Jump to content

Тајна и ток смрти


Препоручена порука

  • 2 months later...

MITROPOLT JEROTEJ VLAHOS

 

-Recite nam nešto spontano o smrti, nešto što smatrate posebno važnim.

Kao što se poje na sahrani, po himni sv. Jovana Damaskina, smrt je strašna tajna. Ovo se odnosi na činjenicu da se duša nasilno razlučuje od harmoničnog jedinstva sa telom. Takođe, to je tužan događaj, jer se odnosi na čovekovu propadljivost i smrtnost, koje se ispoljavaju tokom celog života.

Pored toga, smrt podseća na Vaskrsenje Hristovo, koje mi, pravoslavni, veličanstveno proslavljamo. U rukama držimo upaljene sveće i trijumfalno pojemo himnu pobede: ”Hristos Voskrese iz mertvih, smertiju smert po prav, i suščim vo grobjeh život darovav!” divno predstavljajući naš odnos prema životu i smrti. Mi smo propadljivi i smrtni, ali posedujemo ”lek besmrtnosti,” koji je vaskrsli Gospod. Koristeći se modernom terminologijom, možemo reći da ovaploćenjem Sina i ujedinjenjem čovečanstva sa Božanskom prirodom u ličnosti Logosa, došlo je do ”duhovnog kloniranja,”- naša smrtna proroda se ujedinila sa živim Bogom. Zbog ovoga je smrt promenila svoje ime i sada se naziva ”uspenjem” (usnućem), a mesta gde se sahranjuju pokojnici nazivaju se ”groblja” ( na grčkom ”dormitoris” - mesta gde ljudi spavaju), a ne mesta pokopavanja.

Dakle, kada ugledam ljude kako drže upaljenu sveću i poju ”Hristos voskrese” u noći Vaskrsenja Hristovog, shvatam da mi smrt treba da primimo kao put kojim prelazimo iz ”Egipta” u ”Obećanu zemlju,” iz smrti u život, koja se dešava u Hristu, i kao nadu našeg vaskrsenja, koja se opet dešava u Hristu. Velika sreća bi bila kada bi mogli da predvidimo smrt u ovom stanju, držeći upaljenu sveću Vaskrsenja i pojući ”Hristos voskrese.” Uostalom, mi smo ”stranci i došljaci” u ovom životu, naša prava domovina je u stvari na drugom mestu. Uvek sam bio zadivljen rečima sv. Nikolaja Kavasile (XIV vek) koji je rekao: “Dok živimo na ovoj zemlji mi smo kao dete u utrobi materinoj, a u trenutku smrti, mi napuštamo majčinu utrobu, rađamo se.” Zato se u pravoslavnoj crkvi svetitelji slave na dan njihovog uspenja i mučeništva,a ne na dan njihovog fizičkog rođenja.

-Iz Jevanđelja učimo da postoje dve vrste straha: sveti strah, koji je strah Božiji i početak mudrosti po psalmopojcu i strah koji je patološki, pokrenut demonima. U koju kategoriju spada strah od smrti?

Zaista, postoji strah Božiji koji je energija blagodati Božije i početak spasenja, tj. čovek se plaši/poštuje Boga i počinje da ispunjava Njegove zapovesti. Postoji strah koji podstiču demoni, a koji izaziva nervozu i muku. Međutim, pored ova dva straha postoji još jedan strah, tzv. psihološki strah, koji se odnosi na čovekovu nesigurnost i emocionalne nedostatke.

Strah od smrti ima različito značenje za svakoga čoveka. Ljudi svetovnih pogleda, bezbožnici, misle da smrću napuštaju postojeći svet i završavaju u ništavilu nepostojanja. To ne postoji za nas pravoslavne. Za hrišćane, strah od smrti povezan je sa odlaskom duše iz sveta koji poznaju, opraštanje od rođaka i prijatelja, i odlazak u drugi, nepoznati svet. Oni ne znaju kako će da žive, šta će se desiti na Sudu Božijem, koji nastupa nakon smrti. To je razlog zašto je nada i odgovarajuća priprema neophodna.

Naravno, oni hrišćani koji su dostigli prosvetljenje uma i oboženje i koji su bili sjedinjeni sa Hristom pobeđuju strah od smrti, kao na primer apostoli, mučenici i uopšte svetitelji Crkve. U Žitijima svetih koji se čitaju na bogosluženjima, čujemo: “Na ovaj dan taj i taj svetitelj upokojio se u miru ili postradao od mača...” Potrebno je naglasiti da na grčkom glagol ”teleioutai” znači ”usavršavati se” i razlikuje se od glagola ”teleionei” koji znači ”prestaje da postoji.” Takođe, možemo reći da život čula (”vios”) prestaje smrću, dok život (”zoe”) ne prestaje.

Živeći pravoslavno, mi treba da pobedimo strah od smrti, da je doživimo kao put na kojem ćemo sresti Gospoda, Bogomajku i svetitelje.

-Znamo iz svetog Predanja da su anđeli, svetitelji i demoni prisutni u času smrti. Šta nam možete reći o tome?

Iz Hristovog učenja i celokupne crkvene tradicije znamo da postoje anđeli i demoni, da oni nisu personifikacija dobra i zla, već bića koje je Bog stvorio. Demoni su bili anđeli, ali su izgubili zajedništvo sa Bogom. Mnogi svetitelji su bili udostojeni da vide anđele, kao i demone i njihova iskušenja, još u ovom životu.

Prema učenju Otaca naših, anđeli i svetitelji, često čak i Hrist i Bogomajka, javljaju se onima na samrti, kako bi ih ukrepili u strahu od samrtnog časa. Demoni se takođe javljaju, posebno onda kada su u stanju da utiču na određene ljude zbog njihovih strasti, zahtevajući vlast nad njihovim dušama. Podsetimo se ovoga u molitvi Bogorodici tokom povečerja: “A u času smrti, pobrini se za moju jadnu dušu i oteraj mračna lica zlih duhova daleko od mene.”

Po učenju Crkve poznato je da svaka osoba ima svog Anđela Čuvara koji je štiti, i zato postoji posebna molitva Anđelu Čuvaru u večernjoj službi. Otac Pajsije Svetogorac govorio mi je da je često video svog Anđela Čuvara pokraj sebe. Govorio je da moramo da težimo spasenju, da naš Anđeo Čuvar, koji je prošao kroz toliko mnogo patnji kako bi nas zaštitio i pomogao nam u životu, ne bi stao praznih ruku pred Boga, ako se ne budemo spasili zbog sopstvene ravnodušnosti.

Sećam se moga oca, kada je ulazio u crkvu, odlazio je do svernih vrata Oltara, celivao je ikonu Arhangela Mihaila i pomolio se da on primi njegovu dušu u dogledno vreme, da ga zaštiti od zlih demona i da ga odvede Bogu. Možda mu je ova molitva, između ostalog, pomogla da ima mirno uspenje i srećno, nasmejano lice na samrtničkom odru.

-Čitamo u Jevanđelju da milosrđe nadvisuje sud. Da li to znači da milosrđe oslobađa od mnoštva grehova?

Moramo da pojasnimo šta znači milosrđe. Milosrđe je osećanje Božanske milosti i ljubavi Božije. Kada se molimo rečima “Gospode pomiluj,” mi tražimo Božiju milost, Božiju blagodat. Onaj koji je okusio Božansku blagodat velikodušan je prema svojoj braći u svim vrstama milosrđa – u molitvi, bogoslovlju, materijalnoj pomoći; on time ispunjava ono što je rečeno u Blaženstvima: “Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani.” (Matej 5:7) U tom smislu, može se reći da osećanje Božije milosti i milostinja nadvisuju sud.

Onaj koji je preporođen duhovno i koji se sjedinio sa Bogom ne plaši se Suda, jer je Gospod rekao: “Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.” (Jovan 5:24)

Po učenju Otaca Crkve postoji tri suda. Prvi je tokom našega života, kada smo suočeni sa pitanjem da li da sledimo volju Božiju ili da je odbacimo, kada da biramo između dobre i loše pomisli. Drugi sud se odvija kada duša napušta telo, po rečima sv. apostola Pavla: ”I kao što ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud (Božiji).” (Jevrejima 9:27) Treća i konačna presuda će biti pri Drugom Hristovom dolasku. Prvi sud je važan.
Sv. Simeon Bogoslov kaže kada je čovek sjedinjen sa Hristom u ovom životu i kada vidi netvarnu Svetlost, onda je sud već uzeo svoje učešće nad njime i on isčekuje Drugi Dolazak Hristov. Ovo nas podseća na Hristove reči gore pomenute.

U ovom trenutku želim da ponovim reči sv. Vasilija Velikog i drugih Otaca Crkve da postoje tri stupnja onih koji se spasavaju, a to je rob, koji sledi volju Božiju kako bi izbegao pakao, najamnik koji se muči da zaradi raj kao platu, i sin koji poštuje Božiji volju iz ljubavi prema Bogu. Dakle, tokom našeg života moramo da napredujemo duhovno i da uzrastamo iz stupnja roba u stupanj najamnika, a odatle da postanemo sinovi Božiji. To znači da uzrastamo, da naš strah i plata pređu u ljubav. Da volimo Gospoda, jer je On naš otac, naša majka, naš prijatelj, brat, naš ženik i naša nevesta. Na ovaj način ćemo nadvisiti presudu.

-Recite nam nešto o iznenadnoj smrti.

Pogled na iznenadnu smrt zavisi od gledišta svakoga čoveka. Za svetovne ljude, iznenadna smrt je dobra, prihvatljiva je i poželjna, jer oni neće da budu mučeni bolešću i starošću. Za verujuće hrišćane iznenadna smrt je loša, jer se čoveku ne da mogućnost da se bolje pripremi za susret sa Hristom i Nebeskom Crkvom. Da bi posetio visokog funkcionera, čovek se u skladu sa tim priprema. Mi treba isto da činimo u pogledu našeg susreta sa Hristom.

Priprema pokajanjem je od suštinskog značaja. Zato je starac Pajsije govorio da je rak sveta bolest, jer je napunila raj svetiteljima, što znači da dugotrajna bolest priprema čoveka za smrt molitvom i pokajanjem. Prema učenju sv. Maksima Ispovednika, bol leči zadovoljstvo.

U svakom slučaju, smrt je sigurno najveći događaj. Mi to vidimo oko nas; sve umire, svaka živa tvorevina, naši prijatelji, naši rođaci. Ono što je nama nepoznato jeste čas smrti, kada će smrt doći. Može se desiti dok spavamo, hodamo, putujemo, radimo, dok se zabavljamo, itd. Zato se moramo moliti Bogu svakodnevno, kao što to čini Crkva: “Preostalo vreme života svoga u miru i pokajanju da provedemo, od Gospoda molimo”, i ”Kraj života našeg da bude hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran, i da dobar odgovor damo na Strašnom Hristovom sudu od Gospoda molimo.”

