Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Наравно, не знам што сам прозван посебно овде, нисам пацифиста. Резерни официр, прошао најбољу и најтежу ШРО у бившој СФРЈ. Већина овдашњих "самураја" и "каратиста" не би издржала три дана тамо... :)

Проблем је само што те тенкове више користе за агресију него за одбрану.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Barem niste imali chief'a koji je bazukom ulovio kravu.. Ko je u Beču, nek se raspita za Charles José Eismayer, taj mi je bio potporučnik. Zezao ga jednom neki seljak da vojska Austrije nije sposobna ni jednu kravu da pogodi, ovaj opalio, pravo u kravu, glupo samo da je krava pripadala komšiji onog seljaka...

Garda, brale, ili crvenkapice kako su nas zvali. Svega dva puta smo išli na pucanje, jednom šest metaka, drugi put pet, sve ostalo vreme stajanje i marširanje, levo, desno, levo, desno.. Letos su me drugari zezali govoreći kome sam se to uvlačio u zadnjicu, jer mi je glava bila braun kao u naloženog severnog jelena a ispod vrata beo kao sir.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Какав манијак...

Ми смо имали неки стари тенк који смо гађали свим и свачим, чуо сам да му је неко после одвалио куполу. Најцрње је било када је један другар покушавао да угура мину у цев ручног бацача па му нешто није ишло и почео да удара одозго где је упаљач... Брате мили како смо се разбежали. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odbrana je pravo svakog slobodnog čoveka, jel' tako, Zvone.. ;)

....

Šta mislite o novom ruskom tenku?

http://en.wikipedia.org/wiki/T-95

Mogući izgled..

Tenk il` je ruski, il` nije tenk... gringrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

А је л' и американски имају оволико жутих кружића са бројевима?

(не замерите, ја сам био глупи прашинар, па ми ово шпанско село)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Strah i trepet za NATO

Што? Они користе исте такве, можда и мало боље, а имају их бар дупло више него Руси...

USN+USS+The+Sullivans+DDG-68.jpg

http://en.wikipedia.org/wiki/Arleigh_Burke_class_destroyer

http://en.wikipedia.org/wiki/Sovremenny_class_destroyer

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin stigao je juče u jednodnevnu zvaničnu posetu Srbiji.

      Ruski Il-96 13. januara na aerodromu ''Nikola Tesla'' kao prethodnica visoke ruske državne delegacije na čelu sa predsednikom Putinom / Foto: Zoran Tadic
      Na beogradski aerodrom ‘’Nikola Tesla’’ u 13:04  časova sleteo je specijalno opremljeni predsednički putnički avion Iljušin Il-96-300PU(M1) registracije RA-96022 , takozvani ‘’Борт номер один’’ najveći tip vazduhoplova u ruskoj floti za prevoz veoma važnih ličnosti (VIP). Prilikom ulaska u vazdušni prostor Srbije Putinov avion dočekala su tri lovca MiG-29 RV i PVO Vojske Srbije koji su ga pratili sve do sletanja.

      Ministarstvo odbrane je saopštilo da je u današnjoj misiji lovačke zaštite dolaska predsednika Rusije u vazduhu bilo 6 lovaca MiG-29.

      U kojoj je letelici Putin?
      Interesantno je da su na „Nikolu Teslu“ sletela sva tri Iljušina 96 predsedničke flote Ruske Federacije. Vladimir Putin bio je u drugoj letelici registracije RA-96022. Prvi je u 11:19 sleteo RA-96017. Drugi Iljušin bio je praćen od strane tri lovca MiG-29 (jednog dvoseda i dva jednoseda), trećeg su pratila dva.

