Jump to content

Recommended Posts

Da nismo imali komunističku vlast i da je istorija bila povoljnija za nas, danas ili u buduće vreme bi nabavljali verovatno ovu fregatu.. Sumnjam da bi kupovali američke, britanske, holandske ili nemačke.

http://en.wikipedia.org/wiki/FREMM_multipurpose_frigate

A možda i ovaj razarač..

http://en.wikipedia.org/wiki/Horizon_class_frigate

....

A jako moguće da bi ovu imali umesto sovjeste/ruske koni-klasse (kotor-klasa)..

http://en.wikipedia.org/wiki/Georges_Leygues_class_frigate

Ili ipak američku knox -

http://en.wikipedia.org/wiki/Knox_class_frigate

- i oliver-hazard-perry-klasu..?

http://en.wikipedia.org/wiki/Oliver_Hazard_Perry_class_frigate

....

Hm, imam utisak da su Sovjeti pravili bolje brodove, Ameri su ali bili jači sa nosačima aviona..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како се трошио војни новац

20. 07. 2012 12:00 | Мирослав Лазански / Политика

miroslav-lazanski-vestinet-300x207.jpg

Мирослав Лазански (Фото: Вестинет)

Ових дана у јавност посредством разних сајтова полако излазе на видело неки детаљи о томе шта су својевремено ревизори Министарства финансија установили када је реч о неким уговорима које је потписивало Министарство одбране Србије. Спомињу се авиони, аутомобили и телекомуникациони уређаји. Спомињу се и новчане суме, односно губици које је Министарство одбране платило због курсних разлика, „јер је аванс за један посао уплаћен у 17.25 сати када Комерцијална банка није радила, плаћање је извршено у динарској валути, а куповина девиза на међубанкарском тржишту обављена је тек наредног дана по знатно вишем курсу“. Чини се да је то само врх леденог брега, јер многе ствари су још под ознаком службене тајне, односно строго поверљиве.

Када је реч о набавци телекомуникационе опреме, комисиони уговор број 1572-91-47-07, у вредности од 12.886.750,58 евра закључен је 24.12.2007. године са фирмом „Југоимпорт СДПР“, комисионар, ради набавке тактичких комутационих центара (уређаји за наизменично искључивање и укључивање) од страног произвођача „Талеса“, иако, из комисијског извештаја, број 1278-174/06 од 13. 11. 2007. произлази да је „Талес“ добио 67,05 пондерисаних поена и рангиран као други, док је израелска фирма „Тадиран“са 84,79 поена, рангирана као прва коју је требало изабрати за стратешког партнера. Француски „Талес“ није прошао ни на верификационим испитивањима, делови опреме за радио-уређај добили су негативну оцену, извештај ТОЦ-а број 12-23434/1 од 30. 8. 2007.

mig-1.jpg

(Фото: Танјуг)

То значи да понуда „Југоимпорт СДПР“ од страног произвођача „Талес“ није ни требало да буде разматрана, јер делови опреме нису задовољили тестове. Међутим, понуда се разматра, а због начина пондерисања (пондерисање је одређивање важности појединачних величина неког низа приликом израчунавања средње вредности), пондерисана је и опрема која није прошла на испитивањима, рангира се као прва са 88,81 пондера, испред понуде „Југохемије“ од страног произвођача „Тадиран“, чија је опрема у целини задовољила на верификационим испитивањима, али је рангирана као друга са 88,64 поена. И поред свих пропуста уговор за радио уређај се склапа са „Југоимпортом СДПР“, односно „Талесом“, који је изабран за стратешког партнера за набавку радио-уређаја ВФ и ВФФ опсега, осим за средства која нису задовољила на испитивањима, па се купују преко „Југохемије“ од фирме „Тадиран“.

Је ли у свему томе министар одбране био доведен у заблуду? Колика је могућа штета? „Талес“ је нудио сет каблова и прикључних кутија за 45.365 евра, „Тадиран“ исто средство за 25.000 евра. До тренутка инспекције уговорена је набавка 38 комада АТЦ, па је само на разлици у цени каблова створена већа обавеза за плаћање 1.100.442 евра, а за десет комада АТЦ-20, 453.650 евра, што је укупно 1.554.092 евра. Дакле, закључени уговор био је штетан за Министарство одбране, што се прецизно може утврдити у посебном поступку и после вештачења. Наведени пропусти створили су ситуацију да је Ваздухопловство и ПВО изостављено из новог система веза и да ће Војска Србије у једном делу и даље користити стари фреквентни опсег.

Што се тиче релативно познате приче о модернизацији и ремонту пет наших авиона „миг-29”, ремонту четири мотора, испитивању четири мотора и ремонту пет кутија авионских агрегата у Русији, дакле понуда компаније „Југохемија“ била је 19.988.119 евра, а понуда компаније „Југоимпорт СДПР“ 23.364.354 евра. Понуда „Југохемије“ која се односи на свих десет спецификација била је 56.247.871,26 евра, а компаније „Југоимпорт СДПР“ 58.414.339 евра. Иначе, понуде су биле у већем износу од одобрених финансијских средстава, одлука о неуспелом надметању донета је незаконито. Фирма „Југохемија“ доставља 6. 12. 2006. Приговор број 117 у којем указује на низ неправилности, решењем бр. 2082-145 од 27. 12. 2006. начелник Управе за одбрамбене технологије одбија приговор. „Југохемија“ је против Министарства одбране 10. 1. 2007. поднела тужбу Трговинском суду у Београду ради покретања парничног поступка за накнаду штете у висини од 80.000.000 динара. Основним уговором „Југоимпорта СДПР“ са руском компанијом РСК МиГ у члану 14. предвиђена је могућност испоруке наоружања, четири ракете Р-27Р1, по цени од 1.356.521,74 евра, или 339.130,44 евра по комаду, у року од две године од дана потписивања. Међутим, Управа за снабдевање, пре истека тог рока, закључује 4. 12. 2008. уговор број 876-91-34-08 са „Југоимпортом СДПР“ за набавку осам истих ракета у укупном износу од 3.312.000 евра, или 414.000 евра по комаду. То је директна штета за Министарство одбране Републике Србије, јер су четири ракете плаћене скупље за 299.478,26 евра, имајући у виду повлашћену цену по основном уговору.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da nismo imali komunističku vlast i da je istorija bila povoljnija za nas, danas ili u buduće vreme bi nabavljali verovatno ovu fregatu.. Sumnjam da bi kupovali američke, britanske, holandske ili nemačke.

http://en.wikipedia....purpose_frigate

A možda i ovaj razarač..

http://en.wikipedia....n_class_frigate

....

A jako moguće da bi ovu imali umesto sovjeste/ruske koni-klasse (kotor-klasa)..

http://en.wikipedia....s_class_frigate

Ili ipak američku knox -

http://en.wikipedia....x_class_frigate

- i oliver-hazard-perry-klasu..?

http://en.wikipedia....y_class_frigate

....

Hm, imam utisak da su Sovjeti pravili bolje brodove, Ameri su ali bili jači sa nosačima aviona..

Svakako, umesto ruskih Mil Mi-8 -

1712665.jpg

- imali bi ove..

http://en.wikipedia.org/wiki/A%C3%A9rospatiale_SA_330_Puma

http://en.wikipedia.org/wiki/Eurocopter_AS332_Super_Puma

001495.jpg

Za naše vojnike nabavio bih sa ovakim nameštajem.. :)

1353.jpg

Od istog francuskog proizvođača imala se licensa za gazelu, dokle pumu npr. Kinezi prave u licensi..

