Jump to content
Ignjatije

Тајна и ток смрти

Recommended Posts

Sada što se tiče umiranja. Veoma je važno pamtiti da se smrt nalazi u Božijim rukama. On govori: "Ja ubijam i oživljujem, ranim i isceljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke" (5 Mojs. 32:39). I Hristos u Apokalipsi govori: "imam ključeve od smrti i od pakla" (Apok. 1:18). Ključevi u rukama Spasitelja na ikoni su simbol toga da Gospod vlada nad paklom i smrti. Primetite da ključeve od Raja kod Njega nema. Oni se čuvaju kod apostola i njihovih naslednika, to jest kod sveštenika, koji otpuštaju grehe ljudima.

Iz kojih razloga Bog u jednom ili drugom trenutku poziva čoveka? Obično ne znamo sve sudove Božije, ali postoje neke predstave, opšta shvatanja koja traže posebna razjašnjenja. Često čovek umire onda kada je sazreo za večnost. Kako je rečeno u Jevanđelju: "Tako je Carstvo Božije kao čovjek kad baci sjeme u zemlju; I spava i ustaje noću i danju; i sjeme niče i raste, da on i ne zna. Jer zemlja sama od sebe donese najprije travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri rod, odmah pošalje srp: jer nasta žetva." (Mk. 4:26-29). Eto tako se Carstvo Božije razvija u čoveku. Kada čovek sazri za večnost, on se istog trenutka uzima, pri čemu brzina sazrevanja nikako nije povezana sa običnim vremenom. Evo kako o tome govori knjiga Premudrosti cara Solomona: " Duše pravednika su u ruci Božjoj, i neće ih se dotaći nevolja. Izgledalo je u očima nerazumnih da su umrli, i smatran je za pogibao ishod njihov, a odlazak od nas - uništenje; oni, međutim, prebivaju u miru, jer ako su u očima ljudi i kažnjeni, nada je njihova puna besmrtnosti; i malo namučeni, veliko će dobro zadobiti, pošto ih Bog isproba i nađe ih dostojne sebe samoga; kao zlato u ognjenoj peći isproba ih, i kao sveplodnu žrtvu primi ih. I u vrijeme kada ih posjeti zasijaće, i kao iskra u strnjici planuće. Sudiće plemenima i zagospodariće narodima, i zacariće se nad njima Gospod vavijek. Koji se u Njega pouzdaju poznaće istinu, i vjerni će u ljubavi prebivati u Njemu, jer blagodat i milost je sa svetima Njegovim". (Prem. Sol. 3:1-9) Dalje Gospod govori: "A pravednik dospije li da okonča, u pokoju će biti; jer časna starost nije u mnoštvu ljeta niti se mjeri brojem godina; sjedina ljudima je razboritost i zreo uzrast - život neuprljan. Ugodan Bogu postavši omilje Mu i živeći među grešnicima bi preseljen; primi ga sebi, da ne bi zlo izmijenilo razum njegov ili lukavstvo prevarilo dušu njegovu; jer zlobna zavist pomračuje dobra, i pohotljivo maštanje razvraća um nezlobiv. Ko se za kratko usavrši, napuni mnogo godina; jer je omilila Gospodu duša njegova, zato i pohita iz zle sredine; a svjetina vidje i ne shvati i na um joj ne dođe nešto tako da je blagodat i milost na izbranicima Njegovim, i promišljanje nad svetima Njegovim. Osudiće pravednik na umoru žive bezbožnike, i brzo preminula mladost - mnogogodišnju starost nepravednika." (Prem. Sol. 4:7-16)

Vidite šta predstavlja pitanje zrelosti u očima Božijim? Postoje ponekada takvi slučajevi da Gospod ostavlja već sazrelog pravednika neko vreme na zemlji. To se čini da na taj način čovek svedočio o večnosti pred očima ljudi. Čovek je već sazreo, on već živi u večnom životu ovde, na zemlji, ali Gospod ga čuva da bi kroz njega priveo nekoga Sebi. Ovde vidimo da Gospod sve čini po Svojoj volji.

 

Danilo Sisojev

Share this post


Link to post
Share on other sites

О смрти није лако размишљати а још мање писати, али дође вријеме и за једно и за друго. Пред чињеницом нојевског забијања главе у пијесак појединих својих парохијана, када је смрт у питању, свештеник не смије и сам да се поведе њиховим примјером па да и сам – забивши главу у пијесак – не опомиње их на ту неизбјежну чињеницу живота.
У мом случају, и свештеничкој пракси, накупило се већ повише примјера мојих – условно речено – парохијана за које видим да неприпремљени одоше Богу на суд и истину.

Памтим случај једног старијег Србина којег сам, у старачком дому, обилазио. До тада није имао неке везе са српском околином и Србима, међу којима је живио, па ме је к њему у походе позвала медицинска сетра, рекавши ми да је потпуно изгубио енглески и да се са њиме једино на српском комуницирати може. Пошао сам му, и након првог сусрета видио да је интересантан саговорник. Сремац, стари печалбар, давно дошао и отпочео свој животни ход пространствима Канаде, преко рудника на сјеверу Онтарија па све до Торонта, гдје се, у својим зрелијим годинама, коначно, скрасио. Није имао фамилију а говорио ми је да је пролазио кроз неке везе које нису остављале дубока трага. Кад смо се упознали, био је већ стар, оронуо и болестан. Предстојала му је нека тешка операција. На његово тражење а и на свој осјећај дужности, пред то преломно збивање, био сам учестао са својим посјетама. О свему и свачему смо причали; смрти се нисмо дотицали. Ту тему никако није волио. Говорио ми је да је имао неку стотину жиљада на банци и планирао је да пође у Срем да своје задње дане тамо пробави. Умро је у току саме операције или непосредно послије ње. Сестра, која ме је први пут позвала, обавијестила ме је о томе. Господ зна да ме ништа друго није интересовало него само то како да се човјек хришћански, са опјелом, са ове грјешне земље испрати. Сестра ми рече да је цијелу ствар преузео његов адвокат и да ми ништа више казати не може. На моје накнадно инсистирање, који дан касније, саопштила ми је да, колико је њој било познато, још није био сахрањен и да не зна шта ће са њим бити. Не знам ни ја, дан данас, али са великом вјероватноћом претпостављам да је прошао кроз basic funeral – и спаљен. Тако од њега, његовог претуцања и мучења и ринтачења по рудницима онтеријским, и рада на најтежим пословима, не видје вајде ни један живи човјек из његове фамилије – а морало их је негдје бити – ни његова српска колонија а ни он сам за своју напаћену душу. Прође човјек животом а да о себи никаква трага не остави.

Ту скоро, позва ме један човјек, из броја ријетких пријатеља старца којег сам и сам, успутно, познавао. Долазио је – истина, ријетко – на нека црквена и нецрквена збивања а не сјећам се да ли сам га икад у храму Божијем видио. Рече ми тај његов пријатељ да је старац умро, изгледа неколико дана прије но што се открило. Прво питање што на ум човјеку падне, кад за такав случај сазна, је: да ли је оставио какав писани траг, шта да се са њим, по његовој смти, уради. „Није – одговорено ми је – он није размишљао о смрти“. Из накнадних догађаја видјело се да је то тачно; старац, заиста, није размишљао о смрти. А ја се питам: о чему би другом, ако не о смрти, могао да размишља сваки човјек, и у сваком добу животном, ако не о смрти? И нарочито, о чему да размишља и какве животне планове да кује човјек који се подобро примакао осамдесетим?
Данима је његово тијело чекало да се види шта да се са њим ради док, на крају, на подстицај најближих, није било спаљено. Опјело нисам био обавио а не знам да ли је то неко други учинио.

Ово је једна страна приче. Прича има и други свој ток и страну.
Сазнадох, недавно, да је тешко оболио – од рака – један мој парохијанин. Из ко зна којих људских, а недокучивих, разлога, био ми је јако драг. Постали смо блиски. Чим за његову несрећу чух, одмах сам пошао да га посјетим. Са својом фамилијом живио је доста далеко од Торонта. Видјех, хришћански, и онако, некадашње, домаћински, подносио је несрећу која га снашла. Уз њега, и његову болесничку постељу, даноноћно, бдјела је његова супруга, Иркиња, и исказивала му људску доброту која се ријетко среће. У то вријеме, још се, потајно, надао да ће се опакој болести отети и то је, нехотично, показивао.
Није прошло дуго вријеме, скаменио ме је својом поруком коју је оставио на мом телефону. Слабачким гласом, изговореним посљедњом снагом, поручивао ми је: „Оче, треба да се договоримо о мојој сахрани.“
Одмах, следеће јутро, пошао сам му. Није било пуно детаља; све је већ било уређено, и парцела на Јорк гробљу закупљена. Колико се дало, причало се и о другим стварима, а о дјеци, највише. Кад сам полазио, рече: „Оче, праштај“. „Праштај и ти мени“, одговорих. „Просто ти било“, и то су задње ријечи које сам од њега у својој души понио.
Кад је умро, и кад сам дошао да први помен извршим, лежао је на мртвачком одру лица благог и умиреног. Лијеп човјек, у миру са собом и свима око себе, видјело се.

Оном, првом, човјеку, из првог дијела ове моје приче, нека ми буде опроштено, и име сам заборавио. Сјетим га се понекад, а нарочито кад се у нашем манастиру, на светим литургијама, произносе имена ктитора, приложника, добротвора манастирских. Већину од њих сам знао – неке сам искрено и синовски волио – и кад год им се име помене и ја уплетем танку воштаницу својих молитава за њихове племените душе. Тако они живе у мени – и многима – годинама пошто су промијенили свијетом.

Из свега овога је моја порука свима којих се тиче – а нема ни једнога јединог да га се не тиче, или га се неће тицати – да је смрт чињеница живота; заправо, најважнија и најпресуднија чињеница живота. То је најважнији, и једини истински, испит који свако од нас полаже. Крили се ми до на крај свијета, и у најтамније и најскривеније рупе и пећине земаљске, Испитивач ће нас и тамо пронаћи и испред себе извести. За живота пазимо какав ћемо му одговор дати. „Човјек није властан над духом, да би уставио дух, нити има власти над даном смртним, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља у онога у кога је.“ (Проп. 8, 8)

Кад некоме предстоји пут, на неколико дана, он пази да не пође неприпремљен. Провјерава ствари, прегледа исправе. Како онда да загњури главу и никаквог рачуна не поведе – и пође на пут неприпремљен – онај који полази на пут без повратка.