      Sve tri letelice mogle su da se prate preko komercijalnog servisa za praćenje letova Flightradar24 osim kada je u jednom trenutku praćenje drugog aviona u kojem je bio Putin bilo isključeno. Većina klasičnih medija je greškom javila da je predsednik Ruske Federacije sleteo u prvom avionu.
      Prvi je sleteo „17“ sa prethodnicom delegacije. Razlikuje se od druge dve letelice po izostanku komunikaciione GPS i GLONNAS antene na „leđima“ letelice / Foto: Tango Six „22“ u kojem je sleteo Putin / Foto: Tango Six Trećeg Iljušina pratile su samo dva MiG-a 29 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prethodnicu velike ruske delegacije dovezla su 14. januara dva teška transportna aviona Il-76MD Državne aviokompanije 224. letačka jedinica a u njima su se nalazila specijalna vozila kao i pripadnici ruskih bezbednosnih službi. Ova jedinica zadužena je između ostalog, i za prevoz tereta i opreme koju koriste visoke državne delegacije prilikom putovanja, kako na domaćim linijama tako i u inostranstvu. Još ranije, 12. januara na Teslu je sleteo i Il-96 koji se već sutradan vratio u Rusiju.
      Rusija za potrebe prevoza predsednika i visokih državnih delegacija trenutno koristi tri aviona Il-96-300PU(M1) / Foto. UAC Rusija poseduje jednu od najvećih vazduhoplovnih flota za prevoz veoma važnih ličnosti odnosno samog državnog vrha. Njihova glavna baza jeste aerodrom Vnukovo tj. njegov specijalni državni terminal Vnukovo-2. Svi vazduhoplovi nalaze se u sastavu Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’ (poznata i kao ФГБУ СЛО ‘’Россия’’) koja poseduje čak 67 aviona i helikoptera, pretežno ruske proizvodnje, od kojih se za prevoz predsednika upotrebljava 8-12 aviona i oko 9helikoptera. Ova jedinica nalazi se pod upravom Administracije predsednika Ruske Federacije a do 31. januara 2009. bila je deo aviokompanije ‘’Rusija’’. Zanimljivo da se određeni broj aviona može iznajmiti.
      Njen najveći vazduhoplov jeste četoromotorni putnički avion Il-96 kojih ima čak 11 od kojih 10 Il-96-300 i jedan Il-96-400. Od 10 aviona varijante -300 pet predstavljaju posebno opremljene Il-96-300PU(M) (ПУ – Пункт Управления) koji su ujedno i leteća komandna mesta. Prvi Il-96-300PU isporučen je još 1995. za tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina i u toj nameni zamenio je avion tipa Il-62. Drugi avion Il-96-300PU, namenjenog predsedniku Putinu poleteo je aprila 2003.
      Dokumentarni film televizije “Rusija 1“ o predsedničkom avionu:

      Luksuzni enterijer aviona koji je rađen u podružnici austrijske kompanije Diamond Aircraft u Engleskoj, sastoji se između ostalog od pozlaćenih sanitarija kupatila, unutrašnjih oplata obloženih svilom, mermernih podova. U avionu se nalaze tri bara, teretana, kuhinja, dnevni boravak, spavaća soba, radni kabinet površine 10 m2. Maja 2010. naručena su još dva aviona Il-96-300PU(M1), prvi je isporučen decembra 2012. a drugi krajem januara 2014. Potom je aprila 2013. potpisan ugovor za još jedan Il-96-300PU(M1) koji je isporučen jula 2016. Od 2014. godine dva starija Il-96-300PU(M) se nalaze u rezervi dok se aktvino koriste tri novija aviona. Osim prevoza predsednika i najviših političkih i vojnih delegacija, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili nuklearnog sukoba ovi avioni postaju mesta odakle se komanduje oružanim snagama. Osim što su luksuzno uređeni, za komandovanje vojskom ovi avioni poseduju specijalnu opremom za komununikaciju, navigaciju i identifikaciju a tu su i sistemi samozaštite od mogućeg napada na sam vazduhoplov. Postoji i podatak da avion poseduje i kapsulu za spasavanje.
      Leteće komandno mesto Tu-214PU. Drugi važan vazduhoplov u floti Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’, ujedno i najbrojniji, jeste familija Tu-204 i Tu-214 (Tu-204-200). U upotrebi je čak 20aviona od kojih 4 pripadaju administraciji predsednika. To su dva leteća komandna mesta Tu-214PU (ПУ – Пункт Управления) i dva rezervna aviona Tu-214SUS(СУС – Самолёт-Узел Связи) koja predstavljaju leteća komunikaciona čvorišta. Ostatak flote čini 5 Tu-214SR (СР – самолёт-ретранслятор, avion repetitor), jedan Tu-214VPU (ВПУ – воздушный командный пункт, koristi ga i Federalna služba bezbednosti – FSB), 4 Tu-214, jedan Tu-204-100 i 5 Tu-204-300.
      Suhoj Superjet 100 Dassault Falcon 7X. Novije nabavke aviona uključuju 6 putničkih An-148-100EA, dva Suhoj Superdžet 100 (prvi predat na upotrebu krajem juna 2016.), a iz inostranstva su kupljena dva Airbus A319-115 i dva poslovna Falcon 7X. Od starije garde još uvek se koriste tri laka putnička Jak-40, dva Tu-134A-3 i dva Tu-154M. Što se tiče helikoptera glavninu flote čine srednji transportni Mi-8 sa ukupno 20primeraka, pretežno u podverzijama salonske varijante Mi-8PS. Osim njih tu su i 4 AW139.
      224. letačka jedinica prvobitno je formirana 1979. kao 224. samostalna transportna aviojedinica koja je bila namenjena pre svega za obezbeđivanje transporta tokom sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Formalno jedinica je bila potčinjena Ministarstvu civilne avijacije SSSR i letela je na avionima An-12. U skladu sa dekretom predsednika Rusije današnja Državna aviokompanija ‘’224. letačka jedinica’’ osnovana je 15. januara 1993. za potrebe vazdušnog saobraćaja po nalozima predsednika države, vlade i Ministarstva odbrane.
      Dolazak dva aviona Il-76MD 224. letačke jedinice na aerodrom “Nikola tesla“ 14. januara:

      Iste godine jedinica je započela letove na teškim transportnim avionima Il-76 i An-124 preuzetim od 12. divizije vojno-transportne avijacije Vojno vazdušnih snaga (VVS) i svojom delatnošću počela da donosi prihode koji su donekle poboljšali finansijski položaj vojnog vazduhoplovstva. 2008. godine je u okviru vojnih reformi ova aviokompanija postala Otvoreno akcionarsko društvo (OAO) ‘’Oboronoservis’’ u stopostotnom vlasništvu države koju zastupa podružnica Ministarstva odbrane OAO ‘’Aviaremont’’. 224. letačka jedinica koristi avione koji su deo inventara VVS/VKS i nalazi se u sastavu 6955. vazduhoplovne baze. Flotu jedinice čini 18 Il-76MD i 8 An-124, avioni Il-76MD koriste se za potrebe Administracije predsednika države i njima se, osim drugih različitih tereta, prevozi i vozni park koji koristi predsednik i visoke državne delegacije, kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Iljušini 76 baziraju na aerodromima Migalovo, Taganrog-Centralni i Orenburg-2. Avioni An-124 čija je matična baza Sešća obavljaju širok spektar prevoza veoma teškog i gabaritnog tereta širom sveta. Između ostalog ovi avioni su leteli i za SAD a izvršavali su i prevoze za potrebe NATO snaga u Avganistanu kao i francuske vojske stacionirane u Maliju.
      Živojin BANKOVIĆ

      (druga i četvrta foto-MORS: treća РИА НОВОСТИ)
       
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Da će Vojska Srbije pored H145M uskoro dobiti još jedan tip helikoptera, zvanično je prvi put potvrđeno početkom aprila ove godine kada je visoka delegacija Ministarstva odbrane Srbije započela pregovore sa Moskvom o nabavci ruskih borbenih helikoptera Mi-35. Tada je ministar odbrane Aleksandar Vulin nakon sastanka sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom izjavio da je između ostalog razgovarano o mogućoj kupovini 4 Mi-35 kao i dodatna 4 transportna helikoptera Mi-17.

