Jump to content
LukaZ

Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

ПРИВРЕМЕНИ ОДЛАСЦИ ИЗ ОБИТЕЉИ

А гледајући мноштво народа, сажали се на њих,

јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира...

Матеј. 9, 36

Закон Бога његовог у срцу је његовом,

и неће се спотаћи кораци његови...

Псалам. 36. 31

С мирним осећањима је старац отишао из Псково-Печерске обитељи у Велике Луке. Осећао је да је Господ с њим и са још већом покорношћу је био спреман да трпи свакакве нападе од људи.

"У Господа се уздам; нећу се поколебати" (Псалам. 26,1),мислио је. За њега су сви спољашњи неочекивани догађаји имали посебан, унутрашњи смисао. Али духовна деца су клонула духом. За Велики пост су се спремили да у Псково-Печерској обитељи посте, исповеде се духовном оцу и добију од њега савет и благослов за даљи живот. А сада су осетили праву тугу и незамењиву потребу за баћушком. Али су се плашили да иду код њега на ново место служења баћушке да му не би причинили нове непријатности. Али они који нису могли да се суздрже су ипак отишли по духовну подршку. Бодрећи их, баћушка је говорио:

- Хвала Богу за све! Хвала Богу што сте дошли!

Он је био вешт и непопустљив у борби са непријатељем рода људског чији је основни циљ био да раздвоји пастира од његовог словесног стада, да их отме из руку искусног кормилара. За старца је свуда као пример служио Истинити Пастир - Господ Исус Христос.

- А шта каже Јеванђеље? Како би поступио Господ наш Исус Христос? (или Мати Божја) - често би питао наш старац, призивајући и нас на овај спасоносни пут подражавања.

Чувајући у свом срцу речи Христове:"Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце" (Јован. 10,1415), старац је био спреман да жртвује себе ради спасења ближњих.

У Четвртак Васкршње недеље владика Јован је дошао у Велике Луке у пратњи намесника Псково-Печерске обитељи игумана Августина. Обраћајући се у свечаном говору парохијанима, владика је потцртао основне баћушкине врлине: смирење, беспоговорно трпљење, одсецање своје воље, потпуну послушност Божјој Промисли:

- Пре десет година у Лаври преподобног Сергија си посекао своје власи у знак одсецања своје воље и предао си се на потпуно послушање Божјој вољи. Увек си и свуда од тада био пример смерне послушности, и сад је Божја Промисао усмерила твоје стопе у овај осиромашени храм Владичице Богородице, овоме духовно прегладнелом народу, да би ти пазио на ову њиву Христову. Узљуби је и одгаји!

Завршавајући свој говор, преосвећени владика је уручио старцу палицу - награду од Свјатјејшег Патријарха Алексија. Смерни старац није ништа рекао у одговор. Оборивши главу, молио се у мислима узносећи хвалу Богу и Његовој Пречистој Матери. Увек је волео да понавља:

"Не нама, Господе, не нама, већ имену Твоме слава!"

Баћушка се већ молио и за своју нову паству која је заиста била без надзора. "И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир..." (Јован. 10,16) - сећао се Јеванђељских речи.

Гробљанска црква посвећена Казанској Богородици, једина у граду, била је заиста сиромашна, запуштена, потребна јој је била брижна, очинска заштита. И старац је са свом усрдношћу приступио раду на рестаурацији. Духовна деца су пронашла пут и у Велике Луке. Већ су у великом броју почели да се скупљају код драгога оца и овде, и они су били први учесници његовог добротворног рада. Ко је како могао помагали су му у рестаурирању храма. Старац је и овде морао да поднесе много мука и напада. Новац за генералну оправку нису давали, свештенослужитељи, мучени завишћу, гледали су га као свог непријатеља, а мајстори су тражили баснословне плате.

Све потребно за оправку отац Сава је набављао на чудесан начин. Само се усрдно молио Богу, а све потребно су му довозили право пред цркву.

Једном је локална градска управа послала комисију за проверу докумената за довезени грађевински материјал. Извршили су проверу, све је било како треба. Чланови комисије су били веома зачуђени због тога и питали су га:

Како набављате грађевински материјал? Ми не можемо да га набавимо за изградњу школе... посао стоји, а ви тако брзо идете са оправком!..

За најкраће могуће време, практично за два месеца, храм је био генерално оправљен, унутрашњост храма поново осликана, чак су и спољашњи зидови и гробљанска капија осликани. Чудотворна Казанска икона Богородице је преображена, стављена јој је нова бисерна риза.

Нова паства је у лику настојатеља видела доброг пастира-молитвеника и брижног заштитника. Што се број парохијана повећавао, овај храм више није могао да смести све вернике. Духовни живот је у њему стварно оживео. Многи житељи града су постали истински поштоваоци старца, улили су се у његову духовну породицу и током свих наредних година нису одступали од њега.

Отац Сава је као настојатељ храма установио свакодневне службе, осим понедељком када је храм затваран због чишћења. За време вечерњих богослужења су се свакодневно читали акатисти, и парохијска служба је имала карактер манастирски. После вечерњег богослужења старац је дуго исповедао вернике. Тако је било из дана у дан. Овде му нико није сметао, није га ограничавао у времену. Колико је поучних речи он изрекао овде за време исповести! Није било поступања по шаблону, обичног формалног поретка: разговор који претходног дана није био завршен се настављао данас, а чак понекад се одлагао за сутра. Осећало се да у људским срцима није остало ни једног грешног углића који не би био освећен благодатним зрацима дивног пастира. А колико је тек покајничких суза било проливено у храму, на проповедима, у разговорима и на исповестима! Оца Саву су радовале покајне сузе верника који су мало-помало ослобађали своје душе од греховне нечистоте.

Ускоро је поново морао да оде из обитељи.

Преосвећени владика га пребацује у древни Псковски храм са два престола: један посвећен светитељу Николају Чудотворцу, и други - преподобном Варлааму Хутинском. Овде су такође биле потребне оправке, и опет је, уз помоћ Божју и Царицс Небеске, храм убрзо рестауриран и лепо украшен. Својим ревносним служењем и речју духовног савета баћушка је привукао многе парохијане, и они су вредно почели да посећују храм. Чак су се и они који су устајали против њега, они који су у почетку причинили старцу доста муке постидели, признали свој грех и искрено га замолили за опроштај. А отац Сава се радовао: опет га је чувао Покров Пресвете Владичице Којој се захваљивао и усрдно Јој се молио.

Старчева љубав према Пресветој Богородици је била заиста дечја и безгранична. У сваком храму је посебно поштовао иконе Царице Небеске. Свој духовној деци и верницима је давао благослов за служење молебана с акатистом Богородици и да траже, пре свега, Њено молитвено заузимање и покров.

"Пресвета Богородице,помози нам!" с посебним осећањем је увек изговарао старац. Он је увек говорио да је најсавршеснији пут у Царство Небеско - заузимање Богородице код Свога Сина за нас грешне. Својој деци је давао благослов да извршавају "Богородичино правило" 150молитви "Богородице Дјево, радуј се..." с тропарима за посебне случајеве из живота Пресвете Богородице. Све је саветовао да се моле Пресветој Богородици. Нарочито би малу децу питао с љубављу: - Знаш Богородицу?

- Знам - каже малиша.

- Ајде да чујемо!

И нежни, живи цветак својим цвркутом почиње да испушта молитвено благоуханије Пречистој Дјеви, читајући молитву "Богородице Дјево, радуј се!"

Баћушка је увек имао такву безграничну љубав према људима коју није могуће описати, зато што је таква љубав од будућег века.

"Господе! Казни мене, а њих спаси и помилуј" - молио је љубвеобилни старац. Најдрагоценији дар Божји благодат Светога Духа и молитва - увек су украшавали живот смиреног подвижника. У зрацима ових врлина су се грејала охлађена у нашем времену срца људи.