Ово опомињање на припрему не односи се само на старе него, као што рекох, на све нас подједнако. Јер нико не зна кад ће га, и гдје ће га, смрт задесити. „Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве. Неки су умрли уочи дана венчања; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном.“ (Владика Николај) Човјеку, хришћанину, домаћину, није свеједно како ће умријети и да ли ће на пут без повратка неприпремљен поћи. Отуда ми се чини да они који желе и Богу се моле, да им „да лаку смрт“, уствари, не знају шта од Господа траже. Они се моле да Господу неприпремљени пођу.
Свако вече требало би да лијежемо у постељу са свијешћу да нам та постеља може постати самртна. Исто тако бисмо морали водити рачуна о томе да у чему се човјек затече, у томе ће и суђен бити. Сјећам се, и док сам жив памтићу, сахране младе жене која је у прељуби, заједно са прељубником, грозну смрт нашла. Зато би свако од нас морао мислити и о томе, да кад у гријех крене, да му то посљедње може бити што ће га свима, и за сва времена, обиљежити.

„Камо да су паметни, да разумију ово и гледају на пошљедак свој.“ (5. Мојс. 32, 29) Није мудрост оптеретити свој мозак испразним знањима овога свијета, пролазнога; мудрост је, како вели мудри цар Давид, „бројати дане“. (Пс. 90, 12) „Јер свако је тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни; осуши се трава, и цвијет његов отпаде.“ (1. Петр. 1, 24)

Честити људи, пред неминовни свој полазак на пут без повратка, сведу све своје животне рачуне, опросте се са свима, своје аменете и жеље искажу – чак и детаље сахране одреде – и кад дође вријеме одласка, пођу Господу своме мирно и прибрано као што су и на друге своје важне животне послове полазили.
Рамишљајмо и спремајмо се.

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=1285

Share this post


Link to post
Share on other sites

Са смрћу на ти

Смрт и време земљом владају;

обуздати се мораш да их

господарима не називаш. (Соловјев)

Пре него се упустите у читање овог што следи, морам да вам скренем пажњу на један детаљ. О смрти ћу да говорим искључиво са (православно) хришћанског, дубоко црквеног становишта. Дакле, да написано не би био само низ флоскула или опскурних небулоза неопходно је да имате вере. На вери се темеље размишљања која следе, зато би било добро да се запитате да ли верујете, како верујете; и ако верујете како ту своју веру практикујете. Ако немате вере, ако сте номинално-обредни хришћанин, који искључиво поштује традицију и обичаје својих предака, можда овај текст и није за вас.

Иако сам о смрти и патњи веома опрезно писала у неклико наврата, сазрело је време да се о неким истинама и тајнама отвореније и прецизније нешто каже.

 

Верујем, не верујем

Вера је тешка за сваког човека који је научио да живи искључиво разумски. Велика се невоља крије у томе што смо се тако удобно сместили у крутом простору „здравог разума“ (=рационализма) који нас је довео до неподношљиве тескобности, безумља и бесмисла. Али, пажљиво проучавајући себе и живот око себе веома једноставно можемо доћи до закључка да је човеков ум крајње ограничен, и не може самостално проницати у тајну живота и смрти.

Оно што је неминовност, или да кажем једина извесна истина, то је да смрт не можемо избећи. Бојимо се смрти као највећег непријатеља, оплакујемо оне који су нас напустили, а опет живот проводимо као да смрти нема, као да ћемо вековати на земљи. Замишљамо неке своје светове у којима смрт не постоји и због тог сна губимо време и свој живот.

Изненађујуће је колико нас свет обмањује и заслепљује. Истина да ћемо сви умрети не захтева доказе. Али, ретки су међу нама они који својим животом показују да су познали ту истину – већина се понаша као да никада неће морати полагати овај најтежи испит.

Зато најважније питање хришћанске вере треба да буде зашто је смрт постала јача од живота? Зашто је тако силна да је свет постао нека врста космичког гробља, место на коме људи осуђени на смрт живе било у страху, или у напорима да забораве на смрт, схватају да се врте у великом зачараном погребном кругу?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Смрћу смрт уништи!

Као што за већину наших недоумица и/или лутања, помоћ и одговоре можемо пронаћи у Светом Писму, тим пре нам оно пружа дубока проницања и познање истине када се суочавамо са тајном смрти. Тако имамо пример када „Христос плаче на гробу свог умрлог пријатеља Лазара и Он не говори: „Ето сад је Лазар на небесима, све је у реду; отишао је из овог тешког и мучног живота.“ Христос не казује ништа од оног што ми говоримо у нашим патетичним и незграпним покушајима да утешимо ожалошћене. Заправо, Он ништа и не говори – Он плаче“, закључује Шмеман.

Потом Христос васкрсава свог пријатеља и враћа га у овај живот. Зато није ли Васкрс, са радосном вешћу да је смрт уништена сама срж хришћанства? „Смрћу смрт уништи!“ И не крије ли се одговор на горња питања у следећим апостоловим речима: „Зато што као што кроз једног човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише.“ Прецизније речено, смрт се пре свега открива као део духовног поретка, и у неком непојамном смислу као израз човекове слободе када је наш праотац Адам показао да не жели живот који му је Бог слободно са љубављу и радошћу даровао.

Како помоћи тугујућима?

Веома је тешко давати уопштене савете или конкретна упутства када је губитак блиске особе у питању. Никада нисмо спремни и увек те врсте растанака тешко подносимо.

У том првом стању шока тугујући ништа не очекују од својих ближњих, али тада је неизмерно важно да присуством, искрено учествујемо у њиховом болу. Довољно је да смо ту и да они знају да могу конкретно да рачунају на нас. Можда је још значајније да им отворену подршку и суптилно присуство пружимо у периоду туговања и болног суочавања са губитком. Туга нас паралише, полако освешћујемо све оно што смрт драге особе мења у нашем животу и тек тада нас обузима тешко душевно стање и освешћујемо колико нам та особа недостаје. Та душевна бол се често смењује са осећањем тупости.

Чест је случај да особе које су изгубиле некога пролазе и кроз фазу љутње. Та љутња у принципу бива измештена, па се љутимо на пријатеље, родбину, људе који су можда и директно одговорни за смрт нама блиске особе, на свет, на Бога и тако редом. Овај период понекад олакшава тугујућима да се лакше изборе са тешким емоцијама које су неминовне у оваквим ситуацијама.

Када, на послетку, схватимо да је губитак неповратан, почињемо читавим бићем да жалимо и тугујемо. Иако је сасвим нормално да прођемо кроз ову фазу, понекад ово душевно стање може да потраје веома дуго. Међутим, треба „туговати са мером, као Јов. Њему је свих десетеро деце одједном узето. И он је туговао, али није допуштао да се његова туга прекомерно разлива, побеђујући је спокојством које се рађа из преданости вољи Божијој. „Господ даде, Господ узе“, говорио је. Потрудите се да стекнете такву преданост, а ако немате снаге, вапите Господу, Који је близу и Он ће вам дати,“ саветује нам свети Теофан Затворник.

Када желите да подржите људе који су претрпели губитак, стрпљиво их слушајте и прихватите њихова болна осећања. Важно је да им не дајете савете како да их превазиђу. Људи који тугују били би вам захвални да им пружите практичну помоћ, можда око набавке или бриге о детету. Исто тако будите нежни, али отворени и искрени са ожалошћеним дететом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имајте мир и радујте се!

Пошто смо сви слаби и маловерни, свесна сам да је написано и даље мртво слово на папиру, које тешко може да нас утеши. Али, да бих ову невеселу и суморну тему, колико је то могуће, заокружила дозом радости и упирања (и вашег и мог) погледа у светлост васкрсења Христовог, предлажем вам да са пажњом прочитате кратку белешку оца Сергеја Булгакова – човека који је досегао висок степен научне анализе, и који након свих могућих постављених питања и пружања доказа, пред крај свог живота пише: „Када су врата отворена и ми уђемо у храм који за време појања величанственог канона Пасхе зрачи блиставом светлошћу, срца нам се испуњавају неизмерном радошћу, јер Христос васкрсе из мртвих. У том тренутку чудо Пасхе се збива у нашем срцу. Јер, видимо Христово васкрсење, гледамо светлошћу обасјаног Христа, и приступамо Њему, Женику, уставшем из гроба. Тада заборављамо на све што нас окружује, изгледа као да смо изашли из себе, у тишину заробљеног времена, а сјај чисте пасхалне светлости затомљује све земаљске боје и наше душе су обузете само овом незалазном светлошћу васкрсења. Јер се испуни светлошћу, небо и земља и преисподња. У тој пасхалној ноћи људском роду се даје предокус будућег века, могућност уласка у царство славе, Царство Божије. Људски језик нема речи којима би могао описати то откровење васкршње ноћи, ту савршену радост. Пасха је живот вечни који подразумева препуштање вољи Божијој и заједничарење са Њим. То је истина, мир и радост у Духу Светом. Ово је била прва реч коју је васкрсли Господ упутио својим ученицма, поздрављајући их са радујте се, а прве речи које су апостоли чули биле су: Мир вам!“

Зато имајте мир и радујте се, јер Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе!

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/04/01/smrtti/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.4.2016. at 17:02, JESSY рече

Имајте мир и радујте се!

