Jump to content
Guest Оливера

Mitropolit Antonije Blum

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Оливера

У његовом присуству се није дало говорити

Постављена слика

Поводом седме годишњице упокојења митрополита Сурошког Антонија Блума (+4. август 2003.), представљамо сећање песникиње Ирине Ратушинске на на свог духовног оца.

Ирина Ратушинска – позната књижевница и песникиња, родила се у Одеси. 1982. године је била осуђена због свог књижевног рада на седам година строгог затвора а после њих на петогодишње изгнанство. Процес против Ратушинске је добио велики публицитет у целом свету и 1986.г. су је ослободили пре рока. Један од услова за сусрет М. Горбачова и Р. Регана у Рејкјавику било је ослобођење Ратушинске. Убрзо после изласка на слободу, Ирину и њеног мужа Игора Герашченка, лишили су совјетског држављанства. Од 1986.г. Ирина и Игор су живели у Лондону. Књига Ирине Ратушинске „Сиво – цвет наде“ изашла 1988.г. била је прави бестселер у Енглеској, Америци, Шведској и Финској, издана је у 18. земаља света. 1988.г. Ирина се са мужем и два сина вратила у Русију.

Владику Антонија сам упознала у децембру 1986.г. Ослободили су ме издржавања казне као политичког затвореника, после чега сам са мужем отпутовала у Енглеску. Владика Антоније је био први свештеник кога сам видела после пет година. За време совјетске власти, затвореници се нису могли сусрести са свештеником.  За нас је то било доста тешко, јер је пуно људи умирало у таквим строгим затворима, и ми смо врло добро знали, да ако умреш, то ће бити без исповести и причешћа. После затвора, када сам се обрела у Лондону, моја пријатељица Алена Кожевникова одмах је уочила срж проблема и рекла: „Хајдемо да те упознам са владиком Антонијем. Он је упознат са свим твојим перипетијама и спреман је за сусрет са тобом“. Када смо ушли у храм, видели смо монаха у црној одежди и сандалама, који је прао под у храму. Био је то митрополит Антоније Сурожски.

Од тада, од момента познанства са владиком, живели смо у духовном смислу као мала деца у Божјем наручју. Зато што смо увек имали храм где смо могли доћи са својим проблемима (но ми ту могућност нисмо злоупотребљавали). Осећање које се рађало у том храму, може се упоредити са оним, о коме су изасланици кнеза Владимира рекли да су осетили у Цариграду: „Као да смо били у Царству Небеском“. После неколико година строгог затвора, после свега што смо преживели, постали смо духовна деца владике Антонија…

Прво што ме је поразило у нашем лондонском храму – то је била заједница без строгих жена које грде, где нико никог није гуркао са стране, нити је стављао злобне примедбе. Затим сам сазнала да је владика уложио велики напор да би научио заједницу да се понаша правилно. Нико није стављао примедбе, сви су били обузети молитвом. Он је строго пазио на то да у храму нико не шапуће, говорећи, да за такво понашање оставља за дуго без причешћа. Тада је та строгост била сједињена у њему са радошћу срца. Нико никада није отишао из храма потиштен, сви су излазили озарени радошћу.

Друго што ме је поразило, владика никада није припремао своје проповеди. Он је излазио, неко време ћутао и затим почињао говорити. Он је говорио управо оно што му је тог тренутка долазило у срце. Ја сам му једном рекла: „Владико, задивљује то што су све ваше проповеди у тренутку надахнуте“. Он је одговорио: „То није баш сасвим тренутно надахнуће. Ја изађем, ћутећи посматрам све вас, молим се, а затим говорим оно што ми Бог положи на душу“. Његове проповеди су увек биле довољно кратке и увек је од тих проповеди било могуће неко време живети.

Један од првих проблема због којих сам се обратила владици, био је решен од њега на необичан начин, како се није могло очекивати. Проблем је био и тужан и смешан истовремено. Православнима није било дозвољено да носе крстиће у затвору. Директног таквог наређења није било, било је забрањено носити металне ствари. Под изговором тога да је крстић метални успешно су га скидали. Једно од занимања мога мужа је и јувелир, и он ми је изрезбарио крст од моржове кљове и обесио о кончић. Да га достави у затвор било је доста тешко, али, он је то успео да уради, међутим није га осветио. Са тим крстом сам провела све време у затвору, а они који су ме претресали нису га примећивали. И тек у Лондону сам се обратила владици Антонију са молбом да освети крст. Он га је узео, ушао с њим у олтар задржао се неколико секунди или минута, у храму је тешко осетити како време протиче. Вратио се и рекао: „Не, њега не треба освећивати, он је освећен“. Нисам то схватила већ сам му почела објашњавати: „Владико, он сигурно није освећен, мој муж није успео да га освети пре него ми га је предао у затвору, а наравно, тамо ја то нисам могла урадити“. Он каже: „Дете, веруј ми, ја сам способан да разликујем освећени крст од неосвећеног. Тај крст је већ освећен“. Тако је он решио тај проблем.

Живели смо у Лондону и ту су нам се родила деца коју је владика Антоније крстио. Он нас је благословио да се вратимо у Русију. Нисмо имали навику да трчимо владици по благослов за сваку ситницу – да ли да извадимо зуб или да урадимо неке мање важне ствари, нисмо га непрекидно запиткивали шта чинити и како поступити. Но када смо донели одлуку да се вратимо у Русију, то је било веома озбиљно, узети малену дечицу, још бебе у ангелском чину и вратити се у Русију, неизвесно где и на шта, и дошли смо владици за благослов. Он је рекао: „Идите, децо. Када бих и ја био млађи и не бих био везан служењем, на вашем месту бих и ја исто учинио“. Никада нећу заборавити како нас је владика са малишанима благословио да се вратимо у отаџбину, јер нама се тамо свашта догодило и ко зна шта ће све бити, но ја никада нисам заборавила да смо ми овде не само својом вољом већ и са његовим благословом.

Благодарећи Владици наша деца су заволела храм, осетили Христа, њима је увек било добро у храму. Код њих се развио најличнији контакт с Богом, када човек више не може сумњати – постоји ли Бог или не, он Га зна, он се већ упознао с Њим. И још један важан моменат. У присуству владике Антонија, није се дало говорити. Једноставно, ту си поред њега и све ти је јасно. У ствари, ја сам веома мало с њим са намером разговарала. Просто дођеш и даље све тече само од себе.

Још бих хтела да кажем да је владика Антоније био велики борац. Он је у разговору уливао непоколебљиво поверење. При том, он је био веома весео човек, у њему се радовало срце.

Једном је причао овакву причу. Осамдесетих година је било веома мало верника у нашем храму, парохија је била оскудна. Владика је живео при храму. Једном неко удара на врата, владика излази: на вратима види агресивног типа који је дошао да опљачка цркву. Владика каже: „Спреми се, сада ћу да те пребијем. Унапред те опомињем, без обзира на то што сам ја старији човек, могу да ударам веома јако, а пошто сам хирург, могу те касније и закрпити. Јесам ли те упозорио? Сада, хајде да се тучемо.“ Мангуп на вратима је подвио реп и отишао. Владика је веома весело касније о томе причао: „А шта да радим? Не могу да дозволим да опљачка храм, ми немамо обезбеђење, морам ја сам да заштитим храм. И заштитио сам!“ Таква прича је веома карактеристична за владику.

Била су два случаја када су се наши познаници налазили у веома тешкој ситуацији. Са једном девојком смо се упознали тако рећи на улици и показало се да је та несрећна девојка, бедна уметница, после несрећног личног живота отпутовала у иностранство, у Лондон, и налазила се у потпуном очајању и намеравала је да оконча живот самоубиством. Довели смо је владици. Он нам је рекао да изађемо, попричао је с њом насамо један час и вратио нам је исцељену, пуну наде у бољи живот.

Други пут је то био случај са нашим старим пријатељем. Јевреј, који је емигрирао из Кијева у Америку и пошавши најпре у синагогу, после неког времена у ужасу је дошао к нама и рекао нам: „Не могу више, тамо су некакви комесари, то су страшни људи. Не могу више овако, хоћу да се крстим. Причали сте да је код вас један интересантан владика, упознајте ме с њим.“ Рекли смо му: “Драги Марик, владика веома дуго припрема човека за крштење. Он не може да крсти само зато што је човек рекао да хоће да се крсти. Око пола године он припрема човека. Ако ти тако хоћеш.“ – „Не, ви мене упознајте, дозволите нека он каже шта треба чинити у току пола године, и ја ћу доћи кроз пола године. Знам само да треба да се крстим.“

Владика је дуго разговарао с њим, затим је позвао нас и рекао: „Ваш пријатељ је спреман да се крсти одмах, нека га сутра отац Михаило крсти у нашем храму.“ Тако је и било.