"Молићу се!.. Помолићемо се!" - кротко је обећавао усрдни молитвеник, и нико се није преварио ко је имао веру у старца.

Како се он овде, у овом храму, молио за време Литургије! За братију манастира, са духовним жаром помињући све по именима, за своју духовну децу, парохијане и све хришћане; за "оне који нас мрзе и вређају, и који нам чине зло". С каквим се молитвеним усхитом обраћао Господу, каквом мужаственошћу, каква се велика вера осећала у његовој молитви! Своје молитве је читао пред помињање живих и умрлих. Оно је трајало не мање од сат времена.

У овом храму је старац направио две певнице и увео је антифоно појање, а недељом су почели да на средину храма износе нарочито поштовану икону Богородице "Свих жалосних Радост" н за време вечерњег богослужења су певали акатист.

После акатиста су икону уз свечано појање враћали у кијот (оков), и старац је благосиљао народ за време појања молитви Пресветој Владичици Богородици.

Извршивши послушање, баћушка се опет вратио у Псково-Печерску обитељ. Али да остане овде није могао дуже од годину дана. Морао је да поднесе ново искушење: владика, настојатељ манастира, даје благослов оцу Сави за ново послушање - у селу Палици Псковске епархије, на 30 километара од Пскова, тамо где се некад подвизавао преподобни Сава Крипецки. Храму светог великомученика Георгија који се овде налазио је претила опасност од затварања. Али Господ је помогао старцу да и овде учини све што треба да се то не догоди. За труд у обнови храма је касније добио архијерејску повељу.

Ово место је било благодатно - или како се каже, намољено (где су се људи дуго и много молили Господу на неком месту; прим. срб. изд). Старац је заволео своју нову паству и једном је изразио своје мишљење о локалним мештанима:

Моји парохијани су сви подвижници, моле се усрдно, са сузама.

Па и није чудно!.. Зар је било могуће стајати на његовој служби без суза? А треба је било много. Без треба као што су крштење детета и причешћивање болесника код куће није пролазио скоро ни један дан, а требало је још одвојити време за обнову храма. Па још су и духовна деца долазила са својим потребама, и њих је требало утешити. Али, као и увек, отац Сава се радовао свакој могућности да помогне ближњем.

Често се догађало следеће: не стигне он ни да се мало окрепи, кад испред куће већ стоје кола, дошли су по њега да причести болесника. И баћушка одмах, не дотакавши храну, иде на позив. Каква радост је била гледати старца који је без обзира на умор бодро журио на помоћ потребитом!

Чак се и непријатељима својим баћушка трудио да чини само добро.

Народ је видећи усрдан труд и осећајући пастирску бригу похрлио у храм. Парохија је живнула, старац је то и желео. Црквена заједница је ојачала, прошла је опасност од затварања храма. Извршивши и ово послушање, очврснувши духом у тешким искушењима, али са пољуљаним здрављем, отац Сава се враћа у свој манастир. Али ускоро доспева у болницу.

Колико су само молитви са сузама узнели Господу и Матери Божјој његова чада! Колико је било наручено Литургија и молебана одслужено за његово здравље! Сви су се плашили кобног исхода. Али милошћу Божјом је све добро прошло. Изашавши из болнице, старац је од срца благодарио своју духовну децу за молитве, за духовну подршку, а блискијима од њих је рекао:

По својим немоћима бих пао, али нашли су се благочестиви, и ево, по молитвама духовне деце још сам жив.

Здравље му се мало-помало поправило. Старац се и сам радовао што му је Господ дао могућност да се још мало потруди ради спасења ближњих. Али дух злобе, по допуштењу Божјем, није престајао да причињава старцу различите муке. Наставиле су се болести, тлачења и сва могућа искушења.

Ђаво је почео да сугерише некима од братије да отац Сава не врши богослужења према типику. Намесник манастира га је чак назвао јеретиком и одстранио га од вршења треба и богослужења. Без икаквог разлога, без знања архијереја, он је претио старцу да има право да га истера из манастира. Дали су му епитимију која му је забрањивала да разговара са верницима и даје им благослове. Пребацили су га чак у другу келију у ћошку, хладну, на северној страни, с прозорима који гледају на двориште.

Али баћушка је беспоговорно трпео клевете и лажне оптужбе, притискања, све је подносио добродушно и молио се за све да им Господ пошаље смиреноумље.

Господе, пошаљи њима и нама Духа Твога Светога, да Те познамо Духом Твојим Светим!" - с искреном љубављу према свима који су устајали на њега ватрено је вапио Господу. На јавне забране да разговара са верницима који су чекали његову утеху, кротки и незлобиви старац је овако одговарао:

- Међу њима има много болесних од болести душевних и телесних, њихове патње су искључиво казна Господа за тешке грехе. Господ их је довео овамо ради покајања, да би их уразумили и поучили. Па како онда да их одгурнемо и не утешимо?! Христос нам је заповедио да жалимо грешника н да га спасавамо, а не да га губимо!

Старац је био одлучан у своме делу. Нису га плашиле претње, он није могао да буде другачији: хладан, крут, да не примећује туђу несрећу. Савест му је забрањивала да тера од себе оне који су му долазили ради духовне помоћи и утехе, јер је увек имао на уму своју сврху: да буде старац-утешитељ.

"Па ја никога не зовем код себе! Овај прости, немарни народ страда искључиво због своје непросвећености, и многима је од њих потребна духовна помоћ и руковођење. Ко ће да их ободри, утеши? Ако их ми не примимо, ако их одбацимо, Господ ће нам рећи: "Не познајем вас". Па како онда да оставим духовну децу за коју ћу да одговарам пред Богом?" - овако је размишљао отац Сава и био је миран и одлучан у ношењу свог крста.

- Опростите ми, али не могу да послушам, - говорио је онима који су му забрањивали да теши народ - онда бих ишао против Бога и против савести: ако је ова ствар бела, ја не могу да кажем да је црна!

Међутим, сад се трудио да теши народ углавном тајно, неприметно. У ходу каже човеку који има муку реч утехе или савета у одговор на његова унутрашња питања и одмах пролази поред, скоро се не заустављајући. А човек би се чудио: како је старац могао да види његову душу? Кратка баћушкина реч је била тако ефектна и утешна за напаћеног човека да га је моментално извлачила из стања унинија, он је добијао крила вере и наде на спасење, налазио излаз из тешког стања.

Неки од житеља свете обитељи су чак и на духовну децу старца гледали попреко, са незадовољством.

- Досадили су нам стално једни те исти поклоници! - са очигледном љутином су говорили.

Желећи да се помоле заједно са духовним оцем чада су у великом броју долазила у обитељ у недеље у које је отац Сава требало да служи, али његов ред су почели да крше, премештају, тако да ни сам баћушка није унапред знао када је његова недеља за служење. Напади лукавог су чинили све да раздвоје пастира и словесне овце. Старац је туговао, видећи како чада очајавају и трудио се да их утеши како је могао. Једном је неком духовном чаду дао листић папира и рекао јој да да и другима да га прочитају:

Утеши све, само немојте да очајавате! Радујте се увек и у муци!

А на листићу су били написани стихови:

Нека људи грде и оцрњују,

Злоба њихова ме не плаши...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Оцу Сави, истинском подвижнику обдареном унутрашњим, умносрдачним делањем, који поседује дар Божанске благодати, напади духа злобе не само да нису штетили, него су га још више јачали и духовно челичили. Он није прекидао општење са народом, и народ се томе радовао, узносећи хвалу Господу и благодарност за Његову велику милост.

Архијереј је, сазнавши за све незаконите радње намесника, укинуо све његове одлуке које се тичу старца и вратио баћушки сва права. Намесник је ускоро добио од Господа озбиљно уразумљење у виду болести. Тада је позвао оца Саву, замолио га за опроштај и помазао се светим миром. Злоба се полако стишавала. После ових догађаја старац је ревносно почео да инсистира на томе да се обнови у обитељи древна традиција - чин непрестаног читања Псалтира, јер "читање Псалтира убија свако зло и ограђује све миром и љубављу".

