjeg izvora i spuste zihernadlu u vodu. Ako bi ona plutala po površini, to je značilo da venčanje treba da se održi iste godine. Ako bi potonula, to je bio znak da se mladoženja neće skoro pojaviti. Možda je odatle potekao običaj bacanja novčića u fontane.

LIST BRŠLJENA

Mlada devojka koja želi da se uda treba da, kada prođe pored bršljena, otkine jedan list ne gledajući u njega i pritisne ga na srce. Uveče, dok se skida u pomrčini treba da stavi bršljen pod jastuk, spusti glavu na njega i zaspi misleći na svog izabranika. I danas mnoge devojke imaju običaj da pod jastuk stave neki predmet koji pripada izabraniku.

POKOPATI MOMAČKI ZIVOT

Nekada su se momačke večeri održavale nedelju dana pre venčanja. Budući mladoženja i njegovi drugovi su obilazili kafane sve do jutra, pijući i pevajući, veseleći se. Pre drugog svetskog rata devojke su pozivale svoje drugarice na kolače u popodnevnu posetu. Danas i one prave velike zabave, bilo u svom stanu bilo u nekoj diskoteci.

OPREMA

Prema običaju, devojka je u brak donosila kovčeg pun “toplih stvari”. To su bili krevetski čaršavi, jorgani, ćebad, jastuci, vezeni stoljnaci, peškiri, čak i kuhinjske krpe. U današnje vreme mnoge devojke su potpuno nezavisne i poseduju same svoj nameštaj i belu tehniku.

MIRAZ

Nema više tog običaja da devojka mora da unese u brak izvesnu sumu novca. Ali, iako miraz nije više obavezan uslov često su roditelji ti koji pomažu ćerku kupujući nameštaj.

VENČANICA

Ona nekada nije bila bela, ni slučajno. U srednjem veku je bila zelena; u vreme Marije Stjurat ljubičasta, plava i ponovo zelena (u doba Ane Austrijske). Bela venčanica, kao simbol nevinosti, pojavila se tek u XIX veku. I još uvek važi da mladoženja ne treba da vidi mladu pre venčanja.

VEO

Veo štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima.

Danas su ponovo u modi velovi svih dužina.

BURME

Ova tradicija datira još od vremena Starog Egipta: muškarac je stavljao burmu na treći prst svoje mlade, jer se tada smatralo da je taj prst povezan sa srcem. Mladenci su počeli da izmenjuju burme tek u Srednjem veku. Tada se stavljalo na prst desne ruke, kako pravoslavci čine i dan danas.

0110_hahaha

Šarmantna (slatka) tradicija koja potiče još iz Stare grčke, kada su mladenci sekli kolač od meda i susama.

BUKETI

U rimsko vreme buketi su se pravili ne od cveća, već od mirisnih trava koje su terale zle duhove iz budućeg doma mladenaca.

PIRINAČ

U staro doba, ljudi su verovali da će, ako bilo ko ili bilo šta, dodirne upravo venčani par, oni biti srećni. Zbog toga su bacali na njih pirinač. Danas na zapadu bacaju čak i konfete.

POVORKA

Danas kada čujemo besomučni pisak automobilskih sirena znamo da prolazi svadbena povorka. Nekada su to bila zvona koja su terala zle duhove.

PODVEZICA

Nekada je na Zapadu bio običaj da se kum podvuče pod sto i skine podvezicu sa mladine noge. Na podvezici je bila okačena gomila šarenih traka koje bi on prodavao za skupe pare svatovima. Danas to radi mladoženja. Oni koji su “kupili” traku kače je na rever, a sakupljeni novac se predaje mladencima. Ovaj običaj se dešava na kraju svadbenog ručka. Kako vidimo, ovaj običaj se polako i kod nas odomaćio.

http://www.cafenis.com/modules.php?name=Forums&file=viewtopic&t=1620

Share this post


Link to post
Share on other sites

Девојка, од злата јабука

Младожењин отац је будућој снахи на дар носио црвену јабуку, знак пријатељства, љубави и плодности, у коју су били забодени дукати.

Ни свекрва ни ташта нису се готово ништа питале пре венчања, све до прве брачне ноћи кад би свекрва лупала на врата младенаца како јој унуци не би били глуви.