Код свих које ја познајем, од оних који су познавали владику, као и код мене такође, било је осећање да је то свети човек. Да је то човек који може веома много, а крије то. Колико ја знам, није забрањено месно (локално) поштовање светога до канонизације, и такво поштовање наша породица му и указује. Ми му се молимо. Од необичних, немогућих ствари које је он учинио, могу сада да се сетим једне која доказује то да је имао дар прозорљивости. Нама се догодило, да је три недеље пре рођења наших дечака – близанаца мом мужу у Кијеву умро отац. Нико није очекивао ту смрт, умро је изненада, па је Игор истога дана морао отпутовати за Кијев. Ја сам остала пред порођајем, сама у кући, са огромним стомаком, и заиста ми је било јако тешко. Нисмо успели никога о томе да обавестимо, требало је брзо реаговати. Игору је требало да дође к себи, да извади визу за један дан, да купи карту. Ја сам морала да му помогнем око паковања, да резервишем телефоном хитну помоћ, пошто нисам могла да седнем за волан, и остала сам сама у кући уздајући се у милост Божју. Пред вече сам испратила Игора. Следећег јутра је назвао владика. Он је веома ретко звао јер је био јако заузет човек. Назвао је и упитао: „Како се осећаш?“ Одговорила сам: „Све је у реду, владико, хвала вам.“ – „Игор је већ у Кијеву, је ли тако? Пази, само храбро, главу горе, све знам.“ Он није могао знати. Тих дана, док сам била сама код куће, већ нисам могла да излазим ван, ноге су отекле, он је звао сваки дан, проверавао да ли је са мном све у реду. У то време ми није падало на памет, откуда он то зна. Чинило ми се да је то природно: наравно, ако ми је тешко и помало страшно, а осим тога веома сам волела свога свекра и у таквим тешким околностима, нормално, владика зове и пита како је. После тога сам се распитивала код Алене Кожевникове, али ни она такође ништа није говорила владици, она тада чак није ни била у Лондону. Он није могао знати. Ми смо мало општили са руском емиграцијом, нико није знао за то што нам се догодило.

То је оставило на мене огроман утисак. Ја никада о томе нисам говорила док је он био жив. Сада ми се чини да сам могла и требало је о томе да говорим.

Православни пут бр. 23

Извор: Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Митрополит Антоније (Блум) – Васпитавање деце у вери православној

Постављена слика

Многим мајкама и очевима сам говорио да духовно узрастање детета започиње у мајчиној утроби и да – ако мајка живи у Христу, ако живи чистим и молитвеним животом, ако прима св. Тајне – онда и детенце учествује у томе, јер је током свих тих месеци који претходе његовом рођењу дете једно са мајком и они се ни на који начин не могу раздвојити. Осим тога (премда то није моје искуство, јер услед животних околности нисам добио никакво религиозно васпитање по том питању), чини ми се да је веома важно шта допире до душе тога детета и непосредно након рођења, али не путем умног поимања, него кроз неко чуло, пошто дете још ништа не разуме.

Свакога дана кад мајка над њим чита молитве, када пева црквене песме или када једноставно пева наше народне песме чијим посредством душа на неки начин почиње да се уобличава, та мајка је већ започела са људским и духовним васпитавањем детета.

Оно што сам рекао о световним песмама, доживео сам пре четрдесетак година као задивљујуће откриће: отворили смо овде руску школу и њу је похађала и једна девојчица (она је сада помоћница старешине у нашој парохији и има сопствену децу и унуке) која у то време још није у потпуности пронашла себе. Говорила је руски и знала је да је Рускиња; међутим, како ми је сама касније признала, када је доспела у ту руску школу и кад су почели да је уче руским песмама, са њом се нешто догодило. У њеној души су се пробудиле и затрепериле струне које су до тог времена умртвљено спавале; она је изненада оживела у оној мери и дубини какву раније није познавала. Зато ми се чини да је веома важно да деци певамо и руске и црквене песме.

Васпитање сопственим надахнућем

Још једном ћу поновити: важно је да деца певају црквене песме како би, и онда кад још ништа не разумеју, слушала свете молитвене речи. Поред тога, оно што је речено из душе у душу није исто што и ствари које су утврђене (црквеним) уставом. Није, дакле, довољно да се над дететом прочитају јутарње или вечерње молитве: треба их изговорити тако да оне допру до неке његове дубине, иако их дете још не поима умом. Чини ми се да је то најважнија ствар.

Осим тога, сматрам да би дете требало васпитавати и примером и сопственим надахнућем. Ако му родитељи само говоре о томе како би требало да се понаша зато што је православац или што је Рус, како би требало да поступа или не поступа зато што је хришћанин, за њега ће и припадност руском народу и припадност Православљу једноставно постати својеврсна тамница: то је нешто што га спречава да живи! Детету би требало говорити како може да узнапредује уколико постане слично оним људима који и нама самима могу да послуже као пример. У житијима светих постоји довољно деце коју можемо да поменемо и за коју можемо да им испричамо каква су била. Поред тога, детету не би требало помињати ствари које су за њега несхватљиве и које му се, наравно, никада неће догодити. Прича о томе да је неко дете учинило чудо није ни најмање уверљива за друго дете, јер зна да оно само никада никакво чудо није извршило. Међутим, може се говорити о томе каква је била његова личност, каква храброст, лепота, љубав и самопожртвовање – то су најлепше људске особине о којима би управо и требало говорити детету.

Најзад, требало би да дете буде у могућности да, погледавши своје родитеље, уочи да у њима живи управо оно о чему говоре. Они су вероватно несавршени, и дете то сасвим добро схвата, али они настоје да живе по вери и то чини смисао и садржај њиховог живота, а то је нешто сасвим друго. Потребно је да дете види њихову доброту и честитост, односно оне особине које су једноставно људске, али које су већ на граници светости, уколико их дотакне искрица Божја.

Разуме се да би дете у једном тренутку требало да дозна за Христа, за апостоле, за рану Цркву и за Цркву уопште, за богослужења. То би, међутим, требало учинити тако да то за дете буде откривење и радост, а не само још једна лекција која се мора научити. Због тога детету о вери не би требало причати као о нечему што мора научити, него онако као што и о хиљадама других ствари причамо нашој деци или пријатељима: о ономе што нам се догодило, што нас узнемирава, што је за нас интересантно, прекрасно или страшно. Дете може то да разуме: ако осети да мајка, отац, бака и сви око њега тако реагују на оно о чему говоре, онда ће и оно реаговати, такође ће га обузети слично расположење. Међутим, ма како да разрадимо лекцију, ма како да она буде високоумна и блистава, боље је да се не трудимо на тај начнн.

Сећам се једног примера: у Паризу је боравио један познати свештеник и блистави проповедник. Он је и као личност био веома славан: његове проповеди намењене одраслима биле су убедљиве и препуне снаге, али се никада није бавио децом. Позвали су га да гостује у Руском ученичком покрету, у недељној школи, и да ту одржи јавно предавање. Децу су сместили у средину просторије, док су се васпитачи и учитељи распоредили око њих, и свештеник је започео предавање. Кад је излагање било завршено, све одрасле особе биле су одушевљене, јер је све било тако складно, логично, снажно и рељефно. Лав Александрович Зандер је пришао једном седмогодишњаку и упитао: „Како се теби допало предавање?“. Дечак је одговорио: „Било је лепо, али је штета што овај баћушка не верује у оно што говори“. То, наравно, није била истина, јер је свештеник веровао у сваку реч коју је изговорио; међутим, говорио је тако што су речи извирале из његовог ума, а предавање је било тако конструисано да уопште није допирало до срца.

