Jump to content
LukaZ

Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

22056.p.jpg

ПРЕДГОВОР

"Љуби Господа Бога својега свим срцем својим,

и свом душом својом и свим умом својим...

Љуби ближњега свога као самога себе".

Матеј. 22, 37-39

"Не може се град сакрити кад на гори стоји."

Матеј. 5, 14

27./14. јула 1980. године у Псково-Печерском манастиру окончао је свој животни пут и монашки подвиг схиигуман Сава, познат многим православним људима. За име схиигумана Саве је везан лик верног, доброг пастира Христовог који је током многих деценија вером, љубављу, благодатним даровима служио Цркви Божјој. Он је био пример чистоте, доброте, духовне мудрости. У ревносном служењу Богу и Цркви може се упоредити с онима који су попут апостола Павла полагали душу за своју паству, бивали у порођајним мукама да би се у лику верних чада назрео лик Христов.

И сада духовна чада старца Саве настављају да размењују сведочанства о његовом благодатном животу, о духовним даровима које су задобили од општења са баћушком, о снази његових молитви и после смрти. Та сведочења су и сабрана у овој књизи која ће се временом, надамо се, све више допуњавати.

Служење оца Саве Цркви Христовој и својим духовним чадима се може кратко окарактерисати литургијским возгласом: "Горе имајмо срца". Сав његов живот, од почетка до краја, био је тежња ка горњем свету. Отац Сава је враћао пламен у охладнела срца, јачао онемоћале руке, усађивао дух вере у Бога, буквално је "подизао" пале. "Од срца до срца" тако би се могло назвати специфично његово подвижничко делање. Из живог извора, свог чистог, преданог Богу срца, баћушка је црпео снагу за своје велике напоре. Увек бодар, пун животне радости, благ, спреман је био да се одазове на сваку несрећу и да са љубављу приђе палим грешницима.

Људе је тешко преварити, они посебним чулом препознају праве пастире и срцем стреме ка онима који су свим срцем усмерени ка Богу. Оца Саву су волели због Христове љубави која је живела у њему, због самопожртвованог служења ближњем. Он је био непресушни извор добра. Многи памте његов испитивачки поглед који буквално прозире у човека, право у његово срце. Тај поглед је немо сведочио свакоме: благодатни старац зна твоје тајне немоћи, али те из своје безграничне љубави штеди и хоће да те излечи поуком и саветом.

Лик схиигумана Саве, тог чудесног старца, духовног оца кога нам је Господ послао, и дан-данас остаје у благодарном сећању његових духовних чада.

Ко је упознат са унутрашњим, скривеним животом подвижника?! Ко може да представи његове велике духовне подвиге, његов истрајни духовни раст?! Све то остаје дубока тајна његовог срца и познато је само Јединоме Богу. Ту можемо само да нагађамо, да претпостављамо на основу спољашњег устројства живота старца, његових видљивих напора и дела у којима није могуће не приметити извесну поступност, стално успињање на све већу и већу духовну висину.

Живот схиигумана Саве пре ступања у манастир остао је скоро непознат. Биографски подаци су веома оскудни, а и скупљани су били делић по делић.

Треба рећи да старац није волео да прича о свом животу. Каже понекад случајно две-три речи - и то са страхом и молитвом да му Господ не би замерио што се хвали. Пребивајући целог живота у невидљивом за тући поглед покајању. скрушености срца и молитвеном подвигу, старац се свим снагама трудио да сакрије себе и свој унутрашњи свет од света спољашњег, сујетног. Међутим, многима, а нарочито духовној деци је било јасно да је он живео истинским хришћанским животом, да је пламтео вером и љубављу према Богу и тежњом ка подвигу ради спасавања ближњих. Био је то прави војник Христов опремљен у потпуности за борбу против слабости људских и искушења демонских. Природно обдарен и мудар не толико захваљујући људима, колико захваљујући Самом Богу, обогаћен небеским благом Божанске мудрости, познавао је умеће духовне борбе. Наоружавши се непрестаном молитвом, тукао је непријатеље именом Исусовим н тако је неоштећен прошао свој земаљски живот препун многих мука и невоља. Господ му је молитвава Богородице био увек и свуда - Заступник и Помоћник.

Духовна мудрост сједињена са смирењем створила је у њему онај духовни разум који свети оци називају "плод искуства духовног".

Пошто је био веома енергичан, никада није бежао од тога да помогне ближњем на путу спасења, већ је увек тражио такав подвиг. Иако слабог здравља, био је херој духа, прави титан моралне снаге. Старац-подвижник је засадио велики виноград људских срца и усрдно га је обрађивао. Његово чисто и састрадално срце лишено егоизма је пламтело несебичном љубављу према људима. Служити Богу у ближњима, живети тако да служиш љубави била је лозинка целог његовог живота.

Неуморан у подвизима љубави, отац Сава је сабрао око себе велику духовну породицу. Непресушне реке људи који страдају и желе спасење су се сливале код њега. И благодат Божја која је боравила у баћушки је доносила стоструке плодове: у људима се палила искра духа Христовог, неверујући су налазили Бога, магла неверја се расејавала, а правда Божја би постајала за њих очигледна. Многа духовна деца оца Саве су и сама касније убирала плодове благочешћа, добрих дела и молитве.

Баћушка је у свом савршенству испунио заповести Господње о љубави: "љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим" и "љуби ближњега свога као самога себе".

Он је с великом радошћу храбро узео на себе туђе бреме, према речи апостола: "носите бремена један другога" (Гал. 6,2).

Снага благодатних дарова старца се у потпуности може објаснити речима апостола Павла: "Не живим ја, већ Христос у мени".

"Господе, Сам у мени живи! Сам говори! Сам делај!" - често је вапио отац Сава, и Господ је чуо Свог верног слугу - благодат Духа Светог није одступала од њега.

Ето у чему је тајна живота и утицаја старца на људе - Сам Господ који невидиво у њему пребива, Његова Божанствена сила и благодат!

А та благодат се даје само за дубоку веру, за истинско смирење, за светост живота. "Који вјерује у Мене дјела која Ја чиним, и он ће чинити, и још већа",каже Господ,јер "ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека" (Матеј. 28,20). У живој и делатној вери у близину Христа Спаситеља старац је црпео нелицемерну љубав према свим људима, снагу духа, као и пламен молитве и снагу да лечи различите немоћи.

Због његове сталне бриге - да све утеши, ободри, одагна дух унинија, духовна чада су назвала баћушку "старац-утешитељ". Господ је увек био с њим, а преко њега и с нама.

Људско срце, колико год да у њему има греховних рана, не можеш да превариш. Оно стреми тамо где може да добије олакшање у својим патњама. Код старца су ради поуке, ради душевне користи долазили људи из свих крајева Русије, и он је све примао са очинским добрим расположењем. Да спаси, да утеши све који тугују - зато је и живео старац, молитвеник Божји, и како је велика била снага његових молитви!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ЖИВОТОПИС

ДЕТИЊСТВО И ЖИВОТ У СВЕТУ ПРЕ МОНАШТВА

Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко,

и на путу грјешничком не стоји,

и у друштву неваљалијех људи не сједи,

него му је омилио закон Господњи

и о закону његову мисли дан и ноћ...

Псалам. 1,1-2

Живот оца Саве пре ступања у манастир нам је веома мало познат. Сакупљени су прилично оскудни биографски подаци, и то делић по делић (из онога што је он случајно изрекао или из сведочења блиске духовне деце), као и из извесних докумената.

Будући старац се родио у Кубањи, у једноставној, али благочестивој и истински хришћанској породици 12./25. новембра 1898. године, и на светом крштењу су му дали име Николај по светитељу Николају Мирликијском Чудотворцу. Његови родитељи, Михаил и Јекатерина, трудили су се да испуњавају заповести Божје и да живе благочестиво, подражавајући према својим снагама свете оце: Авраама - по гостопримству, Јована Милостивог - у помоћи потребитим и сиромашним, Јова - у трпљењу и храбрости, Јована Богослова - у љубави према Богу и ближњима. Пренели су на децу (а било их је осморо: три сина и пет кћери) све оне богољубазне обичаје за које су сами знали.

Деца су живела у атмосфери хришћанске љубави, не знајући за грубост и казне, јер за казнама није ни било потребе. Деца никада нису била сведоци вике, свађе. На њихово васпитање су утицали не толико речи родитеља, колико поступци.

Децу су чували од свега лошег: нису им дозвољавали дуге уличне шетње, нарочито не увече, штитили су их од штетних, некорисних дружења, васпитавали су код њих марљивост и поштење, љубав - пре свега према Богу и ближњима, учили их молитви.

У породици су стално владали мир, спокојство и радост. Цела велика породица је живела сложно, сви су били вредни и благочестиви. У оваквој благодатној атмосфери је протекло детињство, дечаштво и младост Николаја.

Од све деце у породици издвајао се баш он, пети по реду. Растао је као посебно дете. Живахан и окретан, обдарен је био великом проницљивошћу и бистрином, као и осећајношћу и пажљивошћу према свим људима који су га окруживали. Срце му је од најранијих година било усмерено ка Богу. Пријемчив за све добро, Коља је, према примеру својих благочестивих родитеља, волео да иде у храм Божји. Родитељи су развијали код деце љубав према цркви, па су за трпезом награђивали неком посластицом оне који су у храму пажљиво слушали читање Апостола и Светог Јеванђеља и умели све без грешке да препричају. Дешавало се да отац или мајка кажу:

Хајде да видимо ко ће боље да исприча данашње Јеванђеље?

Деца су се надметала у препричавању, али Кол,а је најбоље и најисправније умео да пренесе садржај прочитаног на служби.

Са шест година је почео да иде у црквену парохијску школу. Ту се и испољила његова велика способност за учење. Са осам година је већ читао и појао за певницом. У то време златног детињства је стекао оно побожно расположење које га није напуштало ни касније током целог живота.

Нарочито снажан утисак је на њега оставила мајка - жена разумна, која је поседовала дубоко, истинско благочешће. Баћушка је сам касније, сећајући се своје мајке, њој изражавао огромну захвалност за добро васпитање, јер добро васпитање даје добар плод - очување благодати светог крштења. Високу духовну предност има онај ко је сачувао благодат крштења и од раних дана посветио себе служењу Богу. А Господ је будућем старцу помагао да као зеницу ока сачува благодат светог крштења.

Познат је догађај из старчевог живота који говори о томе да је он од детињства био изабрани сасуд Божје благодати.

Једне зиме је старија сестра Јулијанија отишла на реку да испере рубље. С њом је кренуо и осмогодишњи Коља. Играјући се на леду, изненада је упао у рупу, и сестра га је с великом муком једва извукла испод леда. Дечак се тешко разболео. Цела породица сс забринула за свог љубимца. А болесни дечак је имао следеће виђење. (О овоме је касније баћушка сам испричао једном духовном лицу.)

- Нисам могао да заспим ноћу дуго, лежао сам и гледао у таваницу. Одједном видим на таваници себе као одраслог у чину јеромонаха, и срце ми се некако тихо узрадовало. После тога сам брзо оздравио. Размишљајући о овом виђењу, одлучио сам да треба да идем у манастир. Једном сам хтео да тајно побегнем с неким монахом-ходочасником. али овај ме је наговорио да сачекам још годину-две када је обећао да ће доћи по мене. Монах се очигледно сажалио на моје родитеље, те није зато одржао своје обећање.

Тежња ка монаштву која се појавила у души дечака Николаја у почетку као неодређена, а касније као неодољива била је, како се касније испоставило, призив одозго на монашки пут.

Ево још једног догађаја који сведочи о томе како је Свевидеће Око мотрило на Свог изабраника од самог детињства његовог.

Једне зиме отац га је повео са собом у град. Када су се враћали кући, напао их је чопор гладних вукова. Коњ сав дрхти, а Николајев отац од страха само понавља:

Господе,помилуј! Господе, помилуј! Коља, моли се! Моли се, сине! Читај "Богородице"!...

Мали Коља је почео гласно да се моли:

- Богородице Дјево, радуј се, Благодатна Марија, Господ је с Тобом; благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших...

Моли се, а гледа у "псе" (он није схватио да су то вукови) и мисли: зашто шкргућу зубима, дижу главе увис и завијају?..

Гладни чопор их је прогањао скоро до насеља, али их није ни такао. Господ је сачувао од смрти будућег верног служитеља Свог олтара преко кога се спасло мноштво душа.