У прошевину је ишао отац будућег младожење у пратњи још једног мушког члана породице. Младожења је ретко полазио на тај важан разговор. И мајка је, наравно, седела код куће. Једино што је могла да учини било је да сину преврне једну чарапу наопачке како би, као неком мађијом, изабраној девојци преврнуо памет. Јер, ако јој памет буде „преврнута”, онда ће несумњиво пристати да се уда за њега.

У Србији је некада свекар будућој снахи на поклон носио црвену јабуку која је код нас иначе симбол љубави, плодности и пријатељства.

Уколико је вереница имала среће да је проси богати младић, у јабуку су били забодени дукати!

У сваком случају, кад би просци дошли у девојчин дом, она се није појављивала, већ је стрпљиво чекала у другој соби док се све не утаначи. Тек кад би се очеви о свему договорили, позвали би девојку. Међутим, она не би одмах дошла, него би послала просцима празан тањир прекривен марамицом. Тада је будући свекар на тањир стављао јабуку с дукатима. Млада би потом изашла и, уколико је дала пристанак, пољубила младожењиног оца у руку. Просце је даривала кошуљама, чарапама и пешкирима. Тада је на реду био договор о прстеновању.

У нашим крајевима био је обичај да се свадбе одржавају у јесен. Чак постоји и изрека да „пролећна млада и јесење прасе никада не ваљају”. У ствари, јесен је било најприкладније годишње доба за сеоска венчања јер је тада било највише хране, плодова, па и пића. Тако су могли да се преброде многи издаци који прате велике свадбе. А некада су свадбе у Србији трајале и по седам дана. Затим су постајале све краће: три дана, напослетку само један дан.

Четврта важна личност на венчању био је чауш, који је заправо био забављач: он је збијао шале, певао и делио поклоне... Према нашем познатом етнологу Тихомиру Р. Ђорђевићу, „првобитна улога чауша била је да својом спољашњошћу, понашањем и говором скрене на себе пажњу и младенце ослободи од урока”.

На дан свадбе девојке би сватове китиле рузмарином и босиљком.

Према Веселину Чајкановићу, циљ кићења био је да се свадба заштити од урока и демона. Младожењина мајка окитила би кочије пешкирима и тек тада сватови би кренули ка младиној кући. Претходно би сви доручковали. Кад би стигли у младину кућу, опет би их чекала богата трпеза. Док би се они гостили, девер би отишао по младу. Морао је да плати како би је „откупио”. Наводно, то је био новац за венчић или „дувак” који је такође требало да заштити младу од урока.

У неким крајевима Србије био је обичај да кум, кад младенци стигну младожењиној кући, послужи младенце медом како би им живот био сладак. Онда би младој дали сито у коме су помешани зоб и пшеница. Њен задатак био је да баци зоб и пшеницу према кући, а трећи пут сито на кров куће.

Напослетку би младој у наручје давали накоњче, мушко дете које сватови доводе на коњу пред младожењину кућу. Невеста треба три пута да пољуби и дигне увис накоњче да би добила мушку децу!

Млада би онда даривала дете, вратила га родитељима и улазила у кућу с погачама под мишком и боцама вина у руци. Да би у кући било и за „иће и за пиће”!

Али, ту је чекала својеврсна препрека. На прагу невесту је чекао младожења испружених руку. Она је, супротно западним обичајима, требало да протрчи испод његових руку и прескочи праг тако да је он не дохвати. Али како? Шта је требало да значи овај обичај? Јасно: да жена треба да се плаши свог мужа! Јер, ако би дотакао невесту руком (што је наравно било обавезно), то је значило да ће он бити газда у кући.

А праг је млада морала да избегне, јер је највише изложен опасностима од злих чини и магије.

ПЕСМЕ

После свега што се данас чује на свадбама, можда ће се неко упитати каква је некада била свадбена музика. По свој прилици, није била као данас. Уз пратњу фрулаша, певале су се обредне песме које су имале сасвим одређену поруку. Често су се певале опроштајне песме којима су се девојке опраштале од својих родитеља. У тим песмама опевана је и туга родитеља који чине све да их кћерка не би напустила... Сличне су биле свадбене тужбалице у којима је опеван бол девојке због напуштања родитељског дома и растанка с другарицама.