Постављена слика

Понекад, међутим, и нешто што је веома једноставно, досегне до срца. Сада се присећам и једног свештеника који ме својевремено силно изненадио, али којега сам разумео тек деценијама касније. Био сам тада дечак од 10-11 година и боравио сам у дечјем кампу. Са нама је боравио свештеник за којег смо веровали да је веома стар. Тада му је било око 30 година, али је имао дугу косу и браду и подсећао нас је на наше деде. Међутим, у њему ме је запрепастило и збунило то што је све нас без изузетка (а то сам схватио тек после много година) волео љубављу која се није мењала: када смо били добри, та љубав се пројављивала као ликовање, а у случају нашег неваљалства као туга, али се никада није смањивала. Тада сам то приметио и био сам збуњен, али као десетогодишњак нисам био у стању да то разумем. Касније ми је постало јасно: на тај начин нас љуби Бог. Његова љубав се не мења: међутим, када бивамо недостојни самих себе, то за Њега значи жалост која се, у крајњем случају, завршава распећем на Голготи. Напротив, када смо достојни себе, то за Његову љубав значи ликовање.

Од тог времена су прошле године, и тог свештеника сам поново срео током службе Изношења Плаштанице. Тада сам већ био младић, окупили смо се око плаштанице да се помолимо. Он је ушао, пао на колена пред плаштаницом и дуго остао у том положају, док смо сви ми стајали. Затим је устао, окренуо се према нама са лицем обливеним сузама и рекао: „Христос је данас ради нас умро. Плачимо…“. Опет је заплакао. То ни најмање није било сентиментално. Схватили смо да је Христова смрт за њега толико реална да је у стању да плаче, али не над Христом, него над тим што смо ми узрок Његове смрти. То је начин на који дете можемо научити да схвати оно што речима не можемо да објаснимо.

Поред свега тога, дете би, наравно, тебало и поучавати. Чини ми се да и у томе постоје два момента. Први моменат се односи на то да је читава породица дужна да га све време поучава. То не значи да би му непрестано требало понављати божанске истине, него да би га требало учити примером и оним језиком који и иначе користимо. И за то могу да вам изнесем пример: за време окупације, Немци су из Русије одводили децу коју су користили за рад. Једном мом пријатељу, извесном Вањи који је касније, у Америци, постао епископ Силвестар, био је допуштен приступ овој деци, будући да је говорио немачки. Међу том децом сусрео је и дечака од 10-11 година који га је силно изненадио: мисли тог дечака као да су биле уобличене Јеванђељем, и он је често употребљавао оне форме речи које, истина, нису биле јеванђелски цитати, али су толико подсећале на јеванђелску мисао да га је мој пријатељ једном приликом позвао на страну и упитао: „Слушај, ти си тако мали, како је могуће да тако добро познајеш Јеванђеље?“. Дечак је одговорио питањем: „А шта је то Јеванђеље? Никад за то нисам чуо!“. Вања му је тада рекао: „Јеванђеље је књига у којој се говори о животу и учењу Исуса Христа“. „А ко је то?“ Наставивши да га пропитује, Вања је дознао да су родитељи овог дечака били верујући. То се догађало у Стаљиново време, када је било веома опасно да дете добије ма какво религиозно васпитање. Могло се догодити да га, као и осталу децу, у школи упитају: „Да ли ти знаш ко је Бог? Гле, па ти то знаш!“, и на тај начин би приморали дете да ода родитеље. Родитељи су, међутим, поставили као правило да никада, или бар никада пред дететом, не говоре ништа што не би било сагласно с јеванђелским истинама. Овај дечак је, дакле, Јеванђеље усвојио као животну норму, а не као учење неких људи о некоме или о нечему, прихвативши да „тако људи размишљају“ или да „тако осећају моји родитељи“. Кад му је владика Силвестар дао Јеванђеље, дечак је почео да га чита: „Да, да, ево, управо је тако…“.

То је најистинитије васпитање које се може понудити детету. Када, пак, дете увиди да родитељи на свом нивоу живе на један начин а да, када се спусте на његов ниво, почињу да живе другачије, оно стиче убеђење да је све то лаж и фалсификат, да је целокупно религиозно васпитање само средство да задобију власт над њим. Може се догодити да не послуша родитеље, и они ће му рећи: „Казниће те Бог“, што звучи много убедљивије.

Други моменат је школа, а посебно парохијска школа (веронаука). Овде постоји неколико ствари. Као прво, понављам оно што сам већ рекао: истине вере не могу се предавати онако као што се предају историја или географија, оне се морају предавати као сам живот. Када се догодило да су у Руској гимназији у Паризу на испиту затражили од једног ученика да говори о трећем путовању апостола Павла, слегнуо сам раменима и помислио: „Какве везе има треће путовање апостола Павла са спасењем душе овога детета?“. Ни ја сам појма немам о томе, одавно сам то заборавио, јер ми никада није било интересантно. Апостол Павле ми је, наравно, увек био интересантан, али су ме места у која је одлазио занимала само због онога што се тамо догодило. Због тога је и предавање и учење напамет свештене историје као обичне повести сасвим неплодно. Осим тога, у свештеној историји постоје моменти када се може учинити да казивање нема никаквог смисла. Узмите, на пример, повест о Самсону. Самсон је због вољене жене одсекао косу и био лишен своје снаге. Како ће дете на то реаговати? Схватиће да је то нека магија, да је Самсонова коса имала неку магијску силу. Међутим, ради се о томе да су дугу косу носили само они који су били посвећени Богу. У тренутку кад је Самсон одсекао косу и одбацио је, та посвећеност Богу се окончала и божанска сила је одступила од њега. Постоје, дакле, два начина на која се може приповедати о Самсону – први је незграпан и нико неће поверовати у њега, или ће поверовати онако као што поверују у народну бајку: „бајка и ништа више“, док је други начин приповедања преиспуњен смислом.

Учење кроз разговор

Говорићу вам о томе како сам ја предавао. Знам да људи предају на различите начине; ја сам шест година предавао једној групи овде (тј. у Енглеској), а пре тога сам предавао групама у Француској. Ево како смо разговарали: узимали смо недељно Јеванђеље, тј. онај текст који ће сутра бити прочитан (окупљали смо се суботом) и ја сам га препричавао што је могуће живље и рељефније. Придржавао сам се Јеванђеља и ништа нисам нити додавао нити одузимао, али нисам ни користио оне речи или фразе које су деци стране и неразумљиве. Трудио сам се да од казивања начиним нешто живо и за њих интересантно. Затим сам им постављао питање: шта ви о томе мислите? Током часа смо размењивали мишљења. Групу су чинила деца од шест до четрнаест година, и испоставило се да и неки мало мање надарени четрнаестогодишњак може понешто да научи од бистрог шестогодишњака, због чега сам подржавао ту размену мишљења. Деца су се трудила да схвате о чему се ту говори, како је и зашто то могло да се догоди, а затим и како да то примене или какве закључке одатле да изведу за свој сопствени живот. На крају бисмо тај текст прочитали на црквенословенском или на руском језику, да би га препознали онда кад га буду чули у храму, да би свака реч била као рука која дотиче струне њихових душа, и да би после тог додира њихове душе запевале.

Ево, рекао сам „да би душе запевале“ и сетио сам се још нечега. Имао сам тада 19 година и догодило се да сам у једној париској цркви у певници читао заједно са веома старим монахом, ђаконом оцем Јефимијем. Читао је тако брзо да чак ни очима нисам могао да пратим текст у књизи. Када се служба завршила, рекао сам му (а знате да са 19 година понекад умемо да будемо веома дрски): „Оче Јефимије, данас сте ми украли целу службу, а што је још горе, вероватно сте је украли и самоме себи, јер нисте могли да разумете ништа од онога што сте прочитали!“ Он је заплакао и рекао: „Опрости ми! Видиш, мене су као петогодишњака из села одвели у манастир, јер нису имали чиме да ме прехране. Све ове свете речи сам најпре слушао, затим читао и на крају певао, и то преко 80 година; сада, кад видим реч, и пре него што је изговорим, као да нека рука у мојој души дотакне струне и васцела моја душа поје пред Богом!“. „Како сам ја јадан!“, помислих. „Моје очи прелећу преко речи, а ја се ни на који начин не одазивам, ретко ми се догоди да ми душа због нечега затрепери, а он само поглед баци на речи и његова душа запева као харфа..!“. То је веома важно.