Становници тих места су се одликовали великом побожношћу, често су ишли на поклоњења на света места и у манастире. Николајеви родитељи су такође често, нарочито на велике празнике. одлазили у манастире да се помоле и водили су и децу са собом. Дечак Николај није пропуштао ниједан такав догађај и са родитељима је заједно одлазио у богомоље. Како у мушким, тако и у женским манастирима му се све допадало: и дуготрајне службе, и скромно одевање, и лепота храмова, и звона, и смирени изглед људи који се моле, и послушања. Али највише - тежња ка вечном животу.

После повратка кући, препричавајући утиске, говорио је својима:

- Кад порастем, бићу монах!

А сестре су му у шали одговарале:

- Кад нађемо добру девојку, оженићемо те!

А мајка, мудра и осећајна жена, забрањивала је да га тако сурово исмевају, јер је његове речи доживљавала озбиљно, као пророчанство о његовој будућности.

А сам Коља је молио своју породицу са сузама да се моле Богу и Његовој Пречистој Матери да буде достојан монах. Благочестиви родитељи, нарочито мајка, подржавали су његову тежњу ка монаштву и својим високо моралним животом сејали добро семе у синовљевој души.

Близу њихове куће су се налазиле две гостионице где су одседали поклоници међу којима је било много монаха и благочестивих хришћана. Добра Николајева мајка је волела да прима путнике и дарежљиво је делила милостињу. Чврсто је веровала у Бога и у Његову Божанску Промисао, све у животу је вредновала са духовне тачке гледишта. Примајући путнике, понекад би с њима делила оно последње што је било у кући.

- Каћа, па ти опет деци ниси ништа оставила! - рекао би отац.

Послаће Господ! - кротко и с вером би одговорила она. Све ово није могло да не остави трага на души осећајног, проницљивог дечака. Не крије ли се овде одгонетка оног необичног милосрђа, оне нежне бриге за ближње који су му целог живота били својствени?

Николаја су сви волели. Па како је било могуће не волети тог нежног, пажљивог и веселог дечака? Свима је хрлио да помогне - и делом, и речју саосећања.

У то доба је био пун животне радости, окретан, волео је све игре. Својим несташлуцима би понекад љутио родитеље, и касније се, већ као старац, сећао "неуспеха тих дечјих немирлука, као и тужног маминог лица", о чему се говори у његовој песми "Волим парастосе".

- Дешавало се, гледам, а мамино лице љутито, тужно. Приђем јој, паднем пред њу, замолим је за опроштај због несташности, и мама одмах постане друкчија. А дешавало се и да нас казни да стојимо у ћошку, а она оде у другу собу, клекне пред иконе и моли се кроз сузе: "Царице Небеска, ја сам их казнила, али да их исправим не могу! Ти их Сама исправи како знаш!" А ми гледамо кришом шта мама ради и буде нам жао, и онда је молимо да нам опрости, и ми клекнемо и заједно с њом се молимо да нам Господ опрости. И све се мењало.

Ништа није могло да прође неопажено пажљивом оку живахног дечака, па тако ни снага мајчине молитве. Почео је да је подражава и да се дуго, пламено моли.

Добро тло његовог чистог и осећајног срца је примило добро семе Божје благодати. Ето зашто до краја свог живота старац ништа није толико ценио као молитву.

- Главна је молитва. Молитва је све! Молитва све побеђује и на сва питања одговара, - често је говорио као онај који има практично искуство у том погледу.

О доброј мајци баћушкиној знамо још и то да је живела педесет три године. После кратке, мучне болести (разболела се од маларије) која је трајала свега седам дана, она се тихо, с молитвом на уснама, упокојила. На самрти је, благословивши децу, позвала Николаја, благословила га Казанском иконом Богородице и посаветовала како треба да живи, а онда му рекла: - Коља, немој да оставиш сестрицу млађу (Веру)!

А онда је обраћајући се свима додала: - А сад ми не сметајте...

И с молитвом је тихо отишла Господу. У својој песми "Мамино зазештање" отац Сава приказује последње тренутке њеног живота.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Мамино завештање

Сећам се, драга,

Вечери последње с тобом,

Патећи тетко болесна,

Отишла си на свет онај.

И умирући рекла си:

"Сине мој, буди частан увек,

Како год да те притисне

Живота сурова нужда.

Не покоравај се пороку,

Лажљиве људе избегавај,

Са чврстом вером у Бога

Скромни свој пут извршавај.

Памти: ни злато, ни слава

неће ти срећу дати,

Само спокојна савест,

Часни, паметни труд..."

Ућутала си... Руке кршећи,

Пред телом твојим сам стајао,

И неутешно ридајући,

Да будем частан o6ehau,e давао.

Мајко, ускоро ћемо се обоје

Срести на ономе свету:

Поклопац боровог сандука

И мој ће ускоро покрити прах.

Обећање сам одржао, рођена,

Част сам свето чувао своју,

Тешко се патећи у животу

Веран сам му cвe време био.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Испричаћемо макар у неколико речи по другим рођацима оца Саве.

Његов отац, Михаил, умро је у гладно доба у Кубањи у 78. години живота од изгладнелости, иако је сам у животу много помагао гладнима.

Заслужују пажњу и сведочења о деди Михаиловом: здрав, снажне телесне граће, благочестив; никада се није љутио, нервирао, није пушио, није волео алкохол, никада није био болестан, живео је 93 године и три дана уочи смрти је прорекао свој крај, према нарочитом откровењу Божјем.

Деда по мајци, Јосиф (живео је у другом селу) се такође одликовао побожношћу.

Млађа баћушкина сестра Варвара тиха, смерна девојчица, умрла је са шест година. Уочи смрти је рекла мајци:

Мама, ја ћу сутра умрети, тамо је боље!..

И ујутро се опростила са свима и отишла Господу.

Трећег дана Васкрса се тихо упокојила његова старија сестра Јулијанија. Пред смрт је замолила породицу да обавесте о њеној смрти брата-старца и желела је да јој он одслужи опело.

Исте године, пред Божић је умрла његова сестра Лукија, а убрзо после тога и брат Григорије.

Старији брат Василије је био добар ученик, није пушио, није волео алкохол; погинуо је у рату.

Још у дечјим и дечачким годинама Николај је читао много светих књига, волео је да чита Свето Јеванђеље. Његово срце је као сунђер жедно упијало све поуке и примере из земаљског живота Господа Исуса Христа, Његове Пречисте Мајке и светих угодника Божјих.

Јеванђељске речи: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе" (Лука. 10,27) и речи апостола: "Ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица" (1 Јован. 3,14-15) су оставиле нарочито снажан утисак на његову душу и постале су као некакав темељ читавог његовог живота.

Николајева душа је увек пребивала у светлу незлобивости и искрене љубави према Богу, ближњим и непријатељима чак. А Јеванђељске речи које је Спаситељ упутио богатом младићу: " Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном" (Матеј. 19,21), - толико су му дубоко доспеле у срце да је почео стално да размишља о томе како би, одрекавши се света, заиста кренуо стопама Господа Исуса Христа.

И још више је заволео да чита Свето Јеванђеље, у читању је откривао истински смисао живота, узимао је из њега прве лекције узвишене духовне мудрости.

Још у детињству је Николај добро познавао Библију, али је нарочито волео да чита дела светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова.

Сећам се, још као дечак, - причао је о себи отац Сава, највише сам волео да читам Свето Јеванђеље по Јовану и његове посланице. За време читања ми је постајало тако слатко и лепо у души да сам заборављао на земљу и земаљско.

Ускоро су дечје игре у потпуности престале да занимају Николаја, све се чешће осамљивао ради молитве. Молитва је за њега постала најбоља утеха, највећа радост. Још је у дечјем добу искусио сладост молитвених суза. И та искрица добра и истине Божје запаљена у његовој души није се угасила, већ се разгоревала све јаче и јаче, и, најзад, са годинама се распламсала у велики пламен Христове љубави са жељом да се спасу ближњи, да се спасу сви.

Истина, понекад би природа тражила своје, и Николај је волео да се забави. Морамо да приметимо да су живахност и весела нарав биле урођене особине старца Саве које га нису остављале све до краја живота. И то се испољавало и у његовом односу према људима: увек је умео да утеши и развесели жалосну душу.

Али ето доба златног детињства је пролетело као сан, прошло је и време дечаштва. Почео је империјалистички рат (1914. г.). Николаја су пре рока мобилисали у војску и упутили на турски фронт.

После рата је наставио своје образовање као питомац војно-инжењерске школе. Онда је одслужио активну војну службу у техничким јединицама, а после војске је завршио Московски инжењерско-грађевински институт и у струци је радио у Москви.

Бурни вртлог световног живота није угушио света осећања и жеље будућег старца које су му усађене у срце у најранијем детињству. И где год да се налазио, свуда је пламено настављао да воли Бога, да воли Јеванђеље и да испуњава Христове завете. Као и пре је налазио насладу у молитви и читању духовно-поучних књига, ишао је у храм Божји, следећи апостолски савет: "Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему..." (1 Јован. 2, 15).

Привлачила га је себи област горњег света у коме царује Христос и где у блаженству пребивају сви свети који су од памтивека угодили Богу.

Већ тада је Николај поседовао живу веру у загробни живот. Често би заједно са познаницом-монахињом ишао да чита Псалтир умрлима, што му је пружало велику духовну радост. Сећајући се тога касније, испричао је следећи догађај:

Једном сам заједно са монахињом ишао у град да читам Псалтир тек упокојеној девственици Пелагији која је имала 50 година. Попивши увече шољу чаја, одмах сам приступио читању Псалтира, а монахиња је отишла да прилегне и одмори се у суседној соби. Дуго сам читао Псалтир, а онда акатист упокојенима. Притом сам се усрдно молио за њихово упокојење, помињући их по именима. Није ми се спавало.

У четири сата ујутро монахиња се пробудила и почела да чита Псалтир, а ја сам не скидајући се легао на клупу. Времена је мало остало, ускоро сам морао да идем на посао.

Тек што сам заспао сањам: улицом поред прозора пролази много разних људи - младих и старих, инвалида и здравих, - и сви гледају у прозор и клањају ми се. Мећу њима - и новоупокојена Пелагија! Тада сам схватио да су то били умрли.

Усрдна младићева молитва испуњена вером у загробни живот му је показала каква је то велика тајна - читање Псалтира. Оно спаја душе живих и умрлих!

Николај је волео да посећује гробља, нарочито Вагањковско, и тамо се у тишини молио и разговарао са верујућима који су били жељни да чују реч Божју, реч поуке.

Једном приликом је дух злобе напао младића: злочинци су покушали да га зграбе, али чудесним заступништвом Божјим он је непримећен прошао поред њих.

Пребивао је у свету као пшеница посред трња. Страх Божји и љубав према Богу су га утврђивали на несигурним путевима света на непоколебивом камену заповести Господњих и чували су његову душу од светских искушења.

Жеља да постане монах није никада напуштала Николаја, иако су манастири у то време још увек били затворени.

А после чудесног виђења које је имао у 35. години (то је испричао једном духовном лицу), та тежња се у њему још више утврдила.

Молио сам се ноћу пред својом чудотворном Казанском иконом Богородице (мајчин благослов). Кроз дремеж (да ли на јави или у лаганом сну, Бог зна!) одједном ми се јавила света жена необичне чистоте и лепоте. Ко је она била, нисам знао. Она ми је разоткрила сву лепоту монаштва, објаснила ми разлику измећу монашког и породичног живота. Рекла ми је да се човек може спасити и у породичном животу, али да је монаштво - веће.

После овог виђења Николај је видео у Покровском храму икону на којој су приказане свете великомученице Варвара, Катарина и Параскева. Свету Варвару и Катарину је знао од раније, а у лику свете Параскеве је препознао ону чудесну небеску дјеву која му се јавила у виђењу. После тога је почео нарочито да поштује свету великомученицу Параскеву која му је указала пут монаштва и утврдила га на спасоносном путу. Уосталом, у житију светитеља Григорија Богослова постоји објашњење да виђење ове небеске девице означава чист и целомудрен живот.

Треба да споменемо и ону велику старицу која је одиграла велику улогу у животу будућег подвижника. Ево како је дошло до њиховог познанства.

Од самог детињства Николај је гајио посебну љубав према свом небеском покровитељу, светитељу Николају Чудотворцу, од детињства је добро знао његово житије. Али једном приликом је прочитао књигу са детаљним описом чуда светитеља и осетио је неодољиву жељу да сам оде на она места на којима је протицао земаљски живот светитеља Николаја.

Шта да ради? Почео је да смишља разне могућности, да гради планове, али да их оствари није било никакве шансе и зато је он веома туговао.

Тада се и догодила једна необична ствар.

