Jump to content
Guest Оливера

Mitropolit Antonije Blum

Оцени ову тему

Recommended Posts

"ГОСПОДЕ, БЛАГОСЛОВИ МЕ ЗА СВАКИ НОВИ ДАН, И ТАЈ ДАН БЛАГОСЛОВИ ЗА МЕНЕ!"

 

Покушао сам да осликам морални лик Хришћанина, онај минимум лика без којег човек уопште нема права да себе назива Хришћанином. Сада бих желео да кажем нешто о томе како Хришћанин који је одвојен од храма може да води истински духовни живот. Духовни живот се не састоји у томе да се посећују службе или да човек буде члан неке, па чак ни врло живе заједнице. Духовни живот се састоји у томе да човек буде у дубоком, директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, са једне стране, истинитим животом, извршавањем Христових заповести, живљењем онаквим животом који нас чини Хришћанима у стварности, а не само на речима, и молитвом. Дакле, сада бих хтео да кажем неколико речи о молитви.

Молитва се, опет, не састоји у томе да понављамо туђе молитве, него у томе да се свим срцем и свим умом, као што су говорили древни црквени писци, приљубљујемо уз Бога, односно, да тежимо ка Њему, да чезнемо за сусретом са Њим, и да, онолико колико то од нас зависи, будемо са Њим до краја искрени и истинити. Зато се молитва не састоји у томе да човек пре свега набави молитвеник или да научи напамет готове молитве. Молитва се, у првом реду, састоји у томе да се научимо да стојимо пред Богом. Ово изгледа или бескрајно компликовано или изненађујуће просто. Стајање пред Богом је, објективно говорећи, врло једноставна ствар: Бог је свеприсутан, нема места ни ситуације која би могла да нас одвоји од Њега. Ни посао, ни околности, ни људи не могу да нас одвоје од Њега. Али од нас зависи да ли ћемо свесно, са свом пажњом срца и ума стајати пред Њим.

Ујутру, када устајемо можемо да започнемо дан тако што ћемо стати пред Бога, без дугих молитава, поставши свесни да смо устали од сна, да смо се пробудили из сна, и као да смо на неки начин васкрсли у живот из смрти. Јер, између сна и смрти постоји велика сличност. Лежимо без свести, немамо никакву контролу над собом, не схватамо шта се око нас дешава. Исто тако је и са смрћу: што се тиче нашег тела (не живе душе, која стаје пред Бога него самог нашег тела) ми падамо као у некакву несвест. Дакле, када се будимо, ми као да устајемо из несвести, готово би се могло рећи: из небића. Мене као да није ни било на земљи, и одједном сам ступио у нови дан. А овај дан је посебан, таквог дана, овог дана никада није било у целој историји света. Дани су непоновљиви, сваки дан је нов, он се простире пред нама као равница покривена снегом - чиста, неокаљана, без људских трагова, без отисака наших ногу. И овај нови човек који ја у ствари и јесам, ступа у нови дан.

Ако човек размисли, то је потпуно чаробан сусрет: ја ступам у нови дан којег никада није било у историји, и у тај дан могу да унесем добро или зло, могу да будем човек или звер, могу да будем достојан себе или недостојан себе, могу да живим на радост људима или на несрећу људима, могу да растем, или насупрот томе, да постанем још мањи него што сам био јуче...