Настојатељ је дао благослов за то, а Свјатјејшиј Патријарх Алексије је прогласио обнављање тог чина. Оцу Сави су дали додатно послушање - да управља читањем, да буде начелник Псалтира који се чита без престанка. Он с радошћу прихвата ово послушање као благослов Саме Царице Небеске и успешно га извршава. Уз Божју помоћ и учешће неких духовних лица баћушка је написао "Карактеристике типика Псалтира који се непрестано чита". Ово благочестиво читање траје и дан-данас. Отац Сава је усрдно надгледао ово дело стално све до саме смрти.

Муке, оптужбе, клевете и најразличитија искушења су се одразили на старчевом здрављу: његове телесне снаге су слабиле из дана у дан. Трудио се да не показује да је болестан, само је чешће почео да тражи да се моле за њега. Са задивљујућим миром је очекивао ближење своје смрти. По благослову владике отац Сава је већ одавно припремио себи место у Богосазданим пећинама, али једном су му предложили да уступи припремљено место умрлом схимнику, а друго место му нису одобрили.

Старац је почео често да говори о смрти, сву наду полажући у Пресвету Владичицу Богородицу.

- Она ће ме довести - говорио је он - да се поклоним Сину Њеном.

Нека од духовне деце су тражила од старца да се моли за њих да их Господ не одвоји од њега у будућем животу.

- Ако задобијем смелост, молићу Господа, - одговарао је старац - а ви будите увек прости, незлобиви, искрени: простота и искреност су пријатни Богу. Дајте милостињу и помињите за покој душе приснопамјатног протојереја Јована Сергијева и блажену Ксенију. Молите се, кајте се, причешћујте се Светим Христовим Тајнама. Читајте више Јеванђеље, у њему пише све слатко за срце и учи смирењу, а смирење искорењује све страсти и привлачи у душу благодат Божју. У томе и јесте спасење. Али не заборављајте да непријатељ нагони униније на сваку душу која жели да се спасе. Чувајте се од осуђивања ближњих, а да не бисте дошли у ово искушење, немојте гледати туђе поступке. Смрт је жељена за оне који воле Бога, а страшна за неспремне, оне који се нису научили хришћанској љубави.

Патећи због предстојећег растанка са својим вољеним старцем, духовна деца су појачала молитву Господу и Мајци Божјој.

И по њиховим усрдним молитвама десило се чудо - отац Сава је остао жив и почео је да се брзо опоравља.

Очигледна чуда Божја нису остала непримећена... Где год да се појављивао старац, с ким год да је разговарао, свуда су по његовим светим молитвама остајали трагови деловања благодати Божје на људска срца. Људи су се препорађали, налазили су истински циљ живота и истинску срећу на земљи, јер је земља за њих постајала небо. Радујући се свом препороду, они су благодарили старцу и славили Господа за Његову неизрециву милост према њима. Тако је баћушка претварао у живот Спаситељеве речи: "Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима" (Матеј. 5,16).

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ПОДВИГ СПАСЕЊА БЛИЖЊИХ

Ко иде за мном неће ходити у тами, него he имати свјетлост живота.

Јован. 8,12

Ништа Богу није толико мило као користан за све живот.

Св.Јован Златоуст

Свако од нас је сам искусио како је тешко ићи путем ка спасењу без руковођења, без искусног духовног саветника. "Ко иде самовољно (нарочито иночким путем) без јеванђељског разума и без икакве поуке - каже свети Марко Подвижник - тај се много спотиче". И Господ нам као чедољубиви Небески Отац шаље, грешнима, такве водиче у виду стараца.

Мада се у последње време и смањио број добрих учитеља, али они постоје и постојаће све до скончања века, јер се Господ брине за наше спасење и у сва времена и на свим местима нам поставља своје светиљке. И хришћанин, који с молитвом тражи себи учитеља, увек га може наћи. Свети Василије Велики каже: " Ако неко буде усрдно тражио доброг учитеља, обавезно ће га наћи". А свети Симеон Нови Богослов учи: "Молитвама и сузама умоли Бога да ти покаже човека који би могао да те добро сачува", и даље каже:" Боље се називати учеником ученика, него живети самовољно и купити бескорисне плодове своје воље" (Доброт. 83,109).

Али ако неко и у случају усрдног тражења не може да пронађе духовног учитеља и руководиоца, тада треба да поступи према савету старца Пајсија Величковског који у свом писму јереју Димитрију предлаже коришћење учења Светих Отаца као руковођење старца. Али пут старческе бриге је у све векове хришћанства био признат од стране свих великих пустињака, отаца и учитеља Цркве као најпоузданији и најподобнији.

И заиста, световни људи, а нарочито монаси, осећају и на делу виде велику душевну корист од духовних савета и поука стараца који, узлазећи по степеницама духовног савршенства, благодаћу Божјом постају високи обрасци благочешћа и као пријатељи Божји, још за свог живота бивају удостојени да постану за све верне пред Богом поуздани молитвеници и заступници. Преко њих болесни добијају исцелење, бесомучни се ослобађају мука, они који су изгубили наду у своје спасење поново задобијају наду и радост, грешници добијају опроштај.

На служење народу у подвигу старчества отац Сава је кренуо ради испуњења воље Божје и завета својих учитеља, и до последњих дана свог живота је самопожртвовано носио овај подвиг. Његова светла личност расејава и у потпуности оповргава лажну представу неких мирјана везану за неактивност и јаловост монаха. По њиховом мишљењу, у иночку одежду се облаче само они које је одбацио живот, који не желе да се труде, неће ни о чему да се брину.

Отишавши из света, старац се у потпуности предао служењу народу да би спасавао свет. Његов начин живота и читав изглед нису били онакви каквима ми замишљамо подвижнике пустињаке одсечене од обичног живота, људе-аскете. Ово није био строги, сурови подвижник кога се дошљак из света плаши кад му се приближи, већ љубвеобилни, срдачни старац који светли духовном радошћу. Његов живот је био увек тесно повезан са животом људи. Милосрђе и јеванђељска љубав према народу, завладавши свим његовим бићем, још више су га надахњивали на старческо служење које је узео на себе после смрти својих учитеља.

Скоро половину свог земаљског странствовања отац Сава је проживео у свету, иако је срцем и побожним мислима био изнад свега световног. Пажљиво прочитавши сва позната дела Светих Отаца, под руководством својих учитеља, као и на сопственом искуству познавши науку духовног живота, он не само да је сам прихватио правила духовног живота, него је и другима могао да их разјасни.

Видећи крутост и окамењеност срца многих људи, баћушка је патио због њих. Чинила би га тужним њихова удаљеност од Бога и снагом своје љубави се трудио да им усади жудњу за спасењем, да одагна униније и досаду, јер су то први непријатељи нашег спасења. Отац Сава је више волео да говори о утехама Христове љубави, него о ужасима мука и казни. Никада није претио и прекоревао због греха, већ је само молио:

- Бојте се да увредите Бога, да Га не разљутите.

Као и преподобни Серафим Саровски он није волео да грди због порока, већ је само разоткривао страшне последице или би тек понекад, у крајњој жалости, могао и строго да разобличи. Тада би говорио истину у лице и упозоравао:

- Ако останете са страстима и злобом - гинете! - али одмах би тражио опроштај за оштрину и строгост:

- Ако будем ћутао, онда нећете знати за своје грешке и нећете се исправљати.

Особина која га је одликовала током целог његовог живота је била простота: простота осећања, простота понашања, речи и мисли. А таква простота је невиност душе. Баћушка је чудесно спајао у речима и поступцима својим дубину старческе мудрости са дечјом простотом. Често би говорио:

- Живите једноставније, волите простоту... Где је просто, тамо је на стотине Анђела, а где је сложено, тамо нема ни једног. Ако будемо живели као мала деца, благодат Божја ће стално пребивати у нашој души.