"Једном сам ишао - причао је касније отац Сава - у храм на Божанствену Литургију. На путу сретнем непознату монахињу која ме упита:

- Зашто си тако тужан?

- Ма не, нисам тужан - кажем јој ја.

- Немој да кријеш! Знам да си тужан зато што никако не можеш да задовољиш своју жељу. Идемо! Рећи ћу ти шта да чиниш.

Ту се ја сетим своје највеће жеље и покорно кренем за њом. Она ме одвела својој кући и тамо ми испричала како треба да се молим и да ватрено тражим од самог светитеља да ми се испуни добра намера.

- Треба да му са осећајем, са несумњивом вером, надом и љубављу прочиташ канон и акатист. И онда ћеш видети шта ће бити! Тако је она завршила своје савете и испратила ме.

Стигао сам још и да одем у храм на Литургију. С посла сам дошао касно увече, веома уморан. Страшно ми се спавало, али савладавши сан почео сам појачано да се молим, као што ми је старица рекла.

И шта се десило! У виђењу у сну (а можда и некако друкчије... Нисам имао осећај да се налазим у сну!) био сам на свим местима земаљског живота светитеља Христовог и поклонио сам се и целивао његове мошти, видео сам и додирнуо чак чудотворни мермерни стуб који је на чудесан начин био донесен за грађевину! Све је било тако близу и конкретно! То речи не могу да изразе. Неизрецива радост ми је испунила цело биће. У духовном усхићењу пожурио сам код своје доброчинитељке, али она ми није отворила врата. Схватио сам да је то ради мог смирења. После извесног времена покушао сам да на исти начин одем и на друга света места, али ми то није било дато. Очигледно ми је ово виђење било дато по њеним светим молитвама".

Од тог времена блажена старица, схимонахиња Марија, постала је близак друг у молитви, помоћница и благотворна учесница у духовном животу оца Саве целог његовог живота касније, чак све до смрти.

Причала је о томе како јој се Николај Михајлович, тада још увек као инжењер, први пут обратио са молбом да га упозна с неким старцем:

- Познајеш ли неког старца?

- Познајем - одговорила је - само што он далеко живи, има више од 40 километара. Мора се пешице ићи.

- Нема везе! Стићи ћемо уз Божју помоћ.

Кренусмо. Пут је био тежак, веома тежак, како се сећала схимонахиња Марија. На много препрека су наилазили, али је Господ помогао. На циљ су успешно стигли, само што је већ било касно увече. Храм је био затворен.

Шта да раде? Пада ноћ, на кућама се светло више ни не види. Одједном примете пламичак. Покуцају на врата. Одговора нема. Гурну врата и отворе их. Уђу у кућу. Погледају - кад оно болесна жена лежи на кревсту.

- Газдарице. пустите нас да преноћимо.

- Можете да преноћите, али немате на чему да спавате рече она слабим гласом и одједном се заплака.

Нема везе, мајко. Не брините се ви, ми ћемо на столице да седнемо, само да имамо кров над главом! А што ви плачете?

- Како да не плачем, синко? Код људи ће још мало кромпир и да процвета, а мој још није ни посађен...

Њих двоје разменише погледе: било би добро да помогну болесници, али и сами су се страшно уморили у путу. Шта да раде? Николај Михајлович је био спреман да одмах дохвати лопату, али се плашио да не наљути матушку Марију. Али она га сама упита: - Да урадимо?..

А он ће с радошћу: - Идемо!

- Где ћете гладни? Код мене ништа нема ни да се поједе... Хлеба нема. Ено има млека, сусетка је помузла краву. Макар млеко попијте.

Попили смо по чашу млека, у трему нађемо лопате и изађемо. На срећу, сијао је пун месец. Помолили смо се, закрстили башту и почели да копамо. Било је ту прилично посла!

Николај Михајлович подиже земљу лопатом, а мати Марија баца доле кромпир. И иде брзо! Ни жеље за сном, ни тежине, ни умора. Хвала Богу!

Николају Михајловичу су све руке после биле у жуљевима. Како да не буду - инжењер, навикао да ради пером, а не лопатом, носио само велику жуту ташну - због ненавикнутости је и направио жуљеве.

Ујутру су се умили, очистили одећу, обућу и пошли у храм. Ушли су мећу првима и пришли оцу Илариону:

- Баћушка, дозволите да се причестимо.

- Како да не! - узвикну он. - Јуче сте се млека напили, а данас да се причестите...

- Извините, баћушка, али такве су околности биле - почесмо да се правдамо.

- Идите и начините по десет поклона!

Изађоше они пред цркву, раде поклоне, а људи који улазе у цркву их гледају и чуде се. Али ипак се исповедише, причестише...

- Баћушка, - каже Николај Михајлович - хоћу с вама да разговарам...

- Чекајте. Ја сам сам, а данас имам требе - молебане, парастосе, па још и покојник, биће опело. Ако ме сачекате, доћи ћете и ви на ред.

Али нисмо чекали. У понедељак је Николај морао да иде на посао, а и повратак ноћу може да буде опасан, тако да су морали да одложе разговор за други пут.

Касније је отац Иларион, искусни атонски старац, постао духовник Николаја Михајловича. Њему је он и открио своја виђења, демонска застрашивања, и што је најважније, незадрживу жељу да постане монах.

- Оче, ових дана ми је дошао некакав "монах" - причао је Николај Михајлович баћушки, и каже: "Показаћу ти шта је то монах!" и почео је са мном да се рве. Али Господ ми је помогао да га избацим из собе. Шта је то било: стварност или виђење?

- О чему си тада размишљао?

- О монаштву. Молио сам се Богу да ми што пре испуни моју жељу.

- То је ђаво узео на себе монашки лик!

- Оче, благословите да примим тајни постриг (манастири су тада били затворени) молио је Николај Михајлович.

- Не жури! Отвориће се манастири, па ћеш јавни постриг да примиш, а не тајни. Живећеш у Лаври!

Ништа друго нисам могао да радим него да стрпљиво чекам.

Касније се, причајући нам о животу схиархимандрита Захарија, отац Сава сетио и себе: како је хтео да постане путник-богомољац када су манастири били затворени.

- Кренем ја код свог духовног оца за благослов у Переделкино, а он ми не питајући ме ништа каже:

- "Пођеш ти, рецимо, на пут да странствујеш, а у сусрет ти истрче пси - шта ћеш да радиш?

"Немам Исусову молитву, те немам чиме ни да одбијем псе" - помислим ја у себи.

- Свега ће те изуједати! - додао је старац и није ми благословио пут божјака.

Тада сам га замолио за благослов да будем гробар, али ни то ми није благословио:

- Ту не само да нећеш научити Исусову молитву, него ћеш још можда научити и да пијеш!

Николај Михајлович се радовао што му је Господ помогао да нађе духовног оца. Завршило се време немира, недоумица, сумњи, јурења из једног места у друго у потрази за нужним за спасење. Наступила је благодатна тишина усредсређеног подвига.

Сво слободно од посла време је посвећивао молитви, посећивању храмова Божјих, читању Светог Писма и поука Светих Отаца. Нарочито је волео да чита Псалтир за покој душе.

Дан за даном, месец за месецом пролазиле су године у делатном труду, аскетским подвизима и добротворном раду. Живећи у свету, он се припремао за монашки живот: чувао је целомудреност, није ништа стицао, слушао је духовног оца и био покоран вољи Божјој.

Његова некористољубивост се испољавала у толикој мери да му је од велике плате остајала само мала количина новца за оскудну исхрану све остало је одлазило на милостињу.

Једном се догодило да је остао без посла и да је по навици наставио да даје милостињу као и пре. Освестио се тек када му ништа није остало не само за храну, него и за стан. Шта ће сад? Обратио се са пламеном молитвом свом покровитељу, светитељу Николају Чудотворцу, и - гле чуда - долази му нека жена и даје му повећу суму новца!

Али, био је у његовом животу и период када му је било заиста тешко: није имао времена, осећао је своју слабост, лењост га је мучила, често није испуњавао правила, престао би да чита Псалтир. Кад једне ноћи му се, пред само свитање, у лаком сну јави Пресвета Богородица - у природној величини, у свечаном виду, са круном на глави, како се изображава на икони "Свих жалосних Радост", и тихо му и нежно рече:

- Чадо! Псалтир се мора читати! Па то је твој живот!

То је било прво његово виђење Богородице. Све тешкоће су биле као руком однесене! Вратила се бодрост, усрдност. Од тада никада више није престајао да чита Псалтир, а касније је чак почео да предводи читање "Псалтира који се непрестано чита" у Псково-Печерској обитељи и далеко ван њених граница.

Чудесан и брзи помоћник у животу Николаја Михајловича био је светитељ Николај Чудотворац чије је име носио до пострига. Њему сс нарочито често обраћао у молитви, и светитељ Николај му је увек и у свему помагао.

Настављајући своје аскетске подвиге и узрастајући духовно, једном је (још пре рата) у току три месеца трпео страшне сатанске нападе: злобни непријатељ му се светио за благочешће. Демон га је застрашивао и претио му, свуда га је прогањао: код куће, напољу, у храму... Долазило је и дотле да је он чак осећао демонски смрад, осећао је длаку, канџе, видео његово ружно, одвратно и страшно биће.

Касније је старац причао своме блиском пријатељу: Сада се непријатељ не показује на јави, само ми се невидиво свети, али због молитви моје духовне деце ми је лако. А онда ме је чак и дању нападао! У цркви светог мученика Трифуна, у Знаменској припрати једна побожна жена је то чак и видела и чудећи се питала: "Како само издржавате? Па он вас страшно кињи!"

Храбро подносећи демонска застрашивања, Николај Михајлович није губио подвиг молитве. Једном приликом, за време таквог непријатељског напада, он се молио и пламено и са сузама тражио од светитеља Николаја да га заштити. И одједном чује глас:

Добро је што мене молиш, али је још савршенији пут молити Богородицу. Она је у свему Прва Помоћница!

Ту је имао и друго виђење Богородице: одмах су престали сви демонски напади, а Она, Свеблага, јавила му се у виду "Брзопомоћнице". После тога је навикао да нарочито често у тешким околностима тражи помоћ од Богородице.

Три године пре рата са Николајем Михајловичем се десило још нешто чудесно о чему је он касније овако причао свом духовном сину, свештенослужитељу:

"Било је то у Москви, пре рата. Осетио сам у себи некакав наговор Анђела Чувара или, боље да кажем, чуо сам овакав глас у срцу: "Треба да се осамиш!"

Онда сам после посла почео да одлазим у Сокољнике, парк у коме има мало људи. Седао сам на осамљену клупу и препуштао се молитви. И једном се тако деси да опет осетим присуство Анђела Чувара, срцем чујем његове речи. А он ме учи како треба да се молим, како треба да се понаша хришћанин... На пример, како треба да стоји у храму... Треба стајати онако како земаљски војник стоји: руке уз тело, пете спојене, прсти размакнути.

Говорио ми је и о томе шта је то вера, разјашњавао ми је питања из веронауке. А онда је причао и о богословљу морала...

После је народ који је шетао по парку почео да нам смета, и морао сам да одем одатле.

Затим сам почео да одлазим ван града, ишао сам обалом реке, али гласове људи који су тамо били и купали се нисам примећивао, већ сам настављао свој разговор срца с Анђелом Чуварем. То је трајало три године. Онда је избио рат и све ово је престало. Само сам се једном удостојио да видим Анђела Чувара. Отворим очи једном тако, кад он поред мене стоји - необично леп! Гледа ме, и ја њега гледам ћутећи и с умилењем... А онда као даје почео да се топи и постао је невидив".

Осећајући духовно усхићење због необичних виђења и откровења Николај Михајлович се плашио да не упадне у прелест, те се нарочито молио за то Иверској Богородици.

"Кад једне ноћи - наставља своју причу истом лицу - молио сам се тако Богородици. Одједном чујем необичан звук и осећам - долази Царица Небеска у пратњи светих Анђела. У соби је мрак (прозори су били заклоњени завесом), али се икона види као дању. Риза јој је сребрна и позлаћена (као што је и била стварно), а горе је насликано Свевидеће Око кога на мојој икони нема. Виђење је трајало неколико минута. У души сам после осећао такву благодат, такво усхићење!..

После тога сам легао и заспао, а ујутро отишао на посао".

Тада је Николај Михајлович схватио да не треба да се плаши прелести, јер Свевидеће Око пази на њега и неће допустити да скрене на пут погибељи.

Али ипак је, немајући поверења у себе, покушавао да нађе одговоре на питања која су га мучила код виших духовних лица.