Пошто смо сви слаби и маловерни, свесна сам да је написано и даље мртво слово на папиру, које тешко може да нас утеши. Али, да бих ову невеселу и суморну тему, колико је то могуће, заокружила дозом радости и упирања (и вашег и мог) погледа у светлост васкрсења Христовог, предлажем вам да са пажњом прочитате кратку белешку оца Сергеја Булгакова – човека који је досегао висок степен научне анализе, и који након свих могућих постављених питања и пружања доказа, пред крај свог живота пише: „Када су врата отворена и ми уђемо у храм који за време појања величанственог канона Пасхе зрачи блиставом светлошћу, срца нам се испуњавају неизмерном радошћу, јер Христос васкрсе из мртвих. У том тренутку чудо Пасхе се збива у нашем срцу. Јер, видимо Христово васкрсење, гледамо светлошћу обасјаног Христа, и приступамо Њему, Женику, уставшем из гроба. Тада заборављамо на све што нас окружује, изгледа као да смо изашли из себе, у тишину заробљеног времена, а сјај чисте пасхалне светлости затомљује све земаљске боје и наше душе су обузете само овом незалазном светлошћу васкрсења. Јер се испуни светлошћу, небо и земља и преисподња. У тој пасхалној ноћи људском роду се даје предокус будућег века, могућност уласка у царство славе, Царство Божије. Људски језик нема речи којима би могао описати то откровење васкршње ноћи, ту савршену радост. Пасха је живот вечни који подразумева препуштање вољи Божијој и заједничарење са Њим. То је истина, мир и радост у Духу Светом. Ово је била прва реч коју је васкрсли Господ упутио својим ученицма, поздрављајући их са радујте се, а прве речи које су апостоли чули биле су: Мир вам!“

Зато имајте мир и радујте се, јер Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе!

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/04/01/smrtti/

Прочитао сам више пута пажљиво и ове пасусе, и уопште целу тему.

Била је међу првима коју сам прочитао када сам ишчитавао форум. Знам, слаби смо и слаб сам,

колико год веровао и желео да верујем, када дођеш у сусрет очи у очи са том великом тајном, видиш и схватиш

да ниси спреман, да никада нећеш бити потпуно спреман. Увек ће постојати тај страх и сумња од неизвесног и страшног,

непознатог, и уистину једино је вера лек који може лечити и победити тај страх.

Можда сам се прерано суочио са смрћу, без, тада, довољно животног искуства, вере и мудрости. Са 20 година видео сам

много смрти. Две године сам био на ратишту у Војсци Републике Српске ( календарски три ). Гинули су момци у цвету младости,

тек кренули на животни пут, такорећи деца. Нису све смрти биле ни тренутне ни безболне, неки су умирали и споро и болно,

у физичким и сигурно и психичким мукама. Тешко је било то гледати, поготово онда када ништа не можеш да учиниш да

умањиш ту патњу и бол. Онда, нормално, крене безброј питања : Зашто? Како? Мора ли тако?

 

Мислио сам да ме је све то очврсло. Када сам већ преживео и сачувао разум, мислио сам да сам ојачао и да ме

смрт више не може изненадити ни тако жестоко погодити-видео сам је, схватио, готово окусио, не може

више да ме избаци из равнотеже, никад више.

 

А онда је пре неколико година, умрла моја бака. Било је зачуђујуће болно, иако је умрла природном смрћу, није

се мучила, буквално је заспала, у дубокој старости ( фалило јој је још четрдесетак дана да напуни тачно 100 година ), окружена

породицом и нама блискима који смо је волели. Па ипак ми је та смрт тешко пала тада. Знање да је, у овом животу, више нећу видети,

чути њен осмех, њену реч, додир руке, њену благост-било је тешко. Када оде особа која је цео живот уз тебе, и која је добрим делом

властити живот подредила теби, пружала безусловну љубав, тешко је. Тада сам схватио да ни све оно моје искуство које сам описао,

ме опет није припремило за долазак смрти блиске особе. Та дубока тајна увек нас дочека неспремне и неприпљемене.

 

Ипак, како је пролазило време, осећао сам да њена љубав, благост и брига за мене није

нестала, и да не може нестати. Успомена на њу сада ми је смирујућа, лепа, блага, нема више те боли и туге.

Можда је то вера. Не знам. Знам, и признајем, да се негде дубоко у себи још увек бојим, али настојим да

превазиђем тај страх и неке природне нам, урођене инстинкте. Верујем да постоји Вечност.

Не замерите ако се нисам баш најпрецизније изражавао. Покушао сам да поделим неко

своје животно искуство, размишљање и страхове са вама.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Znate, moj prijatelj, glumac Bora Todorović, imao je običaj da kaže: Ja ujutru, kada se probudim, pa kada stanem pred ogledalo, pitam se šta da radim, da li da se obrijem ili da se ubijem.
Možda će ovo da zvuči malogromopucateljno, patetično, ali ja, stalno, svakoga jutra, a pošto se ne brijem svakoga jutra nego malo ređe, ne postavljam onaj prvi deo pitanja, skoro uopšte, ali drugi deo pitanja postavljam ovako: A zašto se ja ne ubijem? I eto, to tako traje. Nisam to ja sam koji takvo pitanje sebi postavlja. Mnogi ljudi to pitanje sebi postavljaju. I jedan od razloga, osnovnih, a tu ćemo sada doći do nove dimenzije moga filma, i filmova, jeste ljubav prema bližnjemu. Znate, bez vere u iracionalno, bez Boga, svi bi smo bili Kirilov, onaj inženjer kod Dostojevskog, u Zlim dusima, koji se sprema da se ubije da ga pronađu u ormanu. I kao što Satana u Majstoru i Margariti kaže: Ljudi, kao ljudi, novac obožavaju, a milosrđe se ipak javi u njihovim srcima, tako ja, imajući u vidu tu činjenicu, i sutra ću se ponovo pojaviti u ogledalu.

Mnogi ljudi postavljaju sebi pitanje, pa čak i ja «A zašto se ja ne ubijem?». Ali onda vas obuzme rad i potom dođu čak i trenuci male sreće.

Aleksandar Petrović, reditelj

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, JESSY рече

i sutra ću se ponovo pojaviti u ogledalu.

А ја се, ето, никад нећу појавити у огледалу. И није сва моја трагедија што нисам само тај дио природе (тијело), него што сам и у оном другом, далеко претежнијем дијелу природе (души), свеједно мртав. Дух, који не дише гдје хоће, већ се само нада и вјерује Богу, да ће једном заиста бити слободан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kada sam poslednji put celivala čelo mog oca, nakon što je umro (na Bogojavljenje), ''osetila'' sam smrt na neki način. Osetila sam veliku i neobjašnjivu prazninu, nedostatak duše u telu, tj. energije :( Gotovo nikada nismo svesni koliko osećamo nečiju energiju dok je ta osoba živa i pored nas. 
Uvek osećamo energiju osobe u našem prisustvu. Zato nam neko koga tek upoznamo može biti npr. veoma antipatičan i odbojan, mada vrlo ljubazan prema nama... to je zbog negativne energije koju osećamo od te osobe.

Pa opet, i kad preminu i odu dalje, nisu nas zaista napustili. Moj otac reče pred smrt da će nas uvek čuvati kad umre.
Iste godine, u proleće, na crkveni praznik, nakon Liturgije i paljenja sveća za zdravlje živih i za pokoj duša (posebna sveća za mog oca), otišla sam u biblioteku. Jedan student me je pitao kako se pretražuju knjige preko kompjutera. Objasnila sam i nastavila svoju pretragu knjiga. Nakon nekog vremena student je otišao, ali me je ''neka sila'' vukla da bacim pogled na ekran kompjutera koji je koristio. Na ekranu je bila knjiga ''Osnovi hidrotehnike''... a moj otac je radio u Hidrotehnici :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Vesna Milovic рече

Kada sam poslednji put celivala čelo mog oca, nakon što je umro (na Bogojavljenje), ''osetila'' sam smrt na neki način. Osetila sam veliku i neobjašnjivu prazninu, nedostatak duše u telu, tj. energije :( Gotovo nikada nismo svesni koliko osećamo nečiju energiju dok je ta osoba živa i pored nas. 
Uvek osećamo energiju osobe u našem prisustvu. Zato nam neko koga tek upoznamo može biti npr. veoma antipatičan i odbojan, mada vrlo ljubazan prema nama... to je zbog negativne energije koju osećamo od te osobe.

Pa opet, i kad preminu i odu dalje, nisu nas zaista napustili. Moj otac reče pred smrt da će nas uvek čuvati kad umre.
Iste godine, u proleće, na crkveni praznik, nakon Liturgije i paljenja sveća za zdravlje živih i za pokoj duša (posebna sveća za mog oca), otišla sam u biblioteku. Jedan student me je pitao kako se pretražuju knjige preko kompjutera. Objasnila sam i nastavila svoju pretragu knjiga. Nakon nekog vremena student je otišao, ali me je ''neka sila'' vukla da bacim pogled na ekran kompjutera koji je koristio. Na ekranu je bila knjiga ''Osnovi hidrotehnike''... a moj otac je radio u Hidrotehnici :) 

Sve su to samo subjektivni osjećaji. Nemaju veze sa nečim stvarnim fizičkim odsustvom energije i sl.

Ja žalim i danas što nisam uslikao majku na mrtvačkom odoru, jer je izgledala kao živa kao da nije umrla već je samo zaspala malo tvrđim snom. Dok je otac recimo izgledao skroz drukčije jer se malo namučio zbog moždanog udara, plus imao je starački karcinom i na kraju su mu stavili nešto u usta da bi mu držali jezik na mjestu i da se ne otvaraju i skroz je bio izobličen kao da nije ličio na sebe, plus ostao je dan i po duže u mrtvačnici jer sam ja dolazio iz daleka, a jedan dan duže u procesu dekompozicije tijela znači mnogo na izgled i ostalo. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako Pravoslavna vera objašnjava predosećanje smrti? Moj otac je čitavu 2018 samo o tome pričao. Bukvalno je jurio čoveka koji je bio zadužen za grobna mesta kada će da se iskrči novo groblje. Kada se to desilo moj otac je zakupio prvi grobna mesta na novo iskrčenom groblju u okotobru 2018 a upokojio se 28.01.2019. Takođe je išao u prodavnicu pogrebne opreme da se raspituje koliko košta sanduk i krst što smo tek saznali na dan upokojenja jer nam je to rekla žena koja radi tamo. Zatim od čoveka koji se druži i dolazi kod nas on je tražio da ode u jedan restoran i raspita se kolike su cene za zadušni ručak. Od drugog prijatelja je tražio da ga vodi da razgledaju spomenike a kada je zakupio grobno mesto krenuo je da crta na papiru kako bi hteo da mu izgleda spomenik.