U učenjima sv. Otaca nailazimo da jedan od najvećih darova koji čovek može da primi jeste svakodnevno “sećanje na smrt.” Milošću Božijom, sećanje na taj trenutak čoveka ne dovodi do očajanja, beznađa, ili psihološkog straha,već do nadahnuća, molitve, stvaralaštva, čak i u ljudskim poslovima, jer osoba pokušava da završi svoje zadatke i da se pripremi. Kada svaki dan živimo kao da nam je poslednji, onda će nas čak i iznenadna smrt zateći spremne.

-Kako je ispravno reći “čas smrti” ili ”trenutak smrti?”

Zavisi od toga kako se tumači reč “čas” ili ”trenutak.” U govoru često koristimo ”čas,” što znači trenutak. Ali ja razumem da se Vaše pitanje odnosi na to da li je smrt tok ili trenutak.

Može se reći da postoji tok smrti - duga bolest koja postepeno dovodi do smrti, ali razlučenje duše od tela odvija se u određenom trenutku, po volji Božijoj.

Ovaj trenutak je važan, jer čovekov način postojanja se manja i mi ne možemo znati kako će dalje biti. Mi znamo stanje u kojem je duša deo tela, i da ona komunicira sa tvorevinom putem čula. Mi ne možemo znati iz iskustva šta će se dogoditi onda kada duša napusti telo i kako će onda biti. Trenutno, mi vidimo svet koji je Bog stvorio, ljude, prijatelje, lepotu planete, ali ne vidimo anđele i demone. Tada, međutim, duša više neće gledati na svet telesnim čulima, već će videti ono što je sada nama nevidljivo. Zato svetitelji žele da budu svesni i mole se u toku smrti, kako bi ovu zemlju napustili sa molitvom i da bi ih sila i milost Božija pratila na tom putu.

Blagoslov je biti u mogućnosti da se molimo tokom ovih časova i da se pričestimo Prečasnim Telom i Krvlju Hristovom, kako bi bili okruženi milošću Božijom, kada duša napusti telo. Međutim, tome su velika prepreka u našem vremenu tzv. savremeni aparati u odeljenjima za intenzivnu negu. Sa hrišćanske tačke gledišta, čas i trenutak smrti zahteva odgovarajuću pripremu, to jest, ispovest, Sveto Pričešće, osvećenje jeleja, molitvu porodice i prijatelja, i našu molitvu. Međutim, u odeljenjima za intenzivnu negu nemoguća je takva crkveno-pastirska služba. Tako, zbog postojećih savremenih aparata i lekova, u naše vreme, sve više ljudi umire da nije svesno šta se dešava u tom času i trenutku. Ovo je važan problem. Savremene medicinske metode predstavljaju dilemu: “Produženje života ili sprečavanje smrti?” U svemu što nudi medicinska nauka pitanje je: da li je naš život produžen da bismo se pokajali i posvetili Bogu ili je sprečena smrt, što stvara puno bola, fizičkog i egzistencijalnog?

U svakom slučaju, veliki je blagoslov Božiji da se neko upokoji okružen svojim najbližima koji se mole, i iznad svega, da umre živeći u Crkvi, sa Svetim Pričešćem, molitvom, blagoslovom svog duhovnog oca, milošću Božijom i molitvama svetih. Naša stalna želja treba da bude smrt, kao što je izobražena na ikoni Uspenja Presvete Bogorodice, sa Njom u centru okruženom ljubljenim Gospodom, apostolima i arhijerejima.


-Neki ljudi umiru neočekivano. Da li je istina da Bog uzima onda kada je mogućnost čovekovog spasenja najveća?

Mi hrišćani apsolutno verujemo da smo stvoreni od Boga koji je Ljubav. On usmerava naš život, On nam daje život, On nam ga uzima onda kada smatra da je za to došao pravi trenutak. Mi takođe znamo da Bog voli čoveka koga je stvorio i da želi njegovo spasenje. Dakle, sigurno je da Bog dopušta da se smrt svakoga čoveka dogodi u najadekvatnijem momentu.

Naravno, ljubav Božija ne ukida slobodu čovekovu. Čovek ima sposobnost da deluje pozitivno ili negativno, da se odazove na ljubav Božiju ili da je odbije.

Pošto ste rekli da neki ljudi umiru neočekivano, hteo bih da Vas podsetim da mi treba da se neprestano sećamo smrti. Ne treba da mislimo kako ćemo večno živeti na zemlji, jer takvo razmišljanje ukazuje na duhovnu bolest. Postoji smenjivanje života i smrti, kao što postoji smenjivanje dana i noći. Savremena molekularna biologija naglašava da je smrt neodvojivo povezana sa životom, jer među genima postoji i gen starenja, koji se nalazi u mitohondrijama. Dakle od trenutka našega začeća, smrt je zapisana u našem DNK, i mi se susrećemo sa umiranjem našega tela onda kada naše ćelije počnu da izumiru, generalno, sa starenjem, prolaženjem godina, borama, bolestima, svime što se teološki naziva propadljivost i smrtnost. Mi ne treba da budemo kratkovidi i da se ponašamo kao noj koji skriva glavu u pesak.

Trebalo bi da znamo da nas Bog nije stvorio da bi umrli; smrt je posledica Evinog i Adamovog greha. Bog nas ljubi i brine za nas. On je naš nežni Otac. Nije tačno da se molimo sa “Molitvom Gospodnjom,” koja je poznata kao ”Oče naš” i da Boga nazivamo Ocem, a da sa druge strane živimo kao siročad.

-Pravoslavna vera posebnu pažnju posvećuje pokajanju. Zahvalni smo Gospodu što nam je dao pokajanje. Može li pokajanje u trenutku smrti biti toliko da se njime čovek spase, iako je opterećen velikim grehovima?

U našoj pravoslavnoj tradiciji poznato je da greh nije nešto moralističko. Ontološki greh je protivan prirodi. Dakle, pokajanje je čovekov povratak iz života koji je bio protivan prirodi životu koji je u skladu sa prirodom. Sa grehom, čovek je izgubio opštenje sa Bogom, sa bratom i sa svakom tvorevinom. Pokajanjem, on se ponovo vraća ovoj zajednici. Dakle, pokajanje je povezano sa napredovanjem u slobodi, oslobađanjem od svega što ga porobljava. Sveti Oci opisuju ovaj napredak u tri reči: očišćenje, prosvetljenje i oboženje i to je ono što se naziva terapijom. To se dešava tokom celoga života. Dakle, spasenje je povezano sa terapijom. Lekar tela nas ispituje, uspostavlja dijagnozu i predlaže odgovarajuću terapiju, koju moramo da primenimo da bi ozdravili. Isto važi i za duhovne bolesti.

Ispovest u trenutku smrti otvara čoveku put ka spasenju. Ako nije imao vremena da bude duhovno izlečen, onda mu Crkva svojim molitvama pomaže da se spase, imajući u vidu da je savršenstvo beskonačan proces; to je dinamično, a ne statično stanje.

Tokom našega života moramo da imamo ”duh pokajanja.” Mi treba da imamo u vidu da smo stvoreni od Boga i da smo u ovo stanje dospeli zbog greha. Ako požljivo pročitamo Knjigu Postanja, po učenjima Otaca crkve, i kada vidimo kako su Adam i Eva živeli i šta su postali zbog greha, pokajanje će se razviti u nama.

Dakle, neko ko ima ”duh” pokajanja tokom celog svog života osetiće ovo pokajanje u času smrti, osetiće ga u velikoj meri. U suprotnom, kada čovek svoj život živi bez pokajanja, teško da će pokajati u poslednjem trenutku.

Moj starac, večna mu pamjat, mitropolit edeski Kalinikos, stalno je živeo sa sećanjem na smrt. Kada su mu lekari saopštili da ima tumor na mozgu, odmah se ispovedio, napisao je svoj testament, molio se i imao potpunu veru u Boga govoreći: ”Verovatno Bog želi da mi kaže 'stani.' Ne trebam te više.” Stalno se molio ”neka bude volja Tvoja.” Sebe je predao Bogu i imao je mirnu, svetu končinu, onakvu kakav je bio ceo njegov život.

Dakle, iako postoji mogućnost za čoveka koji je imao iskru ljubavi prema Bogu da se pokaje u času smrti, mi treba da se kajemo onda kada smo zdravi, kako bi imali mogućnost da se izlečimo, a to je da umesto samoljublja imamo ljubavi prema Bogu i čoveku, da umesto sebične ljubavi imamo besebičnu ljubav.

-Posle čovekove smrti, koje su veze između duše i ovoga sveta?

Iako je duša odvojena od tela, čovekova ipostas i dalje postoji. Kao što vidimo u priči o bogatašu i Lazaru, bogataš je svestan svoga stanja, i njegovih rođaka koji su još živi i on brine za njih. Tako je i posle smrti, ljudi brinu za svoje bližnje i mole Boga za njihovo spasenje. Sve naše molitve svetiteljima su zasnovane na ovoj istini. Naravno, ova veza između duše i živih je duhovna, a ne materijalna.

U Knjizi Otkrovenja sv. Jovana, koja opisuje nebesku Božanstvenu Litrugiju možemo videti ovakve veze između svetitelja i nas i njihovih molitava za sve ljudi na zemlji. To je razlog zašto su naši Oci prikazali u Svetoj Liturgiju ovu netvarnu Božanstvenu Litrugiju, koja se odvija na Nebesima, u netvarnom Hramu. U Božanstvenoj Liturgiji mi doživljavamo atmosferu nebeske Litrugije i mi je podražavamo.

Često osećamo ljubav i zaštitu svetitelja, kao i onih, nama bliskih, koji su otišli iz ovoga sveta. Jedno moje duhovno čedo bilo je veoma srećno u času smrti jer, kako je rekla, ona će se naći u nebeskoj Crkvi.

Dakle, duša nastavlja da živi posle njenog odlučenja od tela, ona ne odlazi u nepostojanje. Ako je osoba živela u pokajanju tokom života, onda će njena duša po napuštanju tela ući u ovu nebesku Litrugiju i tamo će se moliti za ceo svet, i čekaće vaskrsenje, kada će se duša sjediniti s telom, kako bi i ono učestvovalo u toj nebeskoj proslavi Vaskrsa.

-Koji bi savet trebalo da damo onima koji su nam bliski u vezi našeg stava o danu, času ili trenutku smrti?

Tok smrti je vaoma važan za svakoga čoveka, jer se nalazi na putu koji ga vodi do spasenja ili do večne propasti. Nažalost, u ovim okolnostima, mnogi ljudi gledaju samo na fizičko zdravlje svojih rođaka i prijatelja, ne brinući o njihovoj večnosti. Zato treba voditi računa da se osoba na samrti ispovedi, primi Sveto Pričešće, primi milost Božiju kroz svetu tajnu jeleopomazanja i učini sve što naša Crkva ima na raspolaganju. Konkretno, mi treba da poslednji trenutak svoga života i života naših bližnjih provedemo u molitvi. Mi treba da shvatimo da mi ne gubimo našeg rođaka, prijatelja, već da on prelazi iz jednog postojanja (sa telom i čulima) u drugačije postojanje, bez tela. Dakle, intenzivna molitva je ono što je potrebno u tom trenutku.