Ускоро је имао могућност да разговара са владиком Вартоломејем (сада покојни митрополит Новосибирски и Барнауски) који се одликовао нарочитим благочешћем. У сусрету са владиком Николај Михајлович му је открио ова виђења, откровења и застрашивања које је имао у животу. Помоливши се, владика га је умирио и објаснио му да је све то, чак и застрашивања демонска, знамење нарочите милости Божје према њему, а после му је пророчки предсказао:

Бићеш свештеник. Имаћеш много тешкоћа... Завист и мржња према теби ће бити твој стални крст. Али се не плаши тешкоћа, Господ Бог ће ти у свему бити Помоћник!

У Васкршњу ноћ те године, за време опхода око цркве Николај Михајлович се спотакао и сломио ногу. Једва је издржао до јутра... У болници су му ставили гипс и довезли га кући. А у јуну је почео рат.

Живот је био тежак. Био је препуштен сам себи. Предосећајући немирно време, појачао је молитву, повећао уздржавање у храни, пустио браду.

Позвали су га у војни одсек. Видећи мршаво, испошћено лице са брадом, начелник повишеним гласом повика на њега:

- Ти треба да будеш родољуб! Прибери се, Домовина је у опасности!

А онда већ мирније му каже: - Дођи сутра.

Сутрадан је Николај Михајлович отишао у храм, причестио се и тек онда кренуо у војни одсек. Код начелника је био велики ред, морао је да чека. Одједном неко скаче и почиње да виче:

Овде је монах! Међу нама је монах! Шта ћеш ти овде?.. На вику је изашао начелник и позвао га да уђе у кабинет.

Овог пута је био потпуно миран и чак пријатељски расположен.

У позадини су такође потребни људи... Треба и позадину покрити - рече он, написа налог за начелника Московског гарнизона и пусти га с миром. Тамо је Николај Михајлович мобилисан у Наркомздрав[1].

У Наркомздраву је радио у грађевинском одељењу за санитарију и превентиву дрвне масе. Сарадници Наркомздрава су имали привремену поштеду, нису их слали на фронт. Слободно време је и даље користио за добра дела, молитву и посећивање храма. На послу је често морао да иде на службена путовања.

У таквим условима је обично тешко усредсредити се на непрестану молитву, али Николај Михајлович ју је имао без нарочитих напора.

Касније је говорећи о Исусовој молитви баћушка објашњавао да је треба довести до срца:

- Прво се молитва осећа у устима, онда у грлу, а после се све више приближава срцу. И када се учврсти молитва срца, онда човеку нико и ништа не може да смета. Тада се молитва сама твори у његовом срцу. Притом се осећа неизрецива сладост! Али онима који осуђују друге се оваква молитва не даје.

Радећи у Москви у струци, Николај Михајлович се целог рата молио пламено Богу за руску земљу. Промисао Божја га је призвала као војника Христовог да молитвама невидиво одбија ударе непријатеља Отаџбине. Понекад је oceћao страшан физички премор и крајњу изнемоглост. У таквим тренуцима није ишао у храм и није испуњавао молитвено правило које му је благословио духовник, или га није у потпуности извршавао, због чега се страшно жалостио.

И ето у таквим тренуцима је имао виђење светитеља Николаја (Зарајског), онаквог каквог га представљају на икони - до појаса. Светитељ га је веома нежно погледао, и из израза његовог лица је било јасно да он шаље укрепљујућу благодатну силу, крепи за подвиге... После тога премор је негде нестао: и службу није пропуштао, и правило је лакше испуњавао, чинио је по триста поклона ујутру и увече...

Једном је враћајући се с посла Николај Михајлович свратио код старице - монахиње Иринеје. Украшавала је стакленим перлама малу сомотску врећицу. Заподенуо се духовни разговор. Већ тада је Николај Михајлович осећао на себи велику благодатну силу њених молитви. Замолио је старицу да му да нешто за успомену.

- Сачекај, - рече она - не жури. Остао ми је само још један крстић.

Разговор је настављен. Одједном мати Иринеја енергично устаде.

- Ево ти за успомену! - пружајући ми врећицу и загонетно се смешећи рече она. И одједном пољуби његову десну руку:

Бићеш свештеник!

Николај Михајлович је изашао, али се убрзо вратио.

- Знаш ли шта си ми поклонила? Па то је за дароносицу!

- Да, да! - потврдила је старица. - Не сумњај: бићеш свештеник.

И заиста, њено предсказање се ускоро обистинило. Поседујући дивне природне дарове, дубок проницљив ум, чистоту срца и пламену љубав према Господу, Николај Михајлович је свом душом стално тежио строгом подвижничком животу, желео је да остави свет и ступи у манастир, али тада су они сви још били затворени.

После завршетка рата је у слободно време почео да иде у Леоново где се нарочито поштовала чудотворна икона Богородице "Три радости". Тамо је ишао да се помоли и помагао је свештенику: појао је и читао за певницом.

Једном је протојереј Јован рекао Николају Михајловичу:

- Отвара се Тројице-Сергијева Лавра и неке духовне школске установе. Дајем ти препоруке за богословску школу, са твојом дубоком вером и знањима ћеш је брзо завршити.

Николај Михајлович је успешно положио испит. Требало је прочитати Апостол, напамет изговорити 50. и 90. псалам и написати састав.

Кроз неколико дана су му јавили да је примљен и издали му одговарајући документ.

Примљен је у богословију!.. Колико му је среће и радости донео тај догађај! Најзад су се збиле пророчке речи атонског старца о отварању манастира, ускоро ће се, вероватно, испунити и пророштва да ће он постати свештеник! О, каква радост!..

Духовна семинарија се тада налазила у Москви, у оквиру Новодевичјег манастира (који је био затворен), а касније (далеко касније) су је преместили у град Загорск, у Тројице-Сергијеву Лавру.

Зими је Николај Михајлович учио у Московској Духовној семинарији, а лети је одлазио у Загорск и извршавао послушања у Лаври у раду на обнављању.

Прву годину семинарије је одлично завршио. На припрему за часове практично да није трошио време, јер му је све било познато. У слободно време после часова је помагао у служењу парастоса, извршавао је и друга послушања. Пошто је завршио прву годину, одмах су га уписали на трећу.

Али духовни отац је строго упозорио Николаја Михајловича:

- Немој да се уписујеш на Духовну академију. Живећеш у манастиру то ће ти бити "академија смирења" коју ћеш да завршаваш. У манастиру ће ти бити тешко, али трпи.

Николај Михајлович је од раног детињства био пажљив ученик Божји који је тежио да кроз познање самога себе и Божанске воље достигне духовно савршенство. У тренутку када се уписао у духовну семинарију он је већ био прошао "школу живота", научио је "опитно богословље", стекао Духа Светога: Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, задобио је непрестану молитву Исусову.

Теоријска наука из програма богословије указује на пут спасења за пастире и паству, али за успешно вођење пастве неопходно је још и практично искуство.

"Наука над наукама" јесте спознати себе, своју ништавност, победити у себи страсти, очистити савест. То значи: никада се не нервирати, ни на кога се не љутити, волети све, чак и своје непријатеље; не очаравати се никим и ничим, живети у Богу ради Бога и ближњих, то јест, чврсто стајати сам на путу спасења и ићи њиме, помажући другима и спасавајући ближње.

Николај Михајлович је дошао у богословију у зрелом добу. Искуство борбе са индивидуализмом, светом и ђаволом је остало иза њега. Његов ум није био обузет никаквим таштинама, већ је стално стремио горњем свету. Молитва је за њега била друго дисање. Није ни о чему другом размишљао осим о Најслађем Исусу и Његовој Пречистој Матери.

Сећајући се школских година у духовној богословији, баћушка је говорио да се, учећи тамо разне науке и нарочито богословље, трудио да све разуме и доживи срцем, стога је одговарао на суштину питања које му је постављао предавач, то јест, онако како је сам схватао својом душом и срцем, како је уочио то у животу и како га је научио његов Анђео чувар у својим чудесним беседама.

Касније је будући старац целог живота ширио своја знања самообразовањем и друге је саветовао да разумно стичу знања, само што је заповедао да се тражи помоћ у учењу од Самог Господа Бога и преподобног Сергија Радоњешког.

У захвалност Богу за помоћ у учењу Николај Михајлович је дао обећање да ће после завршетка богословије посетити света места: Кијевско-Печерску Лавру, Почајевску Лавру, као и још неке обитељи. Богословију је завршио за три године уместо званичних четири и већ се спремио да испуни своје обећање кад му је настојатељ Богојављенског храма, протојереј отац Николај Колчицки, понудио да дође као свештеник код њега у храм:

- Бићеш јеромонах код моштију светитеља Алексија.

- Не, не! Идем у манастир, - побунио се Николај Михајлович. - Таква је Божја воља.

Дуго га је наговарао отац Николај и на крају му је рекао:

- Па добро, ако баш толико желиш у манастир - иди, - и пустио га је.

Одмах после завршетка богословије Николај Михајлович је одлучио да испуни своју давну жељу - да ступи у манастир. Тако се завршио први период живота будућег старца, период дуготрајне провере, дуже припреме у свету за монашки живот. На прагу је био други период живота - подвиг монаштва, подвиг старчества.

НАПОМЕНЕ:

  1. Народни комесаријат за здравствену заштиту (прим. прев).

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ПОЧЕТАК СТАРЧЕСКОГ СЛУЖЕЊА

Жетве је много, а посленика мало;

зато се молите Господару жетве

да изведе посленике на жетву своју...

Лука. 10,2

Жељу испуња онима који Га се боје,

тужњаву њихову чује, и помаже им...

Псалам. 145,19

Николај Михајлович оставља бучну престоницу и одлази у древну свету обитељ, у Тројице-Сергијеву Лавру. Испунила се, најзад, његова страсна жеља, његова најдубља тежња. С нарочитим страхопоштовањем, страхом Божјим и љубављу он прелази праг свете обитељи и заувек оставља свет. Придружује се житељима обитељи и постаје смерни искушеник Николај.

За новог искушеника је тежак живот почео од дана ступања у манастир. Заједно са братијом Лавре много је труда уложио у обнову древне обитељи.

Али Николај није дуго био искушеник. То прво време се назива искушеништвом: проверава се да ли је искушеник у стању да ступи на тешки пут монашког живота. Таква претходна провера је неопходан услов за сваког ко одлази из света и посвећује себе служењу Богу.

И ето, после извесног времена, намесник Лавре архимандрит Јован добија од Свјатјејшег Патријарха дозволу за примање пострига искушеника Николаја у ангелски чин.

И наступили су радосни, одавно жељени дани за будућег старца. 19. јула (1. августа) 1948. године, на дан обретења моштију преподобног Серафима Саровског, Свјатјејшиј Патријарх Алексије даје му благослов за иночки пут, а 25. октобра (7. новембра) на свечаном богослужењу на празник великомученика Димитрија Солунског прима монашки постриг.

На примању пострига дато му је име Сава, у част светог преподобног Саве Сторожевског, ученика преподобног Сергија. Није случајно на крштењу баћушка добио име Николај, а сад - Сава. У преводу са грчког језика Николај значи "онај који побеђује народ", а Сава значи "роб, заточеник", и баћушка је, као у одговор на тај благослов одозго. својим животом оправдао та имена.

"Према имену твојем је и житије твоје" - поје Света Црква светитељу Николају на бдењу. Али шта је заједничко код кротког, смиреног угодника Божјег и победоносних војсковођа, победиоца народа, чиме је он победио народ, којим оружјем? Цео живот светитеља Николаја, тог војника Христовог од младости све до смрти, био је непрестани подвиг љубави и саосећања с људима. Помоћ напаћенима је била толико насушна потреба његове душе да је он не чекајући молбе за помоћ сам тражио паћенике, свима је био "истински помоћник" и "брзи у невољама заступник", и том својом Христовом љубављу и сапатњом је покоравао сваку душу, за све је био " светило свесветло и свевољено".

Овом житију угодника Христовог је подражавао према својим снагама и даровима и наш духовни отац. Свим срцем је волео светитеља, увек му се обраћао за помоћ и трудио се да ревнује као и он. Од самог детињства Николај је био љубимац у породици, покоравао је својом љубављу све своје рођаке и познанике. Љубав народа према њему због његове свете непрестане љубави се продужила целог његовог даљег живота.

Ступивши на ини (иночки) пут, он постаје добровољни невољник, покорно примивши на себе подвиг послушања. Беспоговорно је носно јарам Христов током целог свог живота. Одсецајући у свему своју вољу, добродушно је и са радошћу чак Христа ради трпео све муке и лишавања.

