Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

За и против еутаназије?

За и против еутаназије?  

81 члановâ је гласало

  1. 1. Да ли сте за или против примене еутаназије?

    • За, у свим случајевима
    • Против, у свим случајевима
    • За, осим у неким случајевима
    • Против, осим у неким случајевима
    • Нисам сигуран и не знам
    • Не занима ме


Recommended Posts

Еутаназија је убиство из милосрђа или самилости. Омогућавање лаке и безболне смрти неизлечивим болесницима који трпе неиздрживе болове. Већина правних система то сматра убиством, иако у многим јурисдикцијама лекар може законито да одлучи да не продужи пацијентов живот или да изда лекове који ублажавају бол чак и када скраћују живот пацијента. Удружења која се залажу за закониту еутаназију постоје у многим земљама. Еутаназија може бити: 1.вољна еутаназија када сама особа која жели еутаназију сматра да је њен живот недостојан живљења 2.невољна еутаназија када особа није у стању да одлучи сама да ли жели еутаназију или не. 3.еутаназија против нечије воље када се воља особе уопште не узима у обзир.

Треба направити разлику између еутаназије и асистираног самоубиства. Еутаназија представља акт прекидања нечијег живота од стране лекара, а асистирано самоубиство је када лекар обезбеђује средство којим ће особа сама извршити самоубиство. У првом случају улога лекара активна, а у другом је пасивна. Заговорници легализације еутаназије обично налазе оправдање за свој став у постојању терминалних болесника. Противници еутаназије заступају став да се данас у ери савремене медицине болови могу елиминисати лековима и хирушким методама.

Са аспекта православног хришћанства еутаназија је потпуно неприхватљив поступак. Господ је створио човека по своме обличју. Тело човека је храм Духа Светога, те сваки атак на живот човека представља и атак на самог Бога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Биоетички проблем

Питање еутаназије

Аутор: Боро Петрић, Број 926, Рубрика Хришћанство и савремени човек

Научна и технолошка достигнућа садашњице на биоетичком пољу отварају потпуно нове примене истих на људски живот (како у човечном, тако и у не-човечном правцу), и у исто време имплицирају читав низ моралних дилема. Треба ли све што може да буде урађено заиста и да се уради? Јер, ако нека акција из ове области може (технички) да се спроведе у дело, да ли је иста та акција (етички) исправна?

Постоји једна коренита теоретска сагласност међу научницима, етичарима и правницима која говори о неопходности лимитирања (ограничења) технолошких истраживања и њихове примене. Мало је оних (бар у погледу теоретских истраживања) који држе до тога да треба имати неограничено поверење у научни прогрес, тражећи потпуну слободу у погледу избора научних истраживања.

Дакле, велика већина људи из света науке, предосећајући опасност призивања неограничене слободе и поверења у Науку, говори о границама науке. Али, о каквим границама се овде говори? То је заиста једно специфично питање којим се бави етичка философија. Ипак, философска мисао на овом пољу се одликује разноврсношћу гледишта: морална гледишта се разликују у избору принципа и вредности оних предмета којима се баве. Не постоји апсолутно једнозначје (једногласност) у етици: различити морални „трендови“ налажу (или, боље рећи,  оправдавају) употребу различитих принципа и вредности који представљају гранични зид (који раздвајају) исправно од погрешног у научној пракси.

Другим речима, етичка философија се не бави епистемолошким питањем оправдања биоетике, већ питањем оправдања метабиоетике. Јер управо метабиоетика покушава дати рационално објашњење етичког избора принципа и вредности који одређују људско понашање оног тренутка када би човек биолошким и научним достигнућима и њиховом применом утицао на људски живот. Дакле, очито да, уколико се метабиоетика креће у једном правцу, у том правцу ће се кретати и биоетика; уколико се етичка теорија креће у једном правцу, сходно је за очекивати и да ће се њене практичне последице кретати у истом.

Управо због овога, кључно питање философске дебате у пољу биоетике више није: „да ли је неопходно дати (усадити) науци и технологији етичке принципе?“, већ питање гласи: „какву етику за биоетику?“. Дакле, које су то етичке апсолутне вредности и принципи којих се човек мора придржавати и од којих не сме одступати у научним истраживањима? И управо на овом нивоу (метабиоетике) улога философије је јасна, јер се управо на овом нивоу философија бави дистинкцијом  (разлучењем) доброг од зла на пољу науке.