Ако о овоме размислимо неколико тренутака видећемо: ево, изашао сам из дубина сна и ступам у овај дан. Можемо да се обратимо Богу и да кажемо: "Господе, благослови ме да ступим у овај дан и благослови овај дан за мене! Нека сваки сусрет, сваки човек и свака реч буде са садржајем. Нека овај садржај буде чист и достојан моје људске величине, и Твоје величине, Господе. И нека свака реч, свако моје дејство буде улагање у добро, у истину и у лепоту живота."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Духовни живот се не састоји у томе да се посећују службе или да човек буде члан неке, па чак ни врло живе заједнице. Духовни живот се састоји у томе да човек буде у дубоком, директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, са једне стране, истинитим животом, извршавањем Христових заповести, живљењем онаквим животом који нас чини Хришћанима у стварности, а не само на речима, и молитвом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када се Бог пробија ка нама или се ми пробијамо ка Богу, у било каквим изузетним околностима, када се свакодневица изненада распукне пред нама, са дубином коју раније нисмо примећивали, када у себи откријемо дубине где молитва живи и откуда може прокључати - тада нема проблема. Када осећамо Бога, тада ми стојимо лицем у лице с Њим, клањамо Му се, говоримо с Њим. Међутим, проблем је положај човека када му се чини као да је Бог одсутан... Није реч о некаквом објективном одсуству Бога, јер у стварности Бог никада не одсуствује, већ је то осећање одсуства које постоји у нама; ми стојимо пред Богом и вичемо у празно небо, откуда нема одговора... Шта тада чинити?

Пре свега, веома је важно имати у виду да је молитва сусрет, да је то однос, и то дубоки однос, на који се не можемо принудити насилно ни ми ни Бог... Ако би било могуће дозвати механички Бога на сусрет, такорећи принудити Га на сусрет само зато што смо управо ми тај моменат одредили за сусрет са Њим, то не би био сусрет, ни однос. Тако је могуће сусрести се са измишљеним ликом, са разним идолима, које можемо поставити пред себе уместо Бога; но, то је немогуће учинити у односу са Живим Богом, као што је то немогуће у односима са живим човеком. Односи треба да почну и да се развијају у узајамној слободи...

Ми се жалимо на то што Он не чини очигледним Своје присуство у тих неколико минута молитве током целог дана; но, шта рећи о осталих 23 и по часа, када Бог може колико хоће да куца на наша врата, а ми одговарамо: "Извини, заузет сам", или уопште не одговарамо, зато што чак и не слушамо како Он куца на врата нашег срца, нашег ума, наше свести или савести, нашег живота. И тако, немамо право да се жалимо на одсуство Бога, зато што сами одсуствујемо кудикамо више.

Друга важна околност је та да је сусрет лицем у лице са Богом увек суд за нас. Сусревши Бога, било то у молитви, у богомислију или у созерцању, можемо у том сусрету бити или оправдани или осуђени. Не говорим да се тог момента над нама изриче пресуда коначне осуде или вечног спасења, већ је сусрет са Богом увек кризни моменат, кризис (грчка реч - суд). Слава Богу што нам Он не јавља увек Себе када ми неодговорно, безуспешно покушавамо да се сусретнемо са Њим, зато што такав сусрет може да не одговара нашој снази.

И, зато, када ми не осећамо, не доживљавамо јасно Божије присуство, прва наша реакција треба да буде благодарност. Бог је милостив; Он не долази док не буде време; Он нам даје могућност да погледамо на себе, да схватимо да не осећамо Његово присуство онда када би нам било на суд или на осуду.

Навешћу вам један пример. Пре много година, дошао ми је један човек и почео молити: "Покажите ми Бога!” Рекао сам да то не могу учинити и додао да, ако бих и могао, он ипак не би видео Бога... Да би човек сусрео, видео Бога, неопходно је да има нешто заједничко са Њим, нешто што ће нам дати очи којима бисмо видели и чула којима бисмо осетили. Човек ме је тада питао зашто ја тако мислим о њему, а ја сам му предложио да размисли и да каже које место у Јеванђељу га посебно дотиче, како бих покушао да увидим у чему је његова сличност са Богом. Он је рекао: "Да, постоји такво место: у 8.глави Јеванђеља по Јовану је прича о жени ухваћеној у прељуби". Ја сам одговорио: "Добро, то је једна од најлепших и најдирљивијих прича; а сада, седите и размислите: Ко сте ви у тој причи? Јесте ли на страни Господа и пуни милосрђа, разумевања и вере у ту жену, која је способна да се покаје и постане нови човек? Или сте ви жена која је разобличена у прељуби? Или један од старешина који су, један за другим, изашли напоље, зато што су сазнали своје грехе? Или један од младих који се колебају и оклевају?” Он је размислио и рекао: "Не, ја сам једини од јудеја који не би изашао, већ бих ту жену засуо камењем". Тада сам му рекао: "Благодарите Богу што вам не даје да се сада сусретнете са Њим, лицем у лице”.

