Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Рапсоди

    Рапсоди

  2. Kaludjerovic Sreten

    Kaludjerovic Sreten

  3. Grizzly Adams

    Grizzly Adams

  4. Juanito

    Juanito

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Док је била заокупљена предвођењем Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Русија није била претерано популарна у нашим богословским круговима. Руско богословље је деловало некако сентиментално и ефемерно, удаљено од суштинских проблема, док се ставови и понашање Руске цркве нису чинили претерано занимљивим. Ни за време Јељцина није било ништа боље. Штавише, Русија је била „приклоњена Западу“ те је њена „погнута глава“ још мање импоновала него раније… А онда се однекуда појавио човек. Онакав каквог дуго није било. Онај који ће после пар деценија власти добити почаст да седне у царски трон – ни мање ни више него – цркве светогорског Протата. Русија је „дигла главу“ и „ударила шаком о сто“, а цео свет се поприлично узбудио. Колективно узбуђење је, наравно, тешко мерити, али ако би постојала нека направа којом се ово може, не треба сумњати да би у Србији – по питању Русије и њеног возрожденија – показивала највише бројчане вредности. Нико се томе данас не може чудити: људи су бића страха и дрхтања, и онда када се старији, снажни брат-заштитник поврати из кôме, осећају се сигурније.
       