      Jedan od novijih korisnika Mi-35M postala je Nigerija koja je svoje helikoptere već upotrebila protiv terorističke organizacije Boko Haram. Oko mesec i po dana pre ovog sastanka, krajem februara pojedini mediji objavili su da će Srbija pregovarati sa Rusijom ali i Belorusijom oko nabavke šest helikoptera Mi-35. Večernje ‘’Novosti’’ prenele su tada da je moguće da bi se od Belorusije kupila modernizovana verzija helikoptera Mi-24 koja nosi oznaku Mi-35 a da je na spisku želja našeg RV i verzija Mi-35M koja se nalazi u naoružanju ruske armije.
      Zajednički let ruskih Mi-24VM (u prvom planu) i Mi-24P iznad Sirije. Na Mi-24VM vidi se sistem za samozaštitu L370 “Vitebsk“. Novosti su zatim nakon velike vojne parade u Moskvi 9. maja kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, citirajući neimenovane izvore, preneli da bi do kraja godine helikoptere Mi-35 mogli videti u Srbiji tj. da bi oni mogli biti viđeni na vojnoj paradi koja je bila planirana da se održi povodom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Predsednik Vučić je nešto kasnije izjavio da će se, kako je rekao, založiti kod predsednika Rusije Vladimira Putina da za paradu pošalje makar dva Mi-35.
      O tome da će se za našu vojnu avijaciju nabaviti ovi helikopteri pisali su u proteklih nekoliko godina i drugi dnevni listovi koji su u svojim tekstovima obično spominjali 4 Mi-24 a često su, usled nepoznavanja materije, unošene i zabune oko oznake helikoptera. Najpre se mora razjasniti da Mi-35 i Mi-35M nisu iste verzije dobro poznatog desantno-jurišnog Mi-24.
      Helikopter Mi-35 predstavlja izvoznu verziju Mi-24V (NATO oznaka ‘’Hind-E’’) dok je Mi-35M izvozna varijanta najnovijeg Mi-24VM koji se još uvek proizvodi. Kako Tango Six saznaje ove godine Srbija je potpisala ugovor za kupovinu novih Mi-35M a u tom paketu se nalaze i dodatni helikopteri Mi-17V-5 kao i artiljerijsko-raketni sistemi PVO Pancir. Takođe smo došli do informacija da bi prvi Mi-35M trebalo da stignu sredinom 2019. godine.
      Mi-35M je za sada doživeo solidan izvozni supeh. Na fotografiji helikopteri vazduhoplovnih snaga Brazila koji je nabavio 12 primeraka. Razvoj nove generacije Mi-24 započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka kada je odlučeno da se ovaj tip helikoptera mora drastično modernizovati kako bi mogao da odgovori zahtevima savremenog ratovanja. Trebalo je značajno unaprediti avioniku kao i naoružanje, iskorišćena su mnoga rešenja sa novog ruskog borbenog helikoptera Mi-28 čiji je razvoj takođe bio u toku. Nova verzija Mi-24 morala je biti sposobna za dejstvo u svim vremenskim uslovima, danju i noći i morala je dobiti bolja ubojna sredstva.
      Tokom 90-tih u Rusiji ali i u inostranstvu pojavili su se mnogobrojni programi produžetka životnog veka, raznih dorada i osavremenjavanja. Jedan od njih je bio i ruski Mi-35M jer je, usled ekonomskem krize, nemogućnosti nabavke i serijske proizvodnje novih borbenih helikoptera Mi-28, Ka-50 i Ka-52, shvaćeno da se postojeći helikopteri Mi-24, kako u ruskoj armiji tako i u inostranstvu moraju modernizovati. Po svaku cenu želelo se da se Mi-24 koji je već bio zastareo, zbog svoje jedinstvene konstrukcije koja mu omoguće istovremeno borbeno dejstvo i prevoz vojnika, po svaku cenu zadrži u naoružanju.