Бог није спреман да буде просто једна од ствари у нашем животу. ... Ако желимо да се молимо, најпре треба да будемо убеђени да смо грешници, да тежимо спасењу, да смо одвојени од Бога, да не можемо живети без Њега, и једино што Му можемо принети јесте наша очајничка туга за тим да постанемо онакви какве би нас Бог прихватио, примио у нашем покајању, примио нас са милосрђем и љубављу. И, управо та молитва, од самог њеног почетка, јесте наше окретање Богу...

Научи се смирењу у истинском, најдубљем смислу те речи. Смирење се не састоји у томе да, како ми то често радимо, "правимо се скрушени", и да о себи мислимо и говоримо лоше, и да убеђујемо друге, као да су наши неприродни манири смирење. Смирење је стање плодне земље. ... 

Посаветовао сам једну жену: "Учи се да будеш оваква пред Богом: да све примаш, не супротстављајући се, спремна да примиш и од људи и од Бога ма шта ти они дали". ... Ми не можемо насилно завладати Богом; но, ако ми стојимо... изван граница онога што је "правилно", а у пределима где царује милосрђе, можемо сусрести Бога.

...Сада се постарајте да промислите о "одсуству" Бога, и разумите свим бићем да, пре него што покуцате на врата (и то не само врата Царства у општем смислу, Христос заиста каже: Ја сам врата, треба да схватимо да се налазимо, изван, споља. Ако ми, по безумљу, уобразимо да смо већ у Царству Божијем, то, разуме се, нећемо ни куцати, остаје нам само да гледамо около - где су анђели, где су светитељи, и где су те обитељи које су предодређене за нас? ... И, када не видимо ништа од тога, осим мрака или зидова, то се са пуним правом можемо чудити како Рај уопште није привлачан...

Треба схватити да ми још нисмо у Рају, да смо ми још изван Царства Божијег, и тада запитати себе: где су врата и како на њих покуцати?...

 

http://www.prijateljboziji.com

Share this post


Link to post
Share on other sites

МИТРОПОЛИТ СУРОШКИ АНТОНИЈЕ (БЛУМ) О ПОЗНАЊУ БОГА

 

 

Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо - то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?


Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Он говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје.

 

Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше... објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност. То се из столећа у столеће догађа са небројеним мноштвом. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и св. Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“.

 

Овде, међутим, постоји још један моменат и чини ми се да је он веома важан. Вера, тј. искуство сусрета са Богом, увек је неизрециво: немогуће је уистину пренети оно што се догодило, а на људском језику може се изразити само оно што је доступно језику и нашем поимању. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера.

 

наставак

Share this post


Link to post
Share on other sites

О исцељењу, Митрополит Антоније (Блум)

21. маја 2016.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Опет и опет чујемо јевнђељску причу о људима који су били исцељени од болести. А у Јеванђељу то изгледа тако једноставно и јасно: неко има потребу и Бог се на њу одазива. И ево, пред нама се поставља питање зашто се онда то не дешава са сваким од нас? Свако од нас има потребу за физичким исцељењем или за исцељењем душе, а исцељују се само неки од нас – зашто?

Када читамо Јеванђеље, испуштамо из вида да Христос није исцељивао све и сваког: један човек у мноштву људи бавао је исцељен, док многи, такође болесни телом или душом, нису били исцељени. А то се дешава зато што ми треба да се разоткријемо Богу, не према исцељењу него према Богу, да бисмо примили дејство Божије благодати ради исцељења тела и душе, или пак једног или другог.

Често желимо да искључимо болест из нашег живота не само зато што болест чини живот мучним, не зато што је болест праћена болом, него и зато, или чак углавном зато, што нас она подсећа на нашу крхкост. Као да нам говори: „Не заборављај се, ти си смртан, ти си смртна; твоје тело као да се сада обраћа теби и говори: немаш снаге да ми повратиш здравље, ништа не можеш да учиниш; могу да умрем, да се угасим, могу да остарим и онемоћам – и то ће бити крај земљског живота… “ Није ли то главни разлог што се из све снаге боримо за оздрављење и желимо да измолимо здравље за себе?