„Супарничка страна” певала је заклетвене песме: у њима се младић заклињао да ће чувати девојку. У песмама саветима, мајке су упућивале савете кћеркама да буду вредне и поштују мужа и свекрву. Молитвене песме биле су заправо магијске песме и у њима су упућиване молитве божанствима за добробит младенаца. У песмама благословима обично се призивала плодност. Песме здравице певали су кум и стари сват, а за покудне песме, које су биле шаљиве и веселе, био је задужен чауш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОВОРКЕ

Ako bi se na putu iz jednog sela u drugo srele svatovske povorke mlade su se krile, pošto se verovalo da nevesta koja bude viđena takvom nezgodom neće "zagodiniti", već će umreti.

Širom Srbije srećemo toponimske nazive kao što su "Svatovsko groblje". Po predanju to su mesta susreta dve povorke svatova koji su izginuli u tuči, ne želeći da propuste jedni druge.

Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je vezana za nastanak "Đavolje varoši" u Kuršumliji. Bujice s planine Radan, u čijem se podnožju ona nalazi, odnele su porozne delove tla, a od otpornijeg materijala izgradile vitke stubove s kamenim "kapama". Dok je nauka ponudila objašnjenje tog prirodnog fenomena meštani okolnih sela o njemu raspredaju najčudnovatije priče i legendu o "okamenjenim svatovima".

U stara vremena okupljali su se svatovi pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka gde je trebalo da se izabranici venčaju, a da niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni nesuđeni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Iz tih razloga mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke "nakonjče" - malo muško dete - podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i uzima hlebove s kojim ulazi u kuću, gde daruje ognjište novcem.

U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi - ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadba se potom nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.

"Svođenje" ili "slaganje" mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom, koja bi znala osvanuti i na kućnom krovu, ako bi se to prohtelo kumu ili starom svatu.

Svadbena veselja su u Srbiji, od kako se pamti, završavala paljenjem vatre nasred ulice, te neumornim igranjem kola i rasecanjem jastuka, iz kojih se vadi i baca perje, da leti na sve strane.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВЕНЧАЊЕ

За овај радосни и свечани догађај у животу православних хришћана, везано је мноштво народних обичаја. Наравно, суштина Свете тајне брака, није у свадбеном весељу, већ, пре свега, у једном озбиљном приступу светињи брачне заједнице, која је темељ и основа породице, а тиме, и цркве и државе. У вези са овом светом тајном, венчањем и свадбом, изнећемо оно што је битно за цркву, православну веру и њено учење. Овде су важна два момента: предбрачни испит и венчање у цркви.

Предбрачни испит Двоје пунолетних, мушко и женско, који испуњавају све остале услове које црква прописује за склапање црквеног брака, најпре обављају предбрачни испит. Сама реч каже, шта је предбрачни испит. То је поступак, где црква испитује, да ли двоје кандидата за брак, испуњавају све услове које прописују црквени канони за склапање брака. Предбрачни испит обавља надлежни свеште-ник девојке. За испит младенци треба да припреме: црквену крштеницу, мушкарац потврду од свог надлежног свештеника о слободном брачном стању. Родитељи могу бити присутни, а не морају, ако су спречени. О извршеном предбрачном испиту добијају потврду, коју предају надлежном свештенику младожење, на основу које овај може вршити венчање младенаца. Ова потврда (записник) важи шест месеци. Предбрачни испит мора бити обављен на три недеље пре венчања, како би свештеник могао на три литургије у цркви, да огласи жељу кандидата за венчање, и да пита народ, да ли постоји нека сметња за њихов брак. Оглашавање се може вршити и на литургијама на празнике, и тада огласни рок од три недеље, краће траје.

Венчање 3а дан венчања или свадбу, у нашем народу је везан обичај свадбеног пира и весеља, али обзиром на велику светињу брака, овом се догађају и дану мора дати потребна озбиљност и хришћанско православно обележје.

Код правих српских хришћанских домаћина, свечана сала, нека друга просторија или шатра, где се обавља свадбено весеље, украшена је православним символима и српским знамењима. У челу стоји икона крсне славе тога дома, и кандило, или икона Христа или Богородице, а може и икона светога Саве. Лево и десно српска тробојка са крстом и златним оцилима. Икона и знамења опомињу на озбиљност и пристојност.