Можемо приметити и разликовати две главне позиције (концепције) у биоетици: концепцију „секуларизма“, и концепцију „личности“. Првопоменута концепција покушава да оправда етички избор аутономно и емпиријски у односу на човека. Сваки појединац доноси свој лични морални избор, без икаквог односа или одговорности према Богу. Секуларни метод  етичке анализе је „чињенични“ (или емпиријски), у смислу да се истина потврђује емпиријском верификацијом чињеница: истина (и, изнад свега, морална истина), може бити само физичка (никако метафизичка). Оваква концепција трага за логички одрживим и кохерентним аргументима који би имали примат при етичком избору.

Са друге стране, „личносна“ концепција у биоетици има за своју основу онтолошки персонализам, као философски став који респектује људски живот у свим његовим аспектима. Онтолошки персонализам доживљава личност као центар биоетике. На бази онтолошког концепта личности, могуће је оправдати фундаменталне принципе персоналистичке биоетике : а) фундаментална вредност живота, б) принцип тоталитета, или терапеутски принцип, в) принцип слободе и одговорности, г) принцип породице, е) принцип друштвености. Најважнији став ове концепције гласи да се људски живот мора поштовати од момента зачећа, до момента тоталне (церебралне, медицинске) смрти.

Значење појма еутаназија

Расправа о еутаназији, па ни о самом појму еутаназије није завршена. У свом изворном значењу еутаназија је означавала човекову жељу и молитву за добром, тј. благом, брзом и безболном смрћу, боље речено за благим умирањем. На следећем ступњу, еутаназија означава позитивну бригу, заузимање, као и негу да се умирање, колико је само могуће, проживи без телесне боли и душевног немира - поштујући и живот и долазак смрти. Треће, савремено значење, укључује у себи она два прва, додајући му нови, агресивни садржај. Тај се појам углавном употребљава у његовом прецизнијем и искваренијем значењу, тј. у смислу намерног и насилног одузимања живота.

У истом се смислу употребљава и у црквеним документима, где се под изразом еутаназија мисли на чин или пропуст који по својој природи узрокује смрт како би се на тај начин избегао сваки бол. Жели се уклањање бола убиством човека, а за то се примењују одређена средства.

За изворно значење еутаназије, у њеном смислу благе и ненасилне смрти, данас се користи израз пратња умирућих: пружање сваке могуће и разумски оправдане помоћи, без насиља над животом или током умирања. Сам израз еутаназија данас се употребљава у значењу „самилосно убиство“ (активно или пасивно, директно или индиректно). Кад год да је у питању еутаназија, мисли се на намерно убиство.

Откако је седамдесетих година прошлог века у Великој Британији и САД почела јавна расправа о еутаназији, она не силази са позорнице. Ернест Хекел је захтевао да се душевно и телесно неизлечиви болесници побију на било који прикладан и безболан начин. Годину дана након његове смрти, дакле 1920. год, том ће питању приступити правник К. Биндинг и доктор А. Хоче. Они одређују који су животи невредни живота и називају их баласт-егзистенцијама; такве треба уклонити из заједнице живих. Потом је Хитлер такве назвао бескорисним једачима, а претходну теорију применио у пракси. Савремени амерички протестантски теолог Јозеф Флечер говори о непоправљивим људским вегатативцима, који само троше приватна и јавна добра. Он прижељкује време када ћемо прећи од контроле рађања на контролу умирања са далеко примеренијим методима.

Упркос болном немачком искуству са еутаназијом у Другом светском рату, у Немачкој је 1980. год. основана Deutsche Gesellschaftfur humanes Sterben, а доктор Julius Hacketal је изишао у јавност са својим јасним помагањем у спровођењу ауто-еутаназије. По оваквој струци „помагања“ познат је и амерички доктор Jack Kevorkian. Нове разлоге у прилог еутаназији изнео је и први председник Европске банке за изградњу и развој, Jacques Atalli, који је говорио да након 60 - 65 год. човек губи способност производње и на терету је друштву, зато треба ту машину нагло зауставити; социјалистичка логика је слобода, а темељна слобода је самоубиство.

Људско достојанство

Као један од најјачих мотива, друштвено прихватљивих, у прилог еутаназији редовно се наводи вредност људског достојанства. Тврди се, наиме, да су тешка стања болести и умирања у непомирљивој супротности са људским правом на достојанство у току умирања. Да би се избегла повреда права на достојанство у умирању, иде се дотле да се жели погазити битно, елементарно и основно људско право, темељ свих осталих, а то је право на живот. Звучи више него необично да се у име човечности сме, штавише и мора убити човек.