      Presek helikoptera Mi-35M. Prvobitno je bilo predviđena modernizacija helikoptera i to u 5 etapa od kojih je Faza 1 podrazumevala samo produženje životnog veka sa 20 na 30 godina ili 4000 sati naleta. Druga etapa je podrazumevala  ugradnju nosećeg rotora sa helikoptera Mi-28 zajedno sa kompozitnim (fiberglas) lopaticama kao i sasvim novog repnog četvorokrakog tzv “X“ rotora što je rezultiralo smanjenjem mase od 300 kg, povećanju brzine penjanja, povećanju vrhunca lebdenja za 600 m i pojednostavljenjem održavanja. Uz nove materijale na lopaticama je primenjen i elektrotermalni sistem protiv zaleđivanja.
      U Fazi tri helikopter je dobio fiksni stajni trap, poboljšano naoružanje i sistem za komuniikaciju. Uvođenjem fiksnog stajnog trapa takođe je smanjena masa za do 90kg ali je to povećalo otpor prilikom letenja što ipak nije drastično uticalo na performanse helikoptera u borbi. Ovakvo rešenje omogućava lakše i bezbednije sletanje usled vanrednog događaja a uz to je i pojednostavljena konstrukcija i proizvodnja. U ovoj fazi helikopter je dobio i nove nosače za po 8 protivoklopnih raketa 9M114 Kokon (kasnije i Ataka).
      Mogućnost ovakvog kompaktnog nošenja naoružanja dozvolilo je smanjenje razmaha krila tj. uklanjanja dve krajnje podvesne tačke što je isto tako smanjilo masu kao i otpor vazduha a umesto 6 tu su 4 podvesne tačke spoljašnjeg tereta.
      Zadnja kabina venecuelanskog Mi-35M (M2). Faza 4 je obuhvatala novi sistem upravljanja vatrom, ispitivač sistema svoj-tuđ, novo naoružanje i to protivoklopne rakete 9M120 Ataka, zatim rakete vazduh-vazduh 9M39 Igla-V, nosnu turelu sa dvocevnim topom 23 mm koje predstavlja rešenje sa verzije Mi-24VP. U poslednjoj petoj fazi kabina je prilagođena za letenje u noćnim uslovima uz primenu specijalnih naočara (NVG – Night Vision Googles), tu je zatim dnevno-noćni optoelektronski sistem sa televizijskom kamerom za rad u uslovima niskog nivoa osvetljenja (LLTV), termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom a kabine posade dovile su višenamenske kolor prikazivače. Na taj način je primenom svih 5 faza ukupna borbena moć Mi-24VM uveličana za 1,4-1,6 puta u odnosu na ranije varijante Mi-24.
      Prototip Mi-24VM sa evidenicjksim brojem 51 nastao doradom helikoptera Mi-24VP. Interesantno helikopter je imao oznake akro-grupe “Berkuti“. Demonstrator Mi-35M prikazan je 1995. godine a iste godine juna meseca imao je i prvo međunarodno učešće na Le Buržeu u Francuskoj. Prvi let verzije namenjene ruskoj vojsci sa oznakom Mi-24VM izvršen 4. marta 1999. a bio je to dorađeni helikopter varijante Mi-24VP. I pored predloženih izmena u 5 faza skoro niko u svetu osim same Rusije nije izvršio osavremenjavanje Mi-24 koje je predložio ruski Opitno-konstrukcioni biro ‘’Milj’’ a i to je u Rusiji urađeno samo delimično. Fiksni stajni trap, krilo manjeg razmaha dobili su modernizovani ruski Mi-24PN(osavremenjeni Mi-24P) pored toga smo još Mi-35P (negde označeni i kao Mi-35PM) koji su bili namenjeni Kipru. Osim toga Mi-24PN je dobio i novi optoelektronski sistem koji je bio jedno od prelaznih rešenja u odnosu na današnju opremu.