Решавање моралних проблема

Између осталог, док смо боравили у школи, постављао сам деци и морална питања, односно, питао сам их шта им се догађало протекле недеље: да ли су се с неким посвађали, да ли су некога преварили, да ли су нешто украли и слично. Затим бисмо започели са моралним разматрањем таквог поступка. „Ти се, Андреј, ниси само играо лоптом у дворишту, него си намерно дозволио да лопта удари у прозор. Зашто? Шта те на то подстакло?“ Он би одговорио, други дечак би нешто додао, и тако бисмо повели разговор. Шта је у свему томе било поучно? Наравно, не то што је он разбио прозор, него што би током разговора неко додао и ствари које су се могле повезати са Светим Писмом. Ја бих их тада прекинуо и говорио: „То кажеш ти, а пре тебе је то изрекао апостол Павле, хајде да погледамо књигу… Ти си тако рекао? То је у Јеванђељу изречено много пре твог рођења“, итд. Тако смо постепено, полазећи од преступа или од неких радосних догађаја, у живот уплитали и јеванђелске повести, апостолске речи, Христове заповести, Његов пример. Мислим да се у томе састоји религиозно васпитање детета у школи.

Осим тога, такав поступак има и другу димензију. Ако је школа организована тако да представља истинско дружење међу децом, тј. деце једне са другима и деце са предавачима, онда је то место где могу да се науче оним димензијама живота које на улици нећеш пронаћи: пријатељству, оданости, праведности, итд. Ако стварамо такву средину, моћи ћемо постепено да створимо такву заједницу деце која ће, израстајући прво у омладину, а потом и у зреле људе, бити свесна (али не зато што су их дресирали, него зато што су их од детињства томе учили и што су то усвојила) да свет у којем живе мора постати другачији.

Најзад, када изађу из периода детињства, пред њима ће се неминовно, пре или касније, појавити морални проблеми. Ако никада нису живели у једнодушној и једномисленој средини, и то средини која је једномислена са Христом, једномислена за Богом, они ће савет потражити на улици и код школских другова, а затим добити одговоре који би могли бити сасвим деструктивни. Ако је, пак, у парохијској школи створено истинско пријатељство, и то пријатељство које хоће да гради живот (а живот се може градити на сваком нивоу и у сваком узрасту), онда ће поћи код својих и они ће му тада рећи: не, не треба тако, бићеш недостојан самога себе и нашег пријатељства, нећеш бити достојан да се назовеш православцем… То би могло да помогне човеку да, у тренутку када почне да пада на колена, стане на сопствене ноге. Зато ми се чини да црквена школа (веронаука) у том погледу може да одигра огромну улогу – не због тога што ћеш ту научити о конкретним чињеницама Христовог живота, него због онога што ти она даје. Она девојчица коју сам раније поменуо, а чија је душа оживела када је чула руске песме, рекла је некоме од одраслих: „Знате, отац Антоније нас никада ничему не учи, али нас тако надахњује Јеванђељем да сами почињемо да учимо из њега!“. Ако их не надахнеш, онда ће, чим престанеш да говориш, све замрети у тишини.

Превод са руског изворника Антонина Пантелић

Православље бр. 947

Извор: Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites

Васкрсе Христос и живот живи

d0bcd0b8d182d180d0bed0bfd0bed0bbd0b8d182-d0b0d0bdd182d0bed0bdd0b8d198d0b5-d0b1d0bbd183d0bc.jpg?w=150&h=200

Митрополит Антоније (Блум)

Данас благодат Божја делује у нама без труда с наше стране, без подвига. Она испуњава наша срца некако сама од себе. „Ви који сте постили и ви који нисте постили, празнујте једни с другима! Ревнитељи и лењивци величајте овај дан!“ – вели свети Јован Златоуст у својој чувеној васкршњој беседи. И заиста, како ћеш, ако не благодаћу Божјом, објаснити радост која у  освит овог светог Дана неочекивано испуњава твоје срце и ослобађа те од мржње, гњева и роптања на Бога? Како би друкчије могао објаснити те сузе умиљења, које ти навиру  на очи док слушаш васкрсне црквене песме? Како тумачити ту своју неодољиву жељу да помогнеш сироте? Постао си данас хришћанин не својим трудом, но благодаћу коју данас Васкрсли дарује свима. „Наслађујте се сви гозбом вере, уживајте сви у богатству доброте!“, кличе свети Златоуст.

Немој мислити да је то што данас осећаш само утицај свеопштег одушевљења побожног народа око тебе, које је и тебе захватило. Не варај себе, тврдећи да су се данас код тебе маловерног пробудиле успомене из оних давних дана када си истински веровао и када си Страсне седмице свакодневно одлазио у цркву, распињао се у души са Христом, умирао с Њим и, потом, на данашњи дан примио дарове Његовог Васкрсења. Не, није твоју душу испунила никаква варка, него је само спао са ње вео гордог слепила, па сад поново беседиш с Богом, као они чије срце није огрубело од лажи, гнева и чулности. Осећаш се као да си се пробудио од сна, као да си васкрсао из мртвих. Задивљен, посматраш у духу свој протекли живот; збуњен си и не схваташ зашто си обмањивао себе, правдао своје грехе, добровољно се удаљавао од Бога, и крио се од Њега као некада праотац Адам пред изгнање из раја. О, кад бисмо читавог живота били овакви какви смо данас! Па, кад можемо да будемо такви једном годишње, зашто, да не можемо увек? Кажеш: „То је ствар благодати, а не наших моћи“. Да, то је благодатни дар. То што данас осећаш јесте Божје откровење и најјаснији доказ Његовог постојања и Његовог дејства на нас. Не вараш се: Он је Тај Који ти данас говори. Он Који се родио, умро и васкрсао за твоје спасење, открива ти Себе, истинитог Бога, а открива ти и тебе самога и говори: „Зар није дивно бити хришћанин? За шта да мењаш ову радост додира са Мном и ову празничну љубав према свима? За шта да мењаш ово предокушање раја и вечног блаженства? Зар за прљаве насладе, за јефтину љубав и лажљиву сујету и ону безумну трку за добитком, којима се хвале одстпуници?“.

Да, то што данас осећаш Божји је дар! Господ ти данас не открива ништа страно и далеко твоме срцу. Дух Божји сведочи у твојој души, у самоме теби, оном правом човеку, какав би могао да будеш и какав желиш да будеш, иако ти то понекад не признајеш. Зашто си гонио Бога из срца свога? Зашто си служио духу ласкања и гордости и толико се трудио да прикажеш себе пред светом онаквим какав ниси, самода би се допао људима? Али, не заноси се! Иако си непрестано стављао маску на лице и крио своје срце – ниси задобио свет, јер су готово сви људи подједнако искусни у тој врсти лажи и могу се преварити само за кратко. Данас и сам увиђаш да си, трудећи се око ништавних ствари, упропастио себе и да је сва награда коју си примио била она страшна унутрашња празнина душе и осећање бесциљности и промашености.

Претварао си се и крио од Бога, али данас те је Христос пронашао! Открио ти је да сјај Његове неисказане славе није ишчезао из твога срца и да није избледео због твојих грехова и твоје равнодушности према животу у Богу, твог одрицања од вере и упорног омаловажавања Њега, Спаситеља свих људи. Открио ти је још да си дете Божје, као што је посведочио свети апостол Павле, да си Његов син по благодати и део Његовог пречистог Тела.

Не бој се и не говори себи: данас сам обучен у благодат, али сутра ћу већ бити онакав какав сам био пре! Драги мој, то зависи само од тебе! Благодат се Божја не удаљава од нас ниједног дана. Само, данас се она даје свима без разлике. Нека те не плаши овај труд – он није тежак.  Не избегавај Христов јарам ни у данима који долазе, јер је јарам Његов благ. Толико си много настојао, па чак и своју савест жртвовао, само да би те људи хвалили и волели. Па зар је Спаситељ гори од њих и зар једино Њему нећеш да угодиш? Његова се благост дотакла данас твога срца и наново те родила и испунила надахнућем, свеопштим праштањем и љубављу. Приступи Господу и ишти то исто и сутра и прекосутра! А знам да ћеш се сутра усрдно молити, јер си данас окусио сладост Божијег дара. Ако будеш усрдно тражио, поседоваћеш тај дар и убудуће.

Буди увек овакав какав си данас! Живи Христом и радошћу Његовог Васкрсења! Бура живота, злурадост грешника, светски метеж и бестидни разврат, који те окружују као узбуркано море, све ће то бити немоћно да те одвоји од Извора живота. Твоје ће очи бити управљене у вечност и твоје ће срце обухаватити васељену. Ниси сам! С тобом су арханђели и анђели, апостоли и пророци, мученици и преподобни, као мноштво оних који данас живе на земљи и нису преклонили кољена своја пред Ваалом. Зло нашег времена ништавило је пред вечитом победом Христа, Победитеља смрти. Васкрсе Христос и падоше демони! Васкрсе Христос и радују се анђели! Васкрсе Христос и живот живи!