У хришћанској антропологији, философски гледано, људско достојанство није схваћено као нешто спољашње, зависно од стања човековог здравља или болести; оно је нешто унутрашње, битно, неусловљено и неотуђиво људском бићу као таквом. Људско достојанство извире из целокупног квалитета човека као особе, као духовно-телесног бића, обдареног разумом и слободом, самоодговорношћу, уколико је створен по лику и подобију Божјем, одређен за вечност. Људско достојанство је изван досега човекове моћи. Оно је ту без обзира на околности у којима појединац живи. Човек га може поштовати, или не, али га не може доделити нити одузети. Човек не може бити лишен своје битне ознаке: да је слика Божја. Снагом својега достојанства сваки човек у сваком стадију свога живота, макар оно било стављено у питање тешком болешћу или патњом умирања, увек задржава право и дужност на поштовање темеља и предуслова тог достојанства. Чак ни са биолошког становишта човек не може бити сведен на живућег не-човека, не може бити о-не-човечен. Поготово са теолошког гледишта не постоји тако нешто као живот без вредности, невредан да се живи.

Ту је, затим, питање слободе као нарочите људске одлике. Говори се да ће одлука о примени еутаназије бити ствар слободе појединца. Можда би управо слобода била тиме највише угрожена. Наиме, ако су његови болови досегле ступањ неподносивости, колико је он уистину „слободан“ за тако пресудну одлуку? Искуство сведочи да молбе тешких болесника и умирућих у огромној већини случајева нису жеља за убиством, већ очајнички апел против неодговарајуће неге и пажње. Будући да су тешки болесници и умирући неретко тежи околини неголи самима себи, није искључено да им из те околине стигне порука да се слободно ослободе свога стања. Проблем се повећава у случајевима кад болесник више није у стању да одлучује о себи, и то би морао учинити неко други: у чијем најбољем интересу?!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Озакоњена еутаназија

Очито је да  је озакоњење еутаназије, у њеном данашњем значењу, неспојиво са вредностима наше савремене културе. Наиме, ако би неко имао законско право на еутаназију, други око њега имали би дужност да му омогуће остваривање тог права, тј. морали би га убити на његов захтев, када он то сам не би могао. У супротном, његово би право било неоствариво. То је бар за сада незамисливо. Правна држава има неизоставну обавезу да штити људски живот у свим његовим стадијумима.

Истовремено, сведоци смо да закон преузима првенство морала, првенство савести. Оправдано или неоправдано, закон све више захвата у подручје медицинске делатности. Да би се осигурао од разних неприлика, уз своје знање и добро одгојену савест, лекар мора добро познавати и поштовати законске норме. Правила вредновања и деловања све се више траже у закону, а не у моралном реду вредности. Као да морал зависи од закона, а не обратно. Тако се, у име и под плаштом демократије, уводи етички релативизам. У пуралистичком друштву, у отвореном друштву - отвореном једнако за све изборе без обзира на ред вредности, у срединама разнородних и противречних моралних назора, моралне дилеме се решавају силом закона, а закон је донесен већином подигнутих руку. Зато се поставља питање: да ли је у друштвеној и политичкој пракси на позорници чешће заступљена тактика неголи етика? Које ће место заузимати моралност закона у свету где владају каријера и новац? Коначно, хоће ли за лекара у доношењу одлуке о животу и смрти пацијента пресудна бити савест или закон?

Чинило се све донедавно да је озакоњење еутаназије неспојиво са наслеђем савремене антропологије. Међутим, Холандија је 1993. год. донела закон, много критикован и тумачен на разне начине, по којем лекар није кажњен ако активно поспешује умирање болесника, кад дотични то затражи. Лекар је дужан да пријави такав случај, а на представницима је власти хоће ли покренути истражни поступак. Статистика је показала да је број тако поспешених смрти значајно, али  изабрињавајуће растао (пракса је почела пре закона; статистике сежу до 1990 год. где су забележена 454 случаја, а 1994. год. је било већ 1424), па су 1995. год. том закону постављена нека ограничења. А забележени су изненађујуће бројни случајеви, око хиљаду у току године, да је смрт убрзана, иако то пацијенти нису тражили. Тако је опет потврђена стара истина да када злу отворимо врата, више нисмо у стању да га контролишемо. Након Холандије, еутаназија је била легализована и у једној држави у Аустралији, али је тај закон убрзо укину. Озакоњивање абортуса и еутаназије није никаква праведност, већ законско регулисање безакоња и неправде.