      Пошто, елем, богословље спада у хуманистику, што подразумева да се богослови и баве и обраћају другим људима, онда ни они нису могли остати равнодушни на ову врсту емотивних и космолошких потреса. Не треба далеко трагати да би се иновације у расположењу српског богословља очитале – довољно је пажљивије погледати насловну страницу интернет часописа Теологија.нет (на читаочевој десној страни): док су се некада само највећи међу русофилима, или бароколози који истражују путеве поунијаћеног богословља (на пример), могли занимати за Украјину, данас она једина има „банер“ на овом веб-сајту. Наравно, дата поставка је сасвим оправдана, пошто Украјину потреса озбиљна црквена криза, али једно питање се не може избећи: да ли би се ико бавио оваквом кризом када би дошло до неспоразума Цариграда са, на пример, Тбилисијем? Јасно нам је да се овом, као и другим руским темама данас тако опсесивно бавимо управо због нашег великог и снажног словенског брата, који може макар мало – макар на тренутак – да ублажи осећања страха и дрхтања, која људе и заједнице неумољиво утапају у трагични сплин сопствене безначајности.[1]
      Али, чиме ћемо се бавити у тренуцима када страх и дрхтање попусте? Тачније, шта радити ако овакви тренуци постану нешто више од неухватљивих наговештаја? А шта бисмо, најзад – онај ко има жељу сме се запитати куда га та жеља води – радили када би нам се оствариле нејаке детиње жеље, те и ми постали снажни/значајни као што је наш старији/крупнији брат, а периоди без страха и дрхтања постали јако дугачки? Пошто нам је, наравно, овакво стање данас тешко замислити, једино што преостаје је консултовање са учитељицом живота. Нећемо се, међутим, бавити ониме што је Србија радила када је била јача. Јер, иако смо то углавном већ научили напамет, некако се ипак нисмо решили хистерије и незадовољства. Уосталом, то се не може ни очекивати: није лако критички сагледавати сопствену историју и извлачити мудре поуке из ње, нарочито онда када прошлост постаје златно доба које се никада неће вратити. Запитаћемо се, стога, за промену – присећајући се колико нам је стало до свог великог словенског брата – шта је Русија чинила онда када није било страха и дрхтања? Шта је Русија чинила када је престала да буде безначајна?
      Ова питања нас доводе до једне теме која је и пре описаног (емотивног) препорода била врло популарна у српском богословљу, а тиче се периода покрштавања Русије. Чувена приповест, сачувана у подједнако чувеном Несторовом летопису, наиме, говори о томе како је руски кнез Владимир, онда када његова кнежевина јесте постала значајна, одлучио да преузме веру неке од тада доминирајућих светских култура. Готово да нема богослова који данас не зна начин на који су кнежеви емисари описали своје утиске, пошто су се вратили са мисије која је требало да одлучи о крштењу Кијевске Русије. Оно што је препознато као кључ њиховог извештаја, и одлуке која ће уследити, је богослужење – византијска литургија. Ушавши једном на литургију у цариградску цркву Свете Софије, посланици напросто више нису знали јесу ли „на небу или на земљи“, те ће из овог узвишеног стања изаћи са (последичном) одлуком: „више не можемо живети овде у паганству“.[2] Дакле, оно што је одлучило о крштењу Русије није некаква богословска теорија већ – како ће здушно закључити савремено православно богословље – литургијска пракса. Другим речима, Русија данас јесте наша велика православна узданица пре свега захваљујући богослужбеном искуству: Русе је крстила литургија.
      Међутим, ако је вађење историјских (у овом случају литерарних) података из контекста неопходно како би се из мôра детаља издвојили/нагласили они који су у датом тренутку посебно важни, онда је – у некој следећој фази истраживања – враћање у контекст исто тако важно, како се наша сазнања не би претворила у „пароле што лепо звуче“. Наиме, осим тога што указује на моћ византијског богослужења да претвори цркву у „земаљско Небо, у којем Наднебески Бог обитава и ходи“,[3] овај средњовековни документ садржи још неке интерпретативне потенцијале који нису нимало занемарљиви. Извештај руских емисара даје врло интригантно објашњење разлога због којих су ову базичну претпоставку византијског богослужења доживели на тако јасан и недвосмислен начин. Наиме, не треба заборавити да су емисаре и Муслимани („Бугари“) и Латини („Немци“) водили на своја богослужења. Зашто, међутим, тамо нису имали проблем да схвате јесу ли „на небу или на земљи“? Срећом, за одговор на ово питање не морамо се домишљати – записан је доста јасно у Несторовом летопису. Међу неколиким сликовитим и погрдним описима муслиманског богослужења, спрам потреба ове расправе издваја се мисао: „(…) код њих нема радости, само туга и смрад велики“.[4] Латинско богослужење су Руси очигледно озбиљније схватили, пошто му нису доделили сликовите описе какве нису штедели у претходном опису. Међутим овај недостатак речи ће бити речит по себи: „Били смо код Немаца и видели у храмовима различите службе, али лепоте [красоты] не видесмо никакве“.[5] Један недостатак је био довољан за одлуку: недостатак лепоте! Због чега је управо лепота Русима била толико важна биће јасно тек пошто пажљивије саслушамо шта су емисари испричали о ономе што су доживели у Цариграду.