Молитва Пpe него што сватови крену од младожењине куће по младу, треба обавити молитву. Домаћин упали овећу, узме кадионицу и жар, стави мало тамјана, окади икону, себе и младожењу и све сватове по реду. Затим се прочита молитва Оче наш, Богородице Дјево, или нека друга молитва из молитвеника, помоли се за сретна пута и сретна венчања, за сложан и срећан живот младенаца и тек онда се креће на пут по младу.

Испред свадбене колоне иде стари сват, то јест неко од младожењине фамилије, ујак или неки други сродник или пријатељ, који ће уједно бити са младожењиним кумом други сведок на венчању у цркви. Иза њега иде младожењин кум, а иза њих младожења са оцем.

Обручење Када се млада поведе на венчање иде се истим редом. Колона стаје пред црквом, а младенци, кумови и сви сватови са потпуном озбиљношћу, у тишини и пристојности, каква доликује дому Божијем, улазе у храм. Младенци, праћени кумом и старим сватом, одлазе право пред двери на олтару. Ту се врши обручење. Бурме и сам чин обручења символизују верност. Младенци тада, на своју руку, четврти прст десне шаке, стављају бурму и не скидају је до краја живота. Она их подсећа на завет верности који су дали у цркви пред Богом и свештеником. У току обручења, младенци, кум и стари сват, држе у рукама свеће, обично беле боје, као символ чистоте и невиности. Те свеће касније остају у цркви, а могу се понети и чувати као драга успомена на дан венчања.

Св. тајна венчања После обручења, младенци и кумови одлазе у централни део храма, и ту се врши света тајна венчања. На венчању се белом марамицом младенцима вежу десне руке, у знак вечите животне везаности, слоге и верности, узајамног помагања и љубави. Негде се млади купује платно за хаљину, и тада се то платно пребаци преко везаних руку марамицом. Та марамица се, такође, чува као успомена.

Младенцима се на венчању стављају венци на главу. Отуда и назив венчање. Венци символизују целомудрени живот младенаца до венчања, и благослов цркве за њихов заједнички живот у славу Бога и својих ближњих.

Вино које се даје младенцима, негде и кумовима, на венчању, символизује догађај у Кани Галилејској, када је Христос са својом Мајком, Пресветом Богородицом и својим ученицима био на свадби и претворио воду у вино.

Трократни опход око стола на коме стоји крст и остало што је потребно за венчање, символише вечну везу супружника, јер круг значи вечно трајање, а трократно обилажење је у славу Свете Тројице - Оца и Сина и Светога Духа.

Брак који није склопљен на начин прописан црквом, за цркву није брак. Зато, деца из нецрквених бракова, за цркву су ванбрачна. Неки епископи и свештеници ускраћују причешће супружницима који живе невенчано. Зато је добро, да се данас, када је то слободно и могуће, сви они који се, из ма којих разлога до сад нису венчали, учине то, и тако себе уведу у списак правих и доследних православаца и хришћана.

Време венчања Црквена заповест хришћанима забрањује прављење свадбе уз пост. Јер, због свадбене гозбе, која је редовно мрсна, прави се јавна саблазан и грех. Такође, венчање и свадба се не врше у среду и петак, на Крстовдан 18. јануара, Усековање 11. септембра и Крстовдан 27. септембра. Венчање се не врши на Васкрс, нити светле седмице, јер тада су свечани дани који су посвећени славном Христовом васкрсењу, и никакво друго славље није примерено тим данима.

Место венчања Место венчања је искључиво храм. Али по одобрењу епископа, а на предлог надлежног свештеника, може се, у нужди, (због болести младе или младожење) извршити и у дому једног од њих. За разлику од крштења, где се може крштавати по неколико деце одједанпут, венчавати се могу само једни младенци.

Младенци Овај празник се празнује 22. марта, а посвећен је успомени страдања светих четрдесет Мученика Севастијских, који су за Христову веру цострадали 320. године. Сви ови мученици беху младићи, па је наш народ тај дан узео као празник у који млади супружници (младенци) у своме дому примају госте, а ови им доносе поклоне и на тај начин им помажу на почетку њиховог брака и живота у брачној заједници. Младе домаћице тога дана дочекују госте у својој кући и показују своје умеће и спретност домаћице. Овде ваља напоменути да Младенци увек падају уз пост, јер Часни пост почиње обично почетком или средином марта, и зато свака гозба која се спрема овога дана, мора бити посна, ради здравља

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest nikolastojanoviccuprija

lepa tema ali ja sam za Crkveno vencanje tek negde u poznim godinama ako se dozivi naravno

Share this post


Link to post
Share on other sites

Još malo o verovanjima koja su vezana za ritual venčanja. Neobično je šta su sve naši preci smislili kako bi sebi opravdali nevolje u braku ili sebe ubedili da će sve biti dobro. Valjda je to nervoza koju širi ludilo sudbonosnog "Da"?