Пламтећи љубављу према људима, старац је желео да и њима удахне исто осећање. Колико је утехе, мира, радости уливао он у душу жалосних и преоптерећених својим благодатним поукама, беседама и молитвом.

Заиста, много може молитва праведника! Старац је волео да се моли, смела и делатна му је била молитва. У њој је налазио снаге за даљи труд, у њој је налазио мир и радост свом срцу, у њој се одмарао од тешких пастирских послова и мучних брига. Богомислије је било његов живот, стална молитва - утеха. Волео је да се моли код жртвеника, да издваја честице на проскомидији за све, тихо изговарајући:

- Ја сам грешан, али не мене ради, већ ради благодати свештенства која је на мени и у мени пребива, Господе, услиши и помози свима!

И често је са сузама издвајао честице за намучене, болесне, паћенике, и ради своје крепке вере, добијао је од Господа оно што је тражио на корист страдалницима. Колико је опседнутих, душевно болесних долазило код њега и у Тројице-Сергијеву Лавру, и у Псково-Печерски манастир, где су се његовим молитвама ослобађали од својих болести! Никада га нико није оптерећивао, већ је он све жалио.

А када би видео како тешки болесници оздрављују, онда би свом душом благодарио Бога и радовао се због њих.

Нарочито је старац волео да служи Божанствену Литургију. С каквим је умилењем срца приносио Бескрвну жртву "за све и за сва", за живе и умрле. Стајао је крај престола као да је узнесен на небо, са страхопоштовањем и неземаљском радошћу у очима. Лице би му се озарило јарком светлошћу, очи су му сијале неизрецивим блаженством, а образи би се благо заруменели. Осећало се да он преживљава онај занос о коме је говорио апостол Павле: "Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба... бн однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити" (2 Кор. 12, 2, 4). О овом духовном усхићењу баћушка је рекао:

Ни један најсрећнији породични пар, ако чак и живи благочестиво, не осећа такву срећу и радост какву осећа свештенослужитељ приликом достојног служења Литургије.

За време појања: "Тебје појем, Тебје благословим..." старац је са дубоком вером вапио Господу: "У бездану греховном се ваљајући, неиспитани бездан милосрђа Твога призивам, од трулежи ме избави, Господе..." При томе се он није молио толико за себе, колико за друге - своје ближње, све хришћане. И децу духовну је учио да се тако моле, помињући све у својој молитви.

Баћушка је служио без намештених ефеката и није их волео, држао се сасвим природно и просто. Волео је уредност у свему, није волео када неко касни или, супротно, без разлога жури. Његова интонација гласа је за време молитве изражавала непоколебиву сигурност и унутрашњу снагу. Осећало се да се његова молитва излива из дубине чисте, дубоко верујуће душе и да је пуна смисла и надахнућа. Молио се гласно и смело, као да разговара са Богом.

Срца људска су сама осећала како је лако и радосно молити се заједно са старцем. Његова молитва је дирала у дубину душе и стварала услове за исту такву побожну и усрдну молитву. Код баћушке ниси могао да осетиш замор, премореност од Божанствених служби, чак ни када је био у дубокој старости. Црпео је снагу у Светом Причешћу. Волео је да се и његова духовна деца често причешћују, нарочито на његовим службама. Био је човек живе, веома дубоке вере. А жива вера је живо општење са Богом! Као пламено верујући човек који тражи висине богоопштења, у причешћивању Христовим Тајнама видео је стварно сједињење са Христом. Ту пребива Сам Христос! "Ово је Тело Моје... ово је Крв Моја ...". А где вера пада, тамо пада и тежња ка заједништву са Богом. По молитвама оца Саве у души сваког човека се јављала јака покајничка скрушеност, свест о својој огреховљености, кривица пред Богом, тако да су унутрашње и спољашње сузе видљиво умивале душу. Нема сумње да је старац знао да ће доћи до такве скрушености, па је зато одлучно давао благослов за причешћивање.

Налазећи се стално са људима, отац Сава је умео да чува унутрашње делање, усредређујући се у молитви срца.

Иако се баћушка трудио да сакрије своје подвиге и благодатне дарове, унутрашња преживљавања и молитвена озарења, по свему је било јасно да је његова молитва била веома делатна, јер је на сва сложена питања оних који су му долазили добијао откровења одозго. Једном је рекао:

Мене многи воле. Али, авај! Разумеју ме само неки, и то делимично.

Стога није чудно што је старчева весела простота многе преварила. Његова светост је била у тајним, скривеним делима. Било му је апсолутно страно осуђивање; био је преиспуњен молитвом, љубављу, целомудреношћу, расуђивањем и другим врлинама, као и оним истинским смирењем захваљујући којем је трпео и добродушно подносио све лажне оптужбе и интриге, чинећи добро онима који су устајали на њега и не правећи разлике између једних и других. Сви су му били подједнако важни. И најзад, памтећи завет свог духовног оца - да међу свештенослужитељима буде последњи, отац Сава је добродушно носио тај крст, чинећи уступке свима и смирујући се безгранично тако да су се неки саблажњавали о њега, сумњајући у исправност његовог пута. Било је и неколико случајева да су чада одлазила од њега. Али он се није вређао и говорио је: "Према мојим гресима је и награда", а сам није престајао да се моли за њих и да им жели спасење. Касније су се они обично с искреним покајањем враћали. Некима је баћушка говорио:

- Грешник сам ја, али Христов, а Христос ни грешнике од Себе не одбацује, ако се грешник каје и жели да буде са Христом.

Сав живот старца Саве представља поучан образац истинског хришћанског подвижништва, пламене вере у Бога и самопожртвоване љубави према ближњима. Упркос својим поодмаклим годинама, када му је било већ више од 80, иако са сталним духовним и телесним напорима, окружен разноврсним непријатностима, спољашњим и унутрашњим, баћушка је задивљујуће спајао у себи младићку свежину и бодрост: изгледао је млађе него што је био. Бодрост духа и младићку животну радост је сачувао све до краја свог живота.

- Душа људска никада не стари! - узвикивао је често баћушка, нарочито у дане васкршње радости. Бело, глатко, пријатно лице живог, веселог погледа плавих очију увек је сијало светлом радошћу. Весело, добродушно расположење га скоро никад није напуштало. Глас оца Саве је био мек, пријатан за слушање и изражајан, нарочито на богослужењима. Певао је с нарочитим надахнућем. Баћушка је поседовао ретко оштро, добро памћење, нарочито визуелно, живу машту, велика искуствено богословска и научна знања, жив и занимљив беседнички дар.

Старац је волео природу, као уопште и све лепо у свету, волео је да се помоли на Светој Гори. Али ова његова љубав према лепом је била истински монашког карактера - Бога ради! Бога ради је волео и да обнавља храмове Божје. Љубитељ појања Бога ради, волео је и складно, живо, лепо молитвено појање. Бога ради је волео и радовао се када би обитељ украсили дивним цвећем, и Бога ради је волео да види и радост и задовољство у људима. А себе је такође Бога ради лишавао свега онога што је могло да га одвуче од тежње ка вишим, небеским добрима, добровољно изгонећи из свог келејног живота све оно што је пружало задовољство другима.

Све добровољне дарове многобројних посетилаца старац је одмах делио ништа не остављајући себи. Притом је говорио да молитва ствара некористољубље, а за монаха је све сувишно сметња. Али он никада није вређао доброчинитеље одбијањем њиховог доброг дела, све је прихватао да би касније разделио потребитима. А сви су хтели да добију из његових благодатних руку макар и најмањи поклончић.

- Ја немам свог новца! Мени дају прилоге и ја делим прилоге - говорио је баћушка. - Често ни не знам ко ми је и одакле послао овај или онај прилог. А ја дајем тамо где постоји потреба, где та жртва може да донесе корист.