Постављена слика

Дар - слобода - одговорност

Темељни став према животу, у светлу вере, каже да је Бог даровао човеку живот, и да Бог од човека захева да буде свестан непроцењиве вредности коју тај дар носи, као и да за њега преузме одговорност. Захвалност за дар човек изражава поштујући живот, чувајући и унапређујући га. Ту се подразумева и борба против боли, патње, и превремене смрти.

Спрам живота и смрти човек се не може понашати својевољно, прохтевно, независно о Даваоцу живота, и Господару живота и смрти. Па и онда када величина и достојанство дара живота, услед болести и патње, западне у наочиглед безизлазно стање, тај живот остаје - за нас понекад несхватљивом тајном обавијен - чудесни дар Божје љубави. За верника нема безнадежног стања у животу. Он зна да је свемоћни и мудри Бог редитељ драме овога света и живота сваког појединца.

Људски телесни живот је носилац посебног постојања, место је слободе, темељ непоновљивости. Њиме појединац остварује своје људске међусобне односе, као и однос са својим Створитељем. Зато се сваки захват у телесни живот појединца, у тело човека, тиче и њега лично. Из овога се рађа готово страхопоштовање пред животом сваког појединца од почетка до краја. Зато се у обичном говору каже да  је људски живот светиња. Еутаназија, као насиље над животом, понижава човека у његовом завршном стадијуму живота, и доводи у питање његову вечност.

Закључак

Питање захтевања или наметања еутаназије, питање темељног људског права на живот, људског достојанства у трпљењу и умирању, више је практично неголи теоријско, академско питање. На практичан захтев живота потребан је практичан одговор живота. Еутаназија, као насиље над животом и умирањем, не решава то питање на начин достојан човека, већ ствара нова болна питања. Једна од могућих делотворних и проверених одговора, у складу да људским правом на живот и достојанством у умирању, даје хоспитализација, болница.

Менталитет културе смрти захтева озакоњење еутаназије у име одбране људског достјанства. У плуралистичком друштву морална се питања коначно решавају законом, а темељ законских прописа је консензус, а не моралност. Ипак, позитиван став према животу на свим његовим ступњевима може надјачати и искоренити онај негативни. Култура живота и цивилизација љубави дају одговор по мери човека.           

http://www.pravoslavlje.rs/broj/926/tekst/pitanje-eutanazije/

Share this post


Link to post
Share on other sites

očigledno da je pitanje eutanazije pitanje slobode i prava na život...na vikipediji se nalaze razlozi za i protiv-sve u svemu jedan miks ...razlozi za su pravo izbora pacijenta na kvalitetan život,mada bi ovde pre bilo reči o kvalitetnoj smrti,uslovno rečeno.drugi razlog je meni šokantan-nije fer prema pacijentima koji čekaju da budu primljeni u bolnicu da se održava u životu neko ko ne može da učestvuje u životu.Razlozi protiv su brojniji-Hipokratova zakletva -Nikome neću, makar me za to i molio, dati smrtonosni otrov, niti ću mu za nj dati savjet. -zatimto je moralno neprihvatljiva odluka za neke,mogućnost da lek ipak bude pronadjen,teško je utvrditi da li je pacijent pri čistoj svesti i zdravoj pameti...inače,evo kako izgleda mašina za eutanaziju koja deluje davanjem doza narkotika....

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/9/93/Euthanasia_machine_%28Australia%29.JPG

svakako ćemo,ako ništa drugo,morati da preispitamo stavove o eutanaziji,imajući u vidu brze promene u sistemu vrednosti...ipak,jedna misao se neće menjati-niko nema pravo da nekom drugom oduzme nešto što mu nije dao...

Share this post


Link to post
Share on other sites

nagledala sam se smrti , što na poslu, što u svom životu.