Moja majka koja bi se uvek uznemirila i presoklo bi je nešto preko stomaka i morala bi da popije bromazepan kada bi on rekao da ga samo malo guši, sada prvi put tog 28 januara kada je rekao da ga guši ona se nije uznemirila, nije je  ništa preseklo i bila je u potpunosti smirena. Njegov komentar u 2 sata noću je bio: Pa šta vidiš koliko je ljudi pomrlo jer u mestu u kome živim baš dosta ljudi umire. Svoji dušu je ispustio tačno u 6 sati i pet minuta. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу 27. по Духовима, 22. децембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми.   Звучни запис беседе   Свјатјејшем су саслуживали протојереј – ставрофор Живадин Протић, протојереј Ђорђе Драгутиновић, јереј Ненад Величковић и ђакони Немања Ристић и Алекдандар Прашчевић. Својим појањем литургијско сабрање је увеличао хор при храму Сабора српских светитеља под руководством госпође Андреје Давитков.   После светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу поучивши свештенство и верни народ о васкрсењу као смислу и основу наше вере. „Уколико Христос не уста из гроба, онда је узалудна и наша проповед и ваша вера. Све је празно. И ми данас који смо у светоме храму, треба да нас испуни та вера у Христово васкрсење“ истакао је Свјатјејши и додао „није Господ дошао у овај свет да би васкрсао ради себе и да покаже своју моћ и силу. Него да нам покаже нашу будућност, да нам покаже наш смисао и будућност“. Та наша будућност се састоји у томе да као гости у овоме свету, уз благослов и благодат Божију, уз свој труд задобијемо вечно Царство Божије. А то можемо остварити зато што нам је Господ створио Цркву у којој је Дух Свети који је руководи, чува и спасава.   Благосиљајући верни народ, а посебно децу, Патирјарх Иринеј је истакао да су данас детинци, дан када се родитељи својој деци одужују. А највећи дуг деци јесте да их Богу приведемо, да их научимо оно што Бог жели, јер је то нама неопходно потребно. А воља Божија је наша светост и није нам дата да би Господ био прослављен већ да се ми Господу приближимо и заслужимо благодат и дар Духа Светога. И то је највећа награда да идемо путем Христовим, путем Божијим.   На крају свете Литургије Свјатјејши присутној деци поделио св. иконе.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Логос
      Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ.   Звучни запис беседе     Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића.   Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“   После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић.   На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“   Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By александар живаљев
      Жељка Бутуровић: Политика легалне еутаназије или Смрт није олакшање
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУНА 2019. • 
      Политика легалне еутаназије позива болесне и немоћне да се запитају колико њихов живот заиста вреди и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив

       
      Нови предлог Грађанског закона уводи еутаназију. Еутаназија је законом дозвољена само у малом броју земаља у свету а није дозвољена у нпр. Словенији и Хрватској. Због чега онда ми истрчавамо у прве редове?
      Свакако да треба учинити све да се умирућима олакшају последњи дани – томе и служе модерна медицина и фармакологија. И, идеално, здраво друштво и јака породица која ће им пружити утеху. Ни у једној варијанти три непозната ‘извршитеља’ са инјекцијама, које закон предвиђа, нису достојанственији од нормалне медицинске неге и подршке најближих.
      Иако је предлог закона добар утолико што услове поставља високо и са многобројним бирократским ограничењима, већ има неколико примера у свету где је наизглед уско дефинисан оквир огромном брзином мутирао уз велики број шокантних скандала.
      У Канади је еутаназија на смрт болесних легализована пре само три године а сада се већ увелико разматра еутаназија деце. У Холандији се редовно еутанизирају дементни, психијатријски болесници, инвалиди, деца и парови који би да заједно премину, са крајњим исходом да је у 2016. већ 4% свих смрти био резултат еутаназије – четири пута више него у 2003. Младима од 17 година је дозвољено да се еутаназирају без сагласности родитеља. Дакле у критичном и конфузним периоду када се млади мозак по први пут сусреће са разним радикалним идејама, њему се опција самоубиства представља као рационална, законом разрађена варијанта.
      У медицинској литератури је већ забележено неколико десетина случајева еутаназије комбиноване са донацијом органа, док аутори у водећим медицинским и биоетичким часописима предлажу да се, зарад ефикасности, кандидати за еутаназију не убијају одмах, већ да се само успавају док им се, уз још куцајуће срце не поваде органи. Одузимањем срца на крају процедуре би се комплетирала еутаназија.
      Жељка Бутуровић
      У Белгији је еутаназирана 38-годишња жена са историјом психичких проблема коју је после дуже везе напустио партнер. Жена је на дан еутаназије звала сестру да јој каже да нема снаге за процедуру, али је на крају процедура ипак реализована. Лекар који је извршио еутаназију је породици објаснио да би „и кућног љубимца ослободили бола” а од родитеља је тражио да придржавају смртоносну ињекцију и стетоскопом провере да ли је срце њихове ћерке престало да куца.
      Исход еутаназије је увек фаталан а институционални контекст који је окружује одустајање чини готово немогућим. Колико њих би имало снаге да погледа три извршитеља у очи и каже – вратите се кући, предомислио сам се? Многим људима током живота падају на памет суицидалне мисли, али само врло мали број покуша да се убије, а онда још много мањи у томе успева. Када би се самоубиство заказивало уз обимну папирологију и учешће неколико људи, кога не би било блам да се на крају и не убије? Шта ће људи мислити! Поготово ако сте то претходно најавили на Инстаграму уз велики број честитки на храбрости и изузетности.
      Живот се базира на навици и инстинкту. Људи не живе зато што је њихов живот посебно вредан, или користан по друштво, или их чини срећнијим него што би били да се нису родили. А политика легалне еутаназије позива болесне, слабе, збуњене и немоћне да размисле о животу баш из тог другог угла – да се запитају колико њихов живот заиста вреди, да ли су терет другима, и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли, то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив, да је немоћ исто што и губитак достојанства; да није вредан ако није од користи другима.
      Легализацијом еутаназије ми њима поручујемо да су такве мисли валидне. А управо је човеку у безизлазној ситуацији потребније него свима да га убедимо да је његов живот једнако вредан као и наш; да га његова болест или његови проблеми не чине ништа мање достојанственим, и да такав, измучен, скуп и бескористан нама и даље значи бесконачно пута више од било каквог „елегантног” опроштаја. Само постојање еутаназије као званичног па макар и хипотетичког избора је у супротности са животом и хуманошћу. Ово наизглед практично и саосећајно а заправо сурово и нихилистичко решење ствара панику и подстиче црне мисли код најосетљивијих суграђана. На нама је да станемо уз њих.
      Др Жељка Бутуровић, психолог, научни сарадник у Институту друштвених наука
      Први део наслова и опрема: Стање ствари
      (НИН број 3573, 20. 6. 2019)
    • By Логос
      Претходно смо, дакле, о разлогу Христовог телесног јављања говорили са наше стране онолико колико можемо разумети, односно рекли смо да нико други није био у стању да оно што је пропадљиво претвори у непропадљивост, осим Самога Спаситеља, Који је и у почетку све из небића створио; рекли смо и то да нико други није могао изнова саздати у људима икону Божију, него само Он, Који је Икона Очева; и да нико није могао учинити да оно што је смртно постане бесмртно, осим Онога Који је Саможивот, а то је Господ наш Исус Христос; и да није било другога који ће нас поучити о Оцу и који ће осујетити поштовање идола, осим Логоса, Који све уређује и Који је једини уистину Јединородни Син Очев. 
       