6659289833_e58b13eba6_z.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Гранит“

Тагови: Друштво, Русија, Оружје Русије, Коментари

11.06.2011, 17:09 printer_mini.gif mail_mini.gifadd_to_blog_mini.gif

45674574578.jpg

© Коллаж: «Голос России»

Крајем 60-их година прошлог века у СССР је почео рад на изради противракетне ракете далеког домета „Гранит“. Комплекс „Гранит“ је поседовао низ квалитативно нових својстава. Први пут је створена ракета далеког домета с аутономним системом управљања. Систем за управљање на самој ракети гради се на основу моћне рачунарске машине уз коришћење неколико информационих канала, што омогућава успешно разабирање у сложеном инструменту за прављење сметњи и позиционирање правих циљева на фону свих сметњи. Ракета има богато исксутво у стварању електронских система вештачког интелекта, које омогућава да се делује против појединачног брода на принципу „једна ракета – један брод“ или у „јату“ против јединице бродова. Ракете саме распоређују и класификују циљеве по важности, бирају тактику напада и план његовог извођења. За искључивање грешке приликом избора маневра и погађања управо задатог циља на рачунарску машину на самом ПКР уграђени су електронски подаци о савременим класама бродова. Осим тога, у машини постоје и чисто тактички подаци, на пример, о типу јединица бродова, што омогућава да се дефинише ко је испред ње – конвој, крстарица или десантна група и да се погоде главни циљеви у њеном саставу.

Ракете новог универзалног ракетног комплекса треће генерације „Гранит“ имале су како подводни, тако и надводни старт, домет 550 км, обичан или нуклеарни бојни део, неколико еластичних адаптивних трајекторија (у зависности од оперативне и тактичке ситуације у морском и ваздушном простору рејона операције), брзина лета 2,5 већа од брзине звука. Тротилски еквивалент бојног дела сваке ракете еквивалентан је 618 кг, пречник деловања нападачких фактора 1200 метара. Комплекс обезбеђује плотунску паљбу свим бојним комплетом. Услед тога створени комплекс је први пут стекао могућност решавања било ког задатка морског боја групе ватрених средстава једног носача. На основу искуства борбене и оперативне припреме ратне морнарице види се да је скоро немогуће уништити такву ракету. Чак и ако се „Гранит“ погоди противракетом ракета због своје огромне масе и брзине може да сачува почетну брзину лета и да у коначном долети до циља.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свет

Досије: Реформе руских оружаних снага

Армија по новом моделу

su_33_.jpg

Авиони Су-33 на руском носачу авиона „Адмирал Кузњецов”

Оружане снаге Русије подвргнуте су највећим реформама у последњих 200 година. Министар одбране Анатолиј Сердјуков и начелник Генералштаба генерал армије Николај Макаров планирају да у следећих десет година Русија добије битно другачије оружане снаге него што су то данас: од масовне мобилизационе војске до мање и професионалне армије, састављене од специјалних јединица за локалне конфликте, и способне да буде подршка руској спољној политици у било којем делу света. Делом је то последица повећања војног буџета, технолошког скока руске војне индустрије, али и резултат анализа конфликта у Јужној Осетији, посебно када су у питању структура јединица, војно школство, квалитет обуке, команда и контрола, наоружање, опрема и доктрина употребе снага.

После августа 2008. године и рата с Грузијом, руски генерали су одлучили да конвенционалне снаге под хитно треба да се реформишу и у томе имају подршку како политичара тако и јавности. Осим тога, ту је и негативан демографски фактор који не иде у прилог постојању регрутне армије, па случајеви погибије војника у неборбеним операцијама, плус суицид регрута у оружаним снагама, што је све доста компромитовало традиционално гледање на војску коју чине регрути. За почетак процеса радикалних реформи војни рок је скраћен на 12 месеци, у Министарству одбране повећан је број „цивилних“ положаја, западна искуства на том плану детаљно се проучавају.

Када су у питању видови оружаних снага, руска копнена војска треба да добије најмодернију опрему и оружје, копнене јединице биће бројчано мање, али способне за брзи борбени распоред у подручјима своје одговорности. Промениће се и нивои командовања, сада постоји четворострука структура, војно подручје–армија–дивизија–пук, а од 2012. године то би требало да се сведе на војно подручје-оперативна команда–бригада, при чему ће војно подручје и даље имати командну одговорност над свим снагама на „својој“ географској територији, али ће бити обухваћено и оперативном командом. С друге стране, оперативна команда покриваће више региона, генерал Макаров планира вежбе разних професионалних јединица не само у подручјима где се иначе мирнодопски базирају, већ и у свим деловима Русије.

Број копнених јединица биће кроз разне фазе реформи смањен од 1.890 на 172 јединице, ратно ваздухопловство ће свој број јединица од 240 смањити на 120, а ратна морнарица од 240 на 123. Од 1. децембра 2009. године започео је процес трансформације копнених дивизија у бригаде способне за самосталне операције. Истовремено, 23 мотострељачке и тенковске дивизије, ракетни и артиљеријски пукови, инжењеријске јединице, снаге ПВО, јединице везе и логистике, све у саставу копнене војске, биће трансформисане у 39 копнених бригада, 21 ракетну и артиљеријску бригаду, седам бригада копнене ПВО, 12 бригада везе и две бригаде за електронско ратовање.

И остали видови оружаних снага Русије доживеће реструктурисање. Стратешке ракетне снаге ће број ракетних дивизиона у свакој дивизији смањити од 12 на осам, при чему ће се и број ракетних дивизија смањити од седам на шест.

Ваздушно-десантне снаге биле су и иницијатор трансформације и професионализације оружаних снага Русије, осам дивизија трансформише се у осам ваздушно-десантних бригада Снага за брзо реаговање. Командант тих снага, генерал Владимир Шаманов, још је прошле 2009. године најавио нову ваздушно-десантну бригаду у војном подручју Москва и самосталан падобрански пук у војном подручју Санкт Петербург. Тренутно се ваздушно-десантне дивизије базирају у Тули, Пскову, Новоросијску и Иванову, док је у Уљановску бригада. Професионални војници у тим јединицама треба да зарађују око 1.100 долара месечно.

Очекује се да ће до 2012. године све ваздухопловне дивизије и пукови бити формацијски сврстани у 55 ваздухопловних база заједно са четири стратешке ваздушне команде. Значај тих команди зависиће од броја ваздухопловних пукова под њима. Бивша команда специјалне ПВО око Москве биће укључена у ваздухопловне снаге и биће основа за потпуно нову ваздушно-свемирску команду.

У марту 2009. министар одбране Русије Сердјуков је изјавио како је „само 10 одсто наоружања и опреме Руске армије модерно“. Према плановима реформи до 2015. године 30 одсто наоружања и војне опреме треба да уђе у категорију „модерно“, а до 2020. године модерно оружје и опрема требало би да у руским оружаним снагама буде заступљено са 70 одсто. Наравно, ослонац у модернизацији те опреме и наоружања јесте на руској војној индустрији, али Москва не зазире ни од кооперације са Израелом и с Француском.

У погледу персоналне политике, реформе траже да се око 205.000 официрских положаја и функција преиспита у оквиру чега ће оружане снаге Русије смањити број официра са садашњих 355.000 на 150.000, број генерала смањиће се са садашњих 1.007 на 886, број пуковника са 25.665 на 9.114, мајора са 99.550 на 25.000 и капетана са 90.000 на 40.000.

Због свега тога критичари војних реформи у Русији су врло гласни. Они, између осталог, замерају Министарству одбране и Генералштабу да је нова војна доктрина усвојена и пре него што су реформе војске уопште и кренуле, да уруском друштву нема консензуса између политичке елите и народа по том питању. Руски генерали одговарају на те критике тврдњама „да Русија нема времена да чека консензус око војних реформи“. Николај Петрушев, секретар Националног савета за безбедност, каже како су многе одреднице нове војне доктрине заправо само поновљене тезе и смернице из сличног документа из 2003. године.

На западу су посебно забринути због ставова у новој руској војној доктрини који говоре о одговору Русије на нападе на њене снаге распоређене изван матичне руске територије, о праву председника Русије да нареди распоређивање војних снага изван матичне територије и без дозволе руског парламента, о праву Русије да користи нуклеарно оружје и у локалним конфликтима ако је Русија нападнута, али и као превенцију од напада на Русију. Ту су и ставови о одбрани држава које то затраже од Русије, а које Русија подржава, те о заштити руских држављана у иностранству.

С војним буџетом од око 50 милијарди америчких долара, Русија у следеће три године очекује увођење у оперативну употребу 30 нових балистичких интерконтиненталних ракета, пет нових ракетних система „искандер“ , око 300 нових оклопних борбених возила, 30 нових хеликоптера, 30 нових борбених авиона, три нове стратешке нуклеарне подморнице, као и пет нових површинских ратних бродова у класи ракетних крстарица. Добра продаја руског наоружања, пре свега Индији, Кини и Венецуели, поспешује и домаће поруџбине руске војне индустрије.