Sećam se poslednjeg trenutka moga starca; bio sam pokraj njegovog odra i nisam mogao da ponudim ništa drugo, do moje molitve Bogu, da njegovu dušu prime anđeli. Moja tetka, koja je bila tu prisutna, mislila je da sam tužan, jer sam se neprestano molio. A ja sam se molio, jer je taj trenutak svetao i presudan.

Sve u svemu, mi svakodnevno mora da doživljavamo, kao sv. Jovan Zlatousti, da je sadašnji život “gostionica”. Ušli smo u ovu gostionicu, živeli, ali moramo da se pobrinemo da odemo iz nje sa dobrom nadom, da ne ostavimo ništa ovde, zbog čega bi izgubili ono što je tamo. Osim toga, svi mi hrišćani treba da shvatimo da je smrt poražena Krstom i Hristovim vaksrsenjem, da je zajedništvo sa Hristom neprestano prevazilaženje smrti i straha od smrti, da je razlučenje duše od tela put ka nebeskoj Crkvi i susret sa Hristom, Bogomajkom i svetiteljima, da će se duša vratiti u telo i da će telo vaskrsnuti i živeti večno, onako kako je živelo na zemlji.

Sv. Maksim Ispovednik piše da od trenutka smrti, a posebno nakon Strašnog Suda, postoje dve mogućnosti: oni koji su u opštenju sa Hristom živeće u večnom blagostanju, a ostali u večnom paklu. Dakle, svi će prebivati u večnosti. Razlika je u radosnom ili tužnom prebivanju.

Stoga, naš savet rođacima i prijateljima koji su na samrti je da imaju veru u Hrista i poverenje da mi nismo samo građani sveta, već smo putnici na ovoj zemlji, putujemo ka našoj istinskoj domovini, koja je na nebu. Naša domovina je gore, na nebu. Želja za nebeskom domovinom neka nas potpuno obuzme.

Prevela s engleskog Bojana Srbljak

IZVOR

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

Svaki treba da zna i neprestalno da se seća reči Gospodnjih: bez mene ne možete ništa učiniti (Jovan 15,5).
Hoćeš li neko dobro delo da učiniš: podeliš milostinju, da se usrdnije pomoliš Bogu, da postiš,da se uzdržiš od gneva,osuđivanja,bluda, opijanja, ili od čega drugog- pre svega išti pomoć od Boga; inače ni u čem dobrom nećeš uspeti. A ako i čovek čini nešto naizgled dobro i to pripisuje sebi, sve to Gospod ne prima. Kao primer za ovo služi farisej, spomenut u svetom Evanđelju koji je po svom uverenju činio dobra dela ali sa gordošću i ukoravanjem bližnjega,pa se zbog toga ne samo lišio nagrade za svoja dela nego se podvrgao osudi.
U svetom Evanđelju rečeno je: svako drvo koje nije nasadio Otac moj nebeski, iskoreniće se (Matej 15,13).
I ovo treba razumeti kao i priču o fariseju, jer sve što čovek učini naizgled dobro, ali ako se tim razmeće, traži pohvale ili sam sebe unutar hvali i gordi se u mislima svojim, sve njegove vrline nisu prave nego lažne i zato će se iskoreniti, kao ono što nije posađeno od Boga.
Sveti Maharije Veliki o ovome poučava: Ma koliko mnogo postio, molio se i vrlina stekao, misli o sebi ovako: ja ništa nisam učinio,ja sam grešniji od svih, sve je to učinjeno pomoću blagodati Božje.
Tada će Gospod zbog smirenja tvoga, sve te vrline u dan svoga suda tebi da pripiše i udostoji te večnog blaženstva u beskrajnom Carstvu svome.
Veliku pomoć duši i njenom spasenju osobito onih koji žive u zemaljskih sujetama,pruža-sećanje na smrtni čas.
O tome Bogom nadahnuti učitelj i rukovoditelj ka spasenju,sveti Isak Sirin govori sledeće: Satana znajući koliko je spasonosno sećanje na smrt, svim se silama stara da ovo sećanje iskoreni iz čoveka i ako bi mu bilo moguće dao bi mu carstvo nad celim svetom samo da zabavama i razonodom izgladi u umu čoveka sećanje na smrt,rado bih ovo učinio kad bih mogao.
Eto kako je neophodno i spasonosno za čoveka da misli na smrtni čas.
Drugi od svetih otaca rekao je da čovek svaki novi dan treba da živi u pokajanju kao da je poslednji.
Evo šta nam sveti oci,rukovodeći Duhom Božjim preporučuju radi našega spasenja.
Držimo se čvrsto njihovog učenja jer nam sutrašnji dan Gospod nije obećao dati, nego je rekao ,,u čemu zateknem, u tome ću i suditi". I to će se nesumnjivo dogoditi, kao što se i dogodilo i sve drugo što je Gospod rekao. Jer ni jedna crta ili jota neće proći dok se sve ne zbude kako nas Gospod uverava u svetom Evanđelju (Matej 5,18; Luka 16,17).
Sećaj se neprestano ovih četvoro: smrti, suda, pakla i carstva nebeskog.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) - РАЗМИШЉАЊЕ О СМРТИ


asketski-ogledi.jpg


Смрт је судбина свих људи на земљи, и ту судбину нико не може да избегне. Бојимо се смрти, као најљућег непријатеља, горко оплакујемо оне које је она уграбила, а проводимо живот као да смрти уопште нема, као да смо вечни на земљи.
О гробе мој, зашто те заборављам? Ти ме чекаш, чекаш - ја ћу сигурно бити твој станар. Па зашто те онда заборављам, и понашам се као да је гроб удес само других, никако не и мој?
Грех ми је одузео и одузима ми сазнање и осећање сваке истине: он отима од мене, он брише из мог мишљења сећање на смрт, на тај догађај, за мене толико важан, заиста неизбежан.
Да би се сећао смрти, човек мора да води живот саобразно Христовим заповестима. Христове заповести очишћују ум и срце, умртвљавају их за свет, оживљавају за Христа: ум који се одрекао земаљских страсти почиње често да управља поглед ка свом тајанственом прелазу у вечност - ка смрти; очишћено срце почиње да је предосећа.
Ум и срце који су се одрекли света стреме ка вечности. Они су заволели Христа, и ништа не може да угаси њихову жудњу да стану пред Христа, мада и дрхте од смртног часа док созерцавају величину Божију и своју ништавност и грешност. Смрт је за њих уједно и страшни подвиг, и жарко жељено избављење из земаљског робовања.
Ако нисмо способни да желимо смрт због наше хладноће према Христу и због љубави према пропадљивости, онда ћемо барем користити сећање на смрт као горки лек против наше грешности, зато што сећање на смрт - тако свети оци називају то сећање - чим га душа стекне, раскида њено пријатељство са грехом, са свим грешним насладама.
"Једино онај који се сродио са мишљу о свом крају" - рекао је један преподобни отац - "може да учини крај и својим греховима."[1] У свим својим дјелима сјећај се свог краја, и никада нећеш погријешити.[2]
Устај из своје постеље као да васкрсаваш из мртвих; лежи у своју постељу као у гроб: сан је слика смрти, а ноћна тама весник гробне таме, после које ће засијати светлост васкрсења, радосна за слуге Христове и страшна за Његове непријатеље.
Густи облак, мада сачињен само од слабашне паре, заклања сунчеву светлост - и телесне насладе, расејаност, ништавне земаљске бриге заклањају од очију душе величанствену вечност.
Узалуд сија сунце са чистог неба човеку без очињег вида - вечност не постоји за срце које поседује страст према земљи, према оном што је за њу велико, за њу славно, за њу сладосно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Смрт је грешника зла:[3] долази им онда када је уопште не очекују; долази им, а они још нису извршили никакву припрему ни за њу ни за вечност чак нису налазили никакво јасно мишљење ни о једном ни о другом. И граби смрт неспремне грешнике са лица земље, на којој су они једино љутили Господа, предаје их заувек у тамнице пакла.
Хоћеш ли да се сећаш смрти? Држи строгу умереност у јелу, одевању, у свим кућним потрепштинама; пази да нужни предмети не прелазе у предмете раскоши, поучавај се у закону Божијем дан и ноћ, или по могућности често - и сетићеш се смрти. Сећање на њу пратиће бујице суза, покајање због грехова, намера исправљања, усрдне и многе молитве.
Који је човек остао заувек да живи на земљи? Нико. И ја ћу кренути трагом очева, праочева, браће, и свих мојих ближњих. Моје тело ће се осамити у мрачном гробу, а судбину моје душе покриће за отале становнике земље недокучива тајанственост.
Заплакаће за мном родбина и пријатељи; можда ће горко заплакати, и онда ће заборавити. Тако су оплакане и заборављене небројене хиљаде људи. А избројао их је и памти их сами свесавршени Бог.
Чим сам се родио, чим сам се зачео, смрт је ставила на мене свој печат. "Он је мој" - рекла је она, и одмах припремила за мене косу. Од самог почетка мога постојања она замахује том косом. Сваког трена могу да постанем жртва смрти! Много је било промашаја, али прави замах и ударац нећу избећи.
На човекова земаљска дела смрт гледа са хладним, презривим осмехом. Неимар гради колосално здање, сликар није завршио своју дивну слику, геније је саставио гигантске планове, хоће да их оствари - и долази неочекивана и неумољива смрт, и у ништавило руши и славног на земљи и све његове замисли.
Сурова смрт се боји једино пред слугом Христовим: побеђена Христом, она уважава једино сами живот у Христу. Често небески весник јавља служитељима Истине њихово скоро пресељење у вечност и њихово блаженство. Припремљени за смрт самим животом, утешени и сведочењем савести и обећан>ем одозго, тихо, са осмехом на уснама, они заспу дуготрајним смртним сном.
Да ли је неко видео тело праведника које је напустила Душа? Приближавање њему није страшно иако његово тело заудара; при погребу његова жалост растворена је неком несазнајном радошћу. Црте лица, укочене у онај израз који су имале у тренуцима изласка душе, понекад почивају у најдубљем миру, а понекад у њима светли радост сусрета и целивања - наравно с анђелима И са зборовима светих који су послати са неба по душе праведника.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Дођи ми у сећање, смрти моја! Дођи ми горко, али потпуно праведно и корисно сећање! Отргни ме од греха! Покажи ми пут Христов! Нека од сећања на смрт ослабе моје руке за сваки бесплодни, сујетни, грешни подухват.
Дођи ми у сећање, смрти моја, и побећи ће од мене оно што ме заробљава: славољубље и сластољубље. Склонићу са моје трпезе раскошна и мирисна јела, скинућу са себе богата одела, обући ћу се у одела плача, за живота ћу оплакати себе - мртваца, одређеног од рођења мога.
"Тако! Сећај се и оплакуј сам себе за живота," - говори сећање на смрт - "дошло сам да те милосрдно ожалостим, и довело сам са собом мноштво мисли, за душу најкориснијих. Продај свој вишак, и новац тај подај сиромасима, унапред пошаљи на небо своја блага, по заповести Спаситељевој: она ће тамо дочекати свог власника, увећавајући се стоструко. Пролиј за собом вреле сузе и вреле молитве. Ко ће те толико брижно и усрдно поменути после смрти колико ти сам можеш да поменеш себе пре смрти? Не поверавај спасење своје душе другима када сам можеш да учиниш то за тебе суштински неопходно дело! Зашто да јуриш за пропадљивим, када ће смрт неумитно одузети од тебе све пропадљиво? Она извршава оно што заповеда свесвети Бог: чим чује наредбу, устреми се брзином муње у извршење. Неће се она застидети ни богаташа, ни велможе, ни хероја, ни генија, неће поштедети ни младост, ни лепоту, ни земаљску срећу: она пресељава човека у вечност. И улази смрћу слуга Божији у блаженство вечности, а непријатељ Божији у вечне муке."
"Сећање на смрт је дар Божији"[4] - рекли су свети оци: он се даје ономе који испуњава заповести Христове са циљем да се усаврши у светом подвигу покајања и спасења.
Благодатном сећању на смрт претходи сопствено старање око сећања на смрт. Приморавај себе да се често сећаш смрти, убеђуј себе у несумњиву истину да ћеш неизоставно, не зна се када, умрети - и почеће да долази само по себи, да се јавља твоме уму сећање на смрт, дубоко и снажно сећање: оно ће убијати смртоносним ударцима све твоје грешне подухвате.
Туђ је том дару љубитељ греха: ни у самом самртном часу он не престаје да се предаје грешним угађањима тела, без имало сећања на смрт која стоји пред њим лицем у лице. Супротно овоме, слуга Христов ће се и у раскошним одајама сетити гроба који га чека, пролиће за својом душом спасоносне сузе. Амин.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mnogo bismo mogli da naučimo o smrti ako bi pogledali u sopstvena iskustva. Smrt nam je mnogo bliža nego što mislimo. I svi mi možemo da pričamo o iskustvu 'smrti,' koja ni u kom smislu nije strašna. Ono što imam da kažem o ovoj temi nije novina, niti sam ja to izmislio.

