Jump to content

Потребна ми је ваша молитвена подршка...

Оцени ову тему


Recommended Posts

пре 18 часа, АлександраВ рече

Треће молитвено стајање за тешко болесну децу.
Прочитајте кад стигнете

Молитва Светом великомученику и исцелитељу ПАНТЕЛЕЈМОНУ

О преславни мучениче и сјајни војниче Небескога Цара, свеблажени Пантелејмоне, изврсни подражаватељу милостивога Бога, ти си Христа неустрашиво исповедао на земљи, и разноврсне муке претрпео за Њега, због тога си добио неувенљив венац на Небу, где се вечним блаженством наслађујеш и слободно Престолу Тросунчаног Божанства предстојиш. Твоме Христоподражаватељном састрадавању по Богу прибегавамо сви ми грешни и свесрдно молимо тебе, топлог заступника и заштитника нашег: Не престај бринути се за нас невољне и тужне и угрожене, и својом молитвеном помоћи и исцелитељском силом, избављај нас увек од љутих зала, погибије и сваке друге опасности и немоћи. Јер ти си, свече Божји, примио неисцрпну благодат исцелења од Спаса нашега Исуса Христа за твоју тврду веру у Њега, спојену са чистим и беспрекорним животом, и запечаћену мучеништвом и победничком смрћу твојом. При таквој вери и даној ти благодати, ти имењаче милости, свемилостивче - Пантелејмоне, милошћу обасипаш све који прибегавају к теби у својим невољама и болестима. Знајући све то, ми са вером вапимо к теби: Услиши нас, и благопријатним посредовањем својим дај нам све што нам је у овом животу потребно и нужно за вечно спасење. А мученичком смелошћу својом умоли милостивога Бога, да по великој милости Својој помилује нас грешне и недостојне; да нас избави од земљотреса, поплаве, пожара, покоља, и свакојаког праведног гнева и претње, благовремено нас побуђујући на очиститељно и умилостивитељено, у гресима нашим, покајање; да по неизмерном милосрђу Свом, подари свима нама безопасан, тих и богоугодан живот, и победу над свим непријатељима; да све нас сачува од видљивих и невидљивих непријатеља благодаћу Својом и непобедивом војском Анђела Својих, како би смо окружени и поучавани њима поживели у овом веку у покајању, чистоти и чињену богоугодних дела; да се усрдним твојим посредовањем удостојимо добити хришћанску смрт, безболну, мирну, непостидну, избавити се од замке ваздушних кнезова таме и вечне муке, и тако постати наследници бескрајног, свеблаженог Царства. О, угодниче Божји, не престај молити се за нас грешне, да би смо ми, твојим посредовањем, избављени времених и вечних мука, величали тебе, нашег заступника и молитвеника, и вечито прослављали заједничког Владатеља и Господа нашег Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и Пресветим Духом, сада и увек, и кроза све векове. Амин.

"Помени Господе болесне слуге Твоје (читати имена) и даруј им здравље и спасење молитвама Пречисте Твоје Мајке и свих Светих Твојих. Амин."
Можете по својиј жељи додавати и имена других Светитеља.