Све ово, на неки начин, значи да се у руској војној пракси приближава крај континуитета са совјетском војном традицијом како у погледу структуре јединица, тако и у команди и контроли, обуци и попуни. Тај процес иде релативно брзо, или споро, како ко гледа и из којег угла, све, наравно, зависи и од финансија, али и од међународног контекста војно-политичке ситуације. Но, укупно гледајући, оружане снаге Русије у конвенционалном погледу, узимајући у обзир број тенкова, топова, борбених оклопних возила, борбених авиона, хеликоптера и ПВО система, и даље су најснажнија оружана сила на свету. А нуклеарна компонента руске војне моћи и даље држи равнотежу с нуклеарним потенцијалом САД.

---------------------------------------------

Бројно стање оружаних снага Русије

Русија данас под оружјем држи 1.027.000 људи. Регрути служе војни рок од 12 месеци. Оружане снаге располажу са 23.000 тенкова, 15.180 оклопних борбених возила, 26.120 топова, 3.976 вишецевних ракетних бацача, 430 интерконтиненталних стратешких нуклеарних ракета копненог базирања, са 14 нуклеарних подморница носача интерконтиненталних пројектила, 24 нуклеарне подморнице, ловцима других атомских подморница, у флоти је један носач авиона, пет крстарица, 14 разарача, 14 фрегата, 23 корвете...

Руско ратно ваздухопловство располаже са 116 стратешких бомбардера и 1.800 тактичких авиона. Снаге космичке и ракетне одбране броје око 50.000 људи, док специјалне јединице за космичко ратовање имају око 30.000 припадника. Јединице Министарства унутрашњих послова, а опремљене су као и армија само што немају тенкове и борбене авионе, имају око 450.000 припадника.

----------------------------------------------

Прерана еуфорија

Лидери НАТО-а објавили су у Лисабону да је на самиту Алијансе постигнут договор између Русије, с једне стране, и САД и НАТО-а с друге стране да се заједнички ради на успостављању антибалистичког ракетног штита који би повезано заштитио територије европских држава НАТО-а и територију САД. Да ли би тај штит заштитио и територију Русије није речено, али може да се претпостави. Председник Русије Дмитриј Медведев тим је поводом рекао „да Русији треба најмање шест до седам месеци да би се размотрио предлог НАТО-а“, што значи да су у Лисабону неки пожурили са еуфоријом. И московски медији нису оптимистични у погледу изградње неког заједничког руско-натовског антиракетног штита. Пре свега, Медведев је још једном позвао амерички Сенат да ратификује потписани споразум СТАРТ, што републиканци у Вашингтону за сада одбијају. Без те ратификације све приче о побољшању америчко-руских односа и најаве некаквих заједничких штитова ствар су теорије.

И технички гледано евентуално повезивање руског система АБМ са будућим елементима америчког и НАТО антиракетног система у Европи носи са собом низ техничко-технолошких проблема и непознаница. Руски систем АБМ је годинама оперативан и предвиђен је управо за одбрану од америчких интерконтиненталних ракета. Чине га радарске станице и командни центри у Софрину крај Москве, Барановичи у Белорусији, Балкаш у Казахстану, Габала у Азербејџану, Лектуши крај Санкт Петербурга, Армавир у јужној Русији,Оленегорск на северозападу Арктика, Печора на северозападу Урала и Мишелевка у источном Сибиру.

Ракетни део тог система чини 2.064 ракета разних типова: специјални АБМ систем „галош“ са 32 пројектила СХ-11 „горгон“ и 68 ракета СХ-08 „газела“ само за антибалистичку одбрану Москве, па 1.900 ракета из система С-300 ПМУ и још 64 пројектила система С-400 који је већ распоређен на две локације у Русији. Радари и командни центри повезани су с руским извиђачким сателитима у свемиру који им дају тренутне информације о било каквом лансирању било чије ракете било где у свету.

Амерички и НАТО антиракетни штит тренутно су у Европи на нивоу тактичке употребе, у Европи не могу да се мере с руским АБМ системом. Истина, руски АБМ и није прављен због Европе већ због САД. На информативном плану између Москве и Вашингтона годинама већ постоји одлична комуникација када су у питању лансирања разних ракета управо да не би дошло до атомског рата због грешке. Русија је пре неколико година нудила Америци коришћење руског радара у Азербејџану који одлично „покрива“ Иран. Вашингтон је то тада одбацио. Руси су онда због намере САД да направе ракетни штит у Пољској и Чешкој понудили да и руски официри буду стално присутни на локацијама тог НАТО штита, управо да не би дошло до злоупотребе тог штита у офанзивне сврхе. И то је тада одбијено.

Како ће сада да се оствари оно што је енергично одбијено пре само две године? И што би Руси сада спасавали пропале пројекте НАТО-а, а да им се ништа капитално политички и војно не понуди за контрауслугу?

Мирослав Лазански

објављено: 22.11.2010

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Гранит“

Тагови: Друштво, Русија, Оружје Русије, Коментари

11.06.2011, 17:09 printer_mini.gif mail_mini.gifadd_to_blog_mini.gif

45674574578.jpg

© Коллаж: «Голос России»

Крајем 60-их година прошлог века у СССР је почео рад на изради противракетне ракете далеког домета „Гранит“. Комплекс „Гранит“ је поседовао низ квалитативно нових својстава. Први пут је створена ракета далеког домета с аутономним системом управљања. Систем за управљање на самој ракети гради се на основу моћне рачунарске машине уз коришћење неколико информационих канала, што омогућава успешно разабирање у сложеном инструменту за прављење сметњи и позиционирање правих циљева на фону свих сметњи. Ракета има богато исксутво у стварању електронских система вештачког интелекта, које омогућава да се делује против појединачног брода на принципу „једна ракета – један брод“ или у „јату“ против јединице бродова. Ракете саме распоређују и класификују циљеве по важности, бирају тактику напада и план његовог извођења. За искључивање грешке приликом избора маневра и погађања управо задатог циља на рачунарску машину на самом ПКР уграђени су електронски подаци о савременим класама бродова. Осим тога, у машини постоје и чисто тактички подаци, на пример, о типу јединица бродова, што омогућава да се дефинише ко је испред ње – конвој, крстарица или десантна група и да се погоде главни циљеви у њеном саставу.

Ракете новог универзалног ракетног комплекса треће генерације „Гранит“ имале су како подводни, тако и надводни старт, домет 550 км, обичан или нуклеарни бојни део, неколико еластичних адаптивних трајекторија (у зависности од оперативне и тактичке ситуације у морском и ваздушном простору рејона операције), брзина лета 2,5 већа од брзине звука. Тротилски еквивалент бојног дела сваке ракете еквивалентан је 618 кг, пречник деловања нападачких фактора 1200 метара. Комплекс обезбеђује плотунску паљбу свим бојним комплетом. Услед тога створени комплекс је први пут стекао могућност решавања било ког задатка морског боја групе ватрених средстава једног носача. На основу искуства борбене и оперативне припреме ратне морнарице види се да је скоро немогуће уништити такву ракету. Чак и ако се „Гранит“ погоди противракетом ракета због своје огромне масе и брзине може да сачува почетну брзину лета и да у коначном долети до циља.

Amerikanica, 1957, prva cruise missile..

http://en.wikipedia.org/wiki/AGM-28_Hound_Dog

Sad zamislimo JNA u isto vreme koja još nije znala šta je poluautomatska jurišna puška..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Какав ће да буде нови руски бомбардер?

23. 07. 2012 21:00 | Иљја Крамник / Глас Русије

12

novi-ruski-bombarder.jpg

За сада је све под велом тајне (Фото: РИА Новости)

Москва – Командант даљне авијације Ратног ваздухопловства Русије генерал-потпуковник Анатолиј Жихарев саопштио је да разрада перспективног стратешког бомбардера за ратно ваздухопловство Русије прелази у стадијум огледно-инжењерских радова. То значи да је лик бомбардера углавном одређен.

Његове карактеристике за сада су тајна. Детаље не журе да износе ни конструктори (Уједињена aвиокорпорација), ни будући корисници (Ратно ваздухопловство). Ипак, да пробамо да претпоставимо највероватније варијанте.