Живи и ти у Њему и не препуштај  се духовној смрти, коју гледаш свуда око себе! Жива је Христова Црква и Господ ће победити свет!

Христос васкрсе!

Митрополит Сурошки Антоније (Блум)

Share this post


Link to post
Share on other sites

ANTONIJE%20BLUM%20mala.jpg

Moj odnos prema smrti je specifičan, i hteo bih da ga objasnim, zašto se ja prema smrti odnosim ne samo spokojno, već i sa željom, sa nadom, sa čežnjom za njom. Moj prvi snažan utisak o smrti, je razgovor sa mojim ocem, koji mi je jednom rekao: "Ti treba tako da proživiš, kako bi se naučio da očekuješ svoju smrt kao što ženik očekuje svoju nevestu: čeka je, žudi za njom, raduje se unapred tom susretu, i susreće je sa trepetom (oduševljenjem), umilno."

Drugi utisak (naravno ne odmah po prvom već mnogo docnije) jeste smrt moga oca. On je umro iznenada. Došao sam k njemu u bednu sobicu u potkrovlju kuće, u kojoj je bio krevet, sto, tabure i nekoliko knjiga. Ušao sam u njegovu sobu, zatvorio vrata i stao. I zapahnula me je takva tišina, takva duboka tišina, da sam ja, sećam se, glasno uzviknuo: "I ljudi kažu kako postoji smrt!… Kakva laž!" Zato što je ta soba bila preispunjena životom, i to takvom punoćom života, kakvu van nje, na ulici, u gradu ja nikada nisam susreo.

Eto zašto je kod mene takav odnos prema smrti i zašto ja tako snažno (duboko, silno) preživljavam reči apostola Pavla: Za mene je život - Hristos, smrt - dobitak, zato što sve dok živim u telu, odvojen (odeljen) sam od Hrista… Ali apostol dodaje sledeće reči koje su me takođe veoma porazile. Citat nije doslovce tačan, ali evo šta on kaže: on zaista želi da umre i da se sjedini sa Hristom, ali dodaje: "Međutim, zbog vas je potrebno da ja budem u životu, i ja ću da nastavim da živim." To je poslednja žrtva koju on može prineti: sve, čemu on stremi, u šta se nada, šta on čini, spreman je da odloži, zato što je potreban drugima.

Video sam veoma mnogo smrti. Petnaest godina sam radio kao lekar, od kojih pet godina na frontu (ratu) ili u francuskom Pokretu otpora. Posle toga sam 46. godina bio sveštenik i sahranio sam postepeno celo pokolenje naše rane emigracije; tako da sam video mnogo smrti. I porazilo me je to što Rusi umiru spokojno; zapadni ljudi umiru najčešće sa strahom. Rusi veruju u život i odlaze u život. I to je jedna od stvari, koju svaki sveštenik i svaki čovek treba da ponavlja i sebi i drugima: treba se pripremati ne za smrt, već se pripremati za večni život.

O smrti mi ne znamo ništa. Mi ne znamo šta se događa sa nama u momentu umiranja, no zato makar u osnovnom znamo šta je to večni život. Svako od nas zna iz iskustva da postoje određeni trenuci kada on ne živi u vremenu, već takvom punoćom života, takvim ushićenjem (radošću) koji ne pripadaju zemaljskom. Zato je prvo čemu treba da naučimo i sebe i druge to, da se priprema ne za smrt već za život. A ako se govori o smrti, to govoriti o njoj samo kao o vratima, koja se široko otvaraju i dozvoljavaju nam da uđemo u večni život.

Ali umirati ipak nije jednostavno. Kako bi mi razmišljali o smrti, o večnom životu kada ne znamo ništa o samoj smrti, o umiranju. Želim da vam navedem jedan primer moga iskustva iz ratnog vremena. Bio sam mlad hirurg u prifrontovskoj bolnici. Kod nas je umirao mladi vojnik od 25. godina koliko sam i ja imao. Prišao sam mu jedne večeri, seo pored i rekao: "Kako se osećaš?" On me je pogledao i odgovorio: "Ja ću ove noći umreti." - Da li ti je strašno to što ćeš umreti?" - "Umreti nije strašno, ali mi je bolno da se rastanem sa svim tim što sam voleo: sa mladom ženom, sa selom, sa roditeljima; a ono što je zaista strašno jeste: umreti u samoći." - Ja mu kažem: "Ti nećeš umreti u samoći." - "Kako to?" - "Ja ću ostati s tobom." - "Vi ne možete celu noć presedeti sa mnom…" Odgovorio sam: "Naravno da mogu!" On se zamislio i rekao: "Ako čak vi i budete sedeli pored mene, u jednom momentu ja toga više neću biti svestan i tada ću ući u tamu i umreću sam." Ja mu kažem: "Ne, uopšte nije tako. Ja ću sedeti pored tebe i mi ćemo razgovarati. Ti ćeš mi pričati sve što zaželiš: o selu, o porodici, o detinjstvu, o ženi, o svemu što ti padne na pamet, na dušu, što voliš. Ja ću te držati za ruku. Postepeno, tebi će postati teško da govoriš i tada ću ja govoriti više od tebe. A zatim ću videti da si počeo dremati i tada ću govoriti tiše. Ti ćeš zatvoriti oči, ja ću prestati da govorim, ali ću te i dalje držati za ruku, i ti ćeš povremeno stegnuti moju ruku i znati da sam ja tu. Postepeno, tvoja ruka, mada će osećati moju ruku, više neće moći da je steže i ja ću sam stezati tvoju ruku. I u jednom momentu tebe među nama više neće biti, ali ti nećeš otići sam. Mi ćemo ceo put preći zajedno." I tako, čas za časom mi smo proveli tu noć. U jednom momentu, on je zaista prestao da steže moju ruku i ja sam počeo njegovu ruku stezati da bi on znao da sam ja tu. Zatim se njegova ruka počela hladiti, zatim se opustila (otvorila) i njega više nije bilo sa nama. I to je veoma važan momenat; veoma je važno da čovek ne bude sam kada odlazi u večnost.

No događa se i drugačije. Ponekad čovek dugo boluje, i ako je on tada okružen ljubavlju, brigom, umire lako, mada bolno (i o tome ću takođe reći). Ali, veoma je strašno, kada je čovek okružen ljudima koji jedva čekaju da on umre: kažu, dok on boluje, mi smo postali robovi njegove bolesti, ne možemo se odmaći od njegove postelje, ne možemo da živimo svoj život, ne možemo da se radujemo svojim radostima; on, kao crni oblak lebdi nad nama; eh, kada bi što pre umro… I umirući to oseća. To može da se produži mesecima. Rodbina dolazi i hladno pita: "Kako se osećaš? Nikako? Da li ti je nešto potrebno? Ništa ti ne treba? Dobro; ti znaš da imam puno obaveza, ali, doći ću opet." Pa čak i da glas ne zvuči bezosećajno, čovek zna da su ga posetili samo zato što je takav red (što tako treba), a da njegovu smrt očekuju sa nestrpljenjem. A ponekad biva i drugačije. Čovek umire, umire dugo, ali on je voljen, on je drag; i sam je takođe spreman da se žrtvuje radi sreće prebivanja sa voljenim čovekom, zato što to može da znači radost ili pomoć onome drugom. Uzeću slobodu da sada kažem nešto lično o sebi.