RITUAL ZIHERNADLI

Nekad davno, mlade devojke su imale običaj da idu do obližnjeg izvora i spuste zihernadlu u vodu. Ako bi ona plutala po površini, to je značilo da venčanje treba da se održi iste godine. Ako bi potonula, to je bio znak da se mladoženja neće skoro pojaviti. Možda je odatle potekao običaj bacanja novčića u fontane.

LIST BRŠLJENA

Mlada devojka koja želi da se uda treba da, kada prođe pored bršljena, otkine jedan list ne gledajući u njega i pritisne ga na srce. Uveče, dok se skida u pomrčini treba da stavi bršljen pod jastuk, spusti glavu na njega i zaspi misleći na svog izabranika. I danas mnoge devojke imaju običaj da pod jastuk stave neki predmet koji pripada izabraniku.

POKOPATI MOMAČKI ZIVOT

Nekada su se momačke večeri održavale nedelju dana pre venčanja. Budući mladoženja i njegovi drugovi su obilazili kafane sve do jutra, pijući i pevajući, veseleći se. Pre drugog svetskog rata devojke su pozivale svoje drugarice na kolače u popodnevnu posetu. Danas i one prave velike zabave, bilo u svom stanu bilo u nekoj diskoteci.

OPREMA

Prema običaju, devojka je u brak donosila kovčeg pun “toplih stvari”. To su bili krevetski čaršavi, jorgani, ćebad, jastuci, vezeni stoljnaci, peškiri, čak i kuhinjske krpe. U današnje vreme mnoge devojke su potpuno nezavisne i poseduju same svoj nameštaj i belu tehniku.

MIRAZ

Nema više tog običaja da devojka mora da unese u brak izvesnu sumu novca. Ali, iako miraz nije više obavezan uslov često su roditelji ti koji pomažu ćerku kupujući nameštaj.

VENČANICA

Ona nekada nije bila bela, ni slučajno. U srednjem veku je bila zelena; u vreme Marije Stjurat ljubičasta, plava i ponovo zelena (u doba Ane Austrijske). Bela venčanica, kao simbol nevinosti, pojavila se tek u XIX veku. I još uvek važi da mladoženja ne treba da vidi mladu pre venčanja.

VEO

Veo štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima. Danas su ponovo u modi velovi svih dužina.

BURME

Ova tradicija datira još od vremena Starog Egipta: muškarac je stavljao burmu na treći prst svoje mlade, jer se tada smatralo da je taj prst povezan sa srcem. Mladenci su počeli da izmenjuju burme tek u Srednjem veku. Tada se stavljalo na prst desne ruke, kako pravoslavci čine i dan danas.

1317_womens

Šarmantna (slatka) tradicija koja potiče još iz Stare grčke, kada su mladenci sekli kolač od meda i susama.

BUKETI

U rimsko vreme buketi su se pravili ne od cveća, već od mirisnih trava koje su terale zle duhove iz budućeg doma mladenaca.

PIRINAČ

U staro doba, ljudi su verovali da će, ako bilo ko ili bilo šta, dodirne upravo venčani par, oni biti srećni. Zbog toga su bacali na njih pirinač. Danas na zapadu bacaju čak i konfete.

POVORKA

Danas kada čujemo besomučni pisak automobilskih sirena znamo da prolazi svadbena povorka. Nekada su to bila zvona koja su terala zle duhove.

PODVEZICA

Nekada je na Zapadu bio običaj da se kum podvuče pod sto i skine podvezicu sa mladine noge. Na podvezici je bila okačena gomila šarenih traka koje bi on prodavao za skupe pare svatovima. Danas to radi mladoženja. Oni koji su “kupili” traku kače je na rever, a sakupljeni novac se predaje mladencima. Ovaj običaj se dešava na kraju svadbenog ručka. Kako vidimo, ovaj običaj se polako i kod nas odomaćio.

http://www.ekstravaganca.com/cms/view.php?id=1534&article_page=3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...