      Пошто се дуг који сви дугујемо морао измирити, требало је, као што већ рекох, да сви умремо; због тог дуга је Он, дакако, и дошао мећу нас; због тога је, пошто нам је најпре Својим делима показао Своје Божанство, принео и жртву за све људе тиме што је уместо свих људи предао смрти Свој храм, како би све људе учинио недужнима и слободнима од древнога преступа, и како би Себе показао вишим од смрти, представљајући само Своје нетрулежно Тело као првину васкрсења свих тела.
      И немој се овоме чудити, јер често бива да о истоветним стварима на исти начин говоримо. Наиме, пошто говоримо о благоизвољењу Божијем, тумачимо сам тај појам уз мноштво речи да се не би показало да смо нешто изоставили и да не будемо криви због тога што смо оскудно говорили. Боље је, свакако, да претрпимо прекор да све једно те исто говоримо, него да пропустимо да напишемо нешто од онога што смо дужни. Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у њему Логос пребивао, оно није трулило као што би било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу Божијем, Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. И тако се на чудесан начин истовремено збивало и једно и друго: општа смрт је испунила тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Логоса нестали. Јер, смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи дугују. А пошто Логос, као што рекох, није могао умрети (јер је био бесмртан), узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе, да би, пребивајући у телу, Сам страдао за све, и да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање?
      21. Заиста, пошто је општи Спаситељ свих умро за нас, ми који верујемо у Христа, нећемо више умирати смрћу као што су некада људи по казни закона умирали (јер је престала таква осуда). Но, пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела, и то у времену које је Бог свакоме одредио, како бисмо могли остварити и узвишеније васкрсење. Јер, као што не пропада семење које полажемо у земљу, тако ни ми, умирући и распадајући се, не пропадамо, него васкрсавамо као да смо посејани, јер је смрт благодаћу Спаситељевом уништена. Стога, дакле, блажени Павле и бива свима јемац васкрсења, па каже: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смрtnо да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ti је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
      Па зашто онда, рећи ће неко, ако је већ било неопходно да Он Своје тело преда смрти за нас, није то тело као човек предао обичној смрти, него је чак до распећа доспео? Јер, доличније је да Своје тело положи на частан начин, него да поднесе понижења такве крсне смрти. Па ипак, пажљиво размотри, није ли такво противљење страдању људска особина, а све оно што је Спаситељ учинио јесте уистину божанско и по много чему достојно Његовог Божанства. Најпре, зато што уобичајена људска смрт долази од слабости човекове природе; пошто није у стању дуго да буде у животу, човек временом умире. Због тога се код људи и јављају болести, те када оболе, они умиру. Али, Господ није слаб, него је Он Сила Божија и Логос Божији и Саможивот. Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Међутим, пошто је Он био и Живот и Логос Божији, а пошто је, опет, требало да претрпи смрт за све људе, Он је, с једне стране, оснажио Своје тело тиме што је и Сам Живот и Сила, а са друге стране, пошто је имао да претрпи смрт, Он је не од Себе, него од других прихватио разлог да буде принесен на жртву. Јер, није ваљало да допадне болести Господ, Који је болести других људи исцелио. Нити је иоле требало да онемоћа оно Тело којим су све слабости других тела укрепљене. Па зашто, онда, Господ није спречио и смрт као што је спречио болести? Зато што је због смрти и поседовао тело; и не би ваљало да је спречио смрт, да не би тиме и Васкрсење омео. А опет, да болест претходи Његовој смрти, и то би било неприлично јер би се могло помислити да је у Његовом телу било слабости. Па зар он није бивао гладан? Да, бивао је гладан јер је то телу својствено. Али, ово тело није пропадало од глади због Господа, Који је то тело носио. Због тога, иако је умро да би све људе искупио, Он ипак не виде труљење. Васкрсао је, дакле, целовит; јер, то не беше било чије тело, него Тело Самога Живота.
      22. Али, требало је, рећи ће можда неко, да се скрије од зле намисли Јудеја, те да Своје тело сачува сасвим бесмртно. Но, нека чује тај да би и то било недолично Господа. Јер, као што Логосу Божијем, Који је Живот, није доликовало да Сам Своје тело преда смрти, тако Му није приличило ни да избегава смрт на коју су Га други предали; него Му је више приличило да је прихвати како би је Свбјим Васкрсењем уништио. Отуда, с правом, Христос није Сам Своје тело предао смрти, нити је, опет, пред зловољом Јудеја утекао.
      Ово, дакле, није показало слабост Логоса, него је пре открило Њега као Спаситеља и као Живот. Јер, Он је вребао смрт како би је уништио; па је похитао да, ради спасења свих, пригрли смрт која му беше одређена. Уосталом, Спаситељ је дошао да на жртву принесе не Своју смрт, него смрт на коју су га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао Својој природној смрти (јер Он, Који је Живот, не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, у потпуности укинуо. Затим, из овога што следи може се видети да је тело Господње с правом имало такав крај. Наиме, Господу је било стало до Васкрсења тела, које је имао да оствари. Јер, знамен победе над смрћу био је у томе: да свима и свакоме покаже Васкрсење како би се сви уверили у то да је одагнао пропадање тела и да би се уверили у будућу непропадљивост телеса. Стога је Своје тело одржао непропадљивим да би оно свима било залог и показатељ васкрсења које ће се свима збити. А опет, да је Његово тело допало болести и да је због ње Логос умро пред очима свих, било би недолично да Он, Који је исцелио болести других, допусти да Његово властито тело вене у болестима. Јер, како би му иначе веровали да је друге ослободио болести ако би Његов властити храм био болестан? Па, или би му се наругали као некоме ко ни себе не може да ослободи болести, или, ако може, па то не чини, изгледало би као да ни према другима није човекољубив.
      23. Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту, или у кући, или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио. Наиме, васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни Васкрсења било да му смрт није претходила. Због тога, да се смрт тела Христовог збила негде у тајности, односно да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Или због чега би Он Својим Васкрсењем објавио опште васкрсење, а Његова смрт да се збуде у тајности? Или, опет, зашто Он, Који је пред очима свих изагнао демоне, и учинио да прогледа онај који је од рођења био слеп, и претворио воду у вино, еда би се кроз та дела показало да је Он Логос Божији, не би пред очима свих показао да је Његово смртно тело непропадљиво, како би људи веровали Њему, Који је Живот? И како би Његови ученици имали смелости да говоре о Његовом Васкрсењу ако не би имали прилику да кажу да је Он најпре умро? Или како би људи поверовали речима да се најпре збила смрт, а потом Васкрсење, ако ни они који им смело проповедају о Васкрсењу нису били сведоци смрти? Јер, ако тадашњи фарисеји нису хтели да поверују у Васкрсење, него су, чак и онда кад су се и смрт и Васкрсење збили наочиглед толиких људи, те исте људе, који су својим очима видели Васкрсење, нагнали да га порекну, колико би тек лажних оправдања изумели да су се, којим случајем, смрт и Васкрсење Христово одиграли у тајности? А како би Он показао циљ смрти и победу против ње да је није изазвао и да није, наочиглед свих, телу подарио непропадљивост и тиме показао да је смрт мртва?
      24. Но, морамо дати одговора на све оно што би други могли приговорити. Наиме, можда ће неко рећи и ово: ако је Христова смрт требало да се збуде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и Његова проповед о Васкрсењу била веродостојна, онда је требало да Он за Себе приреди славну смрт како би макар избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против Себе изазвао подозрење као да Он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за Себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у Васкрсење. Зато није Он Сам Своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Као што, на пример, неки храбар борац, бодрог духа и одважан, неће сам себи бирати противнике како не би изазвао подозрење да је страшљив, него ће избор препустити власти посматрача (чак и ако су му они непријатељи) да би, тиме што ће савладати онога кога они изаберу, показао да је већи борац од свих. Тако ни Господ и Спаситељ наш Христос, Који је Живот свега што постоји, није Сам приредио смрт за Своје тело како не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили; прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, Који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. Десило се, дакле, нешто што је чудесно и противречно; јер, та смрт, коју су сматрали нечасном и као такву је Њему наметнули, постала је славна победа над самом смрћу. Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, еда би у смрти сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву.
      25. Све ово је упућено оним нехришћанима који изналазе којекакве примедбе. Но, ако и неко од нас, не из жеље за расправом него из жеље да научи, тражи да сазна зашто Христос није умро другачије него на крсту, нека чује да ниједан други начин осим овога не би нама био на корист, и да је добро за нас што је Господ тако пострадао. Јер, ако је дошао да узме на Себе проклетство које је против нас изречено, како би другачије постао проклетство да није прихватио смрт која је проклетима била одрећена? То је крсна смрт, јер тако је и писано: Проклет сваки који виси на дрвету.[4] Затим, ако смрт Господња представља откуп за све људе и ако том смрћу бива разрушен „преградни зид“[5] и остварује се призвање свих народа, како би нас Господ призвао да није распет? Јер, само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабожце, и како би и једне и друге у Себи сјединио. То је и Сам рекао, показујући каквом је смрћу морао да избави све: И када ја будем подигнут са земље, вели Он, све ћу привући себи?[6] И опет је ђаво, непријатељ рода нашега, отпавши са неба, стао да се мота овде доле по ваздуху и ту да управља демонима који су са њим и који по свом бунтовништву њему наликују; уз њихову помоћ, дакле, он ствара лажне представе код оних који су у заблуди, и покушава да спречи оне који се ка вери успињу. О њему апостол Павле вели: …По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења?[7] Господ беше дошао да савлада ђавола, да очисти ваздух и да нама приправи пут за узлазак на небеса, као што је рекао Апостол: …Завесом, то јест телом својим.[8] То је требало да се збуде кроз смрт; и којом другом смрћу би се то збило ако не смрћу која се одиграла у ваздуху, односно крстом? Јер, у ваздуху умире само онај који на крсту скончава.
      Због тога је, дакле, Господ поднео крсну смрт. Јер, тиме што је био уздигнут на крст, очистио је ваздух од сваког ђавољег и сваког демонског утицаја, говорећи: Видех сатану где паде са неба као муња?[9] И пропртио је и обновио узлаз ка небесима, говорећи опет: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се, врата вечна![10] Сам Логос није имао потребе да се врата отворе, јер Он је Господ свега, нити је за Творца било затворено ишта што припада творевини; него смо ту потребу имали ми, које је Господ Својим телом узнео. Јер, као што је Своје тело ради нас принео на смрт, тако нам је њиме, опет, пропртио пут за узлазак на небеса.
      26. Према томе, Христова смрт за нас се збила на крсту јер је тако ваљало да буде и јер нам је то било од користи. Узрок крсне смрти показао се по свему оправдан, и има ваљане разлоге, зато што је спасење свега имало да се збуде никако другачије него распећем. Јер, само је тако, на крсту, открио Себе; и тиме је постигао да читава творевина боље посведочи свога Саздатеља. И није допустио да Његов храм, односно тело, задуго остане мртво, него чим је показао да је мртво и да га је смрт обузела, одмах га је, трећега дана, васкрсао, откривајући непропадљивост и нестрадалност које је тело понело као какав победни трофеј. Но, сигурно је Господ и без тога могао васкрснути тело из мртвих и показати да је оно опет живо, али ни то Спаситељ није учинио зато што је ваљано о свему предвиђао. Јер, да је Господ остварио Васкрсење без тога, могао би неко рећи како тело уопште није ни умирало, или да га се смрт ничим није ни коснула. А опет, да су се у истом временском размаку заиста одиграли и смрт и Васкрсење, тада се не би показала слава непропадљивости.
      Због тога, да би показао да је тело мртво, Логос је пробавио један дан измећу смрти и Васкрсења, а трећега дана је свима објавио непропадљивост. Дакле, да би показао да је смрт присутна у телу, васкрсао га је трећега дана. Но, није допустио да тело задуго остане у власти смрти и да потпуно пропадне, јер Му касније, када тело васкрсне, не би веровали да је то оно исто тело, него би мислили да је неко друго тело узео на Себе. Наиме, због проласка времена, неко би могао заборавити шта се све збило и не веровати ономе што види. Због тога Он и није чекао више од три дана. Нити је, опет, предуго оклевао да се појави пред онима који су Га слушали како беседи о васкрсењу; него, док је њихов ум још увек био код тога што беху чули, и док су њихове очи ишчекивале, и док су њихове мисли још биле прибране, и док су још увек живели на земљи и боравили на оном месту где Он беше усмрћен и на коме су били сведоци смрти тела Господњег, Сам Син Божији је показао да је то тело, које је три дана било мртво, сада бесмртно и непропадљиво. И свакоме је било јасно да тело Логоса није умрло због немоћи своје природе, него да је силом Спаситељевом смрт ишчезла из њега.
      27. Да је смрт уништена, да је побеђена Крстом и да никакве моћи више нема, него је и сама уистину мртва, то на убедљив и веродостојан начин показују сви ученици Христови, који су презрели смрт, и устали против ње, и никаквог страха пред њом нису имали, него су са знаком крста и вером у Христа сатирали смрт као истински мртву.
      Јер, некада, пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који су умирали, сматрајући да су ови изгубљени. Но сада, кад је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину знају да тиме што ће умрети неће бити изгубљени, него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви. А онај ђаво, који је некада на људе кидисао смрћу, сада кад је његова утроба растргнута, једини је који је уистину мртав. Доказ за ово је чињеница да су се људи, пре но што су у Христа поверовали, плашили смрти и да су се ужасавали гледајући је. Но, кад су приступили вери у Христа и Његовом учењу, толико су презрели смрт да јој вољно хитају у сусрет и постају сведоци Васкрсења, које је Спаситељ остварио победивши смрт. Чак и малена деца хитају у сусрет смрти; а у коштац са њом не хватају се само мушкарци, него и жене. Наиме, смрт је постала толико нејака да су чак и жене, које су раније биле застрашиване њоме, сада у стању да јој се наругају као мртвој и немоћној. Јер, то је као када неки истински цар савлада каквог тиранина, па му веже ноге и руке; тада га сви пролазници исмевају, бијући га и ругајући му се; јер, откако је цар однео победу над њим, они се више не плаше тиранинове обести и његовога гнева. Пошто је Спаситељ победио смрт и на крсту је извргао руглу, и пошто јој је спутао руке и ноге, презрели су је сви они који живе у Христу; и сви који Христа исповедају, ругају јој се и исмевају је, говорећи речи којима је она још у давнини исмевана: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?[11]
      28. Па зар је то мали показатељ колико је смрт немоћна? Зар је мали доказ победе коју је Спаситељ извојевао над смрћу, то што хришћански младићи и млађане девице одбацују овај живот и одлучују да се предају смрти? Наравно да се човек по својој природи плаши смрти и погибељи тела; али, најчудесније од свега је то што онај ко се оденуо вером Крста, тај, благодарећи Христу, презире свој природни страх и не плаши се смрти. Упоредимо ово са следећим примером: природно својство ватре је да пече; но, рекло би се да постоји нешто што не само да се не страши њене врелине, него чак показује колико је она слабашна, као што веле за азбест који се код Индијаца може наћи. Па сада, ако неко не верује у ово о чему је реч, и ако жели да то и сам искуси, нема му друге него да обуче на себе то несагориво одело и да се приближи ватри; тако ће се уверити да му ватра ничим не може наудити. Или, опет, ако неко пожели да види свезаног тиранина, тај одлази у земљу и у царство онога који је тиранина победио, и тамо види како је немоћан онај који је код свих изазивао ужас. Но, ако неко, чак и после толиких сведочанстава остварених у име Христово, и после толиких поруга које изузетни хришћани свакодневно упућују смрти, ипак не верује да је смрт уништена и да је претрпела свој крај, свакако добро чини чудећи се нечему што је толико велико. Али, нека његово неверовање ипак не буде чврсто и нека не буде дрзак према ономе што је толико јасно. Него, као што се онај, узевши на себе азбест, уверава у то да му ватра не може наудити, или као што онај, желећи да и сам види спутаног тиранина, одлази у царство победника над тиранином, тако и онај ко не верује у победу над смрћу, нека се одене вером Христовом и нека се приближи како би се у то уверио; и видеће немоћ смрти и победу која је над њом извојевана. Јер, многи од оних који најпре у ово нису веровали и који су се овоме ругали, када су касније поверовали, толико су презрели смрт да су постали исповедници Самога Христа.
      29. Ако се смрт побеђује знаком крста и вером у Христа, истина сведочи о томе да је Сам Христос, а не неко други, Онај Који је подигао победнички трофеј и извојевао победу над смрћу; и том победом учинио је смрт немоћном. А пошто смрт претходно беше силна, због чега је људима и изгледала ужасна, и пошто сада, после Спаситељевог доласка и после смрти и Васкрсења Његовога тела, смрт бива презрена, јасно је да је Тај Христос, Који је уздигнут на крст, уништио и победио смрт. Наиме, као што се иза ноћи рађа Сунце, и сви земаљски крајеви бивају обасјани њиме, те нема никакве сумње да је то Сунце, свуда распростирући своју светлост, одагнало таму и све озарило; тако и сада, пошто после Спаситељевог јављања у телу и после Његове кончине на крсту смрт бива презрена и сатрвена, јасно је да је Спаситељ Тај Који се јавио у телу, односно „Који је смрт уништио“, и Који свакодневно Својим ученицима показује победничке трофеје што је од смрти освојио.
      Јер, кад неко види људе, који су по својој природи нејаки, како хитају ка смрти и како не страхују због пропасти коју она доноси, нити се плаше силаска у ад, него га драге воље изазивају; и како не дрхте пред мукама, већ радије изабирају да похрле у смрт него да живе у овом животу; или кад неко види како мушкарци и жене и мала деца, због вере у Христа, хрле ка смрти и бацају се у њен загрљај, ко може бити толико безуман, или ко може бити толико неверан, или ко може бити толико осакаћенога ума да не може схватити и разумети да је Христос, у чије име се људи и предају страдању, Онај Који свакоме нуди и дарује победу над смрћу, и Који чини да смрт буде немоћна пред сваким ко има веру и ко носи знак крста? Наиме, ако неко угледа згажену змију, иако је свестан колико је она раније била опасна, он ипак више не сумња да је она мртва и потпуно безопасна – осим ако није скренуо с ума и ако нису болесна чула његовог тела. Или, видевши како се деца играју са неким лавом, ко ли неће помислити или да је лав мртав или да је сасвим изгубио снагу? Према томе, као што се властитим очима можемо уверити у истинитост свега овога, тако исто, видећи како су презрели смрт и како јој се ругају они који у Христа верују, нека нико више не буде маловеран и нека не сумња да је Христос уништио смрт и да је пропаст, коју она доноси, укинута и заустављена.
      30. Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло?
      Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег.
      31. Велику осуду против себе изазивају они који не верују у Васкрсење, јер Христа, Кога они називају мртвим, не могу изагнати ни сви демони нити богови којима се ови неверници клањају; него, напротив, Христос показује да су сви они мртви. Истина је, наиме, да мртвац ништа не може чинити; са друге стране, опет, Спаситељ свакодневно чини толика дела: позива на побожност, уверава у врлински живот, учи о бесмртности, подстиче жељу за небеским стварима, открива знање о Своме Оцу, надахњује човека силом против смрти, показује свакоме Себе Самога, укида безбожност идолопоклонства. Ништа од свега овога не могу учинити богови и демони којима се неверници клањају; штавише, због присуства Христовог постају мртви, јер је њихово појављивање неделатно и представља испразну маштарију. Но, са знаком крста престаје свака магија и укида се свака опсена, а сви идоли бивају разрушени и напуштени; престаје свако бесловесно уживање, и свако свој поглед подиже са земље ка небу. Па за кога се онда може рећи да је мртав? За Христа ли, Који је све ово остварио? Али, ономе ко је мртав, није својствено да ишта чини. Или, можда, за онога ко ништа не чини, него као беживотан мирује; а то је својствено демонима и идолима будући да су мртви. Јер, с једне стране, Син Божији је жив и делатан, и свакодневно дејствује и остварује спасење свих; а са друге стране, свакодневно се показује да је смрт онемоћала и да су идоли и демони чак постали мртви; због тога нико више и не сумња у Васкрсење тела Христовог. Чини се да онај ко не верује у Васкрсење тела Господњег, не зна колика је сила Логоса и Премудрости Божије. Наиме, пошто је узео на Себе тело и пошто га је, следствено томе, потпуно усвојио, као што су то речи Јеванђеља и показале, шта је Господ требало да учини у вези с тим? Или на који је начин тело требало да сконча, кад је у њему Логос пребивао? Дакле, није било могуће да не умре, пошто је било смртно, и због тога је предато смрти за све људе; јер, зато га, коначно, Спаситељ и беше саздао. А да тело остане мртво, то није било могуће јер је и само постало храм Живота. Због тога је, дакле, умрло као смртно, али је васкрсло због Живота кога је носило у себи. Према томе, дела Господња доказују Васкрсење Његово.
      32. Ако у Васкрсење Христово не верују зато што га нису видели, онда ти који не верују, треба да порекну и оне ствари које се у природи догаћају. Јер, Богу је својствено да Га је немогуће видети, али, опет, могуће Га је познати кроз Његова дела, као што је раније већ речено. Према томе, ако нема Његових дела, они с правом не верују у оно што не виде; но, пошто се Његова дела јасно оглашавају и показују, зашто они онда намерно поричу толико очит живот Васкрсења? Па чак и ако им је разум помрачен, они ипак, уз помоћ спољашњих чула, могу видети несумњиву силу и Божанство Христово. Јер, и слепац, иако не види Сунце, ипак осећа топлоту која од њега долази, те отуда зна да се изнад земље налази Сунце. Тако и они који говоре против Васкрсења, премда не верују, односно иако су слепи за истину, ипак, видевши колика је сила оних који у Васкрсење верују, нека не поричу Божанство Христово и Његово Васкрсење. Јер, очито, да је Христос био мртав, не би изгонио демоне и не би сатирао идоле; јер, не би се демони покорили мртвоме Христу. Пошто је, међутим, очигледно да демони бивају изгнани Његовим именом, јасно је да Он није мртав. Демони су, дакле, у стању да виде и оно што људи не могу видети; према томе, да је Христос мртав, они би то знали и не би Му се уопште покоравали.
      А овако, демони виде оно у шта непобожни не верују, односно виде да је Христос Бог; и због тога хитају и прибегавају Му, говорећи оно што су узвикивали још док је Он у телу био: Знам те ко си: ти си Светац Божији;[12] и: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме.[13] Дакле, пошто демони овако исповедају и пошто Господња дела из дана у дан о томе сведоче, јасно је (и нека се нико према истини не односи са презиром) да је Спаситељ васкрсао Своје тело, да је Христос уистину Син Божији, и да Онај Који је од Оца, јесте Сам Логос и Премудрост и Сила Његова; јасно је, дакле, и то да је Он после много времена, а због спасења свих, узео на Себе тело; да је васељени проповедао о Оцу, да је уништио смрт и да је свима подарио нетрулежност кроз обећање васкрсења, које је започео тиме што је властито тело подигао из мртвих; а трофеј победе над смрћу и над пропадљивошћу, коју она доноси, био је знак крста.