Moja majka je tri godine umirala od raka; ja sam bio uz nju. Bili smo veoma bliski, dragi jedno drugom. Ali, ja sam imao svoj posao - bio sam jedini sveštenik londonske parohije, i osim toga jednom mesečno je trebalo da putujem u Pariz na sastanak Eparhijskog saveta. Kako nisam imao novca da je zovem telefonom vraćao sam se misleći: hoću li zateći majku u životu ili ne?… Bila je živa i… kakva radost! Kakva sreća!… Lagano je počela da se gasi. Dešavalo se da pozvoni na zvonce, ja dođem, a ona mi kaže: "Bilo mi je prazno (tužno) bez tebe, želela bih da budemo malo zajedno." A bilo je trenutaka kada je meni samome bilo nepodnošljivo. Dolazio sam k njoj, ostavljajući svoj posao i govorio: "Bolno mi je bez tebe." I ona me je tešila u svome umiranju i svojoj smrti. I tako smo postepeno mi zajedno ulazili u večnost, zato što kada je ona umrla, ponela je sa sobom svu moju ljubav prema njoj, sve to što se među nama događalo. A među nama je bilo toliko toga! Proživeli smo skoro ceo život zajedno, samo prve godine emigracije smo živeli odvojeno jer nije moglo drugačije. No zatim smo živeli zajedno i ona me je duboko poznavala. I jednom mi je rekla: "Kako je to neobično: što te bolje poznajem, time bi manje o tebi mogla da pričam, zato što svaka reč koju bih rekla o tebi, ne bi bila potpuna i trebalo bi je ispraviti i dopuniti." Da, mi smo došli do trenutka kada smo poznavali jedno drugo tako duboko, da jedno o drugome ništa nismo mogli reći, a uključiti se u život, u umiranje, i u smrt smo mogli. I eto, mi smo dužni da imamo na umu, da svakome koji umire u takvoj situaciji, kada ljudi oko njega nose u sebi okrutnost, ravnodušnost, ili želju “samo da se to što pre završi”, postaju mu nepodnošljivi. Čovek to oseća, zna i mi smo dužni da naučimo da savlađujemo u sebi sva tamna, mračna, skverna osećanja i, zaboravljajući na sebe, duboko zamislivši se, zagledavši se, uživimo se u drugog čoveka. I tada će smrt postati pobeda: O smrti gde ti je žalac?! O smrti, gde ti je pobeda? Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu…

Želim da kažem još nešto o smrti, zato što je to, kao što sam već rekao, veoma lično. Smrt nas okružuje sve vreme, smrt - to je sudbina celog čovečanstva. I sada traju ratovi, umiru ljudi u užasnim mukama, i mi treba da naučimo da budemo spokojni u odnosu na sopstvenu smrt, zato što mi u njoj vidimo život, rađajući večni život. Pobeda nad smrću, nad strahom od smrti se sastoji u tome, da živimo dublje i dublje večnošću, i da druge priopštavamo ka toj punoći života.

No pred smrt postoje i drugi momenti. Mi ne umiremo odjednom, ne da prosto telesno izumiremo. Dešavaju se veoma neobična viđenja. Sećam se jedne naše starice, Marije Andrejevne, divnog malenog stvorenja, koja mi je jednom prišla i kaže: "Oče Antonije, ne znam šta da radim sa sobom: ja više ne mogu da spavam. Tokom cele noći u mome sećanju se javljaju likovi iz moje prošlosti, ali ne svetli likovi iz moje prošlosti već samo tamni, ružni, koji me muče. Obraćala sam se doktoru, molila da mi daju neko sredstvo za spavanje, ali ta sredstva ne smanjuju priviđenja. Kada bih uzela sredstva više ne bih bila u stanju da oteram od sebe te likove, oni bi me dovodili do bunila pa mi je bivalo još teže (lošije). Šta da činim?" Ja sam joj tada rekao: "Marija Andrejevna, znate, ja u reinkarnaciju ne verujem, ali verujem da nam je od Boga dano da preživimo naš život ne jednom, ne u tom smislu što ćete umreti i iznova se vratiti u život, već u tom smislu što se sada s vama događa. Kada ste bili mladi, vi ste u nekim životnim situacijama ponekad loše postupali; i rečju i mišlju i delom ste se ogrešili o sebe i druge. Zatim ste na to zaboravili i u različitim uzrastima nastavili ste, po meri svojih shvatanja, da postupate slično, isto tako, da sebe ponižavate, oskvernjujete, ogrehovljujete. Sada, kada više nemate snage da se suprotstavljate sećanjima, ona isplivavaju, i svaki put, isplivljavajući, kao da vam govore: Marija Andrejevna, sada kada imaš preko osamdeset godina, skoro devedeset, da li bi ti postupila u ovoj situaciji koje se sada sećaš isto onako kao što si postupila kada si imala dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset godina?… Ako vi možete da se duboko zagledate u to, što je bilo onda, u svoje stanje, u događaje, u ljude i da kažete: ne, sada, sa ovim životnim iskustvom, ja nizašta ne bih mogla reći tu ubistvenu reč, ne bih mogla tako postupiti kako sam postupila! - ako vi to možete reći svim svojim bićem: i mišlju i srcem i voljom i ploću svojom - to će od vas otići. Ali, dolaziće drugi, novi i novi likovi. I svaki put kada pred vas bude došao neki lik, vama će Bog postaviti pitanje: da li je to tvoj prošli greh ili je to tvoja ogrehovljenost koju još uvek nosiš u sebi? Zato što ako ste vi nekada omrznuli nekog čoveka i niste mu oprostili, niste se izmirili s njim, to je ondašnji greh vaša sadašnja grehovnost; ona od vas nije otišla i neće otići dok se ne pokajete."

Mogu da navedem još jedan primer sličan ovome. Pozvala me je jednom porodica jedne naše starice, divne, predivne žene. Približio joj se smrtni čas i toga dana je trebalo da umre. Ispovedila se i na kraju sam je upitao: "Recite Nataša, da li ste svima sve oprostili ili još imate prema nekome neku netrpeljivost u duši?" Odgovorila je: "Svima sam sve oprostila osim svome zetu; njemu nikada neću oprostiti!" Ja sam na to rekao: "U tom slučaju, ja vam neću dati razrešnu molitvu i neću vas pričestiti Svetim Tajnama; otići ćete na sud Božji i odgovaraćete pred Bogom za svoje reči." A ona kaže: "Ali ja ću danas umreti!" - Da, vi ćete umreti bez razrešne molitve i bez pričešća, ako se ne pokajete i ne izmirite. Ja ću se vratiti kroz jedan sat" - i otišao sam. Kada sam se vratio posle jednog sata, ona me je susrela blistavim pogledom i rekla: "Kako ste bili u pravu! Pozvala sam svoga zeta, objasnili smo se, pomirili se, i on ovog časa ide ka meni, i ja se nadam da ćemo pre smrti mi jedno drugo celivati, a ja ću otići u večnost izmirena sa svima."

Share this post


Link to post
Share on other sites

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

ЖИВОТ И МОЛИТВА СУ ЈЕДНО

 

Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот "површни", без дубине, живот у две димензије простора и времена. То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности. Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он у својој суштини изашао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божјим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око нас узвишени у очима Божјим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. Не молити се значи остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо.

Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све и на ближњег и на ситуацију у којој се као људи налазимо. А то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву.

Да би се научио молитви човек пре свега треба да се научи да буде солидаран са читавом људском реалношћу, са читавом реалношћу човекове судбине и судбине целог света и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина чина који је Бог остварио у Оваплоћењу. У томе је сва пунота онога што називамо заступништво. Обично молитву схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности, пак, она се састоји у томе да се начини корак који ће нас ставити у сам центар трагичне ситуације, корак који ће бити сличан кораку Христа Који је једном заувек постао човек. Морамо начинити корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда нећемо моћи да изађемо. Хришћанска, Христова солидарност је истовремено усмерена ка два супростављена пола: оваплоћени Христос, истинити Човек и истинити Бог је до краја солидаран са човеком када се човек у свом греху обраћа Богу и до краја је солидаран са Богом када се Он обраћа човеку. Ова двострука солидарност чини да смо у извесном смислу туђи обема таборима, а истовремено јединствени са оба табора. У овоме је суштина ситуације у којој се Хришћанин налази.

Рећи ћете: "Па шта да се ради?" Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божјим: нашим ближњим и светом који нас окружује без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе трагичности. Берђајев је рекао: "Када сам ја гладан то је физичка појава; ако је гладан мој сусед то је морална појава." Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекадје то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва - у овој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова саосећајност све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности.