      „И дођосмо у земљу Грка, и одведоше нас тамо где они служе Богу своме, и не знадосмо – јесмо ли на небу или на земљи: јер на земљи таквог призора и такве лепоте [красоты] нема, и не знамо како то да искажемо – знамо само да тамо Бог пребива са људима, и да је њихова служба боља него у других народа. Ми не можемо заборавити такву лепоту [красоты той], зато што сваки човек, када окуси (нешто) слатко, после тога неће узимати (нешто) горко; тако и ми, више не можемо живети овде у паганству.“[6] Док су мотиви слатког и горког коришћени како би се, у закључку, направио метафорички контраст између описаног стања и дотадашњег животног искуства, кључни термин који се понавља у обе реченице које описују оно што су мисионари доживели је – лепота. Оно чега је потпуно (контрастно) недостајало код Латина, „Грци“ су поседовали у изобиљу: лепоту. Ако пажљиво и отворено ишчитавамо овај текст, онда је јасно да руски емисари схватају/доживљавају да у византијској литургији „Бог пребива са људима“ управо због тога што „на земљи таквог призора и такве лепоте нема“. Најзад, из истих разлога желе и да се крсте: зато што напросто не могу „заборавити такву лепоту“. А пошто им је кнез Владимир очигледно поверовао, онда нећемо претерати ако кажемо да је лепота одиграла кључну улогу у крштењу Русије. Тачно је да богословске спекулације нису одлучивале о крштењу Русије, такође је тачно да литургијско искуство јесте одлучивало о крштењу Русије, али је подједнако тачно и то да је лепота одлучујућа сазнајна категорија која је ово искуство довела у срца оних који су доносили одлуке о крштењу које ће променити историју.
      Залуду ћемо данас правити схоластичке акробације којима бисмо могли оспорити ову једноставну претпоставку и запис који је недвосмислено поставља пред нас. Уколико бисмо били ултра-критични, па сугерисали да је извештај из летописа могао напросто настати као плод књижевне маште, онда би његова валидност за нашу расправу била – заправо – још и већа. У том би случају изнесени описи били производ колективне, митолошке свести у чијим би оквирима употребљене категорије и описи имали неупоредиво већу сазнајну тежину од тежине једног историјског записа. Са друге стране, уколико запис јесте историјски, он данас свакако више није само једно пуко сведочанство о осећањима неколицине путника који су пропутовали средњовековну Европу, већ је одавно постао део колективне свести Руског (па и осталих православних) народа. Уместо, дакле, да неке податке проглашавамо ефемерним, а неке есенцијално важним – у зависности од трендова које желимо да пратимо или диктирамо – можда би било боље покушати са њиховим разумевањем и објашњавањем. Тек тада ће чињенице можда задобити оно што им самима по себи, без обзира да ли предствљају литерарно или историцистичко сведочанство (или пак обоје), заправо недостаје – значење. Запитајмо се, стога, због чега су се овај књижевни извештај и византијско богослужење могли препознати управо по питању које би се данашњем Србину, православцу, на први поглед могло учинити сасвим ефемерним: питању лепоте?
      Преживевши тешку кризу иконоборства, византијско богословље је – како се чини – дефинитивно спознало да је људска способност категоризовања стварности на суштинске и ефемерне теме једна врло опасна интелектуална играчка. Тачније, једно врло опасно интелектуално оружје, какво се не би смело свакоме „давати у руке“. Проглашавање неких тема за ефемерне – илити недовољно есенцијалне – лако доводи до њиховог „избацивања из игре“ на путу потраге за спасењем. Тако се очас могло доћи до занемаривања: тела у односу на дух, осећања у односу на разум, природе у односу на личност, или иконе у односу на евхаристију – како су то у богослужбеном контексту покушали да учине иконоборци. Један од њихових кључних покушаја дискредитовања руком сликаних икона се, наиме, заснивао на претпоставци да искључиво евхаристија има ту привилегију да представља истинску (есенцијалну) икону Христа.[7] „Допустити да благодат буде посредована безбројним иконама чинило се [иконоборцима] као разводњавање до оне тачке на којој је ова напросто престајала да дејствује (…) Иконоборци су тежили ка томе да строго ограниче приступ обожујућој благодати на оне еклисијалне канале које су покривали свештенство и евхаристија.“[8] Међутим, православно богословље је стало на становиште да оваква врста резова по ткиву стварности – резова који подразумевају да је реторска вештина довољна за стигматизовање неких аспеката људског живота као не-битних (и за њихову следствену осуду на одумирање) – није ни побожна, нити паметна, те понајмање православна.
      Богословски залог оваквога становишта је заправо врло врло крупан: моћ одлучивања о томе шта је суштинско а шта ефемерно је једна фино упакована варијанта моћи одлучивања о томе шта је битно а шта небитно, шта трајно а шта пролазно… те у крајњој линији и о томе шта је добро а шта лоше. Човеку је таква моћ заиста дата, али је она – као што знамо из загонетних библијских извештаја о паду – у врло тесној вези управо са људским падом. У оној мери у којој је било заиста јеванђељски утемељено, православно богословље је знало да се овом врстом моћи мора врло пажљиво располагати, јер она заправо најчешће не показује склоност да се повинује – ни природним нити Божијим законима. То је она иста засењујућа и – како се показало – изузетно заводљива моћ, која је некада давно додељена човеку као бићу задуженом да именује и возглављује створени свет.[9] Моћ на коју смо се превише често „саплитали“ да би нам било нејасно како она напросто „ није за свачије руке“. Поверење за употребу ове моћи се, ако разговарамо као хришћани, заправо може дати само онима који су до те мере смирени да такву моћ у потпуности схвате из перспективе личне одговорности. Одговорности пред заједницом, одговорности пред сваким појединцем, пред оним кога знамо и пред оним кога не знамо, одговорности пред сваком животињом, сваком биљком, пред оном најмањом травком, од које се – у свој њеној ефемерности – „ни Соломон у свој слави својој“ није успео лепше оденути (Мт 6, 29). Тек уз ослањање на такву врсту одговорности може се допуштати одлучивање о томе шта је више а шта мање важно. Тачније, тек таква врста одговорности допушта одлучивање о томе шта је на који начин важно, пошто тек тада све постаје важно и све може бити добро – макар у извесној мери наликујући начину на који Творац све сагледава.