      Извор: Светосавље
    • By Логос
      Данас живимо у култури која пориче смрт. То јасно може да се види у ненаметљивој појави обичног погребног предузећа у његовој намери да изгледа као све остале куће. Унутра, погребни директор покушава да води рачуна о стварима на такав начин да нико неће приметити да је неко тужан; и салонски ритуал је замишљен да трансформише погреб у полупријатан доживљај. Постоји чудна завера ћутања у вези са непосредном чињеницом смрти, а и сам леш је улепшан како би прикрио своју смртност. Постојале су у прошлости, па чак и данас постоје у нашем модерном свету, културе чије је средиште смрт, културе у којима је смрт велика свеобухватна преокупација, а сам живот је замишљен углавном као припрема за смрт. Ако некоме само погребно предузеће треба да одврати мисли од смрти, некима другима чак и предмети којима се свакодневно користимо, попут кревета или стола, постају симболи, подсетници на смрт. У кревету се види слика гроба, мртвачки сандук је стављен на сто.
      Где је хришћанство у свему томе? Са једне стране, нема сумње да је проблем смрти централни и суштински у његовој победи Христове победе над смрћу, и да хришћанство има своје изворе у тој победи. Ипак, са друге стране, стиче се чудан утисак да, иако се та порука свакако чула, није имала стварног утицаја на основне људске ставове спрам смрти. Пре ће бити да је хришћанство прилагодило себе тим ставовима, прихвативши их као сопствене. Није тешко посветити Богу – у лепој хришћанској проповеди – нове облакодере и светске вашаре, придружути се, ако не и водити, велике прогресивне и животно афирмишуће снаге нашег атомског доба, учинити да хришћанство управо изгледа као извор све те ужурбане и на живот усредсређене активности. А подједнако је лако, при проповеди на сахрани или спроводу, живот представити као долину патње и таштине, а смрт као ослобођење.