Постригје обавио намесник Лавре архимандрит Јован који је новопостриженом монаху Сави поклонио древну икону преподобног Саве Сторожевског. Кум његов на монашењу је био архимандрит Венијамин, инспектор Духовне академије, мудри учитељ и подвижник благочешћа. Пред монашење архимандрит Венијамин је са великом пажњом и љубављу исповедио свог духовног сина. Ова генерална исповест је трајала два сата.

Много година касније баћушка је доста детаљно описао своје монашење, а издао је и посебну брошуру "О монашком постригу". Ево неколико цитата из тих успомена:

" Пажљиво се загледајући у прошлост, могу ти поуздано рећи, драги пријатељу, да време није избрисало неизбрисиво, управо обрнуто: искристалисало га је, показало је скривено деловање Промисла Божјег.

Оно се у свему пројавило: и у обликовању мог духа, и у развоју душевних особина, и у јављању постојане мисли - да се нађе истински смисао живота.

Процес унутрашњег сазревања за нов живот се остваривао на несхватљив начин у мојој души. Осећао сам како је невидива рука Великог Уметника наносила благодаћу Светога Духа небеске представе у мом срцу које су ме вукле према новом животу. Поље скривеног деловања благодати Божје било је моје срце. Управо сам одатле и зачуо чудесне звуке небеске хармоније, одатле је дошао и строги глас разобличења који ми је указао на моју недостојност и огреховљеност.

Овде, у срцу је и започела сурова борба новог човека са старим. Непозната, неискушена стања до тада, обузела су моје биће. Разум је био у недоумици: "шта јето са мном?" Често је под утицајем страсти он устајао против новога искуства срца, муњевитом брзином је наносио ударац за ударцем срцу.

Јадно срце је борећи се и страдајући веровало: у тренуцима изнемоглости осећало је како непозната благодатна сила, уливајући се у њега, претвара горчину патњи у извор неземаљске радости.

Сам Утешитељ Дух Свети ми је у немоћи показивао Своју силу. Горди разум се смиравао, препознајући величанственост духовног света који му се отварао. То су, пријатељу мој, истински разлози који су ме довели до новог живота. Да ли су убедљиви? Мислим да нису за све, као што нису за све отворене тајне духовног живота. Не сматрајући да је неопходно да оптерећујем твоју пажњу хронологијом догађаја из мог живота, приступам најосновнијем, излагању осећања на монашењу...

Добро сам се осећао: мирно и радосно. Погледам на себе: сав у белом, власеница до пода, стојим неодевен, свестан своје ништавности пред својим Творцем. Паднем пред иконом, узмем главу у руке... и тонем у сазерцавању Бога...

"Свети Боже, - по последњи пут тихо и складно, као на погребу, запева хор - Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас".

Обукли су ме у монашке хаљине, ставили ми на рамена парамант (црн са белим крстом, а око њега су написане чудесне речи: "Ја ране Господа мојега Исуса Христа на телу моме носим". Понекад се тако снажно осећају те речи!), на груди дрвени крст ради сталног сећања на страдање, понижење, пљување, ругање, шамарање, распеће и смрт Господа Исуса Христа; обукли су ми доњу хаљину, ставили кожни појас, затим мантију и клобук. Онда су ми дали упаљену свећу и дрвени крст. Тако су ме сахранили за свет. Умро сам и прешао у други свет, иако телом још увек остајем на земљи.

Шта сам осећао и преживљавао у тренутку када сам у монашкој одећи стајао пред ликом Спаситеља пред иконостасом са крстом и свећом - не може се описати. Моја душа је осетила да је у Исусу Христу скривен извор вечних блага и да је циљ монаха - да преко непрестаног призивања спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа постане причасник небеских блага".

Монаси из искуства знају какав је то чудесан моменат постриг. Човек као да се поново рађа! Он све заборавља осим Бога, и душа му поје: "Пустиним Божественоје желаније бивајет, мира сујетнаго сушчим кромје", то јест, само код оних који су изашли из света постоји стална жеља за Богом.

Хтели бисмо да напоменемо да је приликом примања пострига отац Сава од свог духовног оца архимандрита Венијамина ради смирења добио послушање да обустави дописивање са светом. Отац Сава је строго извршавао то послушање. Али једном је намесник Тројице-Сергијеве Лавре, архимандрит Пимен (будући Свјатјејшиј Патријарх) добио од архиепископа Луке писмо с молбом да се отац Сава три пута помоли Богу и пошаље му писмени одговор: да ли да предузима операцију очију или не?

Намесник је благословио оцу Сави да изврши владикину молбу и притом је додао да је писање у славу Божју и ради укрепљења хришћанске вере потребно. Отац Сава је написао одговор владики Луки, а онда је почео и да с Божјом помоћи пише и књиге, одговарајући на питања духовне деце. Касније је архимандрит Венијамин, знајући његову усрдност, дао оцу Сави послушање да пише духовне одговоре у књигама за општу поуку, али му је рекао да никоме ништа не пише лично, чак ни рођацима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Отац Сава је написао следеће књиге:

1. "О монашком постригу".

2. "Кратак опис Псково-Печерског манастира".

3. "Кратко објашњење најважнијих правила и обичаја православне хришћанске вере".

4. "О наградама земаљским и небеским".

5. "Савети девственицима и онима који живе целомудрено".

6. "О покајању".

7. "О главним хришћанским врлинама и гордости".

8. "О немару према спасењу".

9. "Одговори на питања о монаштву".

10. "О Божанственој Литургији".

11. "Семена речи за њиву Божју" (део 1 - проповеди са амвона).

12. "Семена речи за њиву Божју" (део 2 - поуке на исповестима, молебанима и парастосима).

13. "Карактеристике типика благочестиве традиције читања "Неусипајемог Псалтира" у Псково-Печерском манастиру" (за братију).

14. "Карактеристике типика благочестиве традиције Псалтира који се непрестано чита" (за духовна чеда).

15. "Духовно-моралне поуке".

16. "Зборник црквених и других молитви".

17. "Допуна општем молитвенику".

18. " Богородичино правило".

19. "Докази постојања Бога".

20. Духовно-моралне песме посвећене Псково-Печерској обитељи и чадима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Са радошћу и страхом Божјим је ступио нови подвижник на уски и трновити пут монашког живота.

Мисао о томе да он сада припада Јединоме Богу доводила је оца Саву до неизрецивог умилења.

Његова душа је заиста ликовала и пламтела Божанским огњем. Стално је славио Господа и из дубине благодарног срца вапио: "Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворове Господње; срце моје и тијело моје отима се к Богу живоме. И птица находи кућу, и ластавица гнијездо себи гдје леже птиће своје... Благо онима који живе у дому твом! Они те хвале без престанка" (Псалам. 84,15).

Да побеђује своје тело отац Сава је научио још много пре ступања у обитељ, и зато је овде могао са смелошћу да понови апостолове речи: "мени (се) разапе свијет и ја свијету" (Гал. 6, 14).

Свети Оци тајну пострига називају другим крштењем. Прво крштење се обавља водом и Духом, а друго - сузама покајаног грешника. Оно је тајна у којој онај који се искрено каје поново ступа у заједништво са Премилостивим Оцем Небеским и на тај начин се опет рађа за живот духовни. Очишћен и омивен од пређашњих грехова, монах као да почиње живот из почетка, сада већ само за Бога. Крстообразним пострижењем косе на глави се означава одрицање од света и свега у свету. Скидајући световну одећу, новопострижени као да оставља старог човека и облачи се у новог који ходи у правди и преподобију истине. Опасујући се, он се припрема за смели духовни подвиг, с тим што му се као ономе ко започиње нов живот даје и ново име.

Многи не схватају значај монаштва, не знају његов циљ.

"Монаштво је најнапредније хришћанство, његова авангарда! Велику награду ће добити истински монаси!" - говорио је отац Сава у својим поукама.

Монаси су одувек били молитвеници за свет. Свети Јован Златоусти каже да се отшелници моле за цео свет и да њихова молитва привлачи на нас Божју милост и благослов. "Врлине монаха - каже он - јесу очување целе земље. Њихове врлине покривају пороке људске". "Монашки завети - каже Григорије Богослов - јесу спасење света. Они заустављају рат и помор". А светитељ Димитрије Ростовски каже да молитвама монаха Господ држи овај свет. Свет не зна и не може да зна оне благодатне утехе које Бог даје монасима. Свет види само суровост и ускост монашког пута, те га зато назива бескорисним, неразумним самомучењем.

"У благочестивим пустињацима, који су се одрекли света, каже светитељ Филарет Московски - свету не пада на памет да види активне синове домовине и државнике, он их чак презире, мрзи. Али да ли је праведан свет када мрзи људе који га остављају за цео живот, а истовремено за цео живот осуђују себе на то да му желе истинско добро у непрестаним молитвама - и не само да му желе истинско добро, већ му и самим делом пружају оно што желе? Свети подвижници подвизима благочешћа и чистим молитвама одвраћају од њега гром разљућеног неба и наводе на њега силне и делатне благослове, а свет одбацује ове добротворе!"

Кум на примању монаштва оца Саве, архимандрит Венијамин, бринуо се за добро усмерење подвига новог монаха. Будно пазећи на свог новог послушника и видећи његову неуморну бодрост и пламену веру, он је предвиђао у њему ревност за спасење људи и зато га је с посебном љубављу руководио. Монах Сава је са своје стране такође заволео свог новог учитеља и са оданошћу му се предао на вођење.

Строг живот, нарочита усрдност у послушању, као и ревност и љубав према молитви - све ово није могло да се сакрије од манастирске управе која се са искреном пажњом односила према новом подвижнику. Они су се радовали његовом духовном развоју, видели су у њему пример беспоговорне послушности, трпљења, суздржавања и бдења. Ускоро оца Саву производе у чин јерођакона, а затим и јеромонаха.

Дали су му и ново послушање економа. У тешке послератне године морао је да води грађевинско-рестаурационе радове у Лаври и да сам извршава најтеже сризичке послове. Понекад би буквално падао с ногу': морао је да спава по 4 сата дневно, а физичко преоптерећење је било огромно. Једном му се јавила оваква мисао:" кад бих се разболео, да се мало наспавам и одморим". И одједном му стварно почеше неиздрживе главобоље. Одмах је схватио своју грешку и почео је искрено да се жалости и каје због свог греха роптања и малодушности, дао је обећање да ће да се труди без престанка и одмора. И Господ га је одмах исцелио и даровао му снагу и крепост да дању практично без умора ради, а ноћу - да се моли. И тај дар Божји је сачувао за цео свој каснији живот.

Уз Божју помоћ и молитве светих угодника Божјих послушање у рестаурационом раду је било успешно завршено за шта је отац Сава 1951. године добио за награду од Свјатјејшег Патријарха напрсни крст.

Отац Сава није могао дуго да живи под мудрим руковођењем архимандрита Венијамина: после свог одласка из Лавре он је предао баћушку на бригу мудром старцу схиигуману Алексију. Отац Сава је тешко преживљавао растанак са својим учитељем, али схиигуман Алексије је такође заволео оца Саву и са очинском љубављу се бринуо за њега.

И ето Господ призива оца Саву на други, тежи подвиг коме је он касније посветио сав свој живот: по благослову Свјатјејшег Патријарха намесник Лавре му даје ново послушање - да буде духовник богомољаца.

Народ је свом душом заволео новог духовника. Број људи који су долазили на исповест се сваким даном повећавао. Људи су осетили у њему јаку благодатну силу која крепи и надахњује свакога на ношење животног крста.

Од тог доба је и почело да се формира његово духовно стадо. Сада су, као никад до тада, јасно и захтевно у његовом срцу одзвањале речи Спаситеља: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих" (Јован. 13,34).

Како од духовно зрелих, тако и од почетника, отац Сава је захтевао да не граде своју срећу на сузама ближњег, да раде на чишћењу свог срца од грехова и порока и да уче да праштају све увреде, да науче да добродушно подносе жалости, клевету, неправедне оптужбе и болести. Учио је чада да живе ради других, заборављајући на себе.

Није га задовољавала пастирска делатност само за време исповести. Трудио се да нађе тренутак да утеши људе у било које време: у храму, на улици, на молебану, на парастосу - свуда се чула његова поука, реч саосећања и сапатње. Свима је био доступан, све је поздрављао речју очинске љубави, свима је био љубећи отац, мудри учитељ, добар и веран пријатељ.

Радовао се и схиигуман Алексије када је видео оца Саву окруженог гомилом верног народа који разговара с њим.

Волите га, чувајте га, идите код њега! Отац Сава вас неће оставити! говорио је старац.