Старчев живот се није делио на јавни и приватни. Он није имао лични живот: Баћушка је у потпуности припадао народу. Због свог добротворног рада је често био на мети "својих" и "туђих". Али подвижнику нису штетили напади духа злобе, већ су још више учвршћивали његов дух у непрестаној молитви. И следећи учење преподобног Јована Лествичника он је тукао "непријатеље именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на земљи, ни на небу".

Учио је да волимо муку, понижења, грдњу, да не бежимо од непријатности, и сав његов многострадални живот је био потврда његових речи о користи трпљења. У својим молитвама је тражио од Бога:

" Даруј ми, Господе, да будем непознат и вређан у овоме веку".

Духовна деца су знала да њихов баћушка сав свој живот проводи у непрестаној молитви, труду и мукама, и не само да се никад не труди да побегне од њих, него им се добровољно покорава, увек је спреман да са радошћу издржи ма какву клевету, увреду, грдњу. Отац Сава је говорио овако:

- Колико год да оцрњујеш монаха, црњи од расе не може бити!

Јеванђељска љубав је подржавала у њему светлост разумног расуђивања, и стога се он радовао у свакој тешкој прилици.

Једном су га случајно на целу ноћ закл3учали у пећини, а он се обрадовао могућности да се тамо помоли. Баћушка је често понављао:

- Што је више муке, више је и спасења! Чине нам зло, а ми ћемо да тражимо код њих добро и да им чинимо добро, и тим добром ћемо брзо да победимо зло.

Старац је свуда доносио мир и спокојство. Као прави миротворац, свим снагама се трудно да унесе мир међу завађене и искрено се радовао када би успео да уништи непријатељство.

Хвала Богу! Помирили су се! - говорио је.

Отац Сава је оваплоћивао у себи идеал истинског пастира и као верни служитељ Господњи кога је Он обдарио даром молитве, даром утехе и исцелења, сакупио је велику духовну породицу, показавши силу Божју која се пројављује кроз изабранике Његове у наш немарни, неверни век.

У васкршње дане старац је био посебно бодар и весео.

" Милошћу Божјом - пише једна од његових духовних кћерки - доживела сам срећу да будем за време одмора у Псково-Печерској обитељи на Страсну и Васкршњу седмицу. На оца Саву је био ред да служи Страсне седмице.

Међутим, он тада није служио. Али онда се наша туга претворила у радост: отац је служио целе Васкршње недеље, служио је са таквом снагом осећања, с таквим жаром и усхићењем, да се чинило да је његова радост била безгранична - могла се чути у сваком звуку његовог гласа, видела се у сваком његовом покрету. У одговор на свету радост старца из дубине срца верника се подизао усхит васкршње радости. Како су се сви осећали лако и радосно! "Као у рају!" - шаптали су верници, и многима су текле сузе ганутости. А када је баћушка кадећи брзо, " весела корака" пролазио по храму са васкршњим поздравом: "Христос Воскресе!" - побожна осећања масе верника су достизала највиши степен. "Воистину Воскресе!" одговарали су радосно верници, и свима је у очима сијала права васкршња радост.

И таква је љубав била према свима у нашим срцима да су све увреде биле заборављене, хтели смо све само да волимо, жалимо и желимо да сви буду са Васкрслим Христом!"

Баћушка нас је радовао и својим васкршњим посланицама које је сваке године делио онима који су били с њим у обитељи тих радосних дана, а другој духовној деци је те посланице слао као писма. Бринући се за то да сви буду утешени, баћушка је неколико пута проверавао своја чеда - секретаре:

- Да нисте заборавили у Казањ да пошаљете? А у Овруч, Сухуми нисте заборавили?

- Не, оче, свима смо послали!

И старац се радовао када би честитка била свима послана, када су сви били утешени, и љутио се када би неког заборавили. Тада би опет давао наредбу:

- Данас да сте послали, боље икад него никад!

Тако да је чиста, светла васкршња радост стизала на сва места где су живела његова духовна деца, а затим и честитка-одговор: "Ваистину Христос Воскресе!" као ехо се враћало старцу.

Када је баћушка делио васкршња јаја напољу, по изласку из храма, народ га је са свих страна окруживао тако да није могао да прође. Обично би се отац Сава с муком пробијао кроз гомилу верника према својој келији, све уз пут тешећи и благосиљајући.

Баћушка је често обраћајући се својој деци говорио:

Учини ми љубав и милост! Уради то и то! Настављајући поуку говорио је:

Чините више добрих дела. Добро дело је скупље од хиљаду поклона!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ЗАВЕШТАЊА СТАРЦА

Али молим све и преклињем:

непрестано се за мене молите...

Читајући житије и духовно-моралне поуке подвижника благочешћа Свете Апостолске Цркве, отац Сава је нашао у њима благочестиви савет да лица у поодмаклим годинама, као и слаби и болесни треба за случај смрти да оставе завештања. Пошто је био у дубокој старости (80 година) и осећао је телесну слабост, схиигуман Сава је за случај своје смрти оставио овакво завештање:

Завештање свима:

"Драга моја вољена духовна децо! Мој пут се ускоро завршава. Ускоро ће ме смрт раставити од вас. Остављам вам у наследство своје завештање, не заборавите моје речи.

Памтите увек главни циљ живота задобијање Светога Духа. Имајте страх Божји, чувајте чистоту душевну и телесну, са трепетом и смирењем поштујте величанство Божје. Бежите од нечасности и стремите благочешћу.

Будите увек у труду, посту, бдењу, непрестаној молитви. Бојте се испразности, трудите се да извршавате све заповести Божје

Ваше благочешће ће радовати мој дух. За мене нема веће радости од тога да знам да се моја духовна деца држе истине и благочешћа (побожности).

Спасавајте се, чеда моја љубљена! Будите добри и милосрдни, не чините никоме оно што сами себи не желите. Памтите: спасење своје задобијамо само онда када не нарушавамо срећу других. Најдрагоценије у човеку је душа, и мора се у човеку поштовати душа (слика Божја). Славити Бога значи не осућивати ближњег. Ако тражиш од Господа помоћ, онда сам помози ближњем; ако молиш за опроштај грехова сам опрости ближњем.

Имајте мир и љубав мећу собом да би се Христос уселио у срца ваша, али љубав мора да буде истинита, да тражи спасење ближњих, а не да буде лажна. У духу кротости и љубави помажите један другоме да се ослободите грехова, али чувајте се осуђивања и грубог разобличавања. Не будите сами груби и ласкави, него од других строгост, грубост и увреде подносите са радошћу, а ласкавост и човекоугађање одбацујте. Трпите безгранично, праштајте безброј пута. Носите трпељиво свако свој крст и слабости других, не падајте духом и не ропћите, и за све се захваљујте Богу. Добродушно подношење мука и болести и нежна брига према болеснима су изнад поста и молитве, и за све ово се добија награда од Господа.

Немојте да желите празну част и славу, заволите смирење и кротост. Смирење и љубав из душе и тела искорењују све греховне страсти и привлаче благодат Божју. У томе и јесте спасење.

Највише се бојте и сећајте се смртног часа и Другог Христовог доласка!

Када се нађете у муци или искушењима, читајте Слатком Исусу Христу канон с акатистом и молебни канон Богородици " Многими содержим напастми". Да бисте просветлили душу, да би вам се отвориле духовне очи са пажњом читајте 17. катизму.

Немојте да вам и један дан прође без испуњења Богородичиног правила - 150 молитви "Богородице Дјево, радуј се". Не заборављајте да целивате свој крстић ујутру и увече да бисте осветили своје душе зрацима благодати.

Волите Јеванђеље, чешће га читајте, све што је написано у њему је слатко за срце и спасоносно за душу. Нарочито често читајте Беседу на гори Спаситеља (Матеј. 5,112), 15. главу Јеванђеља по Јовану о љубави и Посланицу апостола Павла Римљанима (гл. 13), где је показано како треба да живи хришћанин. Колико можете читајте молитве које сам вам делио. Изучавајте књиге које сам због вас написао. Оне ће разрешити све ваше недоумице.