Варијанта прва – неприметно, не журећи и јефтиније. То претпоставља производњу летелице испод брзине звука великог домета, која је у стању да савлада противничку ПВО захваљујући смањеној радиолокационој приметности. Могуће да ће овај авион моћи да се у случају потребе користи у беспилотној варијанти. У суштини ова разрада ће да буде функционално слична америчком пројекту NGB намењеном за замену бомбардерима В-52 и В-1В у саставу ратног ваздухопловства САД. Руски авион ове класе ће да замени постојећи Ту-95МС. Вероватно ће да буде опремљен перспективним моторима које је разрадио Самарски научно-технички комплекс Кузњецов НК-65.

Друга варијанта је разумни компромис. Овај пут претпостављамо максимално коришћење иновација, добијених у току производње ловца пете генерације Т-50. У тој варијанти могућа је производња суперсоничне летелице са коришћењем дела радиолокационе опреме и погонског уређаја Т-50. Уместо два мотора постављена на ловцу, бомбардер ће да има 4 слична мотора. Узимајући у обзир да бомбардеру није потребан однос вуче и масе као код ловца, узлетну масу летелице могуће је повећати скоро двоструко, створивши авион са максималном узлетном тежином 120-130 тона, отприлике као код актуелног Ту-22М3. Ипак на рачун савременијих и економичнијих мотора перспективни бомбардер уз исто бојево оптерећење имаће радијус дејства који се приближава Ту-160 (6-7 хиљада километара).

Трећа варијанта може да се назвове ултимативном. Она претпоставља ослањање на погонски уређај Ту-160. У том случају перспективни бомбардер ће да буде облика Ту-160 по основним карактеристикама, превазилазећи претходника по радијусу дејства на рачун веће економичности мотора. Осим тога, захваљујући новим конструкционим материјалима и форма ће да буде мање приметна. Његова цена ипак чини тај пројекат мање вероватним.

„До данас је прођена етапа када је авионима задата тактичко-техничка карактеристика. Ми прелазимо на огледно-инжењерске радове“, рекао је генерал-потпуковник Жихарев.

Пре две недеље заменик врховног команданта Ратне морнарице и ПВО за авијацију генерал-мајор Александар Черњајев је изјавио да ће нови авион да буде направљен раније него што се претпостављало. Први узорци стижу у ратно ваздухопловство отприлике 2020. године.

По његовим речима такав оптимизам у погледу рокова условљен је тиме што је карактеристика авиона већ формирана и сада се ради на доради тактичко-техничког задатка. Али данас постоји све да се благовремено разради авион и да се он уведе у рад заједно са Ту-95МС, Ту-160 и Ту-22М3 који су већ потврдили своју високу поузданост, изјавио је Черњајев.

Пошто разрада нове летелице има у основи већ одрађене елементе, то нас враћа на другу од размотрених варијанти. Она се може условно означити као Даљни бомбардер Сухој. Он је потпрекљен још и старим су-иновацијама 80-их и 90-их година за тешке бомбардере. Данас КБ Сухој несумњиво је најспособнији у домаћој војној авионској индустрији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Русија: Милијарде улажу у ракетни систем

24. 07. 2012 11:10 | Бранко Влаховић / Новости

2

iskander-m.jpg

Искандер – М (Фото: nosint.blogspot.com)

Москва – За градњу и модернизацију фабрика које ће серијски производити познате ракетне комплексе „Искандер-М“ руска влада је издвојила 24 милијарде рубаља (1 евро 40 рубаља). Руски премијер Дмитриј Медведев је посетио у Подмосковљу град Коломну где се налази конструкторски биро за противтенковске и ракетне системе „Искандер-М“.

Медведев је нагласио је су обезбеђена средства за модернизацију 17 предузећа која раде за овај оперативно-тактички ракетни комплекс. Поред новца из буџета и предузећа која праве војну технику уложиће 16 милијарди рубаља.

Запослени научно-производне корпорације „Конструкцијски биро машиноградње“ показали су руском премијеру најсавременије системе за борбу против оклопних возила.

У Коломни се прави самоходни противтенковски систем „Хризантема-С“ за којег конструктори тврде да нема премца у свету. Са Медведевом су били и потпредседник владе Рогозин задужен за модернизацију војне индустрије и министар одбране Сердјуков.

Руска војна индустрија планира нове објекте а и нову опрему. Нове фабрике би требало да буду завршене 2014.

Још док је био председник Медведев је говорио да ће „Искандер-М“ да буде на бојевом дежурству у Калињинградској области као и на западним границама Русије. Њиме би Русија могла са лакоћом да уништи америчке радаре у систему противракетне одбране.

Као атомска бомба

„Искандер-М“ је један од најефикаснијих система у својој класи. Он ће бити један од основних ракетних система у руској копненој војсци. Невидљив је за радаре, направљен је по технологији „стелт“, а може да носи бојеву главу јачине атомске бомбе. Први пут „Искандер“ је био показан 1999. на московској авиоизложби МАКС, а као наоружање војска га је добила 2006. Њиме се гађају противнички аеродроми, радари и командни пунктови. Домет му је 500 километара.