И ето, ако полазећи од таквих претпоставки молимо Бога да нас исцели, да нас врати у стање целовитости, то значи да молимо само за заборав, за то да заборавимо на нашу смртност уместо да нас она опомиње и подстиче да постанемо свесни да дани пролазе, да је време кратко и да, ако хоћемо да достигнемо меру пунога раста,  за који смо призвани на земљи, треба да хитамо да збацимо са себе све што је смртоносно у нама самима, јер болести и смрт нису изазвани само спољашњим узроцима – у нама владају и злопамћење, и горчина, и мржња, и лакомост, и толико других ствари које убијају у нама живост духа и не дају нам да живимо вечним животом сада, у овом времену, вечним животом који, једноставно речено, и јесте живот у пуном смислу речи, живот у својој пуноти…

А шта ми можемо да учинимо? Ми треба да постављамо себи озбиљна питања, а кад приступамо Богу, молећи да нас исцели,треба да се најпре припремимо за исцељење. Јер, не значи да смо исцељени само ако постанемо целовити да бисмо се вратили животу којим смо живели раније. То значи да смо целовити зато да бисмо започели нови живот, као да смо постали свесни да смо умрли у исцељујућем дејству Божијем, да је све што је у нама било стари човек, оно тело распадљивости о коме говори Апостол Павле, – тај стари човек који треба да се повуче да би нови човек живео, и да треба да будемо спремни да постанемо тај нови човек кроз смрт онога што је прошло да бисмо почели да живимо поново, као Лазар, који није био позван из гроба да се просто врати у пређашњи живот, него да, доживевши нешто што се не да описати никаквим човечијим речима, уђе у живот поново, на новим темељима.

Јесмо ли способни да примимо исцељење? Јесмо ли спремни и сагласни да, тако новоисцељени, примимо на себе одговорност за то да опет и опет уђемо у свет у коме живимо, са благовешћу о обновљењу, да будемо светлост, да будемо со, да будемо радост, да будемо нада, да будемо љубав, да будемо верност Богу и људима?

Замислимо се над овим, јер сви смо ми болесни, овако или онако, сви смо ми крхки, сви смо слаби, сви ми неспособни да живимо пунином чак и земаљског живота који нам је дарован! Замислимо се над тим и почнимо да постајемо спремни да се откривамо Богу да би Он могао да изврши Своје чудо исцељења и да нас учини новим, али тако да доносимо своју новину, истински Божију новину, у свету коме живимо. Амин.

(Митрополит Антоније (Блум), “О исцељењу“, у: Христов лекар и исцелитељ последњих времена, Београд 2010, 391-392)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Са чим ступам у нови дан

Ретко размишљамо о томе да се, будећи се ујутру, на известан начин налазимо у ситуацији древног Лазара, којег је Христос васкрсао из мртвих. Лазар је лежао у гробу, без осећања, нем, немајући над собом никакву власт, и глас Божији му је наредио да се врати свести, да се врати покрету, да се врати земаљском животу, али више не онакав какав је био када је уснуо сном смрти, већ обогаћен новим, за све нас непојамним, искуством - искуством човека који је из живота потпуно отишао у смрт, познао вечност и вратио се земаљском животу, сада већ обогаћен овим искуством вечности.

spavanje-a.jpg

Када тонемо у сан, ми такође губимо свест, губимо сваку власт над собом, сваку контролу над оним што може да нам се деси, у потпуности се налазимо или у власти околности или под покровом Божијим, говорећи разним језицима. Јутро нам долази као глас Божији, који каже: “Изађи, врати се из сна, али не више као онај човек који си био када си увече тонуо у сан; врати се свести новог дана”.