Да, а у друго време? И у свако друго време молитва и живот морају бити једно. Немам времена да много говорим о томе, али ево шта бих једноставно хтео да кажем: устаните ујутру, станите пред Бога и реците: Господе, благослови ме и благослови овај дан који почиње," а затим се односите према читавом том дану као према дару Божијем и сматрајте себе за Божијег изасланика у оном непознатом што дан који почиње и шта јесте. Ово значи нешто веома тешко: заправо, да без обзира на то шта да се деси тог дана - ништа није туђе вољи Божијој, све је, без изузетка, по вољи Његовој: околности у које је Бог пожелео да нас стави да бисмо ми били Његово присуство, Његова љубав, Његова самилост, Његов стваралачки ум, Његова храброст... И, осим тога, сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужи као Хришћанин, да буде делић Тела Христовог и деловање Божије. Уколико тако будете поступали лако ћете се окретати ка Богу и говорити: "Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми!" У другим тренуцима моћи ћете да кажете: "Господе, хвала!" И уколико сте разумни и умете да се захвалите избећи ћете глупост која се зове таштина или гордост и чија је суштина у томе да умишљамо да смо учинили нешто што смо могли и да не чинимо. То је учинио Бог. Бог нам је послао предиван дар давши нам да то учинимо. А када увече поново станете пред Бога и брзо у сећању анализирате протекли дан моћи ћете да величате Бога, да Га славите, да Му захваљујете, да плачете због других и да плачете због себе. Ако на тај начин почнете да сједињујете свој живот и молитву међу њима неће бити никаквог несклада и живот ће постати храна која ће у сваком тренутку подстицати пламен који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће вас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Molitva/molitva01.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

"ГДЕ СИ, ГОСПОДЕ, ПОКАЖИ МИ СЕ, НЕ МОГУ ДА ЖИВИМ БЕЗ СМИСЛА И ЦИЉА!"

 

Приступајући сада другој беседи о молитви желео бих да поставим питање: на који начин у човеку који не верује у Бога може да се распламса жеља да тражи оно о чему он као неверујући нема појма? Није довољно што су око њега верници које он, можда и поштује, чији ум цени, чија му се убеђења му се чине вреднима пажње. Да би се молио он мора и сам нешто да доживи. Тако се дешава да човек размишљајући о себи сазнаје одједном две противречне ствари. Са једне стране, гледајући себе у овом бесконачно великом, огромном, покаткад страшном и опасном свету он не може да се не осети као зрнце песка, као мајушно зрнце које могу да сатру сила и моћ овог света.

А са друге стране, окренувши се према себи самом, замисливши се над собом, човек одједном долази до сазнања да је, у извесном смислу, неупоредиво већи од оног великог света у којем он изгледа као тако мало, сићушно и крхко зрнце. Читав свет који је око њега налази се у ропству двеју димензија: времена и простора, а човек у себи осећа неку трећу димензију - у њему постоји дубина које нема нигде и ни у чему. Ако замислимо земаљску куглу и замислимо да проничемо у њу са било које њене стране, да се удубљујемо у њу и да пониремо у саму њену дубину, у једном тренутку ћемо достићи њен центар, и то је граница њене дубине. Уколико се будемо даље кретали изаћи ћемо поново из земаљске кугле и поново ћемо се наћи на површини. Све материјално има дебљину, али нема ону дубину која постоји у човеку, зато што је ова дубина нематеријална.

Дакле, у човеку постоји глад за сазнавањем, жудња за љубављу и дивљење пред лепотом, и ма колико човек да сазнаје његове сазнајне моћи се само још више и више шире. Ма колико љубави да уђе у његов живот његово срце постаје све дубље и шире; ма колико лепоте да доживи кроз музику, кроз природу и уметничка дела, он и даље може да прими бесконачно више, зато што се све оно што је он доживео упија у њега, одлази као у неки бездан и оставља га исто онако отвореним и исто онако празним... У сваком човеку постоји дубина, постоји простор који је велик као Сами Бог, и ову дубину може да испуни само Бог. И чини ми се да је то истина.

Дакле, када човек размишља о себи као о бесконачно малом бићу и о бесконачно огромном пространству света, и одједном схвати да је читав овај свет премали да би га до краја испунио, он почиње да се замишља над тим како је то могуће. И може да се запита: "Шта је то што може да ме испуни, ако ни знања, ни љубав, ни лепота не могу до краја да ме задовоље и не могу да испуне ову моју дубину, овај мој бездан?.."

И тада, било под утицајем сопствених размишљања, читања и сусрета, било под утицајем туђе молитве, човек може да тражи невидљиво, да тражи оно што може да испуни његову душу, о чему му други говоре, а то је: Трагај! Трагај и задубљуј се у себе, зато што је у самој твојој дубини скривена тајна познања, само што је то познање другачије, јер је познање Бога.

И на путу овог трагања човек може да почне да се моли, да се моли са дубоким вапајем душе: "Где си, Господе? Покажи ми се, не могу да живим без смисла и без циља! Сада схватам да нисам биће које је само себи довољно, да је читав свет премали да би ме испунио, али ко ће испунити ову дубоку празнину?.." И тада човек приступа вери и молитви о којима желим да говорим у следећој беседи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОМОЛИМО СЕ СВЕТИМА ДА НАМ ПОМОГНУ ДА РАЗУМЕМО МОЛИТВЕ

 

У прошлој беседи сам говорио о томе како можемо да се укључимо у искуство Светих, читајући и слушајући пажљиво молитве које су они сачинили из дубине свог личног искуства, из искуства богопознања, живота са Њим и свог дубоког људског искуства. Ово саучествовање у њиховом искуству сам поредио са оним како дете ослушкује разговор одраслих, покушавајући да се улије у део тог разговора, а да га притом много тога збуњује. Али, када се ово дешава са дететом оно не само да слуша, у једном тренутку оно може да се обрати неком од људи који разговарају и да га замоли да му нешто разјасни и објасни.

Исто тако бисмо морали и ми да поступамо у односу на Свете чије молитве користимо. Ако је истина оно у шта ми верујемо - да Бог није Бог мртвих, него Бог живих (Мт. 22, 32), ако су за Њега сви живи, ако у вечности они свети људи који су на земљи сачинили ове молитве и даље живе, онда они и сад могу да нам буду блиски. Зашто се, онда, приступајући некој молитви која је потписана именом неког Светога као што то стоји у молитвеницима: молитва светог Јована Златоуста, Василија Великог или Марка Подвижника, не бисмо обратили датом Светом и рекли: "Свети Јоване, свети Василије или свети Марко, сад ћу се молити твојим речима, свом душом ћу покушати да учествујем у делићу твог искуства. Помози ми!.."

Чиме он може да помогне? Као прво, он може да се помоли за нас: "Господе, благослови га, просвети, уразуми, дај му да схвати оно што му је до сада било неразумљиво..." А као друго, на неки тајанствени начин, а ово је познато из искуства, јер су то многи искусили - он може да нам одшкрине тајну своје сопствене душе и да нам учини схватљивим оно што би нам иначе било несхватљиво. И на крају, он може нашу слабу молитву као на својим рукама да однесе пред лице Божије и да каже: "Он се моли - тепа као дете, али погледај са каквом искреношћу, како искрено, са каквом жељом да схвати, с каквом жељом да се приљуби уз Тебе он то чини. Господе, благослови га!.."

И ако будемо овако поступали, ако се будемо удубљивали у речи, не у тренутку молитве него кад имамо слободног времена да се замислимо и размислимо о ономе што читамо, ако се, како је говорио Св. Теофан Затворник, унесемо осећањем срца у ову молитву, односно ако покушамо да ухватимо звук њене дубоке музике, атмосферу ове молитве, да схватимо шта стоји иза речи, каква осећања (а то значи и какво животно искуство) - ако ово будемо радили у слободно време, онда ћемо када станемо пред Бога са овом молитвом, сваки пут постати помало богатији и наше богаћење и наша блискост са овим Светим ће се повећавати, он ће нам постајати све ближи, и тада ће његове речи постати живе и почеће да мењају и преображавају нашу душу, а самим тим и наш живот.

Share this post


Link to post
Share on other sites

КАКО ДА БУДЕМО ХРИШЋАНИ КАДА СМО ДАЛЕКО ОД ХРАМА

 

Тема мојих беседа је питање о томе како човек може да буде Хришћанин када се налази далеко од храма. И одмах ми се у сећању јавља прича о томе како су живели први Хришћани. Било их је врло, врло мало. Били су расејани по целој територији Римског царства, више од тога - били су прогањани и зато је за њих чак било веома опасно, а са времена на време и немогуће да се окупљају...