      Из богословске перспективе гледано, однос према лепоти би се, следствено, могао схватити као нека врста најосетљивијег коректива постојању ове врсте базичне јеванђељске одговорности. У супротном, Седми васељенски сабор бисмо лако могли прогласити окупљањем љубитеља сликарства, са циљем да се – на пример – обезбеде повољнији услови за друштвену промоцију културе и уметности. Седми васељенски сабор, међутим (ако теми приступимо озбиљније), доноси Победу православља тиме што га спашава од опасности коју носи игнорисање естетских аспеката црквеног живота. Ма како то парадоксално звучало, естетика се показала као најпрефињенији детектор неконтролисаног бујања воље за моћ – макар када је хришћански однос према свету у питању. Јер онога који се одлучи да незасито једе „с дрвета од знања добра и зла“ најлакше је препознати – а како другачије (?) – по томе што суверено влада знањем о томе шта је битно а шта небитно. А онда када се, пак, „овлада“ оваквим знањем, тада може почети сазнајна чистка у којој се најпре дефинишу ефемералије, а потом појединци или друштва ослобађају од онога што није важно управо због тога што (ја/ми мислим/о да) није важно. У таквој је поставци лепоту, са свом њеном пословичном пролазношћу, свакако најлакше прогласити за ефемерност. Јер, поседовање „знања“ (добра и зла) се може потврђивати и експлоатисати само на истинама које се могу прецизно формулисати и премерити. Тврдити да се знање и истина могу исказивати у тако флуидним „оквирима“ као што су они естетски, заправо, подразумева имплицитно одрицање од воље за моћ. Управо у томе лежи тајна оне Победе православља коју је донео Седми васељенски сабор: високо естетизовани богослужбени препород који је ова победа покренула подразумева препуштање човека једном начину комуникације који успева да субвертује сазнајну расподелу на важно и неважно, као и (следствену) кондензацију моћи око оних који ту расподелу контролишу.[10]
      Да је, уосталом, Божији промисао пратио ону врсту (људске) „логике“ (илити, прецизније: „воље“) која игнорише неке теме само зато што нису (прокламоване за) есенцијално важне – онда оваплоћење другог лица Свете Тројице у људском, смртном телу, и његово страдање у једном тренутку људске историје, не би ни имало потребе да се догоди. Из другог, апостериорног угла гледано – да није било овога конкретног оваплоћења и овога конкретног страдања, све остале људске појединачне историје и људска појединачна тела би напослетку могли остати да занавек таворе у домену ефемерног. Срећом, свест о Божанском кеносису је била тако дубоко записана у кодовима византијског богословља, да ширење Божанске благодати по свим аспектима литургијског и ван-литургијског живота није могло бити „забрањено“ чак ни царским декретима.
      Улазећи у коштац са иконоборством, византијско богословље је – ваљало би напослетку закључити – досегло до оних дубина на којима је спознало да је управо лепота једна од оних „ефемерних“ ствари без којих (богослужбени) живот нема никаквог смисла.[11] Дошавши до ове спознаје, постиконоборачка Црква је спровела незаустављиви естетски развој богослужења који је породио ону непојмљиву лепоту од које руски емисари нису могли доћи себи. Нису, дакле, Руси одреаговали на лепоту византијског богослужења зато што нису разумели византијско богословље, већ управо зато што су га на прави начин разумели. Јер чудесна креација коју су највећи византијски духовници, највећи византијски мислиоци и највећи византијски уметници вековима заједно обликовали у оно што данас зовемо литургијом је чудесна управо по томе што из себе ништа не искључује, већ у себе све укључује. А оваква се чудесна „порука“, без спознаје њене лепоте – која омогућује апофатичко залажење иза поделе на битно и небитно – напросто не може „разумети“.
      Укратко: лепота није била додатак, већ темељни богословски садржај византијског богослужбеног живота. Одавде више не може деловати као историјска произвољност чињеница да је управо ова врста богословског садржаја била савршено довољна да би се средњовековни Руси и Византинци ујединили у вери. Одавде, пак, до Достојевског, који уверено каже да ће лепота спасити свет, само је један корак. А хоће ли српска Црква и српска култура, најзад – у ретким тренуцима када наступа предах од страха и дрхтања – осврћући се занесено између мајчинске Византије и братске Русије, гледати на лепоту као на незанимљиву ефемералију, или као на нешто што ће спасити свет – остаје да видимо. У међувремену, сасвим је у реду дивити се онима који су – попут браће Руса или средњовековних Срба, на пример – умели да се диве лепоти, и из овог дивљења да стварају културу која живи/траје.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Лапис Лазули,
      Наслов све говори. Постављајте нумере са мушким вокалима које су оставиле на вас утисак. 
       