Ми, углавном, нисмо свесни да, излазећи из сна, ступамо у потпуно нови дан, којег никада није било. Овог дана није било никада од почетка света. Овај дан је потпуно нов, он је пун безбројних могућности. Делимично ће бити одређен односом поступака, речи, личности других људи према нама, догађајима који су са њима повезани. Али, он ће, у знатној мери, као дан и као догађај, бити одређен нама самима, оним што ми представљамо и како будемо деловали у њему, речју или поступцима.

И, ево, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље - у идеалној ситуацији - као веснике Њега самог... Али, то је само у идеалним ситуацијама, зато што у нама не постоји само светлост; у нама се смењују светлост, полусветлост, а повремено и дубока тама, а негде постоји и стална полутама.

Али, ми не смемо да заборавимо да, по речима Јеванђеља, светлост и у тами светли и, иако је тама не прихвата, односно, одбија је, бори се са њом, тама не може да је победи. Светлост је прожима, ма колико јој се она противила. И, у сваком од нас постоји неки делић светлости, који је потребан не само нама, него и другима. ... Зато свако од нас, ступајући у овај нови дан, мора да уђе у њега свесно, у потпуно спокојној сигурности да је послат у тај дан како би у њега донео благу вест - људску и Божанску.

С друге стране, не ступамо само ми у овај дан; сваки човек који се тог јутра пробудио ступа у њега у истој ситуацији као и ми. Неки људи су пуни светлости и могу да обасјају наш живот, неки од њих су у дубокој, непроходној тами, а неки од њих су као већина, као сви ми, вероватно, у полутами, делимично с одбљесцима светлости, делимично са моментима таме.

Кад бисмо тако посматрали сваки сусрет, сваки догађај, када бисмо себи постављали питање о томе шта можемо да дамо човеку који је пред нама, и шта можемо од њега да примимо, да добијемо, како бисмо се пажљиво односили једни према другима! Сваки човек би за нас био весник од Бога: или захваљујући непосредно томе што је човек стекао мудрост искуством и може са нама да подели своје неуспехе и падове - ужас пред оним што је искусио. Значи, ми смо и весници и примаоци ове вести.

Да бисмо у овај дан ушли у таквом расположењу духа, треба да умемо, кад се пробудимо, умијемо и обучемо, да се прекрстимо во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, да се прекрстимо с тим да у име Божије ступимо у овај нови, још увек ничим оскрнављени дан, у којем је све могуће. И, да затим застанемо и размислимо: са чим ступам у овај дан?

spavanje-b.jpg

Наравно, ступам у овај дан са својом прошлошћу, нисам тако нов као овај дан, нисам се данас родио, али са чим у њега улазим: са горчином јучерашњег дана? Са надом, са трепетним очекивањем радости? Са спремношћу да исправим грешке протеклих дана? Са чим?... изабравши из свега тога оно са чим имам намеру да ступим у тај дан, да се одрекнем оног негативног, што је можда испунило протекли дан или се у овај дан улило из далеке прошлости - и загледајући се у оно светло, добро, достојно и Бога и мене, што носим у себи и што могу да унесем у тај дан.

Ово изискује извесно време, и због тога треба сести и поразмислити, те чврсто решити да у тај дан не уносимо ништа што није требало ни примати у душу, ни чинити, протеклих дана. И, насупрот томе, треба да унесемо оно најсветлије у нашој нади, у нашој вери, у нашем срцу и уму. И, за то треба учврстити у себи одлучност.

Свети Серафим Саровски је говорио да је разлика између грешника који пропада и праведника који се спасава само једна: у одлучности, односно, у томе да човек постави себи задатак и да реши да не одступа од оне истине коју је изабрао. Ма како да нас саблажњава живот, ма какве изазове да нам нуди, треба да будемо у стању да кажемо: “Не!” ономе што је недостојно и нас самих и Бога. Ући у овај дан са таквом спремношћу није лако. То изискује и пажњу према себи, то изискује и стално посматрање себе, односно, будност. Не тражи се да човек буде забринут због себе, већ да прати покрете срца и мисли, кретање воље, и да одлучно одсеца оно чега не сме бити...

Митрополит сурошки Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com

https://prijateljboziji.com/са-чим-ступам-у-нови-дан/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...