Share this post


Link to post
Share on other sites

јао григорије ... ај живота ти, немој више да постављаш текстове него напиши нешто својом руком :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "ON NE MOŽE DA IDE NA IZBORE AKO NA NJIMA NEMA SVE GRAĐANE UKLJUČENE U IZBORNI PROCES. VIŠE NE MOŽE DA PREVARI NI STRANCE, TU JE SVE POTPUNO JASNO. NEMA ŠANSE DA BUDU ODRŽANI IZBORI A DA NE BUDU POŠTENI. SIGURAN SAM U TO JER SMO MI SAD NA JEDNOJ TAKO DRAMATIČNO VAŽNOJ TAČKI U KOJOJ KO ZNA ŠTA MOŽE DA SE DESI. DA LI ĆE TO BITI KAD NEKO PONOVO, KAO U TOPLOM DOLU, ZACEVI PLANINSKE REKE ILI SE NEKO S NEKIM ZAKAČI ZBOG NEPRAVDE NA PIJACI, ILI DA DOČEKAMO 4. NOVEMBAR DA VIDIMO DA LI JE SINIŠA MALI PLAGIJATOR ILI NIJE? SVE MOŽE DA BUDE ISKRA KOJA ĆE DA ZAPALI VATRU"
      Najvatreniji zagovornik bojkota izbora koji treba da budu održani na proleće sledeće godine je Nebojša Zelenović, predsednik stranke Zajedno za Srbiju, jedan od osnivača Saveza za Srbiju i, po čemu ga najčešće prepoznaju, gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji (uz još tri opštine) u kojem Srpska napredna stranka ne učestvuje u vlasti. Prošle godine je 6. novembra na sednici Kongresa regionalnih i lokalnih vlasti Saveta Evrope predstavio izveštaj o zloupotrebama republičke vlasti i kršenju građanskih i političkih prava u Srbiji. Ove jeseni, odnosno prethodne nedelje, nije se složio sa generalnim sekretarom OEBS-a Tomasom Gremingerom, koji je posle sastanaka sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i predsednicom Vlade Anom Brnabić izjavio da bojkot izbora nije dugotrajno održiva mera. Ni Zelenović ni njegove kolege iz Saveza za Srbiju nisu prisustvovali sastancima vlasti sa delom opozicije održanim 9. i 10. oktobra uz posredovanje evropskih parlamentaraca Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna.
      "VREME": Zbog čega vaša koalicija nije prisustvovala sastanku sa evropskim parlamentarcima?
      NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Kukan nije ni došao, iz zdravstvenih razloga ostao je kod kuće. Došao je gospodin Flekenštajn, a mi njima nismo imali ništa novo da kažemo, oni manje-više sve znaju. Kad su prošli put dolazili, naša delegacija Saveza za Srbiju proširena strankom Borisa Tadića srela se sa njima i tada smo im rekli da mi više ne živimo u slobodnoj već u delimično slobodnoj državi, prema izveštaju organizacije Fridom haus, zatim da je Evropska komisija dala svoj krajnje negativan izveštaj o pravima građana, da su sve nezavisne organizacije, CRTA, CESID i Transparentnost Srbija, koje su bile deo okruglog stola vlasti i opozicije zaključile da je stanje u medijima katastrofalno. Stvar je potpuno jasna – u Srbiji je nemoguće da se odvija redovan politički život, a kamoli kakvi izbori. Mi tražimo da se to promeni. Rekli smo da ne želimo da učestvujemo ni u jednom cirkusu koji organizuje Aleksandar Vučić. Ili Maja Gojković, što je, na kraju krajeva, isto kao da organizuje Vučić. Ovaj poslednji razgovor je bio još jedan u nizu takvih sastanaka – da, posle svega što je tamo moglo da se čuje, izađe onaj Vladimir Đukanović i kaže da svi dišu kao jedan. Mi tu nemamo šta da tražimo jer je to još jedan politički cirkus koji prvenstveno služi da zamaže oči strancima i da pokaže kako u Srbiji, ipak, postoji nekakva forma dijaloga, samo, eto, tamo neka opozicija ne želi u tome da učestvuje. Naši zahtevi koji su strancima odavno poznati su veoma jednostavni – dakle, 42 preporuke stručnog tima se tehnički sprovode kroz svega tri konkretna zahteva. Prvi je smena svih članova REM-a, ne jednog, ne pet, već svih, i imenovanje ljudi oko kojih postoji politički konsenzus u Srbiji da su visokostručni i da su se dokazali kao zaštitnici slobode govora. Drugi zahtev je da i u Republičkoj izbornoj komisiji takođe sede visokostručni profesionalci jer je RIK sudija svih izbora. Treći je zahtev smena direktora Agencije za borbu protiv korupcije i imenovanje novog. Ako mi uspemo da kroz te tri stvari vratimo snagu institucijama ove države, to su uslovi posle kojih treba da prođe devet meseci, da te institucije počnu da rade, primenjuju zakone i da upravljaju resursima države u oblastima slobode izražavanja i slobode medija, da bismo mogli da idemo na izbore.
      Da li ste vi svesni da vam ova vlast to nikada neće ispuniti? Nijedan od ta tri zahteva.
      Bez ovih zahteva nema slobodnog glasanja u Srbiji. Mi nismo tražili da mi uređujemo Radio-televiziju Srbije, niti da Zoran Lutovac sedi u Upravnom odboru RTS-a ili bilo kod drugog medija ili televizije, niti smo tražili da naši članovi budu u RIK-u, a podsetiću vas da je Dejan Đurđević, čovek koji je išao na pregovore sa opozicijom kao deo delegacije Srpske napredne stranke, bio predsednik RIK-a, što po zakonu nije dozvoljeno. Mi tražimo samo da institucije počnu da rade svoj posao. Ne moram nikad da se pojavim na RTS-u – kao što nikad tamo nisam ni bio – ako će se onde čuti drugačije mišljenje.
      Dobro, ali zar ne mislite da je to malo paradoksalno? Imamo punih sedam godina tokom koji se institucije urušavaju, da bi se to potpuno zaokružilo podjarmljivanjem institucija zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. A vi sad očekujete od ove iste vlasti koja je sve institucije rasturila da ponovo počne da ih gradi. Bar neke od njih. Zar je to realno?
      Ja odavno ne očekujem puno od ove vlasti. Ne očekujem da ova vlast nekakvim magičnim štapićem počne da gradi institucije koje je za sedam godina uspela da uništi. Ovo nije stvar koja se tiče njih, da se oni pitaju, oni ne bi ništa uradili i bilo bi, može biti, samo gore od ovoga. Govorim o dva procesa koji se sad dešavaju u Srbiji i koji će njih nužno naterati da se to uradi. Prvi proces je što su krenuli protesti po Srbiji od decembra prošle godine i koji još traju. Mi smo kroz taj proces uspeli da od različitih zahteva, a bilo ih je stotine, dođemo do samo jednog: da se u Srbiji slobodno glasa. To je jedini zahtev koji traži ona Srbija koja protestuje. Druga činjenica je da prema istraživanjima oko milion i po ljudi neće da učestvuje na izborima jer veruju da je u ovom trenutku besmisleno ići na bilo kakve izbore. Dakle, želja onih koji protestuju jeste da opet ne budu prevareni i da opet ne budu zloupotrebljeni. U ovom trenutku Savez za Srbiju je zajedno sa SDS-om, sa delom "Dosta je bilo" i sa "Ne davimo Beograd" ušao u bojkot. Ideju bojkota sada dele politički predstavnici opozicije i pobunjeni narod. Mi ne tražimo da ono što je za sedam godina u Srbiji urušeno sad odjednom počne da živi. Mi tražimo samo jednu stvar, a to je da se pošteno glasa. Ljudi znaju da ako se u Srbiji bude pošteno glasalo i ako jednom budemo imali poštene izbore, sve ove druge stvari biće rešene vrlo brzo, kad jednom dođe poštena vlast na čelo države. Verujemo da to ne da nije mnogo, nego je toliko malo, a ipak najznačajnije za Srbiju. Sad smo to uspeli da objasnimo svim stranim predstavnicima, ljudima iz OEBS-a, Evropskog parlamenta ili ambasadorima. Svi oni znaju da je ovo sada cirkus u kome niko ozbiljan neće učestvovati i da smo došli do tačke koja mora da se reši. Ako se ne reši, nas Vučić gura u jedan tako loš period koji će se, kako se sad stvari razvijaju, završiti dramatično. To niko ne želi. Mi to ne želimo i zovemo na dijalog od samog početka protesta.
      Koliko stranci razumeju vašu poruku da su stvari otišle toliko daleko?
      Bili smo vrlo jasni i mislim da su oni sve razumeli. Na kraju krajeva, svi koji predstavljaju neku političku snagu a dolaze iz inostranstva, zaključili su da ova stvar sa Vučićem nema neku naročitu budućnost. Došli smo u fazu da vlast sa Vučićem i ovakvim parlamentom ne može ništa značajno i važno za Srbiju da odluči. Oni, jednostavno, nemaju više taj kapacitet.
      I stranci se slažu sa tom vašom ocenom?
      Ne znam da li se oni slažu, ali sam siguran da su razumeli i da ovde više nema nikakvog pretvaranja. Sve je potpuno jasno: ovakvi izbori, bez učešća opozicije i bez učešća milion i po birača neće sutra moći da dovedu legitimne predstavnike građana koji će moći o bilo čemu ozbiljnom da odluče. Pa ni o Kosovu. A to je tema nad temama koja najviše zaokuplja predstavnike Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.
      Vi se sećate izbora iz 1997. koje je opozicija, sa izuzetkom Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, bojkotovala. I tada ste dobili jednu nelegitimnu vlast koja je uvela državu u rat protiv NATO-a, vlast koja je naterala Vojsku da potpiše Kumanovski sporazum, vlast koja je fizički izgubila Kosovo. Samo godinu dana kasnije, kada su bili verovatno najgori mogući izborni uslovi u savremenoj istoriji Srbije, opozicija izlazi na izbore i dobija. Kako to tumačite u kontekstu legitimiteta vlasti?