      Opitni primerak Mi-24VM za rusku vojsku, primerak sa evidencijskim brojem 50 takođe nastao doradom starijeg helikoptera Mi-24VP. Umesto osavremenjavanja, Rusija je 2005. godine tržištu ponudila nove helikoptere Mi-24VM i Mi-35M čija je proizvodnja započela u fabrici ’’Rosvertol’’ u Rostovu na Donu. U ponudi su različite podvarijante Mi-35M sa oznakama M1, M2 i M3 (spominje se i M4) a međusobno se razlikuju po motorima, elektronskoj opremi, naoružanju. Prvi ugovor za rusku vojsku potpisan je 2010. a prvi helikopteri isporučeni su 2011. Armijska avijacija je do sada primila preko 60 Mi-24VM (odgovara nivou Mi-35M3) dok se za Federalnu službu bezbednosti (FSB) zna da je dobila 5 helikoptera.
      Borbeno dejstvo iračkog Mi-35M na položaje tzv. Islamske države. Svoju borbenu premijeru ova najnovija varijanta Mi-24 je imala u Siriji dok je pre toga izvozni Mi-35M iračke armijske avijacije upotrebljen protiv takozvane Islamske države. Prvi strani korisnik bila je Venecuela koji je svoje helikoptere naručila 2005. i 2006. a isporuke su trajale od 2006. do 2008.
      Trenutno u svetu Mi-24 koristi čak 58 zemalja i to je borbeni helikopter koji je najrasprostranjeniji u istoriji avijacije, koji je izrađen u najvećem broju primeraka i učestvovao u najviše ratnih sukoba. Izvozne Mi-35M su do sada nabavili Azerbejdžan (24 helikoptera za svoju Graničnu gardu), Brazil (12 Mi-35M3, brazilska vojna oznaka AH-2 Sabre), Irak (28 isporučenih), Kazahstan (4 isporučena od 12 naručenih), Mali (naručena 4, isporučena dva), Nigerija(nabavila 12, isporučeno 4), Pakistan (dobio za sada 4 primerka, navodno planira 20), Venecuela (10 isporučenih Mi-35M2 nazvani ’’Caribe’’), Uzbekistan (10 naručenih). Za Mi-35M ima još zainteresovanih država a to su pre svega one koje već koriste starije verzije ‘’dvadesetčetvorke’’.
      Mali je za svoje vazduhoplovne snage nabavio 4 (po nekim podacima tri) Mi-35M. Potpuno nova elektronska oprema koja obuhvata i osmatračko-nišanski sistem OPS-24N koga čini žirostabilisani optoelektronski sistem GOES-324 koji ima termovizijski i televizijski kanal, laserski daljinomer i pelengator. Kabine posade su opremljene modernim višenamenskim kolor prikazivačima (prednja jedan, zadnja dva) i prilagođene upotrebi naočara za letenje u noćnim uslovima (NVG) ONV-2. Kokpit pilota dobio je i gornji elektrooptički prikazivač (HUD). Od navigacije treba istaći sistem satelitske navigacije A-737.
      Nudi  se i ugradnja opreme zapadne proizvodnje a to se pre svega odnosi na sisteme za komunikaciju, identifikaciju i navigaciju. Od opreme za samozaštitu Mi-35M može posedovati signalizator radarskog ozračenja L006LM (SPO Berjoza) ili najnoviji L150 “Pastelj“,  stanicu za optoelektronska protivdejstva MAK-UFM, sistem za protivelektronska dejstva L370 ‘’Vitebsk’’ ili stariji L166V-11E “Lipa“, dispenzeri mamaca UV-26M ili starije ASO-2V. Da bi se sprečio pad helikoptera u slučaju pogibije ili ranjavanja pilota, komande su udvojene. Tu su zatim novi jači motori Klimov VK-2500-II maksimalne snage po 2700 KS a umesto njih mogu se dobiti TV3-117VMA.