      Хришћански свештеник, који у овоме представља читаву Цркву, данас мора да употребљава оба језика, да подупире оба става. Али ако је искрен, мора неизбежно да осећа да нешто недостаје у оба, и то је у ствари сам хришћански елемент. Јер је лаж представити хришћанску поруку и проповедати хришћанство као животно-афирмишћуће, без повезивања ове афирмације са Христовом смрћу, са самом чињеницом смрти, те прећутати чињеницу да за хришћанство смрт није само крај, већ заиста сама реалност овога света. Али утешити људе и помирити их са смрћу представљајући овај свет као бесмислено место индивидуалне припреме за смрт је такође кривотворење хришћанства. Наиме, хришћанство објављује да је Христос умро за живот света, а не за неки вечни одмор од њега. Ово кривотворење претвара успех хришћанства (сагласно званичним подацима, изградња цркава и њихови приходи су на високом нивоу!) у озбиљну трагедију. Светски човек жели да свештеник буде оптимистичан човек, уклапајући веру у један оптимистичан и прогресиван свет. И религиозан човек га види као једног потпуно озбиљног, тужно узвишеног и достојанственог судију светске таштине и узалудности. Свет не жели религију и религија не жели хришћанство. Једна одбацује смрт, друга живот. Отуд огромна фрустрација било секуларистичким тенденцијама животно-афирмишућег света, било морбидном религиозношћу оних који јој се противе.

      Ова ће фрустрација трајати све док хришћани наставе да поимају хришћанство као религију чија је сврха да помогне, све док наставе да чувају утилитаристичкусамосвест типичну за стару религију. Јер управо је ово и била једна од главних функција религије: да помогне, нарочито да помогне људима да умру. Из тог разлога је религија одувек била покушај да се објасни смрт, да тим објашњењем помири човека са њом. Које је муке Платон предузео у Федону да учини смрт пожељном и чак добром и колико често су његове мисли понављане у историји људског веровања, када је оно у сукобу са поимањем смрти као починка од овог света, патње и промене. Људи су тешили себе рационализацијом да је Бог створио смрт и да је она стога исправна, или чињеницом да смрт припада животном току; они су нашли разноврсна значења у смрти, или пак уверили себе да је смрт пожељнија од онемоћале старости; они су формулисали учења о бесмртности душе, тако да, иако човек умире, барем део њега преживљава. Све је то било дуготрајно настојање да се искуство смрти ослободи неподношљиве јединствености.

      Хришћанство, зато што је религија, морало је да прихвати ту основну функцију религије: да оправда смрт и, у складу са тиме, да помогне. Чинећи то, оно је мање или више асимиловало стара и класична објашњења смрти, заједничка практично свим религијама. Јер ни доктрина о бесмртности душе базирана на супротности између духовног и материјалног, нити она о смрти као ослобођењу, или смрти као казни, у суштини нису хришћанска учења. Њихова интеграција у хришћански поглед на свет пре је покварила него објаснила хришћанску теологију и побожност. Оне су деловале све док је хришћанство живело у религиозном, то јест смртно усмереном свету. Али оне су престале да делују чим је свет прерастао ту стару смртно усмерену религију и постао секуларан. Па ипак, свет је постао секуларан не зато што је постао нерелигиозан, материјалистички, површан, не зато што је изгубио религију, као што многи хришћани још увек мисле, него зато што стара објашњења у ствари не објашњавају. Хришћани често не схватају да су они сами, или пре хришћанство, били главни фактор у том ослобођењу од старе религије. Хришћанство је својом поруком, нудећи пуноћу живота, допринело више него било шта друго ослобађању човека од страхова и песимизма религије. Секуларизам у том смислу је феномен унутар хришћанског света, феномен немогућ без хришћанства. Секуларизам одбацује хришћанство у мери у којој је оно себе идентификовало са старом религијом, и у којој намеће свету објашњења и учења о смрти и животу које је само уништило.

      Међутим, била би велика грешка сматрати секуларизам као просто одсуство религије. У питању је заправо врста религије, те тако, и једно објашњење смрти и помирење са њом. То је религија оних који су уморни од објашњавања света на основу једног другог света о коме нико ништа не зна, и живота објашњеног у смислу преживљавања о коме нико нема појма; другим речима, уморни од давања животу важности на основу смрти. Секуларизам је једно објашњење смрти на основу живота. „Једини свет који познајемо је овај свет, једини живот који нам је дат је овај живот“, тако мисли секулариста, „и на нама људима је да га учинимо што смисленијим, богатијим, срећнијим колико је то могуће“. Живот се завршава смрћу. То је непријатно, али пошто је природно, пошто је смрт универзални феномен, најбоља ствар коју човек може да уради по том питању је да то просто прихвати као нешто природно. Све док живи, међутим, не треба да мисли на то, него би требало да живи као да смрти нема. Најбољи начин да се заборави на смрт је да се буде запослен, користан, посвећен великим и племенитим стварима, да се гради један увек бољи свет. Ако Бог постоји (а огроман број секулариста чврсто верује у Бога и употребљивост религије за своје удружене и индивидуалне подухвате) и ако он, у својој љубави и милости (пошто сви ми имамо заједничке мане) хоће да нас награди за наш посао, корисност и исправан живот вечним одморима, традиционално названим бесмртност, управо је то његов отмени посао. Но, бесмртност је један додатак, премда вечан, овом животу, у којој сва права интересовања, све праве вредности могу да се нађу. Америчко погребно предузеће је заиста прави симбол секуларистичке религије јер изражава подједнако мирно прихватање смрти као нечега природног (кућа међу другим кућама без ичег посебног у себи) и порицање присутности смрти у животу. Секуларизам је религија јер он има веру, јер он има своју сопствену есхатологију и етику. И он делује и помаже. Искрено, ако је помоћ била критеријум, морало би се признати да животно усмерени секуларизам помаже у ствари више него религија. Да би се такмичила са њим, религија мора себе да представи као прилагођавање животу, саветовање, обогаћење, мора да се рекламира у подземним железницама и аутобусима као користан додатак Вашој насмејаној банци и свим осталим насмејаним трговцима: пробај, помаже. И религиозни успех секуларизма је тако велики да наводи неке хришћанске теологе да се одрекну баш категорије трансцедентности или, много једноставније речено, саме идеје Бога. То је цена коју морамо да платимо ако желимо да будемо схваћени и прихваћени од модерног човека: да обзнанимо гностицизам двадесетог века.

      Али управо овде се дотичемо саме сржи ствари. За хришћанство помоћ није критеријум. Истина је критеријум. Сврха хришћанства није да помаже тако мирећи их са смрћу, него да открије истину о животу и смрти у смислу да људи могу да буду спасени том истином. Спасење, међутим, не само да није исто што и помоћ, него је, у ствари, супротно њој. Хришћанство се не слаже са религијом и секуларизмом, не зато што они нуде недовољно помоћи, него управо зато што они задовољавају, што они одговарају потребама човека. Ако је сврха хришћанства била да уклони од човека страх од смрти, да га помири са смрћу, не би било користи од хришћанства, јер су то остале религије урадиле заиста боље него хришћанство. И секуларизам управо производи људе који ће задовољно заједнице ради умрети, а не просто живети, за остварење циља, што год то могло бити.
      Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена. Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт. Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад. Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће, већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је једино у Христу пуноћа живота откривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван. Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога. Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње.