      Bio sam tada student i učesnik protesta, pa i bojkota. Tada se desilo ono što će se danas ponoviti. Svako ko na bilo koji način želi da sarađuje sa Vučićem ispašće iz ovog procesa. Kao što je onda Vuk Drašković odlukom da učestvuje na takvim izborima, a cela ostala opozicija ih bojkotovala, prestao da bude pokretačka snaga opozicije i krenuo u proces iščezavanja. To je bilo loše samo po Srpski pokret obnove, ali je bilo veoma dobro za opoziciju i budućnost Srbije. Tada se Demokratska stranka etablirala kao neko ko predvodi čitavu opoziciju, što je na kraju dovelo do smene Slobodana Miloševića. Period od 1997. do 2000. bio je potreban da se građani uvere da je promena moguća, da ona ne može da se desi ako ne postoji prava opozicija, ako ne postoji demokratska snaga. To će se ponoviti i sada.
      Postoji li unutar opozicije pritisak da se izađe na izbore?
      Mi smo svaki dan pod pritiskom, ali vidite da taj pritisak ne daje rezultate. U to su mogli da se uvere i Flekenštajn i Greminger. Ta dva sastanka su poslužila da se razbije jedinstvo opozicije. Na sastanak opozicije sa Tomasom Gremingerom, na koji smo pozvani mi iz Saveza za Srbiju koji bojkotujemo izbore i Pokret slobodnih građana koji se dvoumi, odjednom dolazi Čedomir Jovanović – koga niko nije ni zvao i mi i ne znamo da on tamo prisustvuje – da on objasni Gremingeru kako je, u stvari, opozicija jedna gomila luzera. To je samo još jedan u nizu pokušaja da se razbije jedinstvo opozicije, ali očigledno je da nije uspelo. Meni je žao što je Greminger kao generalni sekretar OEBS-a bio zloupotrebljen u Vučićevoj igri koja treba da posluži da obezbedi dovoljan broj predstavnika opozicije na sledećim izborima. Ne uspeva. A zašto? Zbog ovih milion i po građana čije je snažno uverenje da je bojkot u ovom trenutku najjače sredstvo koje imaju u borbi protiv Vučića.
      Rekli ste da se Pokret slobodnih građana dvoumi. Znate li zašto?
      Ne znam. Čuo sam različita njihova obrazloženja, neću da vršim dodatni pritisak na njih. Na njima je. Ovo je ozbiljna stvar, u pitanju je budućnost Srbije u svakom pogledu, i svako ko se prema tome ponaša neodgovorno na kraju će snositi posledice za koje treba sam da odgovara.
      Da li vaš bojkot podrazumeva da nećete izaći ni na lokalne izbore?
      To mi je najčešće postavljano pitanje pošto je ovo jedini grad u kojem stranka Aleksandra Vučića nije na vlasti. Sve ono što su lokalne politike Šapca, vrlo lako i vrlo brzo mogu da postanu nacionalne politike. I što se tiče uključivanja građana u odlučivanje i referenduma koje organizujemo i prilike da milioni ljudi mogu da odlučuju o svom novcu u gradovima, selima i mesnim zajednicama u kojima žive. I da javni sektor pruža najjeftinije moguće usluge građanima. Da sistem finansijske kontrole obezbedi da građani, za početak građani Šapca, a kasnije i cele Srbije, znaju na šta se troše narodne pare. Ko ih troši, kako i čemu to služi. Sve to vrlo brzo može da postane nacionalna politika. Taj sistem će omogućiti da se rešimo ovoga što se sad zove 230.000 robova koje drži SNS u javnom sektoru i ne da im da se osećaju i ponašaju kao ljudi jer je, pored njih samih, zarobila i njihove porodice u najbeskrupoloznijem sistemu pritiska da glasaju za njih. Meni ljudi po Šapcu pričaju da moraju da glasaju za SNS zbog deteta koje radi kao medicinska sestra u bolnici. Ako tu ostane bez posla otići će u Nemačku, ako ode u Nemačku njemu će se raspasti cela kuća. To niko nije zaslužio. Zatim, mi u Šapcu imamo potpuno nov privredni ambijent u kojem su svi slobodni da rade svoj posao, a da ih niko ne reketira. Tačno se zna koliko košta kvadrat zemljišta, nema neosnovanih subvencija i poklanjanja zemljišta u industrijskim zonama. U ovom trenutku mi u okviru ujedinjene Demokratske stranke završavamo razvojni program koji će kroz privredu, energetiku i biznis obezbediti osam posto rasta godišnje. To je naš plan. Pravimo sad strategiju kako da ovaj bojkot na najbolji način proizvede svoj puni efekat. Obilazimo Srbiju, podižemo energiju kod ljudi, imamo plan da za dve nedelje obiđemo stotinak gradova i opština. Ja sam sâm obišao desetak, Zoran Lutovac isto...
      Izgleda da ste vi spremni da sve to što ste uspeli i postigli u Šapcu i što imate želju da proširite na državni nivo prepustite bez borbe Vučiću na lokalnim izborima dogodine.
      Nije ideja da li ćemo mi prepustiti ili ne. Na kraju će građani reći šta ćemo uraditi. Ali to zavisi od toga da li oni veruju da je ovo što smo do sada uradili dobro. Radićemo sve što možemo da Vučića pobedimo na poštenim izborima. Od građana će zavisiti kako će se s tim u vezi izjasniti. U mnogim gradovima u kojima sam nedavno bio čuo sam da mi ni po koju cenu ne smemo da pustimo da Šabac padne u ruke bilo koga. Ali i Šabac i Paraćin i sva ta druga mesta su sada manje važna, najvažnije je da mi dođemo do energije ljudi. A do energije ćemo doći ako počnu da nam veruju da mi radimo pravu stvar. Zato smo mi paralelno sa bojkotom izbora ušli u još jedan proces za koji su svi rekli da nema šanse da uspe, a ja vam kažem da će uspeti, a to je da ujedinimo Demokratsku stranku. Da napravimo snažnu političku organizaciju levog centra koja će, jednom u Srbiji, biti poštena politička organizacija. Šta znači poštena? Da svaki član, a zatim i svaki građanin, vidi kako se troši novac u toj stranci. Kako novac ulazi, kako izlazi, kako se troši, zašto se troši i na šta se troši. Jer ne može neko ko hoće ozbiljno da se bavi politikom da kaže: "Ja sam sposoban da vodim državu, al’ baš nešto nisam sposoban da vodim stranku. I baš sam sposoban da organizujem državu, ali, eto, ne mogu stranku. I baš ću da vratim sve državne dugove, da napravim od Srbije najprosperitetniju državu u Evropi, al’ nešto ne mogu da vratim ove dugove koje ima Demokratska stranka." Ne biva. To ne ide tako. Zato smo se dogovorili da idemo u kampanju u kojoj ćemo tražiti od svakog člana, od svakog građanina koji želi da podrži, jednom u 30 godina parlamenarizma u Srbiji, poštenu političku organizaciju da dâ 100 dinara mesečno za taj cilj. Za nešto svoje, za svoju budućnost, za svoju stranku. Obilazeći Srbiju zajedno sa Zoranom Lutovcem i Sašom Ivanovićem, video sam da kada pitate ljude: "Jel’ biste vi za poštenu političku organizaciju dali 100 dinara mesečno? A da znate, da kontrolišete i da vidite svaki dinar u njoj?" Ljudi kao u školi – dižu dva prsta. Svi hoće. Jer su shvatili da je to put da smenite Vučića i da tu nema nekih trica i kučina. Mi hoćemo da pokažemo da je moguće napraviti pristojno društvo, a da biste to postigli trebaju vam pristojne i poštene stranke, i to ćemo mi napraviti sa Demokratskom strankom. Jednom u 30 godina!
      Način na koji vi usmeravate svoju političku energiju je nešto sa dugoročnim ciljem – treba da prođe nekoliko godina da bismo došli do društva koje će malo pažljivije da posmatra političke tokove i da ih malo racionalnije tumači. Ali šta ćete vi dogodine u martu ili aprilu kada se budu održali izbori? Biće sigurno, nećete ih odložiti. Nema šanse.
      Ja sam potpuno drugog uverenja. Vučiću se steže obruč. On ne može da ide na izbore ako na njima nema sve građane uključene u izborni proces. Više ne može da prevari ni strance, tu je sve potpuno jasno. Nema šanse da budu održani izbori a da ne budu pošteni. Siguran sam u to jer smo mi sad na jednoj tako dramatično važnoj tački u kojoj ko zna šta može da se desi. Da li će to biti kad neko ponovo, kao u onom Toplom Dolu, zacevi planinske reke ili se neko s nekim zakači zbog nepravde na pijaci, ili da dočekamo 4. novembar da vidimo da li je Siniša Mali plagijator ili nije. Sve može da bude iskra koja će da zapali vatru. Mislim da je to svima jasno. Mi ćemo istrajati, promovisaćemo ideju bojkota, nećemo zatvarati vrata Evropskoj uniji, sa njima moramo da razgovaramo jer hoćemo da idemo u Evropsku uniju. Tražićemo ove tri vrlo jednostavne stvari. One nisu nedostižne. Mi tražimo samo ono na čemu Evropska unija insistira, a to je vladavina prava. To da vratimo, pa da pustimo pošten svet u REM-u da radi svoj posao. Pitali su me stranci da li ima takvih ljudi – poštenih, nezavisnih autoriteta. Ima. Pa evo, takvi autoriteti će sada biti u Nadzornom odboru Demokratske stranke: Zoran Ivošević, Žarko Trebješanin, Ivan Vujačić. To su ljudi koji nemaju nijednu mrlju u svojoj karijeri. Bivši sudija Vrhovnog suda, profesor univerziteta, bivši ambasador u SAD, to su ljudi koji će kontrolisati ulazak i izlazak novca u Demokratskoj stranci.
      Međutim, u istoriji Demokratske stranke mnogi ugledni ljudi su joj pristupili i dali joj svoje ime i obraz, ali ne možete reći da se stranka može podičiti da je čista i poštena.
      Slažem se. Ali kakve veze imam ja s tim? Kakve veze ima Zoran Lutovac? Kakve Saša Ivanović? Demokratska stranka nikad nije bila problem kao stranka, problem su ljudi u toj stranci. Evo, sad su došli neki novi ljudi. I ja mislim da ima još novih ljudi. Uz sve pritiske i sva osporavanja, uz sve ove prepreke i podmetanja koje postavlja Aleksandar Vučić, mi ćemo završiti posao. Znam da smo blizu, samo još malo nam treba. Biće teško, biće još više pritisaka, ali taj posao u vezi s Vučićem se mora završiti.
       