      U pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 nalazi se dvocevni top GŠ-23L kalibra 23 mm. Levo od njega na fotografiji je optoelektronski sistem GOES-324 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardno fiksno naoružanje Mi-35M je dvocevni top GŠ-23L ili V kalibra 23 mm s borbenim kompletom od 450 granata koji je smešten u pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 preuzet je sa ranije varijante Mi-24VP koja može da se pokreće pod uglom od +10 i -40 stepeni po elevaciji i +/-60 stepeni po azimutu.
      Sva ubojna sredstva koje su nosile starije verzije Mi-24 ostala su manje više ista, može nositi do 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8(obično S-8KO ili KOM) kalibra 80 mm, do 4 petocevna lansera B-13L nevođenih raketa S-13 kalibra 122 mm, do dva kontejnera UPK-23-250 s dvocevnim topom GŠ-23L 23 mm sa borbenim kompletom od 250 granata, kontejneri GUV-1 sa četvorocevnim rotirsajućim mitraljezom JaKb-12,7 kalibra 12,7 mm sa 750 metaka i dva četvorocevna rotirajuća mitraljeza GŠG-7,62 7,62 mm sa po 1800 metaka, kontejneri GUV-8700 sa automatskim bacačem granata AG-17A ‘’Plamja-A’’ kalibra 30 mm sa 300 granata.
      Ono što je novo to su infracrveno samonavođene rakete 9M39 Igla-V za dejstvo po sporoletećim i niskoletećim vazduhoplovima dometa od 800 do 5200 m po daljini na visinama od 20 do 3500 m. Na dva nosača  APU-8-4U može nositi do 16 (po 8 na svakom krilu) poluaktivno radio-komandno vođenih protivoklopnih rakete 9M114 Kokon sistema 9K113 Šturm-V dometa 5 km, probojnosti 650 mm homogenog čeličnog oklopa,  ili do 16 protivoklopnih raketa 9M120 Ataka (dalji razvoj 9M114) dometa 6 km verovatnoće pogotka tenka 0,65 do 0,9 na daljini 4 km, probojnosti 800 mm homogenog čeličnog oklopa.
      Postoji mogućnost dobijanja i najmodernijih protivoklopnih raketa 9K121M Vihr-M dometa do 10 km probojnosti 1000-1200 mm homogenog čeličnog oklopa. Takođe tu su i različite vrste bombi, 8 od po 100 kg, 4 od po 250 kg ili 4 od po 500 kilograma. Nosivost u unutrašnjoj kabini je 1500 kg, 8 vojnika ili 4 vojnika na nosilima. Nosivost spoljašnjeg tereta je 2400 kg a nosi do 4 spoljašnja rezervoara za gorivo kapaciteta po 500 litara.
      Emisija ruske televizije Zvezda o helikopteru Mi-35M:
      Živojin BANKOVIĆ  
    • Од Милан Ракић,
      Donacijom 6 MiG-ova 29 iz Rusije i remontom postojećih aviona kojima su ove godine istekli resursi, Srbija je za sada delimično obnovila mogućnosti lovačke avijacije koje su izgubljene nakon 1999. godine. RV i PVO Vojske Srbije poseduje 1029-ki od kojih je trenutno operativno 9 dok bi poslednji primerak trebao da poleti narednih meseci. Takođe, kako je nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iz Belorusije će u naredna 3-4 meseca stići još 4 MiG-a 29 pa bi tako Srbija imala eskadrilu od 14 aviona.