Заволите једноставност, немојте да мудрујете лукаво. Унутрашња радост долази кроз простоту, а високоумље доводи до маловерја и неверја и одводи нас са пута спасења. Не будите лукави... Ако вас буду питали: "Да ли верујете?", директно кажите: "Да, верујем!" Немојте да одбијате Господа, не скрећите у лукавство.

Још једном вас подсећам, драги моји: нема спасења за онога ко се није покајао у овом животу, а истинско покајање је у очишћењу срца од страсти и порока, у исправљању порочног живота. Механичко набрајање грехова на исповести не спасава душу, то је гадост пред Богом и хула на тајну Свете Православне Цркве. Чешће се причешћујте Светим Христовим Тајнама.

Памтите да ће ваша брига да задобијете Духа Светога, ваша љубав према Спаситељу, Богородици и светим небеским житељима, као и према ближњима и непријатељима, ваше смирење и покорност вољи Божјој да узвесели дух мој неизрецивом радошћу.

Последња реч коју вам упућујем је молба за молитву. Сећајте ме се и молите се да Господ упокоји моју душу у Својим обитељима, али молитва мора да одише надом, а без наде је молитва грешна.

Молим вас и преклињем, драги моји, не пропуштајте свој час за Псалтир који се непрестано чита и марљивије се молите једни за друге, за сроднике, за све које познајете и за сав свет, за све умрле који вапе за нашим молитвама, јер је то велика помоћ за њихове душе.

Дајте милостињу. Молите се за покој душе приснопамјатног протојереја Јована Сергијева, блажене Ксеније, мојих упокојених духовних отаца: епископа Венијамина, схиархимандрита Илариона, схиигумана Алексија, јереја Јована (који ме је крстио), мојих родитеља Михаила и Катарине и сродника: Вере, Јевдокије, Јулијаније, Лукије, Татјане, Григорија, војника Василија, војног капетана Петра с његовим војницима, Михаила, Ане, Јосифа, Агафије, Јована, Ане, девојке Параскеве, детета Родиона, детета Варваре, детета Теодоре, детета Наталије.

Памтите "Свакодневна правила хришћанског живота" и "За шта се треба захваљивати Богу". Нека се све ово чува у срцима вашим, јер је све то храна и живот душе.

Живите мирно, трпите са радошћу муке и болести које вас снаћу и чувајте све оно што сте чули од мене. Поверавам вас, драга моја децо духовна, Оној Којој је одувек назначено да постане Мајка Жељеног Избавитеља људи из адског заробљеништва - Пресветој Владичици Дјеви Богородици. Она ће бити ваша Игуманија и Заштитница од свих стрела непријатељских, непријатеља видивих и невидивих".

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Духовно завештање братији:

"У име Оца и Сина и Светога Духа.

Дубока старост и болести ми наговештавају блиску смрт, моје пресељење из привременог живота у живот вечни. Не знам да ли сам предодређен за спасење или сам осуђен на вечне муке... Али не очајавам... Живео сам верујући у Бога, очекујући свеопште Васкрсење и Страшни Суд. Прелазим у други свет са надом у помиловање због заузимања Пресвете Богородице и свих светих. За највише служење за себе сам сматрао да будем роб свих православних хришћана. Разгоревајући се Христовом љубављу, желео бих да пригрлим сав род људски и да умрем у болестима и мукама за спасење свих.

Драги моји оци и браћо у Христу, заиста није било и нема у мом срцу љутње ни на кога од вас; ако је зла сила гонила некада некога од вас да учини, каже или помисли нешто лоше, онда са љубављу опраштам свима све; опростите и ви мени недостојном који вас искрено волим, али не умем да вам докажем своју љубав. Молим вас, учините ми љубав, не лишавајте ме последњег доброчинства - ваших светих молитви за мене Господу.

Ако задобијем код Господа смелост, онда се и ја надам да ћу се заузети за све вас пред Њим, а нарочито за оне који ме буду помињали у својим молитвама.

Непрестано читање у обитељи Псалтира које је уведено по благослову високопреосвећеног Јована, митрополита Псковског и Порховског, надам се да ће како за време мог живота, тако и после смрти бити настављено без промена. Господ ће наградити за ово благочестиво делање све усрдне, а покараће лење и немарне.

Молим вас да тело моје сахраните у Богосазданој пећини ма када и ма где да Господ благослови да одем из овог живота. Крстове, књиге, личну одећу и остало све завештам обитељи.

Молим вас да испуните моје завештање, и нека вам помогне у томе Господ, а Богородица и наши светитељи, преподобни Марк, Јона, мати Васа и преподобномученик Корнилије да измоле благослов Божји за све који живе у обитељи, и обитељ наша неће осиромашити.

Свјато-Успенски Псково-Печерски манастир.

Многогрешни схиигуман Сава који моли за ваше свете молитве".

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА И СМРТ

...праведник ћe се спомињати увијек...

Псалам. 112, 6

Телесне снаге старца су пред крај живота све више и више слабиле, уз то му је од Бога било откривено да ће његова смрт наступити изненада, те је он стога ишчекивао смртни час стално. У једној песми он овако описује своја осећања:

Мој пут ка вечности је тако близак!

А о смрти тако мало знам:

Неизвесно је када ћe доћи,

Али Бог је хтео да буде изненада!

Не бих хтео да као старац бесплодни

Пред трон Господа Славе изађем,

Него да са собом спасене душе

Пред Христа изведем.

Искупитељу мој, Исусе!

Hoћ смрти ми с Тобом страшна није,

Но да празан пред Тебе се јавим,

Ето шта мс, Боже, већма страши.

И замислих се ја над собом...

Па вас молим, моји драги:

Сахраните ме у гробу пећине

Под Распећем Крсним.

Буди увек, Свети Крсте, над гробом,

Где прах мој почивао буде,

Моју душу, Исусе Најслађи, помилуј!

И са свепшма је упокој.

Ову песму је старац написао за време одмора у Грузији. Са смирењем и скрушеношћу због своје недостојности на крају стиха је дописао: "Много година сам на свету проживео, али добрих дела нисам накупио". Упркос крајњој физичкој слабости, он се трудио да то не показује, нарочито не пред својим чадима да их не би растуживао, и превазилазећи слабост телесну настављао је да све теши. Уобичајена веселост његове природе му није дозвољавала ни да помисли да ће убрзо отићи у вечни покој.

Са задивљујућим спокојством духа чекао је ближење своје смрти. Његова дечји чиста душа, сијајући светлошћу благодати, одавно је већ спремна за прелазак у вечност, и у суштини својој га смрт није плашила. Говорио је о њој као о радосном догађају, сву своју наду полажући у милосрђе Божје, а не у своја дела. Само га је љубав према духовној деци, будућим сирочићима, приморавала да се држи за живот и да се труди да залечи свој организам. Међутим, понеке од своје духовне деце старац је постепено почео да припрема за предстојећи растанак. Блиској духовној деци баћушка је испричао да му је Господ открио када ће умрети:

- Речено ми је да ћу живети још 5 година, а ако се духовна деца буду појачано молила и исправљала се, можда и више...

Године су пролазиле у мучном ишчекивању, а баћушка је, напрежући своје снаге на исходу, настављао да теши оне који су му долазили као да му није ништа. После Литургије би седао у ходнику на дрвени креветић крај своје келије, и људи су му по реду прилазили са својим потребама, духовним питањима. На обична животна питања баћушка није одговарао. Говорио је:

- Ја сам схимник, моја сврха је да се молим и спасавам душе. Ако се будем бавио свакодневним животним питањима, постаћу малограђанин. Избави ме, Господе, од тога!