      Ово ми изашло на фб, појма немам ни о чему се ради ни шта певају(надам се не нешто непримерено) ал ми се јако допала мелодија и боја гласова.
      Ако неко разуме језик било би супер да појасни. 
      https://www.facebook.com/Traditional.Trends96/posts/845406662315676
    • Од Логос,
      У оквиру свог боравка у Србији, у петак 03. новембра 2017. године, протојереј-ставрофор Милош Весин, свештеник из Чикага, говорио је на Духовној трибини на тему Лепота ће спасти свет, да али чија и каква, у препуној сали суботичког Српског културног центра Свети Сава у Задужбини Душана Радића.
      Отац Милош је своје излагање употпунио многобројним примерима из свакодневног живота и на тај начин, везом саме теме и стварности, предавање приближио присутним слушаоцима.
      Уваженог госта својим појањем поздравили су и чланови црквеног хора Свети Роман Мелод.
       
      Извор: Радио Славословље

      View full Странице
    • Од Снежана,
      Umberto Eko i ljepota ružnih stvari
      Umberto Eko – moderni genije koji je uspio da iz slojeva i sa margina evropskog filma, literature i umjetnosti izvuče antropološku srž čovjeka.
        Nakon enciklopedijskog djela O ljepoti može se steći dojam da je ljepota u očima posmatrača, i to ne samo posmatrača kao individue nego je i kulturološki fenomen subjektiviteta čitavih kultura, rasa i nacija.
      Da li je i ružnoća u oku posmatrača?
      O standardu ljepote se oduvijek razmatralo i o tome se i dan danas vode rasprave. Bit ružnoće kao mentalnog konstrukta Umberto Eko vidi u mitovima. Dotiče se mitologije jasnim stavom:

      Theodoor Rombouts (1597-1637) – Prometheus
      Tu čitaocu Eko ređa mentalne slike Prometeja koji je od bogova ukrao vatru i poklonio ljudima, kažnjen od strane bogova da razapet leži na stijeni dok mu orao čeprka jetru.
      Za Sv. Avgustina ljepota i ružnoća ne postoje na božanskoj ravni. Kosmos je, sam po sebi, savršen.
      Hristove muke
      Hegel će se među prvima dotaći Hristovih muka. On opisuje prikaz raspetog Hrista kao površni deformitet koji prikriva unutrašnju ljepotu žrtve za ljudski rod i obećanog svijeta.

      Velasquez, 1632.
      Malo je realističnih prikaza ovog čina. Renesansno slikarstvo i skulptura će patnje Hrista prikazati sa zrnom erotizacije, prikazivanjem njegovog obnaženog tijela sa detaljnim studijama istog.
      Poruka je jednostavna: držimo se deformisanog Hrista prekrivenog krvlju i prljavštinom, izmučenog i ispljuvanog, njegov put pratimo – božanstvenost u ružnoći.
      Njemački slikari idu korak dalje i na moment homoeroticizuju Hrista i Hristovo tijelo. Eko tvrdi da je to prenaglašena beautifikacija torture, posebno na slikama na kojima vojnici muče Hrista.
      Poruka: mučenje je beskorisno; nestane li tijelo, duša će ostati od boga nagrađena.
      Trijumf Smrti – XII vijek
      Ovaj period poetike ružnoće Umberto Eko opisuje riječima Memento Mori (sjeti se smrti). Ogroman period evropske istorije biva obilježen kugom, razaračkim ratovima i strahom od smrti. Život je vječita patnja, a sudnji dan je slavljenje smrti.