Sećam se devojke 21 godinu umirala je od carcinoma,u poslednjim momentima svoga života, kada bih ušla u sobu da joj pomognem, ona bi šapatom progovarala

...nemoj ti, tebi je muka kada neko povraća...

u svom bolu, u svojim mukama ona je mislila na druge

davali smo joj morfijum kada god bi zajaukala, dovoljnu dozu da joj bar malo umiri bolove, ali ne dovoljnu da joj od toga srce stane ili dođe do kolapsa pluća, mogla sam, bilo je tako lako, dati dovoljnu količinu da dođe do zastoja srca, ali nisam...umrla je odmah posle mog noćnog dežurstva, kao da je čekala da izađem iz smene..zašto nisam nikada dala tu "krajnu dozu"...zato što svaki čovek ima pravo na pomirenje sa Bogom, možda u poslednjoj sekundi svog života, možda zazove Hrista, a možda bih joj je oduzela taj poslednji momenat

postoje mnogi slučajevi gde su se ljudi budili iz kome posle niza godina, potpuno svesni, kao da su spavali blaženim snom, u zdravstvu sam 25 godina, svaku smrt sam ponela sa sobom, odbolovala, odživela, ali i dalje nisam za eutanaziju

Share this post


Link to post
Share on other sites

Be Inspired......Nick Vujicic (life without limbs)

Nik Vujičić je primer za sve nas kako treba ići kroz život ne obazirući se na eventoalne mane. On je sposobniji od mnogih zdravih ljudi i ako nema ni noge ni ruke već sami jedno malo stopalo kijim sve radi.Može posložiti kao uzor optimizma i upornosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

jedna veliki Постављена слика za Nika.

Meni je ovo ipak bilo prebolesno da odgledam do kraja.Njemu svaka chast, ali on je jedan od milion koji su uspeli da nadju snagu da nastave da zive.

Da li sam eutanaziju?

ipak bih morao da kazem da nisam, samo iz jednog prostog razloga, zloupotreba.

Da li bih ja imao snage da nekome asistiram ili oduzmem zivot, mislim da ne bih imao snage. Mogu ovako u teoriji da pricham, ali kada bih se nashao u situaciji da moram neshto da preduzmem, iskren da budem ne znam kako bih odreagovao.

Svi ti teoretichari koje si nabrojala lazarice, samo mogu da teoretishu. Ono shto oni prichaju zaista nema veze sa zivotom ljudi koji su u agoniji i konstantnom bolu da dolazi do granice neizdrzivosti. Gde svaki najmanji pokret predstavlja zivi pakao. Za takve sluchajeve jesam za eutanaziju i podrzavam. Ako zaista postoji velika zelja pacijenta, nikada ne bih osudio doktora...

Share this post


Link to post
Share on other sites

ni ja ne bih osudio doktora-osudio bih i pacijenta i doktora-šalim se  1204_drink  samo vinstone,preciziraj i definiši zloupotreba čega.....a što se nika tiče-šta on to ima tj. shvata što drugi možda nisu pokušali u sličnoj situaciji....gledaj do kraja....

spavanje1 8084.gif 0202_238

Share this post


Link to post
Share on other sites

V    ODNOS PREMA NEIZLEČIVOM I PREMA  UMIRUĆEM BOLESNIKU

Član 44.

                                       

" PASIVNA"  I  "AKTIVNA" EUTANAZIJA

                               

          Kod neizlečivog bolesnika jedan od osnovnih zadataka lekara je da efikasno preduzima sve mere lečenja koje će pacijentu ublažiti bolove i psihičku patnju.

          Medjutim,  sa medicinskog, etičkog i pravnog stanovišta, dileme su kako tretirati život pacijenta u trajnom vegetativnom stanju, kod koga su sve psihičke funkcije, zbog opsežnog oštećenja mozga, definitivno izgubljene? Kako tretirati život i pravo na život novorodjenčeta sa vrlo teškim telesnim defektima i nakaznošću?

          Kod umirućeg pacijenta tj u terminalnom stadijumu bolesti , lekar treba da obezbedi čoveku dostojne uslove umiranja. Odlaganje neizbežne smrti umirućeg bolesnika predstavlja tada nehumano produžavanje patnji.

U takvim, za izlečenje zaista prognostički infaustnim  slučajevima, ukoliko je pacijent pri svesti i dovoljno uvidjavan u svoje stanje, uz njegovu  saglasnost lekar može dalji tretman da ograniči samo na  efikasno  ublažavanje subjektivnih tegoba. ("PASIVNA EUTANAZIJA").

          Medjutim,  lekar ne sme ni sa etičkog, ni sa zakonskog stanovišta  da preduzima postupke koji bi aktivno skraćivali život umirućeg pacijenta. ("AKTIVNA EUTANAZIJA")

                                             

Član 45.