1. Марко-аутизам
2. Василије-даунов синдром
3. Јела-оштећење мозга
4. Душко-аутизам
5. Марко-аутизам
6. Анеј-аутизам
7. Вукашин-аутизам
8. Саша-дистрофија мишића
9. Павле-даунов синдром
10. Ђорђе-аутизам
11. Никола-аутизам
12. Марина-тумор
13. Александар-аутизам
14. Стојче-церебрална парализа
15. Симеон-даунов синдром
16. Јелица-аутизам
17. Марко-аутизам
18. Ева-тумор на мозгу
19. Миладин
20. Дамјан
21. Митра
22. Ања
23. Марија
24. Лазар
25. Срђан
26. Милан
27. Иван
28. Александар
29. Коста-аутизам
30. Милица-рак
31. Иван-аутизам
32. Петар-тумор на мозгу
33. Милана-аперт синдром
34. Милан
35. Андреј-аутизам
36. Михајло-аутизам
37. Филип-аутизам
38. Богдан-аутизам
39. Павле
40. Немања-оштећење мозга
41. Петра-рак
42. Коста-дистрофија мишића
43. Ана-аутизам
44. Јаков-аутоимуна болест
45. Мила-мултиплекс склероза
46. Катарина-тумор мозга
47. Калина-аутизам
48. Сава-аутизам
49. Невена-епилепсија
50. Урош-тумор
51. Стефан- ТБЦ мозга
52. Недељко-не говори
53. Немаља-епилепсија, церебрална парализа, цисте на мозгу
54. Маја
55. Петра-тумор можданог стабла
56. Искра
57. Ранко-дијализа
58. Марија-тумор на мозгу
59. Феђа-аутизам
60. Небојша-аутизам
61. Лука-карцином
62. Урош-карцином, метастаза
63. Андрија-нујан синдром
64. Виктор-церебрална парализа, епилепсија
65. Лазар-аутизам
66. Мате-дијализа
67. Теодор
68. Огњен-аутизам
69. Михаило
70. Ања
71. Ђорђијана-оштећење мозга
72. Милош-аутизам
73. Марица-парализа
74. Зои-аутизам
75. Стефан-карцином
76. Анастасија
77. Урош-тумор
78. Николина-тумор
79. Хелена-тумор
80. Михајло-тумор
81. Павле-тумор на мозгу
82. Василија
83. Марија
84. Борис-циста на мозгу
85. Анђела-израслина у носу
86. Михаило-развојна дисфазија
87. Немања-рак костију
88. Никола-психоза
89. Сава-депресија
90. Ива-тумор
91. Стефан-туберкулоза
92. Василије-вест синдром
93. Ања-церебрална парализа
94. Тијана-аутизам
95. Марко- мутација СЦН2А гена, епилепсија
96. Емилија-тумор на кичми и плућима
97. Вукан-аутизам
98. Павле-хиперактивност
99. Реља-проблем са говором
100. Доротеја-не говори
101. Маја-канцер
102. Марко-канцер
103. Немања-дијабетес
104. Даница-неконтролисано повраћање
105. Љубица-карцином
106. Мијат-аутизам
107. Јован-парализа
108. Душан-сарком
109. Петар
110. Марија
111. Дејан-вишеструка ометеност
112. Матеја-аутизам
113. Искра-артроза
114. Михаил-јака епилепсија
115. Василије-хидроцефалус, церебрална парализа
116. Мирко-проблем са памћењем
117. Никола-тумор бубрега
118. Богдаан-целијакија,аутоимуно обољење
119. Коста
120. Василије-тежак облик целијакије
121. Милана-инверзија хромозома 8
122. Николина-ретко генетско обољење
123. Емилијан
124. Дејан-дечија парализа
125. Огњен-леукемија
126. Немања-тумор на мозгу
127. Александар-аутизам
128. Ђорђе-аутизам
129. Давид-даунов синдром, обољење срца
130. Зоран-аутизам
131. Душан-епилепсија
132. Алексеј-Георгије-епилепсија
133. Богдан-аутизан
134. Марко-тумор ока
135. Лазар-аутизам
136. Магдалена
137. Лена
138. Хелена
139. Катарина
140. Доротеа
141. Лена
142. Никола
143. Јован
144. Никола
145. Ноа
146. Душан-аутизам
147. Ана-епилепсија
148. Никола-дислексија, дисфрагија
149. Софија-аутизам