Шта је било карактеристично за Хришћане, шта их је чинило другачијима од свих осталих, јединственима? Радило се о људима најразличитијег порекла, из различитих друштвених слојева, различитог образовања, разних култура, разних националности, разних језика, за које се никад не би ни помислило да могу да се сусретну на икаквом заједничком тлу, али који су ово заједничко тле нашли у једном: у томе што су постали верници, што су поверовали у Господа Исуса Христа. Ми данас тражимо заједничке додирне тачке и често се трудимо да остваримо заједницу на свим пољима нашег живота. Рани Хришћани ово нису могли, чак, ни да помисле. То је било немогуће у то време тражити. Једино што им је било заједничко била је њихова вера: то што су они, свако на свој начин, срели Господа Исуса Христа, препознали у Њему свог Бога, свог Спаситеља, Владику свог живота и предали Му све силе своје душе, биле оне мале или велике - али до краја.

У то време се показало да вера није у првом реду систем богословских или философских погледа; показало се да је вера плод сусрета са Живим Богом и предавање Њему читавог свог живота са поверењем и верношћу до краја. Ова верност се огледала у свему: у чистоти живота, у живљењу новим животним принципима. Сетимо се човека као што је апостол Павле, који је био прогонитељ Хришћана и који је постао један од најватренијих проповедника Јеванђеља. Ево шта он каже о томе шта човека спречава да каже да је Хришћанин и које недостојан да себе назове Хришћанином, а какви су плодови Духа, односно какви се плодови рађају у људској души када се ње дотакне дар Духа Светога, дејство благодати Божије. У петој глави своје Посланице Галатима он пише: "А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пи-јанства, раскалашности и слично овима". А када се поставља питање о томе какав је Хришћанин и шта је то у њему што може бити достојно и њега као човека и Бога као његовог Господа, Творца и Спаситеља, ево шта читамо: "А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање".

Ево особина које треба да усвојимо ако желимо да будемо Хришћани. Бити Хришћанин значи бити човек којег Бог не мора да се стиди. Такав човек уноси светлост у свет - тамо где је потпуна тама, наду - где су очајање и безнадежност, љубав - где су само горчина, равнодушност, мржња, завист, непријатељство, распре и неслагања. Очистивши свој ум од недостојних мисли и своје срце од нечистих осећања он уноси у живот чистоту, он је из свог живота избацио оно што га брука, што срамоти име Хришћанина, и што на крају крајева, срамоти Бога.

Апостол Павле је писао: "Јер се Име Божије због вас хули". То се дешавало тада, али се дешава и сад. Пијанство, разузданост, блуд, нечистота, разврат, завист и гнев, све ово се још увек може видети међу Хришћанима, иако ове особине сведоче о томе да они који живе у складу са овим осећањима и делују по чулима нису Хришћани у свом животу.

Ево одакле би свако од нас требало да почне: да поставимо себи питање не о томе да ли нам је храм близу или далеко, да ли успевамо често да одемо у њу, него о томе ко смо ми: јесмо ли Христови или нисмо? Да ли живимо по законима правде Божије или срамотимо Име Божије и своје име Хришћанина?

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕМОЈМО СЕ САМО ЗВАТИ ХРИШЋАНИМА, ВЕЋ БУДИМО ХРИШЋАНИ

 

Има једна стара пословица о томе да нико не може да се окрене од греха и од старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног живота. Мислим да је управо ово оно што је потресало све људе који су сретали Хришћане. Имамо предање о томе како је умро архиђакон Стефан. Њега су због вере каменовали, и сведоци су говорили да је његово лице почело да сија као сунце: да, радошћу и вером, али и још нечим другим - светлошћу вечног живота!

Вуше пута сам себи постављао питање шта би то могло да буде? Како човеково лице може да засија?.. Сви ми знамо како човек почне да сија од радости када некога заволи, његово лице постаје потпуно другачије када он сретне вољеног човека, у његовим очима се појављује светлост. Али ја сам мислио на нешто друго. Чинило ми се да то мора бити нешто друго, моћније и снажније, нешто што је могло да потресе људе који су сретали Хришћане.

И једном у животу сам се са овим срео са таквом јасношћу и таквом снагом да то никада нећу моћи да заборавим. Тада сам имао 17 година. Дошао сам у цркву у којој никада раније нисам био. Она се тада налазила у подрумској просторији, дуго сам је тражио и закаснио сам. Служба се завршила, људи су већ одлазили. Међу последњима се степеништем из бивше подземне гараже где је тада била смештена наша црква пео свештеник високог раста и широких рамена. Кад сам погледао његово лице запрепастио сам се: никада до тада ни сам срео тако потпуну унутрашњу сабраност и такву светлост. На његовом лицу није било осмеха - он ме тада није видео, није било екстазе ни усхићења. Била је само најдубља сабраност и нешто је из њега сијало: не материјална светлост него неки унутрашњи сјај. Сећам се да сам тада пришао и рекао;

"Не знам ко сте ви, али бих хтео да вас замолим да ми будете духовни отац..." После тога је он био мој духовник једанаест година, све до своје смрти.

Мислим да се нешто слично догађало са паганима када су сретали Хришћане, људе који су постали сабрани, чије су све силе нашле своје средиште у једној тачки, који су постали целовити, односно били исцељени, људе који су се исцелили. И баш ова целовитост, ова сабраност која је сабрала све снаге ума, воље и срца, све што је у човеку постојало, у једну тачку из које су могли да делују, несумњиво је допирала до свести пагана зато што су они у Хришћанима видели другачије људе.

Заиста, Хришћани морају бити другачији људи. Наша отаџбина је Царство Божије. На земљи се налазимо као Божији посланици, наш живот је, по речима апостола Павла, Христом скривен у Богу, ми у потпуности морамо бити погружени у тајну општења са Живим Богом, Који је и наш Творац, и наш Спаситељ, и наша Љубав, и наше Исцељење, и наша Радост, и наша Целовитост.

Сигурно је то оно што су људи видели у Хришћанима. И то их је интригирало, они су себи, а затим и њима постављали питање: Одакле вам то? Ко сте ви? Зашто је у вама радост када је око вас тако тамно? Због чега сте ви тако храбри када је око вас све тако страшно? Зашто живите чистим животом када је тако лако живети прљавим животом, када су сви разбијени, када се и ум и срце и воља и тело кидају на разне стране и разарају нашу целовитост? У чему је ствар? Зашто одједном постаје мирно и тихо када ви долазите? Како?

И Хришћани би вероватно могли да одговоре исто овако као што ћу вам ја сад одговорити - примером. Једном су код мене дошла два човека. Били су у свађи и тражили су прилику да кажу један другом све што су год могли, да излију сав свој гнев, да излију сав отров који се скупио у њиховим душама и решили су да ово учине у мом присуству у нади да им ја нећу дати да прекидају један другог и да ће моћи да кажу све, да излију сву мржњу. Они почеше да говоре. Слушао сам и осећао да никаквом силом не могу да их убедим да непријатељство уништава њих саме, да је једини спас за сваког од њих помирење са оним другим. Тада ме је готово обузело очајање (био сам млад свештеник, то је било пре више од 35 година).

И одједном ми је пала на памет помисао да је Христос у Јеванђељу наредио ветру и таласима у бури да утихну и они су замукли и утихнули. Тада сам се обратио Христу: "Господе, ја ништа не могу да учиним - дођи и кажи реч мира, а ја ћу бити са Тобом, ја ћу се молити да би Ти могао да будеш међу нама и да би могао да учиниш чудо..." Сећам се да сам седео и говорио: "Господе! Буди са нама, дај нам Твој мир, мир који ништа на земљи не може да да..." И одједном сам приметио да је свађа почела да јењава, да су горке речи престале да вређају оног другог, и у једном тренутку оба човека почеше да говоре: зар није време да се помире, није ли време да се из безумља врате нечем разумнијем.

Ево, то је онај мир који су Хришћани вероватно уносили ма куда да дођу својом храброшћу, унутрашњом тишином и љубављу. Да, то је оно што нико не може да нам одузме. И зато не треба ићи и говорити: "Ја сам Хришћанин!" Неопходно је да човек, заиста, буде Хришћанин. И свако од нас може овоме да тежи, а уз помоћ Божију и да достигне, зато што се, како говори апостол Павле, сила Божија у немоћи показује, као што ветар може да надува једро и да проведе кроз узбуркано море и најтежи брод. И још на другом месту каже: "Све могу у Христу Који ми даје снагу". Али треба почети изнутра не бринући се ни за шта спољашње.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...