Говорљиве хришћане је овако уразумљивао:

- Разговор је добар, а молитва је боља! Често су се од њега могле чути следеће речи:

- Баците коцку, упитајте Богородицу...

Сакупивши сва своја завештања у једну књигу заједно са својим песмама и честиткама за празнике, баћушка их је делио својој деци. Много суза су духовна деца пролила читајући ову књигу. Вест о блиском растанку са својим вољеним пастиром се брзо раширила међу њима. Старац је већ отворено свима говорио о свом блиском одласку. Једном је, после завршетка Литургије, када су сви већ пришли крсту да га целивају, он изашао из олтара и рекао:

- Јуче само што нисам умро, али ви сте се помолили, и ја сам оживео. Хвала на молитвама. Можда ћу да доживим до Успења.

Упркос прекомерној слабости, баћушка није престајао да прима посетиоце, али је време посета било ограничено на један сат. Десило се да се време нагло променило, да су дунули снажни ветрови, и у ходнику конака у коме је примао отац Сава је настала промаја. Ноћу је баћушка осетио јаку грозницу, појавила му се и висока температура. Добио је запаљење плућа. Због високе температуре старац је горео као у ватри, гушио га је непрекидни кашаљ...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Отац Сава је замолио намесника да га помажу јелејем. Манастирски духовник архимандрит Теофан је свакодневно причешћивао баћушку Светим Даровима.

Али болест се отегла и трајала је све од јула до празника Успења Богородице. Био је чак и један период када је баћушка осећао раздвајање душе од тела. Он је заиста умирао... Тело му је било хладно и непомично, али свест је била јасна...

Сећао се својих сирочића - духовне деце - која у највећем броју случајева још нису била очврсла духовно, нису била искусна у духовној борби. Видео је својим унутрашњим погледом њихову беспомоћност и збуњеност...

- Нисам спреман!.. Нисам спреман! - прошло му је кроз главу. Баћушка је почео усрдно да се моли да му се продужи живот и осетио је да га је овај пут смртни час мимоишао.

Света обитељ се појачано молила за оздрављење старца. Нарочито су усрдна у својим молитвама била духовна деца. У многим градовима су давали да се на Литургијама помиње њихов драги баћушка за здравље, сами су предузимали појачане молитвене подвиге, давали су Господу обећања да ће се исправити. И заиста, многе од њих ниси могао да препознаш: мање причају, усредсређени су, оријентисани ка унутра, многи су почели да говоре Исусову молитву. Све мање је долазило до међусобних сукоба и неразумевања.

Ради баћушкиног спокојства свако се трудио да узме на себе последице искушења, па се у духовној породици старца утврдио стабилан мир. Баћушка се радовао и захваљивао се Господу и Његовој Пречистој Мајци за њихову очигледну милост према његовој духовној деци.

После празника Успења Богородице баћушка је могао да иде у храм само недељом и празницима, али после се његово здравље почело помало поправљати, и он би понекад говорио:

Сада ћу поживети још једно пет година, можда и више... Како се будете молили! - и заиста, после те болести је он још дуго живео у некој врсти полузатворништва.

Смртни час баћушке је наступио 14. (27.) јула 1980. године. Догодило се то у недељу, у 9 сати и 45 минута. О овом жалосном догађају су обавестили удари манастирског звона. Срца оних који су волели старца су интуитивно осетила о чему се ради. Гомиле људи су се окупиле крај манастирске трпезарије, онде где се налазила баћушкина келија. Поуздано сазнавши за баћушкину смрт, многи су пожурили да о томе обавесте блиске и рођаке, другу духовну децу. Тако се вест о смрти схиигумана Саве брзо пронела по многим градовима и селима. Током тих дана превоз је био препун путника који су журили у обитељ да одају последњу почаст упокојеном баћушки.

А из удаљених места огромне земље су у манастир стизали телеграми са молбом да се одложи погребење да би сви стигли да се опросте са својим духовним оцем. По благослову владике Јована, митрополита Псковског и Порховског, погребење старца је одређено за 30. јули, то јест четвртог дана после његове смрти. Из тесне капелице сандук с телом старца је био пренесен у Успенски храм где су се непрекидно, смењујући се читањем Јеванђеља, служила опела. Четвртог дана је тело упокојеног старца пренето у већи, Сретенски храм у коме је намесник манастира, архимандрит Гаврило, са јеромонасима обитељи и другим свештенослужитељима, духовном децом старца одслужио опело. Уз присуство бројног народа сандук са телом баћушке је пронет око Успенског трга и однесен у Богосаздане пећине.

У пећинама су сандук са новопрестављеним старцем ставили у раније припремљену нишу, са десне стране од храма Васкрсења. Нема довољно речи да се опише сав бол, плач и ридање осиротеле духовне деце баћушке. Међутим, многи су истовремено са болом осећали и необичну утеху и радост: осећало се да је старац жив и да никада неће оставити децу у својим молитвама.

Прекинуо се земаљски живот ревносног подвижника, служитеља Божјег. Утихле су његове пламене речи, затвориле се очи које су пријатељски гледале све, али дух његов, реч његова и учење ће вечно живети у срцима људи који су га волели и познавали.

Каже се:" Конац дело краси". Да, према плодовима се одређује вредност дрвета, према делима човека се одређује какав му је био живот. За живота старац је увек имао на уму да је странац и дошљак на земљи, и иштући Небеску Отаџбину, непрестано је молио Господа и Царицу Небеску да упокоје његову душу у насеобинама праведних и да како знају спасу његову духовну децу и све који га воле и мрзе. Он се пламено молио увек и за све, за цео свет за живе и умрле.

У свим деловима Русије (чак и на Светом Атону и у Јерусалиму) се његово име изговара са нарочитим поштовањем и љубављу. А таква чиста, света љубав је мила Господу, јер је Он Сам Љубав. Према речима апостола, он је духом пламеним радио за Господа и за све који су га окруживали је постојао пламтећи и светлећи. Била је то једна од оних личности којих има само у Царству Христовом и који "без великог мудровања, поседујући смирење" успевају да учине за добро ближњих више од силника овога света.

Старчева душа која се ослободила од окова тела је задобила нови пут који Света Црква, која разумева путеве Божје, назива блаженим: "Блажен пут којим идеш данас, душо, јер ти се припреми место упокојења". И сада он очекује од нас не сузе и уздахе, већ помињање и молитву да би Господ Који га је позвао из видивог света у "земљу живих" удостојио његову душу да чује најслађе речи Спаситеља:" Дођите благословени Оца Мојега: наследите Царство које вам је припремљено од постања света".

Смрт је добро за оне који умиру благочестиво. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа?" Ми смело верујемо да ће Господ милостиво да прими упокојеног раба Свог, јер милостиве, какав је био старац за живота, очекује велика милост Божја на Последњем Суду: "Блажени милостиви, јер ће помиловани бити".

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ПОУКЕ СХИ-ИГУМАНА САВЕ

ПОУКЕ НА ПРОПОВЕДИМА, ИСПОВЕСТИМА, МОЛЕБАНИМА И ПАРАСТОСИМА

Добро никада не пропада и не остаје без награде. Један дечак је од другог дечака затражио новац за хлеб и овај му је дао. Потом је добри дечак постао свештеник.

Једном тога свештеника нападну двојица разбојника. Први разбојник вели другоме: "Удри га! То је поп, они увек имају новца". Други међутим окрену оружје на првог и уби га. Свештеник тада у другом разбојнику препозна онога коме је помогао у детињству. И разбојник истога часа постане дубоко верујући човек, силно се покајавши.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: "Пожурите са чињењем добра!" Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило. Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике да му оставе панталоне како би могао да помогне болеснику који је становао у близини. Разбојници тада у њему препознају уваженог доктора: "Па то је доктор Гас!"

А доктор, видевши да су разумни, стаде да их саветује да оставе тај пocao и да почну да чине људима само добро.

И они дадоше реч да се више неће бавити пљачком.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Трговачки син се сећао како га је мајка саветовала: Не заборављај да читаш "Богородице Дјево, радуј се!"