 

Pre svega, umreti sa praktične tačke gledišta znači odustati od samosvesti i zaboraviti na sebe. To je nešto što se mnogi ljudi plaše da učine. Ipak, svako od nas, svake večeri, odlazi na spavanje, potpuno se gubeći u snu, i to bez ikakavog straha. Zašto? Zato što smo sigurni – u velikoj meri neopravdano – da ćemo se probuditi sledećeg jutra. Verujemo da će nam sledeće jutro osvanuti, i da je san za nas samo privremeno iskustvo. Zar ne možemo da se prema ovome odnosimo kao prema paraboli o toku smrti, kojom mi umiremo i budimo se u večnosti? Jer, u stvarnosti, postoji veliki rizik od odlaska na spavanje. Nema opasnijeg mesta od kreveta, kako je rečeno u priči o mornaru i seljaninu, koji su razgovarali o opasnostima njihovih uslova života. Seljak je insistirao da on nikada ne bi rizikovao svoj život na moru: -“To je veoma opasno.” Kada ga je mornar upitao zašto on tako razmišlja, seljak je odgovorio: -”Gde ti je otac umro?” -”Na moru.” -“A deda?”-”Takođe na moru.” -“I ti i dalje ne možeš da vidiš koliko je opasno izlaziti na more?” A mornar mu je uzvratio na pitanja: -”A gde je tvoj otac umro? -”On je umro u svom krevetu.” -“A njegov otac?”-”Takođe u svom krevetu.”-“I ti se usuđujuš svake večeri da legneš u krevet?”

 

 U tom smislu i mi se suočavamo sa smrću svake noći. A kad ova vrsta privremene smrti ne dođe tako lako, mi uzimamao pilule za spavanje. Zar nije čudno što smo uspeli da izvučemo zaključke iz najjednostavnijih stvari u životu?

 

Postoji još jedan primer u kojem je doživljaj smrti nama svima poznat.  Romano Gvardini istakao je u svojoj knjizi “Poslednje stvari”da ima nekoliko načina umiranja tokom života. Kada prelazimo iz uzrasta odojčeta u detinjstvo, iz poznog detinjstva u adolescenciju, iz zrelosti u starost, mi prelazimo iz jednog starosnog doba u drugo. Ali, da bi odrasli, niz stvari  koje su ranije bile deo nas mora da 'umre' u nama: jer ako mladić ili odrastao čovek zadrži neke karakteristike deteta, postaje detinjast, infantilan. U cilju sticanja zrelosti u sledećoj dobi, moramo da prihvatimo da nešto u nama umre. A ovo umiranje može biti bolan i težak proces,  isto toliko težak kao umiranje tela. Mnogim roditeljima ovo je poznato. Oni bi želeli da njihovo dete ostane što duže dete i mogu postati duboko uznemireni, kada vide kako njihov dečak odrasta u mladića. Proces umiranja, da bismo živeli, se u nama stalno odigrava; moramo da postanemo svesni toga i aktivnije moramo da učestvujemo u tome. Onda ćemo se manje plašiti smrti kao neopozivog gubitka. Radije, naučićemo da smrt doživljavamo kao neizbežan deo procesa, kojim uzrastamo u zreliji i kompletniji život.

 

Mitropolit surožski Antonije (Blum)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Na putu u život večni

 

1.jpg

Svaki čovek se ranije ili kasnije susreće sa smrću: rodjaka ili
prijatelja. I po pravilu ta vest predstavlja za njega veliki potres. Ali
posebno je teško čoveku koji se sam našao pred licem smrti. Zebnja,
strah a povremeno očajanje postaju njegovi stalni saputnici. Kako se
pripremiti za prelazak u drugi svet i ne klonuti duhom?

 

Danas ćemo početi sa pričom o tome kako hrišćanin treba da se odnosi prema smrti, kako da pripremi bolesnika za prelazak u drugi svet, kako sam da podnese gubitak bližnjeg, i vodi ga u život večni po tradicijama i Ustavu Pravoslavne Crkve i na kraju kako se pravilno moliti za upokojene, izbegavajući po dušu štetne narodne sujeverice. U ovom članku ćemo se zaustaviti na tome šta je smrt u hrišćanskom shvatanju.
Nema čoveka koga će smrt zaobići (1)

Zakon smrti je opšti za celo čovečanstvo. Smrt je neizbežna svima i svakome. Reč Božija svedoči o sveopštosti smrtnog zakona: Koji je čovek živeo a da smrti nije video? (Ps. 88, 49). “Od Adama svi umiru” (1 Kor. 15, 22).

Smrt čoveka nastupa onda kada je dostigao životni vek koji mu je odredio pravedni Božiji Sud za činjenje dela koja su mu prednaznačena: vreme u kome je uzeto u obzir sve što je čoveku na korist: shodno tome, smrt je čoveku na korist. I nama je zapovedjeno da za sve blagodarimo Promislitelja Boga; slava Tebi Bože Koji sve radiš na našu korist … neka je Ime Tvoje Gospode blagosloveno od sada i do veka.

Duši je od Boga odredjeno da prodje tri stanja, koja čine njen večni život: u majčinoj utrobi, na zemlji i posle smrti. Zbog čega se posle toga plašiti kad je u svemu volja Božija a mi smo Gospodnji? Mi se nismo pripremali za prvo rodjenje na zemlji i ne sećamo se ničega o našem prvom stanju; pripremaćemo se sada za drugo rodjenje, za večni život. Imamo rukovodstvo kako da se spremamo, i znamo već šta će biti posle smrti.

Evo šta piše sveti Jovan Zlatousti o smrti: “Užasna je smrt i strašna za one koji ne znaju uzvišenu mudrost, za one koji ne znaju za život posle smrti, koji smatraju smrt uništenjem života; razume se za takve je smrt strašna, i već sam njen naziv je za njih ubistven. Mi blagodaću Božijom neznana i tajna premudrosti, Njega ugledavši i smrt smatrajući preseljenjem, ne treba da se bojimo, već da se radujemo jer ostavljamo ovaj prolazni život i prelazimo u drugi, večni i neuporedivo bolji” (2).
Zbog toga verujućeg čoveka ne uznemirava sama činjenica smrti, već to moralno stanje u kome ga je smrt zatekla.
Kada je nevolja stigla u našu kuću (3)

Nema te kuće koju smrt nikada nije posetila, a sa njom i tuga. Medjutim u tom slučaju se razlikuju tuge vernika i ateiste …
Ali je nemoguće uopšte ne tugovati. Često čujemo reči: “Nema nezamenljivih ljudi”. I tek kad umre neko ko nam je bio drag shvatamo kakva je to laž: mesto pored nas – to mesto koje je zauzimao čovek koji je otišao u drugi svet – ostaje prazno. I njega već niko neće zameniti jer je pripadalo samo njemu.
I druga stvar nam takodje ne daje mira a da ne tugujemo: i verujući u Boga i u večni zagrobni život ne znamo kakav udeo je dobio naš voljeni čovek – jer niko nije čist od greha pa makar proživeo na zemlji samo jedan dan.

Ali naše suze i muke umrlima ne donose nikakvu radost, baš obrnuto. Jedino što im je potrebno je molitva za njih. Molitva u najširem smislu te reči: i pominjanje na Proskomidiji, i parastos, i čitanje Psaltira i tih zaupokojenih molitvi, koje postoje u crkvenoj praksi. Možemo pored toga da se molimo i svojim rečima: svaki put kada se setimo našeg upokojenog i u srcu se javi tuga za njega možemo da se pomolimo da mu Gospod oprosti grehe i udostoji Svog Nebeskog Carstva. Možemo da činimo i milostinju u znak sećanja na njih.

Ali osnova molitve za upokojene i najbolja žrtva za njih je naš sopstveni život – život saglasan sa Jevandjeljem, život u Crkvi usmeren ka večnom cilju – spasenju. Živeći tako, osetićemo u svom srcu mir sa Bogom i ljudima, i ono će nas uveravati u to da nas Gospod čuje kada Ga prizivamo.
I često se dešava da tragična smrt bliskog čoveka predstavlja za njegove rodjake i poznanike prekretnicu i u njihovom odnosu prema Bogu i Crkvi, i od nje često počinje taj proces koji se danas zove ocrkovljenje. Postaje jasno da je Crkva jedini izvor utehe i nade, mira za namučenu dušu. I želimo da budemo bliže njoj, da živimo u njoj, njenim životom. I po meri toga kako se sve dublje hrišćanin pogružava u crkveni život, za njega postaje očiglednije da i on i onaj koga njegova duša oplakuje su u jednoj Crkvi privremeno razdvojeni, kao što je privremen i naš sopstveni život.