      Oko Vučića se steže obruč
      WWW.VREME.COM  
    • Од Драгана Милошевић,
      Kako se prenosi, učenik je najpre sedištem od bicikla udario direktora u glavu, a potom ga još nekoliko puta udario.
       
      Direktor je poslat na pregled u ambulantu Hitne pomoći, gde će lekari utvrditi težinu povreda.
      Policija je obaveštena o slučaju, a prema nezvaničnim saznanjima, reč je o učeniku koji je i ranije pravio probleme u toj školi.
      izvor
    • Од Bernard,
      5. maj 1945: Prva slovenska vlada?
      Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist.
      9. maj 1945: Dan zmage?
      Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.
    • Од Justin Waters,
      Hari je obišao BUKVALNO sve zemlje sveta i za "Blic" kaže da najviše voli Srbiju: Naučio sam srpski u INAT NATO BOMBAMA
      Hari Micidis važi za najvećeg svetskog putnika, jer ne samo da je posetio sve zemlje na svetu, već je obišao i najviše njihovih regiona. Ipak, od svih zemalja najdraža mu je Srbija koju poznaje bolje od prosečnog Srbina. O tome zašto je zavoleo Srbiju, ali i brojnim neobičnim iskustvima govorio je za "Blic"
      Kada ste otkrili strast za putovanjima i odlučili da posetite sve zemlje na svetu?
      Rođen sam u Londonu od oca Grka i majke iz Južne Afrike, odrastao sam u Atini. Moji su takođe voleli da putuju, a inače sam od prvih godina života obožavao avione i uvek bio srećan kad bismo negde odleteli. Kad je došlo vreme da počnem da živim onaj normalni "punoletni" život, nešto mi nije bilo u redu. Kako da 40 godina života provedem radeći nesto sto mozda i ne volim? Najviše sam voleo da letim i da otkrijem nova mesta. Pre nekoliko godina sam odlučio da život posvetim putovanjima i uspeo sam da se time i bavim. Postepeno sam sve više putovao – 2003. godine sam uspeo da kročim u Avganistan, i nakon toga mi je postao jasno da nije nemoguće posetiti sve zemlje sveta.
      Koja je zemlja bila prva koju ste posetili?
      Zvanično Grčka, s obzirom na to da sam se rodio u Londonu. Ali kasnije, recimo kad sam krenuo da posetim čudnije zemlje, rekao bih da je Moldavija prva bila, 2000 godine. Bio sam jedini putnik u avionu, inače punog prelepih devojaka, koji nije bio iz Moldavije!
      Kako ste finansirali svoja prva putovanja?
      Radio sam kao profesor engleskog i onda kao profesor menadžmenta. Sve se svodilo na to da dobro upravljam svojim finansijama. Ljudi misle "čoveče ovaj mora da je jako bogat" ali morao sam se dosta toga odreći da mogu da putujem kao što sam putovao.
      Gde ste imali najbolja, a gde najlošija iskustva?
      Obično su najbolja iskustva vezana za ljude. U zemljama gde je doček bio dobar, gde su ljudi najviše srdačni ili uljudni sam se osećao najbolje. Naravno da je jako važna komunikacija i u nekim zemljama može lako doći do sporazuma zbog jezika. U svakom slučaju, mislim da mi je Iran ostao u sećanju kao nezaboravno iskustvo posto sam upoznao ljude preko "kaučsurfinga" i odmah su me prihvatili kao deo ekipe. Mislimo da su tamo jako konzervativni, ali to uopšte nije tačno, normalno smo išli na kafu, muškarci i devojke, svi zajedno, a onda smo išli na kuglanje, nisam mogao da verujem ! Osim bogate istorije i kulture, dakle, u Iranu putnik apsolutno mora da upozna lokalne ljude, da priča s njima, i to je najlakše kad neko putuje sam, znači ne u okviru organizovane ture.
      Rekao bih da je najteže bilo tamo gde je zaista opasno i tamo gde su i sami lokalni ljudi oprezni ili uplašeni. U Centralnooafričkoj Republici, gde sam bio u dva navrata, nema mnogo da se vidi i radi, a policija je korumpirana tako da će vas zaustaviti na ulici bez razloga, samo zbog toga sto niste crnac, tražiće od vas "poklon" i ukoliko ništa ne ponudite, naći će razlog da vam pravi probleme, i možda je još gore ukoliko nešto i date. Ne znam ko bi hteo da turistički ide u takvu zemlju, ali ja sam morao, mislim, ili idem svugde ili ne.
      U kojim zemljama ste proveli najviše vremena i zašto?
      Osim Grčke i Engleske, koji su mi "matične" zemlje, i Svajcarske i Finske, gde sam neko vreme radio na univerzitetima, najviše sam vremena proveo u Srbiji. Zašto ? Pošto mi je Srbija omiljena zemlja u srcu.
      Rekli ste da je Srbija Vaša omiljena zemlja i da ste zato naučili i srpski jezik. Zašto baš Srbija?
      Jako je teško objasniti svoja osećanja kad sam u Srbiji. Prvi put sam ušao u zemlju '98 godine kad je sve bilo jako teško kod vas. Došao sam bez vize (nisam ni znao da mi viza i treba) "švercerskim"autobusom iz Sofije. Za normalnog neiskusnog putnika kao što sam u to vreme bio, iskustvo je bilo kao da sam na drugoj planeti. Na granici su me carinici zaustavili, a onda putnici navijaju za mene, nešto tipa ‘pustite čoveka’, u to vreme nisam znao srpski niti šta se desava ali srećom je jedan od saputnika bio radio na Kritu i znao nešto grčkog. Na kraju su mi vadili tranzitnu vizu na 5 dana, a onda ulazimo i negde blizu Pirota vozač mora da jede i zaustavimo se u neki konak. A odjednom izlaze svirači i počinju da pevaju, putnici srećni pošto su uspeli nesto da švercuju, a ja gledam sa nevericom onu toplu atmosferu, muziku, nošnju svirača, sve mi je bilo kao iz nekog starog filma. U tom trenutku me je obuhvatila neka emocija koju nosim u srcu do danas, 21 godinu kasnije. Odlučio sam da se pridružim narodu i da učim kulturu i naučim jezik. Naredne godine je došlo do bombardovanja a ja sam dodatno prkosio zbog nepravde tako da sam se dodatno trudio, svakodnevno učio jezik. Od 2000. godine dolazim svake godine bar jednom godišnje, obišao sam skoro sve delove Srbije, svaki put je više volim. Smatram da je zemlja raznolika, jug i sever kao da nisu ista zemlja, čini mi se da uprkos svim problemima i izazovima Srbija je mozda najautentičnija zemlja u Evropi.
      Neću nikad zaboraviti jednom prilikom kad me je zaustavila policija na putu u vrnjačku banju. Osim iznenađenja što pričam srpski, još su se više čudili kad su me pitali "čime se bavite" a ja odgovorim "putnik sam". Uspeo sam da se izvučem bez kazne! 
      Koliko puta ste bili do sada u Srbiji i šta ste sve videli tamo?
      Imam tačne statistike, granicu Srbije sam presao 94 puta ali računam svaki prelaz, i često sam u jednom putovanju posetio i zemlje u okolini. U svakom slučaju video sam mnogo više nego prosečan Srbin, od Tršića do Palića, od Leskovca do Đerdapa, sve veće gradove. Mnogo volim Vrnjačku Banju. Kad sam video da je Stiven Sigal postao počasni drzavljanin Srbije pitao sam se, što ne ja! Nepravda! Ali u svakom slučaju uvek ću se vratiti i provesti više vremena u vašoj predivnoj zemlji.