Испуњен страхопоштовањем, страхом Божјим и монашким смирењем, јеромонах Сава се потпуно посветио Богу, стално усходећи у духовном савршенству. Још је на самом почетку свог монашког живота достигао узраст "мужа савршеног". Знајући зато, старац-схиигуман Алексије је благословио јеромонаха Саву да му помаже у духовничком раду и пренео му је искуство свог високог подвига.

- Ја сам већ стар, рекао је једном приликом свом духовном сину. - После мене ћеш ти бити старац.

Пред своју смрт је дао благослов јеромонаху Сави за подвиг старчества. Отац Сава се плашио свог новог послушања, осећао је колико је тежак крст који га чека.

Неумољива смрт је однела оцу Сави последњег старца-учитеља. Морао је сам да носи тешко бреме старчества - духовног вођења сујетних, грешних људи. У дане сећања на мртве и нарочито на Васкрс отац Сава је хитао на гроб схиигумана Алексија да одслужи парастос за покој његове душе, и увек је молио сву своју децу да се моле за упокојење старца и да по могућности посећују његов гроб.

Ускоро је уследила смрт и његовог кума на монашењу, епископа Саратовског Венијамина. Нешто пре своје смрти епископ Венијамин је приликом посете Лаври позвао код себе оца Саву. Њихов разговор је дуго трајао. Владика је преносио своје благодатно искуство духовном сину. Опраштајући се епископ Венијамин је оставио баћушки четири завета:

1. Да би руководио народом, да би био мудар и искусан учитељ, мора много да чита светоотачких књига.

2. Никоме, чак ни рођацима, не треба да пише писма на свакодневне животне теме.

3. Да буде међу свештенослужитељима последњи, то јест да презре частољубивост, да не тежи наградама, почастима и повишењу чина.

4. Да носи свој крст добродушно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Све ово је постало познато тек на крају живота баћушке.

- То је човек светог живота! - говорио је отац Сава о епископу Венијамину, - ко може, нека обавезно оде код њега на гроб!

Тако да је континуитет старчества у Лаври био настављен. Сада је нови старац, отац Сава, наоружан благодатним даровима, испуњен унутрашњим миром, изведен поново у свет на делатно служење ближњима да их руководи ка блаженој вечности. Његово високо морално савршенство се није могло сакрити од многобројних посетилаца Тројице-Сергијеве Лавре, а послушање "народног духовника" га је учинило још познатијим мећу верницима и умножило број духовне деце. Баћушка је и сам тражио где је била потребна пастирска помоћ. Човека код кога би приметио духовни недостатак мудро је доводио до покајања: добром речју и топлином љубави и саосећања одгонио је немирне мисли и очајање које је толико опасно за спасење. Под деловањем благодати Божје која је у њему пребивала исцељивали су се многи душевни болесници. Пре добијања схиме отац Сава се овако молио:

Господе! Не мене ради, него ради благодати свештенства која не мени почива и у мени пребива, учини то и то!

А када је пострижен у схиму, онда је почео да додаје: "и ради благодати велике схиме". Онде где је то било потребно он није сакривао своје благодатне дарове и никада није штедео себе само да спасе душу која пропада. Када би болна душа доспела у његов видик, он је није остављао све док се не покаје, не оплаче своју огреховљеност и не промени свој греховни живот у врлински. Снагом благодатних дарова отац Сава је отварао пут хришћанског живота и за омладину. Многе младе људе из разних слојева друштва је упутио на пут спасења и до краја свог живота је пратио њихов духовни раст.

Колико је баћушка био снисходљив према људима, толико је био строг према себи. Он није знао за одмор, смењивао је читање молитвеног правила читањем светоотачких књига. Стални његов крст је био стрпљив однос према људима који су га прогањали, а који су били опседнути блудним страстима. Баћушка се никад није љутио, никога од њих није осуђивао, већ је само жалио и молио се, радујући се Господу Који га спасава. "Ти си моја крепост, Господе, Ти си моја и Сила, Ти си мој Бог, Ти си моја Радост" - често је певао тако да сви могу да га чују.

Призивајући на покајање оне који пате од блудних страсти, старац је на заједничкој исповести говорио о томе да је неопходно избацивати ту мрску страст из срца као смрад, да би у души пребивала само благодат Божја, јер као што пчеле лете од дима и ватре, тако и благодат Божја бежи од блудне страсти.

Старчева љубав према палим грешницима је нераскидиво била повезана са вером у човека, у његову бесмртну душу. У сваком људском срцу постоји искра Божанска, и како год да је мрачна душа, она се може поново родити, осветлити благодаћу Божјом, само је потребно распалити ту искру!

Старац је навикао да подноси са љубављу и захвалношћу све клевете, увреде и молио се за оне који га вређају као за своје добротворе. Међу братијом је било и оних који га нису схватали и судили су својим судом... Неки од монаха Тројице-Сергијеве Лавре су се чак дрзнули и да се ругају чак његовој светињи. У баћушкиној келији се налазила древна икона Богородице "Цвет који не вене" која је веома необично насликана: очи и прсти руку Пресвете Богородице су били представљени мало увећани. Два јерођакона су се ушавши у старчеву келију насмејали овој икони:

Оче Саво! Какву наказну икону држиш у келији! Баћушка им је забранио да се исмевају и објаснио им зашто је икона тако насликана:

- Мати Божја има велику смелост пред Господом. На икони су јој увећане очи зато што Она све види, а руке - зато што Она свима помаже.

Међутим, без обзира на ова уверавања, исмевачи се нису зауставили у свом ругању светињи. У баћушкином одсуству запленили су икону, исекли је и запалили. Сазнавши за ово, отац Сава се страшно растужио и са великом жалошћу рекао овим монасима:

- За ово ћете морати да платите - Мајци Божјој се не смете ругати!

Његово предсказање се збило после кратког времена: један од хулника је изненада умро, а други је оставио манастир и оженио се, али ни у породичном животу није имао среће.

На крају живота баћушка је причао о себи следећи случај: "Био сам још међу братијом Тројице-Сергијеве Лавре када сам се одједном тешко разболео: запушио ми се нос, и глава ме је неиздрживо болела у пределу чела. Почео сам да молим намесника да ми да одсуство, и он ми је дао благослов да идем у Москву код лекара. Лекар ми је заказао хитну операцију. Али ја се нисам сложио, већ му кажем да прво хоћу да идем да се помолим у Почајев.

- Прво код Небеског Лекара, па тек онда код земаљског! рекао сам одлучно и кренуо у Почајев".

Баћушка је био чврсто уверен да ће га Пресвета Богородица исцелити. Волео је Почајевску Лавру - земаљски удео Царице Небеске - и често је ходочастио у ове крајеве.

"У Почајеву ми скитски старац јеросхимонах Николај - настави даље отац Сава - каже после молитве:

Добићеш исцелење, само треба да се до појаса омијеш водом из "стопе Богородице". (Ова лековита вода истиче из отиска на камену - трага десног стопала Богородице који је Она оставила на врху Почајевске стене.)

По благослову намесника Почајевске Лавре, архимандрита Инокентија, дали су ми ведро чисте воде из стопе Богородице. Омио сам се њоме до појаса и ускоро сам осетио олакшање од бола. А када су спуштали чудотворну икону Почајевске Богородице са умилним појањем тропара "Непроходимаја Врата, тајно запечатствованаја..." сасвим сам престао да осећам бол. Не верујем сам себи, опипавам болно место, снажно притискам, не боли! Ту више нисам могао да задржим бујицу суза благодарности Владичици за моје исцелење!"

Отац Сава је од детињства волео да посећује света места, да борави у манастирима. По Промисли Божјој је више пута ишао на поклоњења и када је већ био међу братијом Лавре. Лекари су му прописали лечење на југу током два месеца. Ово лекарско упутство је са благословом архијереја отац Сава испуњавао као послушање, а успут је посећивао света места. Срећући свуда своју духовну децу он их је молитвено крепио и тешио. А деца су благодарила Бога за такву радост: добивши благослов духовног оца и разрешивши своја животна и друга питања, она као да су се духовно обнављала и молитвама баћушке настављала свој пут ка спасењу.

Нарочиту духовну бригу, по благослову архијереја Псковског и Житомирског, отац Сава је пружао Овручској Свето-Васиљевској женској обитељи (у Житомирској области). Многе од житељки ове обитељи су биле његова духовна чада. Неке од њих је овамо и послао сам старац. Путујући на југ он је више пута навраћао у ову обитељ у којој му се отварало широко поље делатности за духовно доброчинство.

Први пут је баћушка посетио Овручску обитељ 1953. године, било је то пред празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег. Обитељ је тада тек отворена и била је крајње сиромашна и у духовном и у материјалном погледу. Отац Сава је након свог доласка овамо одслужио молебан и темељно је све пошкропио светом водицом. Он се пламено молио да Господ помогне да се препороди, подигне, обнови манастир у сваком погледу. Тешећи и бодрећи сестре, старац је рекао игуманији Лукији да света обитељ благодаћу Божјом мора да се обнови, а благајници Анастасији је прорекао будуће игуманство што се ускоро и догодило.

Број духовне деце баћушке је сваким даном постајао већи, а он се веома томе радовао, радовао се да пружи свакоме оно што је потребно за спасење душе. Много је труда он уложио на том пољу. Много је суза пролио за грехе своје деце да би очистио и поново родио њихове душе! Грешнике је баћушка надахњивао на покајање: показујући на многобројним примерима чудеса дуготрпљења и милосрђа Божјег, он је и сам дуго трпео и чинио милосрђе и никада није прекоревао или вређао због греха. То је нагонило на покајање и стварало поверење према старцу.

Истините су речи Господње: "Не може се град сакрити кад на гори стоји" (Матеј. 5,14). Мноштво народа је почело да долази у Лавру преподобног Сергија да се поклони њеним светињама и добије благослов оца Саве, да чује његове савете и поуке. Строг и захтеван према свом унутрашњем животу, извршавању монашких завета, јеромонах Сава је био испуњен благодаћу Светога Духа и даром молитве. Видећи у њему старачку мудрост, монаси, парохијани и поклоници су га молили да их прими под своје духовно руковођење. Он је све примао, али је захтевао од свих генералну исповест почев од седмогодишњег узраста.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Једном је код њега дошла некаква девојка Марија, он јој је затражио такву исповест, међутим, ђаво јој је сметао да изврши благослов старца. Сутрадан је баћушка упитао: - И, Марија, је си ли написала исповест?

- Не - одговорила је она.

- Да се помолимо - каже баћушка.

Следећег дана је опет пита: - Је си ли сада написала своје грехе?

- Не - опет одговори она.

- Да се опет помолимо! - сада већ одлучног гласа рече старац.

И те ноћи види Марија овакав чудесан сан: величанствена Мати Игуманија иде манастирским ходником, у рукама Јој веза кључева. Иде Игуманија по келијама, отвара их и затвара. Марија Јој притрчава да узме благослов, а Она је строго пита:

Зашто не пишеш исповест духовном оцу? Он ме сваки дан моли да напишеш!

- А шта да напишем, Матушка Игуманија? - збуњено пита Марија.

- Како шта? Покајање! - и стави јој на главу Своју руку. Марија је одмах устала и написала целу свеску својих грехова. Ујутро прилази оцу Сави за благослов. Приметивши ћошак свеске како извирује испод скута њеног капута, старац јој снажно истргну свеску да се она не би предомислила. А увече Марија види како је баћушки огребана кожа на образу...

- Оче! То сте за моје грехе добили? - саосећајно је упитала она.

- Да! Тако ме је непријатељ ударио, да се нисам задржао на ногама и огребао сам се... Али није то ништа! - весело, чак радосно јој одговори старац.

Једном на исповести баћушка пита једног мушкарца: - Колико се дуго нисте исповедили?

- Двадесет година - одговори овај.

- Ето колико сте пута Богу окренули потиљак! - рече му саосећајно старац и још дуго-дуго остаде с њим у разговору. Касније је тај човек почео често да посећује Лавру, увек је прилазио оцу за благослов и често је разговарао с њим.

Мрзитељ свега доброг ђаво, видећи труд новог старца, није могао то да трпи, па је хушкао против баћушке многе лажне хришћане који су почели да га оговарају, називајући га прелашћеним. Неки од братије које је обузела завист, као и неки мирјани почели су да га сурово гоне. За сваку палу душу коју је извукао из греховног стања старац је морао да плати својим миром, да носи крст душевних патњи, оговарања и клевети. Није имао мира на земљи, а није га ни тражио. Увек је био бодар, енергичан, свима доступан пастир. Свако је могао да га разуме, са свима је говорио у складу са душевним стањем свакога, сви су налазили уточиште у његовом добром срцу.