Dešava se da čovek ne može da poveruje u smrt svog bližnjeg jer je on zaista živ samo što smo on i mi dva različita bića. Mi ćemo se svi u stvari sresti u budućnosti a pre svega na Strašnom Sudu na koji ćemo bez sumnje stati svi do jednog. Ali naravno to ne treba da bude glavni cilj. Za nas je najvažniji susret sa Samim Bogom i to da uvek budemo sa Njim. I On Jedini zna kako da nas uteši i umiri. Mi treba da proživimo ovaj ovozemaljski život sa svim onim što nam u njemu Gospod pošalje, jer On Sam upravlja naš životni put.

Smrt – je velika tajna

Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je u svojoj “Besedi o smrti” pisao: “Smrt je velika tajna. Ona je radjanje čoveka iz ovozemaljskog privremenog života za večni. U toku smrtnog časa skidamo sa sebe naš grubi omotač – telo i duševnim bićem, prefinjenim, etarskim prelazimo u drugi svet, u obitelj bića, srodnih duši … Šta se desilo i šta se dešava sa dušom koja je napustila telo? To nam ostaje nepoznato sa našom svešću.

Smrt je – skrivena tajna! Ljudi su pre ozarenja svetlošću hrišćanstva o besmrtnosti duše imali najgrublje i najlažnije predstave: najveći paganski mudraci su samo nagadjali o njoj. Medjutim srce palog čoveka je koliko god bilo mračno i tupo, neprekidno osećalo da tako kažemo svoju večnost. Sva idolopoklonička verovanja služe kao dokaz tome: sva ona obećavaju čoveku zagrobni život – život ili srećan ili nesrećan, saglasno zemaljskim zaslugama.

Mi, kratkotrajni gosti na zemlji treba da spoznamo naš udeo u večnosti. Ako su za vreme ovdašnjeg kratkotrajnog stranstvovanja naše brige usredsredjene na to da odstranimo sve tužno i okružimo se samo prijatnostima, onda treba da se još više zabrinemo za naš udeo u večnosti. Šta se s nama dešava smrću? Šta predstoji duši van materijalne oblasti? Zar tamo nema udela za dobro i zlo, koje je čovek proizvoljno i slobodno učinio na zemlji? Zar nema tog udela tada kada zlo na zemlji u najvećoj meri vlada, a dobro je gonjeno i strada? Neophodno je da otkrijemo tajnu smrti i vidimo telesnim očima nevidljivu zagrobnu čovekovu budućnost.
Reč Božija nam objašnjava tajnu smrti, a posredstvom Svetog Duha postaje čak dostupna i otkrivena za čula, očišćena blagodaću: “Sveti Duh, rekao je apostol Pavle, ispituje dubine Božije, a ne samo ljudske (pogl. 1 Kor. 2, 10).

Smrt je razdvajanje duše od tela sjedinjenih i razdvojenih Božijom Voljom. Smrt je razdvajanje duše od tela kao posledica našeg pada od koga je telo prestalo da bude netruležno, kako ga je Tvorac prvobitno stvorio. Smrt je kazna besmrtnog čoveka za neposlušanje Bogu!” (4).
Mnoga mesta Svetog Pisma govore o večnom životu i Carstvu Nebeskom, otkrivajući nam njihove tajne i pokazujući da je istinita vera u Boga potpuno nemoguća bez vere u budući život, u Hristovo Vaskrsenje i nastupajuće Sveopšte Vaskrsenje. “Ako Hristos nije vaskrsao uzalud je vaša vera: vi ste još u gresima vašim” (1 Kor. 15, 17), - piše apostol Pavle.

Sveto Jevandjelje nam najpotpunije govori o večnom životu: “Jer je Bog tako zavoleo svet da je dao Sina Svoga Jedinorodnoga da svaki koji veruje u Njega ne pogine, već ima život večni” (Jn. 3, 16)…Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u Mene ima život večni (Jn. 6, 47).

Čovekova duša je tako formirana da razmišljajući o smislu života upada u ćorsokak ukoliko misli da se život završava grobnom pločom.
Smrti nema! Posle groba nas čeka besmrtnost. Ali kako postati svestan toga, kako se uveriti u večni život živeći ovde na zemlji?

“…Izmedju tela i duha postoji neprekidna veza i medjusobni odnos, - piše sveti lekar-hirurg, arhiepiskop Luka (Vojno-Jasenecki). – Sve što se dešava u čovekovoj duši tokom njegovog života ima značenje i neophodno je samo zato da čitav život našeg tela i duše, sve misli, osećanja, voljni akti …na najtešnji način budu povezani sa životom duha. Svi akti duše i tela se obrazuju i čuvaju u duhu

Ali, po jasnom svedočenju Otkrovenja, i naša tela će vaskrsnuti za život večni i biće prisajedinjena blaženstvu pravednih ili beskrajnim mukama grešnika.
U tome je takodje kamen spoticanja za neverujuće i duboka tajna za verujuće …

Ali ako je za života tela duh bio na najtešnji mogući način povezan sa njim, sa svim organima i tkivima, prožimajući sve nejgove molekule i atome, zbog čega bi onda iščeznula ta veza posle smrti tela? Zbog čega je nezamislivo da se ta veza zauvek sačuvala posle smrti, i da će se u trenutku sveopšteg Vaskrsenja na glas arhagelske trube obnoviti veza besmrtnog duha sa svim fizičkim i hemijskim elementima istrulelog tela i ponovo projaviti vlast duha koja stvara formu? Ništa ne nestaje samo menja vid” (5).

Članak pripremila Marina Novakova prema knjizi: Sa Svetima upokoj: O crkvenom pominjanju umrlih: Zbornik sast. monahinja Julijana (Samsonova). Saratov: izdato u Saratovskoj eparhiji, 2007.

 

NA PUTU U ZIVOT VECNI

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 10 months later...

Можемо сумњати у било шта: да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут всеја земљи“ („пут све земље“).
Међутим, премда то знамо, кад губимо блиске људе свеједно осећамо тугу. И то је по људској природи разумљиво и објашњиво. Јер чак и кад се једноставно растајемо од вољених на неко време ми тугујемо, жалостимо се, лијемо сузе, а тим пре кад нам предстоји последњи растанак у земаљском животу. Сам Господ Исус Христос Се дошавши у кућу Свог умрлог друга Лазара ражалостио у духу и заплакао је, толико га је волео. Међутим, верујући људи имају велику утеху која им помаже да преживе смрт блиских људи – молитву за своје покојнике. И ова молитва као нит спаја нас и свет људи који су већ отишли.

Свако ко изгуби блиског човека поставља себи питање: „Шта још могу да учиним за свог вољеног?“ И заиста, кад се наши ближњи разболе ми им хитамо у помоћ, идемо у болницу, купујемо намирнице и лекове; ако су у некој другој невољи, такође им помажемо чиме можемо. И у овом саосећању се огледа наша љубав, наше саучествовање с њима.

Међутим, преминулом човеку наша брига није потребна ништа мање, ако не и више.

Човек не нестаје као личност са смрћу мозга и заустављањем срца. Осим тела (пролазне опне) он има вечну, бесмртну душу: „Бог није Бог мртвих, већ живих“ (Мт. 22, 32). И управо душа чини човекову суштину. И ми не волимо (ако заиста волимо) блиског човека због лепоте тела и физичке снаге, већ због особина душе. Памет, доброта, карактер, љубав – све су то особине душе нашег ближњег, оно што чини његов лик. Тело је човекова одећа, оно стари, болује, мења се, дешавају му се неповратни процеси. Понекад гледајући остатке који леже у ковчегу не можемо у њима чак ни да препознамо познати лик, покојник се толико мења. А душа нема година, она је бесмртна. Није случајно што се за некога каже: „Он је млад душом,“ – а човек је већ одавно превалио шездесету.

Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?

Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.

У свом земаљском животу треба да се молимо, да се кајемо због грехова, да приступамо тајнама Цркве, и он нам је дат као припрема за вечни, а кад човек умре, закључак о његовом животу је већ дат, он не може да га промени набоље. Преминули може да рачуна само на молитве Цркве и оних који су га познавали и волели за живота. И по молитвама рођака и пријатеља Господ може да промени удео преминулог. Сведочанство за ово јесу безбројни случајеви из црквеног Предања и житија светаца. У древном житију светитеља Григорија Двојеслова описан је задивљујући случај. Светитељ је имао смелост да се моли за упокојење окрутног прогонитеља хришћанства – императора Трајана. Међутим, Трајан није само покренуо прогоне хришћана (јер није знао шта чини), он је био праведан и милосрдан владар, веома се бринуо о својим сиромашним поданицима. Светитељ Григорије је сазнао да је император заштитио удовицу у невољи и узео је на себе подвиг да се моли за њега. Бог му је открио да је његова молитва примљена. Овај пример (и многи други) представља велику утеху и окриљује нас у нашим молитвама за преминуле. Чак и ако је преминули био далек од Цркве, он може да добије олакшање свог удела по усрдној молитви блиских са сузама.

Постоји један веома важан моменат: ако човек који нас је напустио није живео црквеним животом или знамо да је његов живот био далек од заповести Божјих, родбина која га воли треба посебно пажљиво да се односи према својој сопственој души. Сви смо међусобно повезани с рођенима и ближњима као делови јединственог организма: „Ако пати један уд, с њим пате сви удови“ (1 Кор. 12, 26). Ако је неки орган неактиван код човека с изоштравају друга чула, други органи узимају на себе додатно оптерећење, његове функције. И ако наш ближњи није стигао да учини нешто у духовном животу ми то треба да надоместимо уместо њега. Тиме ћемо спасавати и своју душу и донећемо велику корист његовој души. Има једна ратна песма о пилоту који је погинуо, чији друг каже да на земљи живи „за себе и за оног момка“. И наш живот за друге, у сећање на некога, може да се огледа у нашој усрдној молитви, у стицању хришћанских врлина, у обилатој милостињи за помен преминулог.

Врло често се дешава и то да људи који су врло ретко долазили у храм, који су живели безбрижним, световним животом, кад изгубе блиског човека, долазе у Цркву и постају истински православни хришћани. Њихов живот се потпуно мења, они кроз тугу долазе Богу. И наравно, целог живота се касније моле за своје преминуле рођаке. Неистраживи су путеви Господњи.

Верујући људи и људи далеки од Цркве потпуно другачије доживљавају губитак ближњих. Понекад човек има прилике да присуствује даћи за нецрквене људе и да види како је то тежак призор. Једном сам учествовао у опелу познатог лекара-неурохирурга и веома доброг човека. Господ га је узео док још није био у позним годинама, после изненадне болести која је брзо напредовала, на врхунцу његовог лекарског рада. И кад су почели посмртни говори његових колега могло се видети у какво растројство и парализу тајна смрти доводи нецрквене људи. Скоро сви су сматрали да су дужни да своју беседу почну отприлике овако: „Каква страшна неправда... Како нас је рано и изненада напустио покојник... Како много је још могао да учини,“ итд. Јасна је ствар да такви говори не могу донети утеху родбини и ближњима покојника, пре ће бити обрнуто, још више ће продубити њихову тугу. Чак и ако човек ни у шта не верује, може да упути једноставно добре, топле речи свом другу и колеги. Зашто се то дешава? Зашто су људи пред лицем смрти у таквој пометњи и избегавају чак и помен, чак и мисао на њу у свакодневном животу? Због страха и неизвесности. Смрт их плаши, не знају шта их очекује. Има ли тамо живота? Или живимо само овде, у материјалном свету? Како се спремати за смрт и односити према њој – за неверујуће је тајна запечаћена са седам печата. Чак и обична жеља у званичним говорима: „Нека му је лака црна земља,“ – крије у себи неизречено питање: зар је то све: тело у земљу и ништа више?