                 

ODNOS PREMA  SAMOUBISTVU UZ POMOĆ LEKARA

          Ozbiljno bolesne osobe, čak možda i od neizlečivih bolesti i/ili sa nepodnošljivim bolovima,  ali pri punoj svesti, imaju pravo da kompetentno razmišljaju o samoubistvu i da donose sopstvenu odluku o izvršenju samoubistva.  Prihvatanje zahteva ovih pacijenata za  pomoć lekara  u izvršenju samoubistva je krajnje neetičko i zakonski strogo kažnjivo,  na isti način kao i eutanazija.

Član 46.

                               

MOŽDANA SMRT

          Kod komatoznih bolesnika, na asistiranoj ventilaciji ( disanje pomoću respiratora) i pri očuvanom radu srca  (EKG), dijagnoza  ireverzibilnog  terminalnog stadijuma života  postavlja se isključivo detekcijom "moždane smrti" tj  ireverzibilnog prestanka rada mozga.

                    DIJAGNOZA MOŽDANE SMRTI se postavlja  na osnovu:

            -  EEG snimanja (izoelektrična linija ) i /ili

            -  snimanja evociranih potencijali moždanog stabla (nedostaju) i/ili

            -  transkranijalnim Doppler ehosonografskim snimanjem cirkulacije u  mozgu (nema više cirkulacije krvi)     

     

Share this post


Link to post
Share on other sites

еутаназија је катастрофа у души човека ...

свако ко је способан да и размишља о тој опцији, види само мрак и очај, без љубави и светла живота ...

моја бака се на крају живота мучила 6 година у кревету са скоро свакодневним фантомским боловима кроз леву половину тела после можданог удара, са отвореним ранама од лежања и потпуно вртоглавицом до повраћања кад бисмо је усправили. понеки пут би било неиздрживо слушати је у боловима, али онда би неко од нас долазио да је држи за руку, да јој ставимо до знања до смо заједно у болу. неретко смо заједно плакали, имали смо и маснице и ране по рукама од стискања и ноктију, али нисмо пуштали. није хтела морфијум, хтела је да умре свесна. тек при крају је пристајала на инјекције, тад се већ и доста губила.

понеки пут би била толико очајна да је тражила да је само ставимо на прозор а она би се сама превалила, да се нико не осећа лоше ... а онда је други пут причала како је морала да некоме прекрати муке у рату и како је то било страшно искуство. опет она је једина преживела у својој породици туберкулозу и подигла ју је родбина и то јој није сметало да има четворо деце и да сви буду здрави и прави. остатак ближе породице су јој убили Бугари, можда је то свега двапут преда мном поменула. за време рата преживела је трбушни тифус у шуми, имала је проблема са гутањем јер је имала спржен душник. преживела је два срчана удара и трећи непосредно по можданом удару, а скоро половину живота је живела са емфиземом плућа.

опет, пре можданог удара, то јој све није сметало да ради по цео дан као роб и да не ропће, већ само да се смеје кад год помисли на децу, унуке, или праунуке и увек је причала како је врло богата јер има нас четрдесет скоро. нема тог унука или праунука кога она није окупала, играла се и ставила да спава.

поента је да са таквих неколико смртних болести и целим животом у патњи, она је и даље живела и сматрала само делом живота, никако се није концентрисала на смрт овога или онога. свако од нас деце, унука или праунука носи нечије име, неког претка и малтене се већ зна које је име на реду :) ми тако славимо наше мртве, кроз живот и сећање.

свеједно, доживео сам и да видим прелазак са црвене звезде на крст. ја сам га носио на сахрани, нисам га узео, дат ми је. зато је моја слава место окупљања данас, не више бакина нова година.

еутаназија служи да се озакони самоубиство и пропаганда смрти, како би се људи потпуно удаљили једни од других у беспомоћ, не на испомоћ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ništa nije van teme

moja majka je biljka od decembra 2005, juče nije ni bila sigurna ko sam ja, živeće onoliko dugo koliko Bog to želi, ja sam joj staratelj i moje je da zaštitim njene interese

nema lepih smrti, ima samo lakših i težih način umiranja, naše ej  da im olakšamo patnju koliko možemo, ne i da određujemo čas smrti, jer ko zna, razbojnik se pokaja tek na krstu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...