150. Алексеј-аутизам
151. Игор-аутизам
152. Миломир-епилепсија, аутизам
153. Софија-волф хиршхорн синдром
154. Калина-карциним
155. Николина-карцином
156. Марија-карцином
157. Сара-церебрална парализа
158. Марија-церебрална парализа
159. Михајло-С.А.М.А
160. Галина-церебрална парализа
161. Радмила-менталнна ретардација
162. Давид
163. Вук-аутизам
164. Ђорђе-дијабетес
165. Анђела-церебрална парализа
166. Ивана-карцином
167. Никола-аутизам
168. Дорис-церебрална парализа
169. Соња-рет синдром
170. Сања-епилепсија
171. Неша-церебрална парализа
172. Вук-аутизам
173. Михајло-церебрална парализа
174. Дуња-тумор
175. Сара-аутизам
176. Тамара-рет синдром
177. Ана-рет синдром
178. Иван-ментална ретардација
179. Јанош-церебрална парализа
180. Лазар-аутизам
181. Стефан-аутизам
182. Матеја-епилепсија, мождани удар, слеп
183. Мирјана-церебрална парализа
184. Јована-аутизам
185. Душан-церебрална парализа, цисте на мозгу
186. Наташа-церебрална парализа
187. Вук-церебрална парализа
188. Алексеј-церебрална парализа
189. Милош-даунов синдром
190. Вук-церебрална парализа
191. Никола-церебрална парализа
192. Ребека-рет синдром
193. Зоран
194. Александар-аутизам
195. Теодора-тумор
196. Ана-епилепсија
197. Филип-рак
198. Сава-не говори
199. Миа
200. Вукашин-депресија
201. Вукашин-проблеми са говором
202. Вукашин-дисплексија
203. Лука-епилепсија, аутизам
204. Теодор-психозе
205. Филотеј-даунов синдром
206. Љупка-церебрална парализа
207. Павле-не говори
208. Марта-аутизам
209. Тара-тумор
210. Христијан-даунов синдром
211. Гоце-психички проблеми
212. Виктор-епилепсија, психички проблеми
213. Биљана-церебрална парализа
214. Калина-карцином
215. Марија-карцином
216. Никола-карцином
217. Јефимија-аутизам
218. Калина-карцином
219. Урош-карцином
220. Невена-карцином
221. Викторија-леукемија
222. Сава-церебрална парализа
223. Петар-психоза
224. Јелена-ментална ретардација 4 степен
225. Лазар-аутизам
226. Лена-аутизам
227. Теодора-даунов синдром, дујабетес тип 1
228. Слободан-дијабетес
229. Гаврило
230. Андреј-хиперактивност
231. Дуња-ретинобластум
232. Софија-аутизам
233. Софија-тумор
234. Алексеј-квадриплегија, епилепсија
235. Никола-дишенова мишићна дистрофија
236. Александар
237. Гајода-канцер
238. Вајо-дијабетес
239. Славко-дијабетес
240. Анастасија-психоза
241. Маријана-психоза
242. Бојана-епилепсија, ментална заосталост
243. Бојан-обољење костију
244. Милош
245. Марија-епилепсија
246. Угљеша-бартеров синдром, мега уретер,
247. Љупка-церебрална парализа
248. Боро-аутизам
249. Дарко-церебрална парализа
250. Огњен-епилепсија
251. Калин-енцефалопатија, епилепсија
252. Михајло-аутизам
253. Тодор-аутизам
254. Славен-леукемија, рак коже
255. Младен-холестерол
256. Наташа-епилепсија, мождани удар
257. Петар- ¾ степен крварења, циста на мозгу, илеостома...
258. Лука-2 степен крварења, хипотонус
259. Душан-проблеми са срцем, висок притисак
260. Вукашин-аутизам
261. Амир-Емануел-аутизам
262. Вук-успорен развој, епилепсија
263. Стојан-леукемија
264. Миља-израслина на лицу, вода у плућима, епилепсија...
265. Богдан-депресија
266. Марија-у коми
267. Јован-ди ђорђијев синдром