Због смрти блиских људи далеки од вере често падају у очај, чамотињу, црну тугу. Готово је, живот је завршен ако мог вољеног човека више нема, ако је престао да постоји мој живот више нема смисла. Не може се рећи да верујући не тугују због смрти блиских људи, али се према смрти односе потпуно другачије. Хришћанска туга је светла, ми знамо да човек живи вечно, да је смрт само растанак, да се његов живот наставља, али је другачији. Знамо да смо с преминулим повезани везама молитве и љубави. Не можемо да кажемо: „Био је човек и нема човека.“ Ако смо ближњег волели за живота, и после смрти настављамо да га волимо. „Љубав никад не престаје,“ – каже апостол Павле (1 Кор. 13, 8). Кад сам губио блиске људе увек сам имао осећај растанка, а не краја. Као да су отпутовали некуда веома далеко, али не заувек, не за свагда.

Прекомерна туга је недопустива још и због тога што не само да упропаштава нашу сопствену душу (чамотиња је један од осам смртних грехова), него нам не даје да се молимо за покојнике. У души човека којег је обузела чамотиња ствара се празнина, вакуум, он уопште ништа не може да ради, а још мање да се моли. А нашем ближњем је толико потребна наша помоћ! И чамотињом, депресијом и тугом ми не само да му нећемо помоћи, већ ћемо му можда донети патњу. Ради ближњих треба да се саберемо, колико је могуће смиримо и да све своје снаге уткамо у молитву. Посебно до 40. дана преминулом човеку су потребне усрдне молитве.

Људска душа напуштајући тело осећа немир и страх: навикла је да обитава у свом дому дуго година, не зна шта је чека, куда ће јој Господ одредити да иде. После смрти човек одговара за цео свој живот и овде се одређује његова даља судбина. И врло је важно подржати душу блиског човека помињањем на Светој литургији, читањем Псалтира и келејним правилом.

Врло често рођаци покојника мисле да ће ако не покажу околини своју тугу сви помислити да нису волели покојника и понекад се може видети просто срцепарајући призор са хистеријом, кукњавом и завијањем због покојника. Ово се обично практикује у селима где се још увек сачувала традиција нарикача. Људи се сами доводе до потпуне суманутости. Каква молитва је ту могућа?! Истинска несрећа и туга по правилу се одвијају тихо и скоро неприметно за друге. Дешава се да људи који посебно тугују и ридају за покојником у ствари више сами себе жале: како су сад сироти, несрећни и усамљени.

Све ове традиције наследили смо од паганских обреда и наравно, оне су неспојиве с Православљем.

А ми, православни хришћани, треба да растворимо своју тугу с хришћанском надом, да ако се сами будемо спасавали и својом молитвом спасавали наше ближње, смемо да верујемо да нам предстоји сусрет с њима тамо, у другом животу. А ако они доспеју у Царство Небеско, сигурно ће се тамо молити за нас.

Свештеник Павле Гумеров

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...

Смрт је одвратна појава, јер раздваја оне који се воле.

Смрт је спасоносна појава, јер избавља човјека од мука које га сналазе у животу, нпр. муке болести.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Смрт је не проверена гласина, скок у непознато. Дат нам је Христос његова љубав, која говори да ће све бити уреду. Смрт није ни дар ни казна. То је по мени процес.Пример. Као кад завршиш основну школу да мораш да одрадиш пријемни за средњу. Свако ко хоће да се школује мора да проће пријемни. Сад од твог знања и искуства, зависиће како ћеш да га урадиш и да ли ћеш да упишеш школу коју си хтео или ћеш јер ниси довољно учио отићи ко зна где. Плашимо се смрти јер немамо довољно вере. А смрт је трен, која нас ослобаћа времена и одводи у живот вечни.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...
 
Nakon smrti, duša je živa i još svesnija nego pre smrti. Sveti Amvrosije Milanski uči: "Pošto duša ostaje živa i posle smrti, i dobro ostaje živo i ne gubi se sa smrću, nego se još uvećava. Dušu ne zadržava nikakva prepreka koju postavlja smrt, nego je čini još delatnijom, jer dejstvuje u "domaćem" ambijentu, bez ikakve veze sa telom koje je za nju teret pre nego li neka korist". (Sveti Amvrosije Milanski, "Smrt kao dobro").
 
 
Признања налик на следећа могу се чути од људи који немају искуства и који не знају суштину ствари: "Како је лепо умро Иван Иванович, сасвим неочекивано! Замислите: седео је за столом и јео главно јело. Одједном је штуцнуо - и душу испустио. Уопште се није мучио. Да свако пожели такву смрт!" Ни вама, пријатељи, ни себи тако нешто не бих пожелео! Без припреме, без покајања отићи на Суд Божији! Исто као у јеванђелској причи о богаташу који је, кад је видео богат род на свом пољу, био у недоумици где да скупи све плодове. "И рече: Ово ћу учинити: развалићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја. И казаћу души својој: душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом." Страшна је смрт без припреме, која дође у неочекиваном часу. Ето зашто се Мајка Црква на сваком богослужењу моли да свим својим чедима буду даровани "хришћанска смрт, безболна, часна и мирна и добар одговор на Судилишту Христовом". Свети оци заједно с пророком Давидом уче нас да се у току живота молимо овим речима: "Реци ми, Господе, за смрт моју и број мојих дана, колико их је, да бих знао колики ми је век". А наш век је поприште покајања, једино што нас ставља пред лице Божије. Неки болесници, осећајући тежину предсмртног крста, помишљају на самоубиство - као на разрешење ситуације: "И ближње ћу ослободити мука и сам ћу се спасити". Такве црне и лажне мисли може да сугерише само човекоубица - ђаво: он добро зна да су самоубице као самовољници и отпадници лишени милости Божије попут разбојника хулитеља распетог лево од Крста Христовог. На "просвећеном Западу" све више и више се шири метод такозване еутаназије. Том псеудонаучном речју именује се озакоњено самоубиство, када на молбу болесника специјални апарат убризга у њега отров и он умре. Ето шта може да смисли разум заслепљен безверјем! Сопственим рукама - у пакао! Какво хуљење на Христа који је победио смрт, хуљење на његову спасоносну благодат! Не, наш пут је другачији. То је пут молитве, трпљења, пут благодарења Богу који долази у помоћ истинским слугама својим у последњи час, према слову Јеванђеља: "Ко има заповести Моје и придржава их се, тај Ме воли; а ко воли Мене, тога ће заволети Отац Мој и Ја ћу га заволети и јавићу му се". "Ко слуша реч Моју и ко верује у Онога који Ме је послао, има живот вечни и не иде на суд, већ је прешао из смрти у живот!" Упути ме, Господе, путем Твојим и поћи ћу у истини Твојој (Пс. 85,11) Nazad na vrh Mark Solved Uzvrati odgovor Višestruki citat Obriši Hide Uredi Izvesti Promote to Article ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID I IOS МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ ПОТПУНО БЕСПЛАТНО! #350 [Упокојење ?Link ka odgovoru #350] JESSY Odgovor April 18 2014 - 15:48 (IP: 93.87.129.74) удата МОДЕРАТОР ЖРУ 20798 Poruke: Status upozorenja Као закључак испричаћу вам како душа православног хришћанина одлази Богу и каква искушења она мора да поднесе на том последњем испиту. Нико никада неће моћи да објасни како је душа сједињена с телом - то је тајна премудрости Божије. Али тек долази време да се наше тело распадне и претвори у прах - до времена свеопштег Васкрсења на Страшном Суду Божијем. Долази тренутак када душа осећа да је Сам Господ призива к Себи. Језик постаје нем, удови се хладе, поглед се гаси. Колико је значајно да се у тим тренуцима укућани не узнемире, него да се моле за олакшање предсмртне туге и за безболни одлазак душе страдалника! Окупљенима око самртног одра чини се као да је живот у блиском човеку замро, а у ствари бесмртна душа и мисли, и види, и чује, и свесна је себе! Само више не може да користи своје уобичајено оружје - тело које је напушта до свог васкрснућа. Ако је болесника свештеник благовремено исповедио и причестио Светим Тајнама, онда му Господ чудесно ублажава предсмртне патње и благодаћу обасјана хришћанска душа кротко се растаје с телом. За такву смрт кажу: лака, благодатна смрт. Духовно стање човека обично се на неки начин одражава на телесним цртама лица. Ја сам као свештеник имао прилике да видим таква светла и дивна лица тек преминулих православних хришћана. Та лица су одисала неземаљском лепотом и радошћу и моје срце су у исто време испуњавале туга и тиха и благодатна утеха. А сад ћу набројати, макар укратко, најважнија духовна искушења везана за смрт. Мислим да никоме од добронамерних читалаца неће бити на одмет да то сазна. Они који умиру најчешће бивају искушавани духом потиштености и очајања због свести о тежини и мноштву сопствених грехова. Ђаво, пали анђео, посебно се труди да у уму хришћанина умањи безграничну милост Господа према Његовим ученицима који се кају. Не дозволимо да нас тај лажни дух покори. "Господе, немоћан сам и слаб. Али увек сам се кајао за грехе своје и колико сам могао трудио сам се да се поправим. Твојом милошћу и благодаћу моји греси су опроштени у светој тајни Исповести. Чврсто верујем да ћеш ме Ти, Створитељу мој, очистити, помиловати и спасити!" Тако ћемо мислити, тако ћемо веровати и тако ћемо се молити - и искушење ће нас напустити... Неки се предају духу таштине. Уместо да се кају, у себи и наглас набрајају своја добра дела и на то обраћају пажњу рођацима. Неразборито је и чак опасно на земљи чинити добра дела да би их људи видели. Страст таштине, као змија отровница, својим отровом трује намере човекоугодника. Колико ће бити његово чуђење и колики ће бити његов ужас на Страшном Суду када се открије да су сва дела милости уништена пакленим огњем због духа таштине и охолости којима су била прожета. Сачувај нас Господе од погубног самозаваравања! Јер нико од нас не оправдава се пред Тобом делима - већ једино вером и благодаћу која је дар за веру! Добрих пак дела ми немамо. А што је било - то је Твој дар, Господе! Најзад - нас може да задеси искушење од самог духа злобе коме понекад бива дозвољено да се појављује у нестварном обличју небеског житеља или у сопственом ужасном лику. Ни у ком случају не треба да испољавамо било какво интересовање за сличне приказе, ни да ступамо у разговор с њима ако не желимо да нас обмане сатана. Напротив, треба да се оборених очију смирено и спокојно молимо, призивајући у помоћ Христа Спаситеља, Пречисту Богородицу, Анђела Чувара и свете угоднике Божије, све док напаст не ишчезне. Господ је веран и неће дозволити непријатељу нашег спасења да нас опчини ако покажемо неопходну веру, одважност и разборитост! Наш последњи уздах, испуњен љубављу и надом у Господа, нек буде праћен речима које је Благи Учитељ упутио с Крста свим ученицима: "Оче, у руке Твоје предајем дух Мој! Амин".