      Mračno doba donijeće nam ilustrativan prikaz smrti kao mršavog humanoida, kostura koji sije svoje darove razorenim selima i gradovima.
      Ovakve freske i slike najbolji su prikaz shvatanja ružnoće tog perioda. Eko se dotiče remek-djela Ingmara Bergmana, filma Sedmi Pečat, koji prikazuje odnos smrti i ljudi kroz danse macabre, ples. Smrt raščinjava sve, izjednačava sve nejednakosti. Bergman završava film plesom Smrti i ljudi, vide se samo sjenke i ne vidi se ko je bogat, ko siromašan, ko je prostitutka a ko kralj.
      Pakao

      The Great Red Dragon, William Blake, 1810.
      Ambis, Gehena, Orfej i Euridika – Eko niže slike pakla, pominje Danteov prikaz Lucifera sa tri lica i šest krila.
      Što je pakao? I to je subjektivan osjećaj. Van institucionalizovanog prikaza pakla, Sartr ga doživljava kao čekaonicu u kojoj se ne zna ko je mučitelj. U djelu In Camera trojica stranaca osuđena su da žive zajedno svu vječnost, da jedni drugima budu đavoli i mučitelji.
      Belzebub, Zli, Neprijatelj, Lažov, Princ svijeta – Đavo. Gotovo beskrajni nazivi za jedno te isto, ružnoću i zlo sabijeno u predstavi mučitelja.
      Hijeronim Boš i mračna šuma ljudske psihe
      Hijeronimova djela su inspirisana srednjovjekovnim jeresima, magijom, tamnom okultnom praksom, sektaštvom. Odišu zabavom, ali i provokacijom. Poslužio je kao inspiracija nadrealistima.
      Čuveni su njegovi prikazi ružnoće, grešnog ljudstva, sukoba neba i pakla, grotesknih figura ljudi i životinja, izmiješanih i mutiranih. Ružnoća je grijeh, šuma patuljaka, gargojla i ljudi riba. Njegova djela su gotovo enciklopedijski prikazi, liber monstrorum, enciklopedija groteske.

      Garden of Earthly Delights, Hieronymus Bosch, 1503-1515. Detalji.
      Savremeno doba i ružnoća
      Diznijevi prikazi ružnoće dati su nam kroz dva apekta: prvi je onaj ružnih, romantizovanih likova poput Zvijeri ili Kvazimoda, a drugi je prikaz zlih, ružnih likova, Zle Kraljice koja Snežani daje otrovnu jabuku, Vještice iz Oza, Džafara iz Aladina, itd.
      Savremeni prikaz ružnoće nije fiksan. Fotografija je to dijelom usmjerila na prikaz ružnih strana progresa. Kroz uličnu fotografiju, ratnu i portrete, svijet se prvim dijelom prošlog vijeka prikazuje u čitavoj svojoj ironičnosti i propalom progresu.
      Kič i šund su prikazi savremene ružnoće, smeće, prosti prikazi estetske površnosti kakva je potrebna konzumerističkoj srednjoj i nižoj klasi, bilo da su to lažni venecijanski kanali u Las Vegasu, hoteli inspirisani Madonom ili Kemp (trend naglašavanja komičnosti, marginalnih aspekata ličnosti i stereotipa, mnogi smatraju da je namjeran za razliku od šunda i kiča jer se mora svjesno proizvesti).
      Danas distinkcija lijepo/ružno gubi svoj smisao. Bred Pit i Merilin Menson su dvije idealizovane figure, njihova ljepota ili ružnoća je nebitna i trivijalna onima koji na njih gledaju kao na bogove. Plastična hirurgija je kupila monopol nad ljepotom, a modni trendovi takođe. Pojedinac više nije i nikad neće odlučivati što je lijepo, a što ružno, tu štafetu su preuzele mase.
      Što je ružnoća?
      Pitajte žabu – njoj je lijepa druga debela žaba sa ogromnim očima, ženka sa kojom će ostvariti potomstvo. Za čovjeka ona je ružno skakutavo stvorenje.
      Ružnoća je sve što i ljepota, samo naopako, intimnije i subjektivnije.
      https://kultivisise.rs/umberto-eko-i-ljepota-ruznih-stvari/
×
×
  • Create New...