 

Neka Gospod pomiluje ove male andjele i njihovim roditeljima i bližnjim da utehe i snage za krst koji nose, a nama neka su večno u srcu i molitvama. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i u vekove vekova, amin. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Одговори 4.6k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Молим вас помолите се за девојку Милену, којој ће у петак бити оперисана,  јако оболела штитна жлезда, у Крагујевцу. То је рођена сестричина наше Лидије, која јако пати...    Господе и Пресвета Бо

Operacija je odrađena samo na račun njenih godina, jer kako su dr izjavili da je starija malo ne bi imalo svrhe ni operisati. Davali su veoma male šanse da se išta može postići. Sjutradan, tj juče v

Преминуо ћаћа јутрос. Ако ништа друго, драго ми је да се не пати више. Израз лица му је спокојан као да спава. Помените га, молим вас.  До следећег виђења, ћаћа, волим те до неба! Боже, помо

Постоване слике

On 15.1.2020. at 23:12, Драган άσημος :) рече

Свако носи неки терет, неко мањи, неко већи...брат Александар пати од депресије и честих стања жеље за самоубиством...У Швицарској је смјештен у психијатријску клинику...тамо је и одрастао...за 10 година ни једном није послушао исповједника (црквен је човјек), дохватио се духовне литературе која није за њега...у лошим односима са родитељима...30 година има....ако је неко у вољи да помене...Хвала!

Прије два дана, дошао је у Бања Луку....каже да су га пустили, али сумњам-мада не знам тачно....синоћ је у хостелу, гдје је ноћио, имао напад (у Швицарској су га морали повремено везати због напада бијеса). Дошли су по њега и одвели га у психијатријску установу...Звао сам данас, сестра ми рече да се данас узнемирио и опет почео лупати, морали су га фиксирати, како она рече...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Порађа се Лија, помените је у молитвама. (то јој је крштено име)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Иван Недић рече

Порађа се Лија, помените је у молитвама. (то јој је крштено име)

Све је у реду, родило се једно носато Српче-Јерменче!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Изненађење за све нас. Управо мајка уђе у собу и рече да је деда умро :-(

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Да свима пожелим на данашњи празник да Св.Симеон погледа све, као што је мене Господ, на данашњи дан пре четири године и подарио ми на чување истинску радост, мог сина Душана. Да никад не окрене очи од нас, тако да живимо.

Измењено од Milica Bajic
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da zamolim da pomenete Branku - nasa komsinica, danas cujem da je tesko bolesna, i da joj po lekarima nije ostalo mnogo vremena.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

molim vas, ako vam nije tesko, da me pomenete u molitvama - u narednom periodu treba da obavim jedan mnogo vazan razgovor, od kog potencijalno zavisi spasenje dve duse..
neka bi vam Gospod uzvratio sto puta za ovo dobro!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ljudi, molim vas, hitno se pomolite za Jovanu. Izgubila je bebu u 6. mesecu, a i ona je u teskoj situaciji. To je sestra nase davnasnje clanice Aleksandride. Stari clanovi je se sigurno secaju. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Милосрдни Господе, не презри усрдно молење слугу својих  , него нас милостиво услиши, и буди према ЈОВАНИ благонаклоњен, снисходљив и човекољубив, и подари  јој  здравље. Као некада Раслабљеног, речју божанске благодати своје брзо подигни са болесничке постеље болесну слушкињу својуЈОВАНУ , и оздрави  је . Посети Духом својим Светим и исцели сваку болест и сваку немоћ.аМИН

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 часа, Лидија Миленковић рече

Ljudi, molim vas, hitno se pomolite za Jovanu. Izgubila je bebu u 6. mesecu, a i ona je u teskoj situaciji. To je sestra nase davnasnje clanice Aleksandride. Stari clanovi je se sigurno secaju. 

Kol`ko sam danas uspeo da vidim - doslo je do zabune i prenosa netacne informacije. Dakle, beba je i dalje ziva, i lekari se trude da je odrze u stomaku mame, a pod novim uslovima (izgubila dosta plodove vode).

U svakom slucaju, da nastavimo pominjanje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 часа, obi-wan рече

Kol`ko sam danas uspeo da vidim - doslo je do zabune i prenosa netacne informacije. Dakle, beba je i dalje ziva, i lekari se trude da je odrze u stomaku mame, a pod novim uslovima (izgubila dosta plodove vode).

U svakom slucaju, da nastavimo pominjanje.