 

Ромејац, on 20 May 2013 - 23:20, said: Хоће ли бити снимка за нас који нисмо у могућности да гледамо пренос предавања? свештеник Александар, on 20 May 2013 - 23:35, said: Да будем искрен мало ми је чудан наслов.Ценим мати Макарију,али сами наслов отвара низ питања.Нећу унапред ,наравно ,треба чути предавање па изрећи суд.Одмах ми се међутим рађа асоцијација да треба да желимо смрт итд.То отвара следеће .На пр.није потребно да се боримо за умируће пацијенте,за тешко болесну децу,не треба да афирмишемо овде и сада борбу за продужење живота у телу,еутаназија и сл.Да ли да пустимо вољене да нам умру или...?Рецимо мала Тијана или отац Владимир?Знам да звучи банално,али да размислимо.Понављам, ово су тек почетне асоцијације поводом наслова,постоје и друге. DYNABLASTER, on 21 May 2013 - 00:01, said: Ni na kraj pameti mi nisu takve asocijacije... Mesicki, on 22 May 2013 - 19:49, said: Па по мом мишљењу, овде се уопште не прича о томе, наравно о томе не треба ни помислити. Ми увек треба да се боримо за ближње да што дуже живе, да би могли да се што више посвете вери, и да имају што праведнији живот. И мислим да кад праведан умре не треба пуно туговати, јер њега већа плата очекује на небу него овде. Ми кад би тако радили, пуштали људе да умру па ми не би били људи jelena_pg, on 23 May 2013 - 19:18, said: Мати Макарија: „Смрт - путоказ у вјечни живот“ http://www.svetigora.com/node/12278
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Skoro sam pročitao na jednoj od objavljenih tema da se duhovna smrt pominje u Novom Zavetu, kada jedan od učenika pita Hrista da mu dozvoli da prvo sahrani svoga oca, a potom da krene za njim, a Hristos mu odgovara: "Pustite mrtva neka sahranjuju svoje mrtve." Predpostavljam da se ovde mislilo na duhovne mrtvace, kada je čovek unutra mrtav, prosto kada nema više ljubavi ni tendencije ka nebeskom. A verujem isto tako da čovek i duhovno može vaskrsnuti, njegova duša se može obnoviti verum u Gospoda Isusa Hrista. Naravno, moje mišljenje :)

Medeski, on 21 Jul 2013 - 01:33, said: Ja sam razumeo da je ad ustvari stanje smrti duše. Duša je energija koja ne može biti uništena. I raj i pakao se ipak nekako žive, dakle apsolutno u oba slučaja se govori o egzistenciji...grešim li? Otuda smrt nikako ne mogu više shvatati ka ne-postojanje. Гром, on 21 Jul 2013 - 09:16, said: Невоља је што ми смрт доживљавамо као крај живота, па кад говоримо о смрти душе ми мислимо да тада душа престаје да постоји. У духовном свету душа постоји у вечности, вечна је, а смрт је када до ње не допире светлост љубави, када се не напаја са извора живота, извора љубави и вере. Када је човек у тамници онда он не живи живот, тако и кад се нађемо у тами живота ми не живимо живот већ живимо смрт. У Светом писму се говори да човек може изгубити душу. Као кад се за човека чије је дете кренуло странпутицом каже да је изгубио дете, тако се и за човека, чија душа се налази у тами, каже да је изгубио душу. Његова душа више није прикопчана на извор живота, на духовно сунце, већ живи у тами. За душу која је толико зашла у таму да се више не може вратити на светлост се каже да је мртва, иако душа не може престати да постоји. Volim_Sina_Bozjeg, on 21 Jul 2013 - 09:49, said: Smrt je postojanje sopstvene grehovnosti i odbijanje Savrsenog tvorca koji je stvorio besmrtnu dushu svima nama. Bog jeste Stvoritelj ali odbijanje stvaramo mi uz dopustenje slobodne volje. Mi smo stvorili smrt jer smrti u Bogu nema.

''Označavajući smrt duše, sveti Jovan Bogoslov je rekao: Ima grijeh na smrt; a ima grijeh ne na smrt.[3] On je smrtnim grehom nazvao onaj greh koji usmrćujući dušu potpuno odvaja čoveka od Božanstvene blagodati i čini ga žrtvom ada, ukoliko se ne isceli delotvornim i snažnim pokajanjem, koje je u stanju da uspostavi narušeno jedinstvo čoveka sa Bogom. Takvim pokajanjem je sveti Apostol Petar iscelio svoj smrtni greh - odricanje od Hrista, a sveti prorok David svoja dva smrtna greha: preljubočinstvo i ubistvo. Pokajanje za smrtni greh smatra se delotvornim kada čovek, pokajavši se za greh i ispovedivši ga, odstupi od njega.[4] Takvim su pokajanjem bludnici, preljubočinci, carinici, razbojnici dostigli Nebesko carstvo; na takvo pokajanje - na vaskrsenje iz duševne smrti priziva Apostol Pavle: Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos.[5] A ko sluša taj glas, tu duhovnu trubu koja zove na vaskrsenje duše, na vaskrsenje važnije za spasenje, negoli ono koje oživljava telo, a ne oživljava dušu umrtvljenu grehom? Svi mi živimo u mrtvilu, udovoljavajući našim grehovnim željama, koje ne samo što vojuju na dušu, no, budući zadovoljene, i usmrćuju je. Ukazujući na smrt duše, na suštinsku smrt, Spasitelj sveta je nazvao mrtvacima sve ljude koji su živeli u vreme Njegovog boravka na zemlji, a nisu obratili pažnju na Njegovo svesveto učenje, neophodno za spasenje, jedino potrebno za istinski čovečiji život: neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace[6], rekao je On svome pratiocu koji je tražio odobrenje da se na vreme odvoji od Gospoda i od Njegovog svetog učenja, kako bi sahranio svoga roditelja. Mrtvima je nazvao Gospod one koji, iako živi telom, behu u stvari mrtvi, budući umrli dušom.[7] Od svih mrtvaca oni koji ostaju udaljeni od Hrista tokom sveg zemaljskog života i u takvom stanju odlaze u večnost - neće poznati vaskrsenja, uključujući čitavo vremensko razdoblje koje je dano radi tog vaskrsenja i koje je sadržano između dva dolaska Hristova, prvog - koje se ispunilo, i drugog - koje treba da se ispuni. A ostali mrtvaci ne oživješe, kaže o njima tajnovidac, sveti Jovan Bogoslov, dok se ne svrši hiljada godina.[8]

МИ И ДУШЕ УПОКОЈЕНИХ A+ A- pe5b.jpg Хришћани имају веома озбиљну везу са својим умрлим. Ми често причамо са њима и стално их помињемо Богу. Да будемо прецизнији, за нас они који су напустили своје тијело нису мртви, већ живи (метафорички ми за њих кажемо да су "уснули" и на овај начин се односимо према њима као према живима који су напросто отишли и населили неко друго мјесто). Мјесто гдје је њихово тијело сахрањено назива се почивалиште (од грчке ријечи "&каппа;&омицрон;&иота;&му;&ета;&тау;ή&рхо;&иота;&омицрон;" = мјесто за спавање, почивање). Напротив, ми сматрамо да су мртви они људи који су из свог срца одстранили Бога, Његову љубав и Његову милост, без обзира да ли они живе међу нама или су се преселили на мјесто гдје бораве душе. Ово је права смрт, избацивање Бога из нашег срца, јер ако Му дозволимо да уђе у наше срце ми смо потпуно живи, без обзира да ли смо у овом или у свијету душа. Када кажемо да Бог улази у наше срце, ми не мислимо да Он преузима контролу над нама укидајући нашу душу и одузимајући нам слободу (Бог то никад не ради, само духови који су застранили то раде). То значи да се Божија милост усељава у нас (Његова животворна, нестворена, вјечна и блистава енергија) и преображава нас приближивши нас Њему. Ово преображење је уско повезано са светим тајнама хришћанске Цркве, као што ћемо ускоро видјети. Ако Бог да, сада ћемо видјети шта знамо о мртвима или упокојенима.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Исус и смрт Када је Исус умро на крсту, Његова људска душа се преселила у мјесто мртвих ("Хад" на грчком језику), гдје је разговарала са мртвима као што је то радила са живима (неко ће можда пожељети да погледа православну икону "Силазак у Ад", као и свједочење великог и светог апостола Петра, Исусовог ученика, у његовој првој посланици у Светом Писму, поглавље 3, стих 19-20). Он је затим узео душе умрлих из Ада пренијевши их на мјесто гдје сада душе иду, мјесто звано "небо". Тамо душе оних који су умрли прије Христа заједно са душама оних људи који су умрли након Христа чекају васкрсење, како би живјели у Божијем царству повративши своја тијела, али овај пут као бесмртна и свјетлосна тијела. Људи који су живјели у овом свијету приближивши се Богу својим чистим срцем, предукусили су на небу - почивалишту душа - неописиву радост насталу из односа са Христом виђењем Његове небеске љепоте и Његове нестворене свјетлости. Ова радост је пропорционална њиховој доброти и достићи ће свој потпуни обим након васкрсења свих људи. Ми ову радост зовемо "рај". Насупрот томе, они који живе у овом свијету ограничавајући своју љубав на егоистичног себе, на небу кушају жалост насталу усљед односа са Христом (кога не воле), лишени погледа на Његову небеску љепоту и Његову нестворену свјетлост. Ова жалост је пропорционална искривљености узрокованој њиховим егоизмом и достићи ће свој пун обим након васкрсења свих људи. Ми ово зовемо "паклом". Наговјештај васкрсења и тог коначног стања у ком ће сви људи (свих раса и година, као и свих религија) живјети, налази се у Христовим ријечима, Јеванђеље по Матеју, поглавље 25, 31-46. Овај опис се мора посматрати у контексту Божије љубави за све људе и за сва створења. Бог "не шаље у пакао" окорјеле грешнике, већ је само стање њихове властите душе пакао. То је стање које им не дозвољава да окусе неописиву срећу раја. Лидија Миленковић likes this Like This Мученик Твој Господе, Валерије , у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше. posaljisvojuporuku.png Nazad na vrh Mark Solved Uzvrati odgovor Višestruki citat Obriši Hide Uredi Izvesti Promote to Article #328 [Упокојење ?Link ka odgovoru #328] Martirije Odgovor September 27 2013 - 23:01 (IP: Privatna ) Инвентар форума АДМИНИСТРАТОР 56707 Poruke: Status upozorenja Упокојени светитељи Поставши човјек, Христос се сјединио са људском природом понудивши свакој особи могућност да се сједини са Њим. Међутим, зато што је Христос уједно и Бог, особа која се сједини са Њим у исто вријеме сјединила се са Богом. Према томе, сједињење са Христом чини особу "светим човјеком", другим ријечима, светитељем. Знамо из искуства свих хришћанских генерација, а посебно из искуства наших светих учитеља, да за сједињење са Христом није довољно само бити "добар човјек", већ је потребно имати благодат и зато нам се дају свете тајне (крштење, исповијест, свето причешће, итд.), кроз које особа правилно припрема себе и тражи од Бога да му пошаље Своју милост. Сваки човек, прихватајући Божију благодат у себи и одговоривши на то љубављу према Богу и Његовим људима, и опраштајући онима који желе да му науде или су то већ учинили, толико се приближава Богу колико напредује на том путу. Такав човек постаје, такорећи, "мали светитељ" (= задобија мало светости). С обзиром на то, они који су још више напредовали на том путу да воле Бога и друге, чак и своје непријатеље, много више него саме себе, јесу прави светитељи којима је често дан дар од Бога да чине чуда. Усрдне, искрене и упорне молитве људи истинитом Богу су услишене у вријеме и на начин на који Он то хоће. Молитве светитеља се више услишују, не само док они живе овдје међу нама, већ и када су се њихове душе отишле на небо чекајући Рај. Стога када нам Бог открива да је упокојени хришћанин светитељ, ми са њим разговарамо (кроз нашу молитву али такође и преко црквених служби служених на дан њиховог помињања) и молимо га да се моли Богу за нас и за цијели свијет. Такође ми му посвећујемо иконе или пак цркве његовом имену. Постоје безбројни случајеви који откривају да нам светитељи одговарају са неба и дају одговор на наше молитве. На то сам и мислио када сам рекао да ми често разговарамо са нашим мртвима. Бог нам на много начина открива да је неки човјек светитељ: на примјер, његове мошти могу ширити миомирис или мироточити (истјецати свето уље) или могу исцјељивати људе од њихових болести, или се друга чуда могу десити преко њихових моштију. Светитељ се може јавити у сновима или визијама људима са чистим срцем, итд. Наравно, у свим тим случајевима морамо бити опрезни у увјерењу да су ова чуда истинита, зато што то може бити превара или замка непријатеља, што значи да је замка злих духова који желе да људе доведу у заблуду и учине их њиховим сљедбеницима. Када је сигурно да је откривен истински светитељ, Црква га званично уврштава у календар и додјељује дан посвећен њему у сјећање. Обично је то дан на који се светитељ упокојио и који се зове "дан рођења", јер се тог дана светитељ родио на небу. Постојање светитеља и њихово посредовање са неба у нашем животу доказује да не постоји реинкарнација, и да душе никада неће "ишчезнути", већ да су људске душе вјечне и да су увијек душе одређених људи, са одређеним именом, личношћу, сјећањима, осјећањима, итд. И тако ће остати све до васкрсења претпостављајући да ће њихова тијела, нетрулежна и вјечна, имати вјечни живот као психосоматска бића, и да никад више неће умријети. Чак и неко ко није важан и чудотворан светитељ, али чија је душа чиста и која је предукусила рај, може помоћи људима молећи се Богу за њих. Један такав случај забиљежен је у Евергетиносу, древној православној књизи, гдје се непозната упокојена особа (очито предукусивши рај) појавила и исцијелила ногу повријеђеног путника који је наишао на његово тијело да лежи на путу и потом га сахранио. Људи који који су предукусили рај виде наш властити свијет, јер је рај најснажнија веза са свим бићима. Међутим, људи који су предукусили пакао не виде наш властити свијет зато што је пакао стање усамљености, јер их њихов властити егоизам вјечно изолује у њих саме.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија.