Он је подучавао своје словесно стадо и примером свог многоопитног духовног живота.

Многе људе је отац Сава у Тројице-Сергијевој Лаври вратио са пута погибељи. Уложио је много благодатног труда који је био праћен и многим мукама. Непријатељ рода људског је устао на њега са свих страна покушавајући да га изагна из манастира. Ђаво је нахушкао на старца и неке од братије манастира. Неки од монаха су га замрзели због тога што он није живео онако како се њима свиђало. Каквим све увредљивим епитетима и поређењима нису обасипали чврстог војника Христовог. Називали су га и лицемером, чак и јеретиком. Једном је устима неке душевно болесне девојке ђаво открио оцу Сави зашто га мрзи. Када се старац молио за ову девојку опседнуту нечистим духом, демон је повикао: - Како те мрзим!

Старац је упитао: - А зашто ме мрзиш?

- Зато што се сам спасаваш и људе спасаваш! - у јарости завика демон.

Духовне власти су хтеле да заштите старца, али отац Сава је молио да га не лишавају крста који је на њега ставио Сам Господ. Сву наду је упућивао само Богу и Пресветој Богородици према речима Светог Писма: "Не уздајте се у кнезове, у сина човјечијега, у којега нема помоћи" (Псалам. 145,3).

Старац није осуђивао, већ је жалио оне који су га вређали. Он је јасно видео да га преко људи напада сам ђаво. Молећи се за оне који га мрзе, он се у свему ослањао на вољу Божју и за све се захваљивао Њему. Волео је да се моли читајући псалме светог пророка Давида и друге је томе учио: "Боже, на помоћ моју пази; Господе да ми помогнеш похитај!" (Псалам. 70, 1), "Дуго чеках Господа, и саже се к мени, и чу вику моју" (Псалам. 40,1), "Господ је видјело моје и спасење моје; кога да се бојим? Господ је крјепост живота мојега; кога да се страшим?" (Псалам. 27,1).

Отац Сава је добро подносио нападе, а његова духовна деца су страшно патила и туговала. Тешко им је било да схвате узрок устајања братије на праведника, и зато се свака тескоба његова, свака мука болно одражавала и на њихова срца. Он их је тешио колико је могао, али је говорио:

- Ја не држим до свог живота, само се молим Господу и Његовој Пречистој Матери да извршим свој пут и служење које сам примио од Господа Исуса Христа - да проповедам Јеванђеље благодати Божје и да приведем народ покајању и спасењу.

Узроци гоњења и устајања људи на оца Саву се објашњавају природно и једноставно. Најбоље објашњење непријатељства света према истинским хришћанима се налази у речима Господа: "Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет" (Јован. 15,19), као и у изрекама Светих Отаца: "Вук неhe појурити ону овцу која је нацртана на слици, а свет неће прогањати хришћанина само због његовог имена. Али ако хришћани животом својим правдају своје име, онда их исмевају, хуле на њих и мрзе их; "и сви ће вас мрзити због имена Мога" (Матеј. 10,22). Као што у рату нишане у живе војнике, тако и свет напада на живе духом хришћане. Свет нас не напада тако сложно и ватрено, ако не угледа у нама потпуну супротстављеност себи".

Господ Исус Христос, крепећи веру и наду истинских хришћана и тешећи их, говори: "У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет" (Јован. 16,33).

Тако су оца Саву строго упозорили и затражили од њега да не благосиља народ и да ни са ким не разговара. Али како је могао да испуни тај захтев кад га је народ стално опседао тражећи благослов и молитве. Он није могао да одбије контакт с народом и уз Божју помоћ је наставио да благосиља и теши све потребите.

Ускоро долази указ о пребацивању оца Саве у Псково-Печерски манастир.

Прихватам и не противим се томе - смирено је одговорио старац на указ Патријарха.

Без речи се покоравајући вољи Божјој, отац Сава се свим снагама трудио да утеши своја чада, разгонећи у њима дух унинија, и молио их је да се моле за њега:

Ви ћете се молити за мене, а ја за вас! Срце срцу вест даје! Не треба очајавати, Божја је воља! Мати Божја ће нам у свему помоћи, само се треба молити, а не очајавати!

Тако је старац тешио своју духовну децу.

Једна жена - духовно чадо старца је испричала следеће: "Тек што сам се била вратила из Лавре са празника преподобног Сергија, кад ми се одједном увече јавила неодољива жеља да опет идем у Лавру - толико сам пожелела да поново видим свог духовног оца! Заустављали су ме, наговарали: "Закаснићеш на бдење, иди боље сутра, за Литургију", али нису могли да ме зауставе. Кренула сам. Закасним мало на бдење, ослушкујем гласове свештеника који служе. Само ме једно узнемиравало: да ли је ту отац? После службе тражим га погледом, али га не видим. Онда га срећем напољу: иде ми у сусрет и кратко ми саопштава новост да сутра иде у Псково-Печерски манастир, па ме зато моли:

- Доћи сутра ујутро рано код Светих врата, даћу ти светињу којом ћеш све да утешиш.

Старац ме је благословио и брзо отишао. Сву ноћ сам проплакала: "Како ћу сутра да кажем својим сестрама овакву новост? Како ћу да их тешим кад сам сама неутешна?" - размишљала сам. Али сутрадан сам осетила уравнотеженост и мир, тако да сам баћушкин благослов да "тешим" већ лако могла да извршим.

- Миле сестрице, - говорила сам - тако је значи Богу угодно... Ако смо овамо долазиле код оца, где год да је он и тамо ћемо долазити. Нико и ништа нас неће од њега раздвојити!"

У овом тужном растајању духовне деце са својим пастиром се снажно осећала пламена молитва оца Саве за своја чада Богу и Мајци Божјој, његово надање да ће Сама Владичица увек бити и њему и њима усрдна Заступница, јер га Сама Она благосиља за пут - у своју древну свету обитељ. И духовна деца су се такође пламено молила за старца и себе. Молили су Господа и Царицу Небеску да их не лиши оне пастирске бриге коју су до тада имали.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Da li ima negde da se kupi ova knjiga?

заиста ми није познато...

Ja sam je skidala odavde: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracSavaPskovoPecerski/StaracSavaPskovoPecerski.htm prebacush na USB, pa u kopirnicu da ti odstampaju knjigu, ako ne nadjesh u knjizarama:)

исто,

управо то радим, постепено сваког дана постављаћу део по део ,

као што сам постављао о преподобном Макрију Оптинском.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala Marti:)

Znao je starac Sava divni da bude i strog, pa sam ostavljala knjigu na po par dana da mi se savest smiri:))))

A onda skontam, da i ako ne mozemo biti bash takvi kakvi bi trebalo, svakako treba da imamo negde u daljini putokaz kojim putem da idemo i ne odustajemo bez obzira na slabosti.

Slava im:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

У ПСКОВО-ПЕЧЕРСКОЈ СВЈАТОУСПЕНСКОЈ ОБИТЕЉИ

Много невоље има праведник,

али га од свијех избавља Господ

Псалам. 34. 19

Ријеч је твоја жижак нози мојој,

и видјело стази мојој...

Псалам. 119. 105

Наравно, тешко је доживљавао отац Сава своје пресељење из Тројице-Сергијеве Лавре, али када је дошао на ново место послушања, његово срце се разнежило.

Живописна слика пријатног, тихог града Печоре и околине, чудесна обитељ Царице Небеске, сакривена од људских погледа у планинском теснацу, као у дубокој шољи, радовали су поглед новопридошлог. Огромна је била разлика између ове пустаре и бучне Москве. Сама тишина колико вреди!

При уласку у обитељ отац Сава се са умилењем помолио пред надвратном иконом Успења Богородице, молећи Пресвету Богородицу да прими под Свој Покров "путника намерника".

Изглед обитељи изнутра је очарао старца - она је сва била у зеленилу. Изнад унутрашњих Светих врата се као стража уздизао храм светитеља Николаја Чудотворца, а у даљини се видео величанствени Михајловски сабор. Пој птица је одјекивао по целој обитељи. Отац Сава је веома волео природу, птице, а нарочито голубе, којих је овде било много. Обитељ је изгледала величанствено: с леве стране иза каменог зида манастирског домаћинства на стрмој планини се видела манастирска башта, с десне стране се налазило предивно дрвеће кестена, а напред се уздизао петокуполна Успенска саборна црква.

Спуштајући се стазом која се назива "крвави пут" баћушка је угледао мноштво чудесних цветова лепо засађених у лејама као у величанственим вазама. Нежно обојене двоспратне зграде са келијама братије су се хармонично слагале са живим бојама природе.

Старац је заволео овај земаљски рај. Кроз прозор његове келије видела се лепо Света Гора са укопаним у њу древним двоспратним храмом Пресвете Богородице са престолима посвећеним Њеном Успењу (доле) и Покрову (горе). Све ово је изазивало ганутост у срцу оца Саве и надахњивало га на благодарну молитву. Он је осећао да га је Сама Царица Небеска, тешећи "прогнаника", узела под Свој Моћни Покров.

Лепота природе је у великој мери олакшала његову муку. Вратила му се пређашња смелост у молитви, убеђеност у блискост Бога и Пресвете Владичице Богородице.

И отац Сава је поново одлучио да се без остатка преда на служење ближњима, следећи Христову заповест о љубави. Од првих дана боравка у Псково-Печерској обитељи старац је приступио труду у славу Божју ради спасења ближњих. У то време су му дали и друго послушање - да буде намесник. На његову иницијативу је уведен свакодневни братски молебан пред раком с моштима преподобномученика Корнилија, као и свакодневно читање акатиста после вечерњег богослужења нарочито поштованим храмовним иконама и локалним светима.

Обитељ је у то време била скоро непозната, мало је било и верника. За трудбеника који је тек стигао се откривало велико поље за деловање у том погледу. Поклоници који су га познавали из Тројице-Сергијеве Лавре, као и духовна чеда из свих градова и насеља су се упутили у Печоре. Сви су желели код њега и добијали би духовну утеху.

Старац није скривао дарове којима га је обилато наградио Господ. Увек је тражио могућност да некоме помогне. Његова брига је била да препозна пороке болесне људске душе и да је не испусти из видног поља све док се она искрено не покаје.

Премудро је лечио болести душе, примењујући за сваку рану одговарајући мелем. Обазриво, као да држи душе у својим рукама, пажљиво их је ослобађао од порока и страсти.

С доласком оца Саве у Псково-Печерској обитељи је почело оживљавање: значајно се повећао број верника и за кратко време се значајно побољшало стање обитељи. Многобројна духовна деца старца с његовим благословом су се трудила да помогну манастиру у материјалним потребама, у украшавању храмова. Њихови добри прилози и сва могућа помоћ су релативно брзо спасили обитељ од оскудности и сиромаштва. Отац Сава је и сам био трудбеник у обнављању домаћинства манастирског, свуда се осећала његова неуморна брига.

За релативно кратко време је газдинство обитељи ојачало, обновљено је и благолепије храмова, сашивене су нове одежде, храмови су и изнутра украшавани. Московска духовна деца оца Саве су принела на дар скупо кандило које је он благословио да се окачи изнад моштију преподобномученика Корнилија.

Бринући се за добро устројство манастира, старац се показао као истински бесребреник. Никада није скупљао новац, сву наду је полагао на Бога и Пресвету Богородицу. Све прилоге је одмах давао за потребе обитељи и делио потребитим.

Али старчева брига није била само усмерена на економску страну, основна његова брига је било духовно васпитање и вођење народа. Управо се у том погледу нарочито снажно испољила његова делатност. Овамо се сакупљао верни народ са свих страна и требало је запалити у њима ону благодатну искру која би касније разгорела у њиховим срцима Божански огањ, пробудила у њима жудњу за спасењем. Тако се и дешавало у ствари. Реке људи су хрлиле код старца без престанка.

Када би отац Сава служио Литургију, молебан или парастос, никада није пропуштао прилику да изговори поучну реч, никада није журио на богослужењима, радовао се могућности да послужи народу и помоли се заједно с њим. Уз све ово изгледало је као да се никада није замарао и није примећивао како је време летело.

Од стране братије и манастирске управе отац Сава је неколико пута добио прекор због дуготрајних служби. Али колико су радости имали верници када је старац ишао с њима по пећинама и по Светој Гори са молитвеним појањем и духовним разговором! И све би људе он овде утешио, а кога треба - и разобличавао с љубављу. Јасно је било да он зна све потребе и захтеве духовне деце. Духовни разговор је обављао у складу са душевним стањем свакога, те је тако одговарао на унутрашња питања свакога. Овакав духовни разговор старца је крепио и препорађао веру у Бога код слушалаца.