Da, doslo je do zabune sa informacijama. Svakako, nastavljamo sa molitvama, i za bebu, i za mamu. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Moj komšija Milojko je preminuo. Pomenite ga. Hvala

Послато са Lenovo K33a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 21. марта 2020. године бугарски свештени зоографски манастир  светог Георгија Победоносца на Светој Гори истовремено је прославио Крстопоклону недељу и спомен на 40 великих мученика Севастије у Јерменији, мада је по светогорском календару тај датум 9. март. После бденија и Литургије светог Василија одржана је литија у близини манастира и обављено водоосвећење.     Недавно се монашко братство, преко свог игумана и духовног наставника, схиархимандритаАмвросија, заједно са братствима и сестринствима других православних манастира у Бугарској, обратило јавности и верницима у земљи са позивом да не буду лишени духовне хране светог Причешћа, молитава у храму и светих тајни.    Отворено писмо које садржи овај позив, настало је као одговор на антихришћанске нападе на Бугарску Православну Цркву опд стране неких елемената и тенденција у друштву које заборављају или скривају од себе и других да Свето Причешће читавих ових 2000 година у историји Цркве није пренело заразу, него је свагда представљало чудотворно лековито средство за телесне и духовне болести  када му се са вером приступа и кајањем за сваки почињени преступ.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост у студију васељенског радија „Светигора“ био је Његово преосвештенство епископ Каракаса и Јужне и Америке г. Јован из Руске Заграничне Православне Цркве. Доносимо звучни запис целокупног разговора који је водио ђакон Павле Божовић.    Звучни запис разговора   Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У свом говору у Државној думи Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да најважнији проблем који треба решити јесте проблем у области породице и демографије. „То је проблем опстанка нашег народа, проблем који је повезан са многодетношћу, проблем од којег реално зависи наша будућност,“ – тако га је дефинисао патријарх.     „Можемо да развијамо технологије, – истакао је поглавар, – можемо да чинимо све оно што нам данас нуди логика цивилизацијског развоја, али ако нас буде мало, ако будемо физички и духовно слаби, нећемо моћи да решимо задатке који се налазе на дневном реду, посебно ако имамо у виду огромну територију и велики број култура и етноса који живе у нашој домовини.“   „Драго нам је што се у Државној думи предлажу нацрти закона који предвиђају ширење могућности коришћења материнског капитала. Сматрамо да је овај правац веома важан у постојећим економским условима кад рођење једног детета, а тим пре другог и наредне деце битно утиче на породични буџет. У том случају ће гаранције од стране државе младимо породицама уливати сигурност у то да ће моћи достојно да одгаје и васпитају своју децу,“ – истакао је Његова Светост.   „С великом забринутошћу, – истакао је, – видимо како се појачава притисак на традиционалну институцију породице у Русији. Сама идеја породичног живота се често дискредитује у јавном простору, на страницама модних часописа, на друштвеним мрежама које наглашавају то да породични живот наводно снижава ниво комфора и потрошње. Предлаже нам се да породицу као колевку живота заменимо новим репродуктивним технологијама. Убеђен сам у то да је дошло време да реагујемо на овај изазов. Породици је потребна комплексна заштита, укључујући и јавни простор.“   Његова Светост је такође истакао посебну улогу културе, филма и позоришта у овом питању:     „Свако од нас зна да се тема љубави данас на различите начине приказује у савременој уметности; често уметничка дела ни на који начин не помажу у формирању породичних вредности. Проповед морала, проповед чедности и породичних вредности наилази на агресивну тежњу задовољења људских инстинката. Шта нам се нуди као идеал? Пре свега богатство, материјално благостање, повећање могућности потрошње све већег и већег броја роба и услуга. Неки кажу да без тога нема развоја економије, а ја се питам: каква је то економија која не може да се развија без задовољења људских инстинката?    Можда су нам осим таквих стимуланса потребни и други, између осталог, они који се односе на поглед на свет, духовни и културни, који би помогли људима да схвате да човек не живи само о хлебу, већ да људски живот може да се назове Животом с великим „ж“ тек онда кад поред хоризонталне димензије, која је усмерена на задовољење материјалних потреба постоји моћна вертикална димензија која се испуњава идејама, узвишеним осећањима и формира оно најлепше за шта је човек способан.“     Извор: Православие.ру

×
×
  • Креирај ново...