      Kako ste naučili srpski jezik i da li Vam je bilo teško?
      Bogami, teško je bilo. Kad sam počeo da učim, živeo sam u Finskoj. U biblioteci sam našao staru Lingvafon metodu za učenje srpsko-hrvatskog iz ’74 godine. Ponavljao sam tekstove slušajući kasete. Kad sam završio metodu, kupio bih novine i zabeležio bih nepoznate reči. Na početku sam počeo sa latinicom ali onda sam se opredelio za čirilicu, i naročito pisana ćirilica je jako teška za učenje ali sam bio uporan. 2002 godine sam pohađao letnju skolu srpskog jezika i kulture u Novom Sadu i već sam bio najjači đak tamo. Verujem da sam jezik naučio koliko dobro mogu s obzirom da ne živim u Srbiji i da retko pričam jezik. Ali nikad se ne zna – pre mesec dana sam bio u Pakistanu i u jednom od najglavnih drevnih mesta (Takt-e-Bag, čuveni stari budistički hram) sam bio jedini turista dok se nije pojavio još jedan lik. Pričamo, on mi kaze ‘Austrijanac’, ja mu kažem ‘Britanac’, rukujemo se, svaki ide svojim putem ali na kraju se opet vidimo kod izlaza a ja mu kažem, s obzirom da nema turista u Pakistanu, ajde da se nađemo u Islamabadu na večeri, daj mi mejl. Kaže mi ‘težak je, nećes ga pamtiti’. Kazem ja ‘hoću’ a on počinje ‘P A V L O V I Ć.’ a ja ga zaustavim i odmah krenem da pričam srpski. Proveli smo dva dana zajedno pričajući srpski u Pakistanu. Neverovatno.
      Planirate li uskoro opet da posetite Srbiju?
      Bio sam u Srbiji početkom maja i posetio sam Kuću cveća, svima bih preporučio! Nadam se da ću uspeti da dođem još jednom ove godine, imam gomilu prijatelja koji me čekaju.
      Da li ste imali neke predrasude prema pojedinim državama pre nego što ste ih posetili i da li ste možda posle putovanja promenili mišljenje o njima?
      Pokušao sam da nemam mada je to prilično teško ali sam po prirodi dosta širokouman i tolerantan. Mislim da sam imao negativan dojam o Saudijskoj Arabiji pre no što sam video tu zemlju. Ipak, uvek uspevam da vidim pozitivne stvari svega. Jeste da je zemlja bila nešto čudna, ali je ipak dobro organizovana, ljudi su uvek bili uljudni i od pomoći, hrana dobra, sve funkcioniše… znači ipak imam dobre uspomene.
      U koje zemlje Vam je bilo najteže da uđete?
      Imao sam sreću. Kad čujem priče nekih ‘kolega’ putnika kako su se mučili da vade neku vizu, shvatam koliko je meni bilo lako. Gorepomenuta Saudijska Arabija je teška pošto nema turističke vize ali sam zato uspeo da puta da nađem sponzora i da lako dobijem poslovnu vizu. Ekvatorijalna Gvineja mi je bila najteža viza Ii zato je bila i poslednja nezavisna zemlja što sam posetio, u martu 2008. godine. Nakon dosta meseci potrage, našao sam čoveka koji je radio u firmi koja je tamo imala poslove i on mi je pomogao, poslao mi je poziv, i gotovo.
      Kako ste se odlučili da napravite sajt Nomad Mania, koji okuplja svetske putnike?
      Iskreno, mislim da je meni bila potrebna konkretna motivacija da više putujem. Kad sam "završio" sve zemlja sveta, bio sam presrećan ali sam ipak imao osećaj praznine, tipa ‘sta sad’. NomadMania (www.nomadmania.com) je spisak mnogo veći od spiska zemalja pošto podelimo zemlje na mnogo više, tako da smatramo da ima 1281 regija na svetu. E, to je već veliki izazov! Inače, kad sam krenuo sa projektom nisam znao skoro nikoga u svetu svetskih putnika, tako da je i to bio cilj, da imamo način da se bolje upoznamo, da se prijateljski takmičimo, ali i da zajedno putujemo. U tome smo uspeli, sad ponekad putujemo u malim grupama.
      Osmislili ste listu svih svetskih regiona, kako ste to uradili?
      Pojam je jednostavam – skoro svaka zemlja zasluzuje najmanje dve regije. Čak i male poput Slovenije ili Crne Gore. Ali ako Sloveniji damo dve, onda koliko treba Hrvatskoj? Francuskoj? Kini? Vodimo računa ne samo o veličini zemlje nego i o broju stanovnika, kulturnom bogatstvu, ekonomskoj ulozi u svetu i broju turista. Onda želimo da svaka zemlja dobije regija koliko zaslužuje. Najveći broj ima Rusija, 93 regije, i onda SAD 75, Kina 60 i tako dalje.
      Koliko ste regiona do sada posetili?
      Malo mi je neprijatno pošto sam osnivač sajta (mada sam sarađivao sa dosta ljudi kad je spisak regija napravljen) pošto vodim na rang-listi, posetio sam do danas 1189 regija, znaći, ostaju mi 92. Ne znam da li ima nekoga koji je posetio više, a nije registrovan kod nas. ‘Normalni’ ljudi, koji dosta putuju, retko će posetiti više od 150 regija a čak i iskusni putnici teško nadmašuju 700. 
      Kako najviše volite da putujete, sami ili u društvu?
      Kako kad. Najiskrenije, malo sam vuk samotnjak. Osećam da više vidim, više učim, kad sam sam, a inače onda mogu lakše upoznati lokalne ljude. Kad imam drustvo često pričamo, što znači da nismo usredsređeni na cilj. A onda ponekad mora da dođe i do kompromisa, neko ne voli recimo muzeje, drugi ne voli da previše pešaci kad je vruće, treći nije ranoranilac i onda izgubimo vremena itd…
      Šta biste posavetovali ljudima koji žele da obiđu čitav svet?
      Prvo – moguće je. Ne treba biti bogat, uvek ima načina, jedino morate imati želju, radoznalost i da ne slušate druge kad vam kažu da ne može ili da ste ludi (do sad ima oko dve stotine ljudi koji je obišlo sve zemlje sveta, sigurno nismo svi ludi). Takođe bih rekao – ako ne poznajete sopstvenu zemlju, nemojte ići dalje. Kad putujete bićete neka vrsta ambasadora vaše drzave tako da morate da vidite sve što ima i da razumete istoriju, razlike u kulturi među regijama itd. Moji prijatelji u Srbiji često hrle u inostranstvo i nemaju nikakvu želju da obilaze meni prelepu Srbiju. Greška ! Blizu vas ima puno toga da se vidi i radi ! Ako živite u Beogradu – ko od vas je posetio vaš odličan muzej automobila u samom centru grada?! Niste ni znali da postoji, zar ne?
      Izvor: BLIC.NET
    • Од JESSY,
      Jako nevreme, poput onog koje je pogodilo popularna grčka letovališta u jeku sezone, možemo sve češće da očekujemo, predviđaju meteorolozi.
      U letnjoj oluji na severu Grčke, praćenoj gradom poginulo je sedam osoba, dok je 100 povređeno. Pričinjena je i velika materijalna šteta.
      Nedelju dana pre velike oluje, grčke vlasti su zbog velikog požara evakuisale nekoliko sela na ostrvu Evija.
      rošle godine, u požaru u oblasti istočno od Atine nastradalo je najmanje 70 osoba. Utvrđeno je da je požar izbio zbog ljudske nepažnje.
      Kada se ovakve stvari dogode, mnogi se pitaju kako da zaštite sebe i članove porodice.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...