      ***

      Пре смрти је међутим умирање: развој смрти у нама физичким пропадањем и болешћу. Овде опет хришћански приступ не може просто да буде идентификован, било са оним модерног света, било са оним који карактерише религију. Јер за модерни секуларни свет, здравље је једино нормално стање човека; стога се против зараза треба борити, и модерни свет то заиста добро чини. Бонице и медицина су међу његовим најбољим достигнућима. Ипак, здравље има границу: смрт. Долази време када су научна средства исцрпљена, и то модерни свет прихвата просто и јасно као што прихвата саму смрт. Долази тренутак када пацијент треба да буде препуштен смрти, да буде склоњен са одељења, што се и чини мирно, како доликује, хигијенски, као део свеопште рутине. Све док је човек жив, треба урадити све да се одржи у животу; чак и ако је његов случај безнадежан, то не сме да му се саопшти. Смрт никако не сме да буде део живота. И иако свако зна да људи умиру у болницама, њихова свеопшта атмосфера и етос су они ведрог оптимизма. Објекат модерне медицинске успешне бриге је живот, а не смртни живот.
      Религијско гледиште болест сматра пре неголи здравље „нормалним“ стањем човека. У овом свету смртне и променљиве материје, патње, болест и туга су нормална стања живота. Болнице и медицинска нега морају постојати, али у смислу верске дужности, а не као реална корист за здравље као такво. Здравље и лечење су увек држани за милост Божију; са религијске тачке гледишта и право излечење је чудесно. А то чудо је извршио Бог, опет, не зато што је здравље добро, већ зато што то доказује Божију моћ и враћа људе Богу.
      У њиховим коначним резултатима ова два приступа су неспојива и ништа не открива боље забуну хришћана по овом питању него чињеница да данас хришћани прихватају оба од њих као подједнако неоспорна и истинита. Проблем секуларне болнице је решен преко оснивања хришћанских капела у њој, а проблем хришћанске болнице чињење исте модерном и научном, тј. што је више могуће секуларном. Међутим, у суштини, имамо прогресивно предавање религијског приступа пред секуларним из разлога који смо раније већ анализирали. Модерни свештеник тежи да постане не само асистент медицинском доктору, већ и терапеут у својој личној области. Све врсте метода пасторалне терапије, посећивање болнице, брига о болесном, које испуњавају каталоге теолошких семинара, су добри показатељи овога. Али, да ли је то хришћански приступ, и ако није, треба ли просто да се вратимо старом, религијском приступу?
      Одоговор је не, то није хришћански приступ; али не треба ни просто да се вратимо. Морамо открити непроменљиву, још увек савремену, светотајинску визију човековог живота, те тако и његове патње и болести; визију која је одувек била црквена, чак и када смо је ми хришћани заборавили или погрешно разумели.

      Црква сматра излечење за тајну. Али неразумевање овога током многих векова потпуне идентификације Цркве са религијом (неразумевање од кога су све тајне патиле, читава теологија светих тајни), је довело до тога да је тајна јелеосвећења постала у суштини тајна смрти, један од последњих обреда, који отвара човеку мање или више сигуран пролаз у вечност. Постоји опасност да се данас, са растућим интересовањем за излечење међу хришћанима, ова тајна схвати као тајна здравља, користан додатак секуларној медицини. Но, оба погледа су погрешна, јер обома недостаје светотајинска природа чина. Света тајна, као што већ знамо, је увек прелажење, преображај. Ипак, то није прелажење у натприроду, већ у Царство Божије, свет који долази, у саму реалност овога света и његовог живота као испуњеног и обновљеног Христом. То је преображај, не природе у натприроду, него старог у ново. Света тајна стога није чудо којим Бог крши, тако да кажемо, законе природе, већ пројава коначне истине о свету и животу, човеку и природи, истине која је Христос.

      И исцељење је тајна зато што његова сврха или циљ није здравље као такво, обнављање физичког здравља, већ улазак човека у живот Царства, у радост и мир Духа Светога. У Христу све на овом свету, а то значи и здравље и болест, радост и патња, је постало уздизање и улазак у тај нови живот, његово очекивање и предокушај. У овом свету патња и болест су заиста нормални, али сама њихова нормалност је ненормална. Откривење коначног и сталног пораза човека и живота, пораза који делимичне победе медицине, ма колико дивне и заиста чудесне, не могу коначно да превазиђу. Али у Христу патња није уклоњена; она је преображена у победу. Сама смрт постаје победа, пут и улазак у Царство, и то је једино истинско излечење.
      Имамо човека који пати од бола у свом кревету и Црква долази к њему да обави тајну исцељења. За тог човека, као и за сваког човека на читавом свету, патња може да буде пораз, пут потпуног препуштања тами, очају и самоћи. То може да буде умирање у правом смислу те речи. Па ипак, то такође може да буде коначна победа човека и живота у њему. Црква не долази да обнови здравље у том човеку, просто да замени медицину када је ова исцрпела своје сопствене могућности. Црква долази да уведе тог човека у љубав, светлост Христову и живот. Она не долази само да га утеши у његовим патњама, не да му помогне, већ да га учини мучеником, сведоком Христовим у самим његовим патњама. Мученик је онај који сагледава „небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап 7, 56). Мученик је онај за кога Бог није друга и последња шанса да заустави грозан бол; Бог је сам његов живот, и стога све у његовом животу води Богу и уздиже се до пуноће љубави.
       У овом свету биће тешкоћа. Било да је сведена од стране самог човека на минимум, било да је понуђено олакшање религијским обећањем награде на другом свету, патња остаје овде, она остаје грозно нормална. Па ипак, Христос каже: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Кроз његову сопствену патњу, не само да је сва патња задобила смисао, већ јој је дата моћ да сама постане знак, тајна, објава, долазакте победе; човеков пораз, само његово умирање, је постало пут живота.

      ***

      Почетак ове победе је Христова смрт. Такво је вечно Еванђеље и оно остаје лудост не само за овај свет, већ и за религију све док је то религија овога света („да се не обеснажи крст Христов“). Литургија смрти хришћанина не почиње када је човек дошао до неизбежног краја и његов леш лежи у Цркви како би се савршио последњи чин док ми стојимо около као тужни и разочарани сведоци достојанственог одласка човека из света живих. Она почиње сваке недеље у цркви, када човек узлазећи ка небу, „напушта све земаљске бриге“; она почиње сваког празника; она почиње нарочито радошћу Васкрса. Читав живот Цркве је својеврсна тајна наше смрти, зато што је све то објава Господње смрти, сведочанство његовог васкрсења. Па ипак хришћанство није на смрт усредсређена религија; оно није мистеријски култ у коме ми се нуди објективно учење спасења од смрти у прелепим церемонијама, и који захтева да верујем у то и тако се користим његовим добрима.

      Бити хришћанин, веровати у Христа, значи и увек је значило: спознати на надразумски, но ипак апсолутно известан начин звани вера, да је Христос живот свег живота, да је он лично живот, и стога, мој живот. „У њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн 1, 4). Сва хришћанска учења, она о оваплоћењу, искупљењу, покајању, су објашњења, последице, али не и узрок те вере. Једино ако верујемо у Христа постају све те тврдње валидне и постојане. Али сама вера није прихватање ове или оне тврдње о Христу, већ самога Христа као живота и светлости живота. Јер „и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама“ (1Јн 1, 2). У том смислу хришћанска вера је радикално другачија од религијске вере. Његова полазна тачка није веровање него љубав. У себи и по себи, сво веровање је делимично, фрагментарно, крхко. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо… док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Једино „љубав никад не престаје“ (1Кор 13). И ако волети некога знати имати свој живот у њему, или пре да је он постао садржина мог живота, волети Христа је познавати и имати га као живот свог живота.

      Једино ово имање Христа као живота, радост и мир заједничарења са њим, поузданост његовог присуства, чини смисленом објаву Христове смрти и сведочење његовог васкрсења. У овом свету Христово васкрсење никада не може да постане једна објективна чињеница. Васкрсли Христос се показао Марији и „угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус“ (Јн 20, 14). Он је стајао на обали Тиверијадског језера, али апостоли „нису знали да је то Исус“. И на путу за Емаус очи апотола „су задржане да га не познају“ (Лк 26, 16). Проповед васкрсења остаје лудост за овај свет и није чудо да сами хришћани настоје да га објасне практично деградирајући га на претхришћанско учење о бесмртности и преживљању. И заиста, ако је учење о васкрсењу само доктрина, ако се у то верује као у неки догађај будућности, као у мистерију другог света, оно није суштински другачије од других доктрина у вези са другим светом и може се лако помешати са њима. Било да је у питању бесмртност душе, било васкрсење тела, ја не знам ништа о њима и свака дискусија постаје пре спекулација. Смрт остаје исти мистериозни пролаз у мистериозну будућност. Неизмерна радост коју су апостоли осетили када су видели васкрслог Господа, то што им гораше срце на путу за Емаус, нису настали услед мистерија једног другог света које су им откривене, него зато што су видели Господа. И он их је послао, не да проповедају и објављују васкрсење мртвих, не доктрину смрти, већ покајање и опроштај грехова, нови живот, Царство. Они су обзнанили оно што су знали, да је у Христу нови живот већ почео, да је он вечни живот, пуноћа васкрсење и радост света.
      Црква је улазак у васкрсли живот Христов; она је заједничарење у вечном животу, радост и мир у Духу Светом. Она је очекивање дана незалазног Царства; не неког другог света, већ испуњења свих ствари и свег живота у Христу. У њему је сама смрт постала један акт живота, јер ју је он испунио собом, својом љубављу и светлошћу. У њему „јер је све ваше…свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1Кор 3, 21-23). И ако учиним тај нови живот својим, својом учинимо и ту глад и жеђ за Царством, то очекивање Христа, поузданост да је Христос живот, онда ће сама моја смрт бити један акт заједничарења са животом. Јер нити живот нити смрт не могу да нас раставе од љубави Христове. Не знам када ће и како пуноћа доћи. Не знам када ће све савршено бити у Христу. Не знам ништа о када и како. Али знам да је у Христу тај велики прелаз, пасха света почела, да светлост долазећег света долази до нас у радости и миру Светога Духа, јер Христос васкрсе и живот влада.

      Коначно, знам да је та вера и то поуздање оно што испуњавају радосним значењем речи светог апостола Павла које читамо сваки пут када славимо прелазбрата или сестре, неког уснулог у Христу: „Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господ бити“ (1Сол 4, 16-17).

      Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...