И заиста се трудио да увек чита ту молитву. Било је тешко време. Догоди се тако да тројица непознатих почну да га прате и он чу њихов разговор (јер су једнога послали напред да извиди ситуацију и он се вратио да их извести):

Гледајте како спокојно иде, мора да има оружје.

Зато нису смели да му приђу, него пођоше да траже другу жртву. После тога случаја он постаде дубоко верујући човек.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Бекство у Египат. Када су Свету Породицу на путу пресрели разбојници, њихов воћа није био заведен необичном лепотом Богомајке, јер је на чистоту Богомајке чак и разбојниково срце одговорило чистотом. А када је погледао на Богомладенца, толико је био задивљен Његовом лепотом да је својим друговима заповедио да их не дирају. И Мајка Божија му захвална рече:

Твоја душа свакако неће погинути!

То је био управо онај благоразумни разбојник који се спасао висећи на крсту поред Христа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Када су убијали првомученика архиђакона Стефана, ту је био и Савле, будући апостол Павле. Он је чувао одећу џелата. А Мајка Божија се молила: "Дај трпљење Стефану, Сине Мој!" Кад погледа Савла, би јој га жао па замоли Свога Сина: "Сине Мој, спаси тога младића!" И одмах потом на путу за Дамаск Господ га заустави Својим позивом: "Савле, Савле, зашто ме гониш?" Тако он постаде најревноснији апостол. Његова душа била је спасена по молитвама Мајке Божије. И он је био присутан на Њеном погребењу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Ђаво обитава у човеку само до крштења, а после се у њега враћа само када овај пада у грехе. Какав пакао бива у срцу када се ђаво усели у душу! Гнев, злоба, вређање и униније тако муче душу, да човек не може да се смири: не једе, не пије, губи сан. У његово срце усељава се телесна похота. Данас је та страст као велики талас запљуснула људске животе. Неки не угасе страсти све до старости. А за свештеника најтежи грех је - управо телесни. Грижа савести га страшно мучи ако служи у нечистоти. У таквим случајевима Бог га удаљује од свештенослужења и уместо њега служе Анђели. А када благодат дотакне душу, никаква похотна осећања више јој не могу наудити. Страсни људи не налазе себи мира, и ако теже спасењу хоће да оду у пустињу, у манастир. Али људско срце је само, и муке су скривене управо у њему. Куда год човек да оде, његово ће се срце свеједно раздраживати и неће имати мира. Да би тај пакао душе био уништен, треба се пре свега молити и постати свестан сопствене кривице. Кроз молитву ће се отворити наша душевна адска тамница. Зато све треба открити духовнику - све помисли које нас муче. Кроз причешће Светим Тајнама Господ ће осветити наш душевни пакао и претворити га у светли рај.

Осим тога, треба се молити за оне који нас вређају. Ако тако будемо чинили, Господ ће разорити душевни и домаћи пакао, и васкрснуће нас за нову вечну радост, па ће се наше срце обрадовати и нико нам више неће одузети ту радост.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Сатана има мноштво потчињених духова које шаље да нас искушавају и који нас стално уходе. Нарочито нас искушавају за време молитве, јер им ништа није тако мрско као она. Демони спуштају прст на човекове очи и њега хвата сан; они проничу у душу његову и испуњавају је разним помислима, због чега човек губи спокојно расположење духа. Ако за време службе или кућне молитве злом духу не пође за руком да искуша душу, он то чини после. На пример, желите са неким да поделите своју тугу, и онда неприметно у разговору осудите неког трећег. Или се појави раздражљивост, злоба, незадовољство, и човек почиње свима да приговара, пошто му се чини да ништа није учињено како треба. Сатана се свети за добро које је човек стекао. Он иде око нас и риче, у правом смислу те речи.

То његово рикање не једном су чули Свети Оци: преподобни Антоније Велики, Макарије Велики, Сергије Радоњешки, Серафим Саровски и други светитељи. Тако и апостол Петар пише у посланици: Ђаво као лав ричући ходи и тражи кога да пождере (1. Пет. 5,8).

Зато смо дужни да стално стражаримо и да после благодатног душевног мира увек очекујемо искушење и патњу, да очекујемо замке. Господ допушта ђаволу да нас искуша како би нас научио да се боримо против зла. Огањ очишћује злато, док искушење очишћује праведног и показује меру духовне снаге човекове. Немојмо очајавати када паднемо у искушење, него смирено и још усрдније молимо Господа да нам подари снагу у борби против грехова... Он наша Снага и Сила - посетиће нас и ојачати, и уз Божију помоћ из борбе ћемо изаћи као победници.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

СТАРЧЕВИ САВЕТИ И ПОУКЕ САБРАНИ НА ОСНОВУ УСПОМЕНА ЊЕГОВЕ ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

Заповест нову дајем вам:

да љубите једни друге,

као што ја вас љубих...

(Јн. 13,34)

У овој глави покушаћемо да наведемо оне поуке којима је старац духовно хранио како своју духовну децу, које је имао на хиљаде, тако и сав остали страдални народ, жедан спасења. Његове поуке биле су прожете благодатном мудрошћу, снажном вером и молитвеношћу.

У својим саветима и поукама старац се пре свега руководио поукама Светих Отаца православне Цркве, а нарочито подвижника последњег времена: епископа Теофана Затворника, преподобног Серафима Саровског, приснопамјатног протојереја Јована Сергејева, старца јеромонаха Варнаве и његовог ученика схиархимандрита Захарије, јеросхимонаха Партенија Кијевског, старца јеросхимонаха Амвросија Оптинског и старца Силуана Атонског, јер су њихове поуке, једноставне и дубоке, кратке и важне, без ичег сувишног или високопарног, биле веома блиске његовом срцу. Нико од њих не ставља хришћанима претешко бреме, него саветују да се почне од малог и да се буде задовољан тиме. Када пак човек довољно ојача у борби са злом које га искушава, онда приступа коренитој промени своје греховне природе, али тако да прође неповређено.

Толико је љубави, кротости и смирења у тим једноставним и искреним књигама Светих Отаца, толико мудрости и духовне опитности! У њима се говори о савршеној хришћанској љубави, о свепраштању, о томе колико смо далеко од распетог Христа.

"Не жудите за земљом - понавља старац речи епископа Теофана - јер све је на земљи пропадљиво, само је загробна срећа вечна, непромењива и истинска. А та срећа зависи од тога како ћемо проживети наш живот".

Старац, који је и сам увек молитвено тражио милост Божију и помоћ свише, свима је саветовао да се моле и да посећују храм Божији то небо на земљи јер без свете Цркве нема спасења.

- Ако је неко био на гробу митрополита Трифона (у Москви на Немачком гробљу), видео је следеће речи које су тамо исписане: "Децо моја, љубите храм Божији. Храм Божији, то је небо на земљи". Он се упокојио недавно, 1. (14.) јуна 1934. године. Био је наш савременик, смели молитвеник и близак пријатељ старца Захарије. Он је заједно са уплаканим народом на црквеном молебану умолио Господа да одгоди смрт старца Захарије, који је управо почео да се сели у вечност. И старац Захарија је после тог молебана поживео још 2. године, надживевши и самог митрополита Трифона.

Ето колика је снага црквене молитве! Зато и ја вама, чеда моја љубљена, дајем такву заповест: Љубите храм Божији! Не пропуштајте црквене службе. Јер сам Христос је уредио Свету Цркву. Он по Своме неизрецивом милосрђу и дуготрпљењу неће смрт грешника. Он никада не допушта да човек пропадне, а да претходно не покуша да га уразуми. Као чедољубиви отац, Господ се својски труди око нашег спасења, усмерава нас ка том циљу, исправља наше грехове и удостојава нас вечних добара. Кроз Свете Тајне Господ прашта грешнику и освећује га даровима Духа Светога...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...