У Псково-Печерској обитељи, као и раније у Лаври преподобног Сергија, старац је вршио исповести верника и призивао народ на покајање. Они који су макар једном били на исповести код оца Саве, одмах би схватали главни циљ хришћанског живота. Старац је учио, саветовао, упозоравао на грешке, и све ово поткрепљивао примерима из живота светих. "Сви ми, хришћани, имамо једини циљ у животу - говорио је - да принесемо покајање и научимо се добру да би очишћени ушли у Царство Небеско. Другог циља у нашем животу нема! А ми се често не бринемо за то и заборављамо на главни циљ. Водимо рачуна о спољашности, ономе што се види, што је споља, а не видимо да нам је душа осиротела, огољена без врлина, и да је њено стање заиста ужасно..."

"Плачите - кажу Свети Оци - јер је то један од путева у Царство Небеско. Кајати се због грехова треба не само за време исповести, већ се сваки дан, увече на молитви треба сетити које си грехе учинио у току дана и целог протеклог живота, колико си починио прекршаја закона Божјег и грађанског, колико си нанео штете и увреда ближњима, колико си пута поступио против своје савести... И само ако овако будемо стално мислили и кајали се за грехе, онда ће нам Господ послати обилне сузе и истинито покајање - душа ће заплакати заједно с телом, и ове сузе ће бити најбољи дар Христу Спаситељу. Господ ће доћи у наше плачевно срце и испуниће на нама своје обећање: "Блажени су они који плачу, јер ће се утешити". А ово се мора чинити што је могуће пре, док није касно, јер не знамо колико ће дуго трајати наш живот. А тамо у загробном животу, ако и будемо плакали, сузе више неће моћи да нам олакшају, већ ће нас палити као огањ.

Ако се не будемо разобличили овде, бићемо разобличени на Страшном Суду. Самооправдавање је велики грех. Никога не смемо кривити за своје падове, своје грехе. Кривци за грех смо само ми сами, наша зла воља. И не треба се стидети у разоткривању својих гадости. Треба жртвовати све ради чистоте и светости наше, само да не погинемо! Има и праведних блудница, само се треба искрено кајати и не грешити више".

Старац је волео ревносне у спасавању душе, оне који ништа не скривају од духовног оца. Он је са тугом гледао на оне који се нису чисто кајали или нису у потпуности откривали пред њим своје греховне помисли, речи и дела. Није волео немар и строг је био према таквима.

"Отворена исповест - наставља он - лечи душевне, па чак и телесне болести, искорењује страсти, у душу смућеног човека враћа пређашњи мир, спокојство, у супротном душа отврђује (огрубљује) и црни све више. Ко се истински каје и живи благочестиво, томе и лице цвета, а срце се радује и весели. Лице човека је огледало душе. Треба да се плашимо греха да не бисмо опет разапињали Спаситеља и да наша душа не би патила, већ живела и радовала се! Боље нека се тело пати, болује, али да се душа увек радује!

Не ради мене, него ради благодати свештенства која је на мени, на исповести се опраштају греси, те зато не опрашта свештеник, већ Бог опрашта и разрешава, а свештеник је само посредник измећу Бога и човека.

Исповест је, као што сам већ рекао, тајна која се као и друге тајне не може схватити умом, већ само вером и срцем. Верујемо да се за време исповести наши греси отпуштају на небу. Верујемо да за време причешћа примамо Самога Господа Тело и Крв Христову, а не хлеб и вино. Какву ћемо велику благодатну силу добити ако се достојно причестимо Христовим тајнама! А зато је потребно да са смирењем признамо да смо велики грешници и да свима искрено од свег срца опростимо, да се ни на кога не љутимо, да праштамо увреде и да не памтимо зло. Ако ми опростимо, и Господ ће нама опростити! Одбацимо лажни стид! Грешно је стидети се на исповести да откријемо своје грехе. "У бездану греховном ваљајући се, милосрђа Твога призивам бездан", молимо ми Господа и верујемо и надамо се да милости Господње превазилазе све наше грехе, само да се ми искрено кајемо и да имамо одлучну намеру да више не грешимо, а Господ је рекао: "Онога који иде ка Мени нећу одбацити (истерати напоље)". Ако се нисмо помирили с неким (тај с којим треба да се помиримо далеко живи, или нисмо стигли, или су неки други разлози у питању), онда оставимо све овде, све своје увреде и љутње, и никоме не желећи зла, у исто време затражимо од свих опроштај и сами опростимо свима. Треба увек и нарочито на исповести имати страх Божји, то јест плашити се да нечим не наљутимо Господа. Треба заборавити све земаљско, сву сујету. Кад дођемо у дом молитве, само молитва и плач због грехова треба да буду у нашем срцу.

Порадили смо за сатану, а сад ћемо да порадимо за Бога. Оставимо пороке, а Господ ће видећи нашу усрдност са љубављу да нам помогне. Треба да Му увек вапимо: "Расејани ум мој сабери, Господе, и слеђено срце моје очисти: као Петру дај ми покајање, као митару - уздисање, и као блудници - сузе".

У тајнама исповести и причешћа нас не спасава форма, већ суштина. С истинским хришћанима пребива Сам Христос, и човек од сједињења са Господом постаје благородан, чист.

Грех је нарушење воље Божје. На крштењу смо се одрекли сатане и дали обећање да ћемо творити вољу Божју и живети према Његовим заповестима, али смо прекршили дата обећања, чинили смо дела према својој злој вољи. А од тога је душа задобила ране, болести које треба што пре лечити тајнама покајања и причешћа. Покајање називају дрвом живота, зато што васкрсава умрле због греха. На Страшном Суду грешници који се кају ће бити оправдани и ући ће у Царство Небеско, а непокајани грешници ће бити осуђени на вечну муку.

Грехова нам се накупило много. Шта да радимо? Да очајавамо? Не! Само то не! Исправљаћемо своје грешке које се изражавају у томе што нисмо како треба поступили, учинили, рекли. Ми се често спотичемо, чак и падамо, али у покајању поново устајемо.

Старац Амвросије је причао о неизрецивом милосрђу Божјем:

Један грешник је целог живота грешио и кајао се. Сагреши и одмах се затим покаје, опет сагреши и опет се покаје, и тако цео живот. И пред смрт се покајао и умро. Зао дух је дошао по његову душу и рекао: "Моја душа!" А Господ каже: "Не, он се кајао"."Кајао се и опет грешио, - успротивио се ђаво - зашто га примаш?" На то му Господ рече: "Ако си га ти, упркос твојој злоби примао код себе после тога како се он Мени кајао, како да га Ја не примим у покајању? Заборављаш да си ти зао, а Ја Благ". Ето како се радује Господ нашем покајању!

Тајна исповести чисти срце. Када се човек искрено покаје, душа му се чисти, постаје светла, предивна! Па она је створена према слици и прилици Божјој! Али као што се прљаво рубље прво пропере, а онда исправља, тако се и нечистота срца спира не само сузама покајања, него се и исправља срце, то јест, углачавају се све нејасноће са ближњима, искупљује своја кривица пред њима, компензује штета човека кога смо увредили. Изгладити грех значи посадити у срцу супротне од греха врлине, то јест украсити душу добрим делима, делима милосрђа и љубави".

Плашимо се лажне праведности, фарисејства, - говорио је отац Сава - чим помислимо о себи добро, то је несрећа! Такве мисли су гадост пред Богом. Будимо свесни своје ништавности и спашћемо се. Зато треба добродушно да подносимо клевету, прекоре, лажне оптужбе. Они нам помажу да сачувамо осећање своје ништавности и да не очајавајући пребивамо умом у аду. Хвала Богу што смо дошли овамо под Покров Саме Царице Небеске! Она нас неће оставити и покриће нас Својом милошћу. Она се радује нашем покајању и заступа нас пред Сином Својим, Господом нашим. Она ни од кога не бежи, никога се не гади. "Радуј се, Ти која не одбацујеш оне који су од свих презрени и одбачени", "Радуј се, Ти која оне најочајније из рова погибељи отимаш", - чујемо у акатисту Владичици. Помолимо Јој се са умилењем у души и скрушеним срцем, с надом у Њено заузимање, јер Она, Свеблага, свима даје спасење који притичу под Свесилни Покров Њен. Ко од нас није у благодатним тренуцима усрдне молитве Богородици - наставља отац Сава - осећао у свом срцу неземаљску радост, душевни мир и није ронио сузе умилења?..

А верници већ роне те сузе умилења и скрушености. Свако у својој души тајно моли Владичицу да му буде Заступница и Посредница, да умоли Сина Свог да опрости њему - грешнику. И дрхтала је свака душа, верујући у блискост Пресвете Владичице, нарочито овде у овом храму, у овој светој обитељи! Колико поучног си могао да чујеш за време такве исповести!

Очајни грешни човек је видео љубав старца према себи: веровао је да ако овај велики служитељ Божји коме су откривене све тајне људског срца тако љубазно с њим разговара, значи и Господ ће да га помилује. Његова делатност је била прожета истом оном љубављу којом је Христос волео: "праведног волећи и грешног милујући".

Старац је нарочиту пажњу поклањао томе да сваки хришћанин у спомен на Страдања Господа Исуса Христа, Његово Распеће и Васкрсење не заборавља да носи на себи видљиви знак тих страдања Господњих и Преславног Његовог Васкрсења.

"Верујте у Промисао Божју! Целивајте свој крстић ујутру и увече, и немојте да га носите као на вешалици, - често је понављао отац Сава - Христос је оставио на Крсту светлост и љубав. Од крстића исходе зраци благодатне светлости и љубави. Крст одгони зле духове. Не заборављајте да га целивате, удишите те зраке благодати који из њега исходе, они невидиво пролазе у душу, срце, савест, карактер. Под дејством тих благодатних зракова нечастан човек постаје благочестив. Целивајући свој крстић помолите се за своје ближње грешнике: пијанице, блуднике и друге које знате. Преко ваших молитви они ће се исправити и постати добри, јер срце срцу вест пружа (дрво се на дрво наслања, а човек на човека; прим. срб. изд). Господ нас све воли. Он је за све пострадао ради љубави, и ми смо дужни да све волимо ради Њега, чак и своје непријатеље.

Има и опседнутих људи - у човека уђе непријатељ и мучи га, човек постаје као ван себе. Господ овако нешто допушта човеку ради његовог смирења и неће га осудити, а ми свеједно очајавамо. Али то није наше, већ сатанско. Не треба очајавати, већ се треба молити за другога. Дакле, ако не заборавимо да целивамо свој крстић, сви ћемо се спасити! Као што црви гину од сунчевих зракова, тако ишчезава свака нечистота када се кајемо целивајући свој крстић. И они греси за које смо се кајали се отпуштају на исповести, а душа људска постаје чиста, светла, мирисна, лепа. Господ изводи човека из сатанских мрежа и поставља га мећу Своје пријатеље.

Ако тако започнете дан осењујући се благодаћу свог крстића, онда ћете и цео дан провести свето. Не заборављајмо да овако чинимо, боље је не јести, него заборавити на крст! А ако неко од вас нема крст, реците ми када будете прилазили за разрешну молитву, ја имам крстиће за вас".

Отац Сава је притом давао и молитву која треба да се чита приликом целивања крстића. Ево једне од њих: "Пролиј, Господе, капљу Најсветије Крви Твоје у моје срце исушено од страсти и грехова и нечистота душевних и телесних. Амин. Како Ти једини знаш спаси мене и сроднике моје, и познанике моје (имена)".

Молитве, крстиће и друге предмете за утеху старац је унапред припремао на столу који је стајао поред налоња, и после их је делио верницима.

На небо нико неће отићи неочишћен, - настављао је да учи старац и ако само извршавамо обред, онда добијамо само осуду. Искрено се кајте за своје грехе, јер иначе заборављамо да смо хришћани и по делима постајемо гори од пагана. Не претварајте исповест у осуду својих рођака и ближњих: "Муж ми је пијаница, син - безбожник...", него треба боље размислити да нисмо ми узрок њиховог пада? Треба питати савест где смо погрешили, у чему наши поступци нису били у складу са законом Божјим. А савест ће све рећи, она неће дати мира човеку за учињени грех. И не треба се стидети, треба све испричати духовнику. Због тежине грехова нико не сме да очајава! Довољно је обратити се Господу, и Он никога неће оставити! Треба да бежимо од бешчашћа и да тежимо благочешћу, и Господ ће нам све добро послати: душевни мир, тишину помисли и хришћанску љубав.

Share this post


Link to post
Share on other sites