       
      У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Драгана Милошевић,
      Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт.
      Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми.
      Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би...
      У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe.
      Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву.
      У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу.
      - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo.
      Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник.
      - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм.
      Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу.
      - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo.
      Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу.
      Блaгoслoв влaдикe Joвaнa
      Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa.
      - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић.
      - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви.
      Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници.
      - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник.
      Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић
      ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...  
    • Од Danijela,
      Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић)
      Jan 15 2021 Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету у Женеви. Трагично је настрадала утопивши се у језеру Шампе, заједно са дечаком којем је покушала да спаси живот. Њеним чином инспирисан је споменик на породичној гробници на Новом гробљу у Београду.
      Рани живот и школовање
      Нада Томић је рођена 2. децембра 1896. у Алексинцу, као старије дете дете Јована Томића (1869–1932), српског историчара и академика, и Даринке Томић (1872–1929). Имала је брата Миодрага-Мишу Томића (1898–1983).[1]

      Као дете се са породицом преселила у Београд, где je похађала гимназију до 1914. године, када је, након завршеног седмог разреда, била принуђена да привремено прекине школовање услед објаве рата.[1] Напустила је Србију прешавши преко Албаније с оцем и братом 1916. године.[1] На Крфу је 28. октобра исте године склопљена Конвенција о школовању српске омладине на француским универзитетима и учитељским школама,[2] која српској омладини омогућава студирање у Француској, Швајцарској или Алжиру.[3] Донета је и Уредба о школовању и васпитању српске омладине у Француској, коју је Министарство просвете одобрило 7. октобра 1917. године.[2] Српски ученици гимназија полагали су испит зрелости у једној од двеју значајних српских гимназија у Француској, смештеним у Ници и Болијеу.[4] Овим одлукама је Нади омогућено да 1917. године, након матурирања у Ници, упише Медицински факултет у Женеви, као једна од три студенткиње из Србије.[3] Са братом, који је је уписао Технички факултет у Цириху[3], често се посећивала.
      Сл. 2. Надежда (стоји друга с десна), са колегиницама Медицинског факултета у Женеви, на излету на Salève, у околин и Женеве, октобра 1919; Архив САНУ, 14509/VII–14 (31).

      Надежда је била међу 547 српских студената који су примали стипендију српске владе под условом да ће након студија радити у служби своје земље.[3] Како је била марљив студент, отац јој је предложио да прекине примање стипендије током докторских студија, чиме би се ослободила обавезе враћања у Србију и могла да упише специјалистичке студије у Паризу. Нада га је послушала и одрекла се стипендирања 1921. године, добивши даљу новчану подршку од оца.[5] Са ентузијазмом је приступила спремању своје докторске тезе, али је није стигла да је заврши услед изненадне и преране смрти.[6]
      Боравак у Женеви
      Надежда је била веома посвећена медицини, гајећи велику знатижељу за нова научна открића. Посебно су је интересовали микробиологија[7] и лабораторијски експерименти.[6] Са колегиницама је стажирала у једној дечијој болници, где су се смењивале се по ноћним дежурствима. Нада је током слободних тренутака својих дежурстава шила и плела одећу, па је део својих творевина, који није била наменила себи или брату, давала деци и њиховим мајкама.[8] У априлу 1921. године добила је шарлах приликом учешћа на једној аутопсији на Институту за патологију, што је јавила оцу путем писма.[5] Током наредних годину дана настављали су се њени здравствени проблеми, као последица медицинске праксе и контакта са пацијентима.[9] Из тих разлога, доктор јој је на пролеће 1922. године препоручио боравак у природи у околини Шампеа.[10]

      Поред медицинских наука, Нада је гајила страст и према учењу страних језика.[7] Поред француског, који је течно говорила, током боравка у Женеви научила је енглески језик, а до извесног нивоа је савладала и шпански и италијански.[7]

      Своје познавање француског језика, које јој је било услов за наставак школовања, искористила је да у слободно време преведе српску народну поезију, претежно из Косовског циклуса, како би своје преводе читала колегиницама током стажирања и тиме их информисала о култури и историји свог народа.[11]

      Учење енглеског језика, са којим је је почела самостално, док је била у Србији, наставила је на приватним часовима и на курсу који се давао на једном женевском колежу. На крају течаја учествовала је у наградном конкурсу, где је освојила Шекспиров роман у оригиналу.[7] Након тога, почела је да сакупља Шекспирова дела на енглеском,[7] која је читала у слободним тренуцима током стажирања.[8]

      За шпански језик се заинтересовала не би ли превела један текст о енцефалитису, што је био научни рад једног професора из Мадрида. Како није било превода тог научног текста са шпанског, Надежда је решила да сама научи језик помоћу шпанско-француског речника и граматике, како би превела текст. Самостално превођење било је успешно.[7]

      Учење италијанског језика, што је почела уз помоћ другарице из Италије, ишло јој је лако због сличности са француским језиком.[7]

      Надежда је током својих студија проводила слободно време шетајући се са колегама по природи[9], читајући књиге[8] и посећујући симфонијске концерте.[9] Неговала је своје вештине цртања и сликања,[9] а усавршавала је и умеће свирања клавира.
      Надеждин цртеж оловком. Смрт
      Дана 10. јуна 1922. Нада је свом брату послала разгледницу са сликом језера Шампе и околних хотела, јер је у једном од њих у то време одседала.[10] У тексту на полеђини јавила му је како би требало да наредне недеље пређе у други хотел на препоруку лекара, не би ли била ближе природи.[10] Наредног дана је Миодраг Томић добио сестрино писмо уз вест да се утопила на језеру Шампе.[10] Према изјавама очевидаца, Надежда је 10. јуна око пет сати по подне кренула у пловидбу чамцем по језеру и повела са собом двоје деце из околине,[10] међу којима је био шестогодишњи дечак[12] по имену Клод.[12] Под непознатим околностима, Клод је упао у воду веслајући, па је Нада скочила за њим намери да му помогне.[10] Услед потешкоћа изазваних ветром, инцидент је имао трагичан исход. Надино тело извађено је из језера два сата након утапања, а дечаково је пронађено сутрадан ујутру.[12]

      Миодраг је саопштио трагичну вест родитељима и побринуо се за преношење Надиног тела из Шампеа.[12] Протојереј Орлов одржао је Нади опело у руској цркви у Женеви, затим је Нада привремено сахрањена у гробници Руске православне цркве.[12]

      На захтев Министарства владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Надино тело је пренето у Србију 1927. године.[13] Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у другом реду парцеле 20, у гробници број 19, где је касније направљена заједничка гробница породица Томић и Томанић.[1] На захтев Надиног оца, надгробни споменик јој је направио хрватски вајар Рудолф Валдец.[1] Споменик представља Исуса Христа како Надежду извлачи из воде, док она у наручју држи дечака којег је покушала да спаси. Изнад Надеждиног надимка и година рођења и смрти стоји епитаф „У смрт за другога”

      Сл. 3. Полеђина разгледнице Шампеа, у Швајцарској ; последња Надеждина карта написана 10. јуна 1922, неколико часова пре њене смрти; А САНУ, 14509/VI–Г–88 Аутор чланка: Ружица Митранић
       
      Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић) – СРПСКО СЛОВО
      SSLOVO.WORDPRESS.COM Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету...  
×
×
  • Креирај ново...