      I dok je lovačka avijacija dobila pomenute avione, sistem Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja (VOJiN) dva osmatračka radara AN/TPS-70 koji su kao polovni kupljeni od Slovenije, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva (ARJ za PVD) još čekaju novu tehniku. Osim što je najavio MiG-ove iz Belorusije, helikoptere Mi-17 i Mi-35 iz Rusije, borbene bespilotne letelice iz NR Kine, razgovore o raketnom sistemu PVO Mistral, predsednik Srbije je posle vežbe na Pasuljanskim livadama i Pešteru rekao i da će u narednom periodu stići ‘’još nešto o čemu ne mogu da pričam, a što smo već platili’’ kao i ‘’kada bih rekao, uveli bi nam sankcije’’.
      Položaj artiljerijsko-raketnog sistema u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim gde su stacionirane snage vazdušno-kosmičkih snaga Rusije. Vrlo brzo smo od Sputnjika ali i vojno-političkog komentatora Miroslava Lazanskog saznali o čemu se radi, on je na televiziji Prva rekao da se radi ‘’o jednom od najmodernijih PVO sistema za koji je vlada već odvojila novac, ali dok predsednik ne kaže, neću ni ja da kažem’’. Podsetimo Lazanski je maja meseca ove godine prilikom gostovanja na RTS-u povodom vojne parade u Moskvi izjavio da smo „odlučili“ da kupimo savremeni ruski PVO sistem, pri tom rekavši da misli da je to sistem Pancir i da su za to „već obezbeđene pare“. Narednih meseci pojedini mediji, pozivajući se na neimenovane izvore najavljivali su da će novi PVO sistem tj. Pancir biti prikazan na vojnoj paradi koja je trebala da se održi početkom ovog meseca a umesto koje je izvedena vojna vežba.
      Artiljerijsko-raketnim jedinicama za protivvazduhoplovna dejstva, kako onim za trupnu tako i za teritorijalnu PVO hitno je potrebna savremenija tehnika, bila ona kupljena korišćena ili novoproizvedena. Potrebno je zameniti gotovo sve raketne sisteme, počevši od lakih prenosivih raketnih sistema, preko lakih mobilnih sistema malog dometa pa sve do sistema srednjeg dometa. Ruski Pancir je, kako Tango Six saznaje, jedan od mogućih sistema koji bi se uskoro mogao naći u Vojsci Srbije a za čiju nabavku jeste pregovarano i to u paketu sa helikopterima.
      Gabariti vozila sistema Pancir na kamionu KAMAZ 6350. Razvoj kompleksa 96K6 ‘’Pancir-S’’ za potrebe Vojske PVO bivšeg SSSR-a započet je je još 1990. godine u preduzeću ‘’КБ Приборостроения’’ i to na bazi artiljerijsko-raketnog sistema 2K22 (2S6) ‘’Tunguska’’ koji se već nalazio u naoružanju PVO Kopnene vojske. Pancir je osmišljen kao sistem za zaštitu mobilnih jedinica, strateški važnih vojnih i industrijskih objekata kao što su vojne baze, centri veze, aerodromi i objekti važni za ekonomiju a kod Mornarice za odbranu površinskih ratnih brodova. Takođe sistem je trebalo da obezbedi i zaštitu raketnih sistema velkog dometa S-300 familije S-300P koju je koristila Vojska PVO i to od vazdušnih napada na malim daljinama a pored toga i da uništava lako oklopne ciljeve na zemlji kao i neprijateljsku živu silu.
      Vojska PVO je tražila da Pancir bude točkaš kako bi lakše pratio sisteme S-300P koji su takođe točkaši. Gusenično vozilo nije dolatzilo u obzir jer ima manju brzinu na putevima, manje je pouzdano, skuplje je za održavanje a takođe i manjih je dimenzija što bi ograničavalo količinu borbenog kompleta naoružanja. Uz sve navedeno nije bilo ni potrebe za oklopom kao kod Tunguske koja se koristi na samom bojištu a traženo je više vatrene moći, veća brzina premeštanja kako bi se mogla pratiti vozila kompleksa S-300P, potom niska nabavna cena i niži troškovi korišćenja. Tako je u odnosu na Tungusku dobijeno vozilo većih dimenzija sa novom kupolom na kojoj je bilo više lansirnih cevi raketa kao i novija i veća radarska oprema.
      Prva verzija Pancir-S1-О na kamionu Ural 5323.4 čije je ispitivanje započeto 1994. Šasija prve opitne verzije pancira bio je terensko vozilo povišene prohodnosti konfiguracije 8×8 Ural 5323.4 sa motorom KAMAZ-7406 snage 260 KS. Opitni prototip koji je prošao ispitivanja je proizveden 1994.  a prvi put je javno prikazan na aviosalomu MAKS u avgustu 1995. Ovaj prvobitnii model imao je 12 raketa 9M335 koje su po spoljašnjosti i konstrukciji bile slične raketama 9M331 sa artiljerijsko-raketnog sistema ‘’Tunguska’’ ali je domet po daljini povećan na 12km a po visini 8 km. U raketi je primenjen jači motor, masa bojeve glave koja se sastoji iz šipkastih ubojnih elemenata je povećana na 20 kg, raketa je dvokalibarna odn. prečnik marševskog dela je povećan na 90 mm dok je prečnik prednje sekcije ostao 76 mm. Kod rakete je prmenjen vazdušno-dinamički upravljački sistem, sistem navođenja rakete je radiokomandni a sistem je mogao istovremeno navoditi do tri rakete.
      Artiljerijsko naoružanje ove verzije Pancira sastojalo se iz dva tečnošću hlađena automatska jednocevna topa 2A72 kalibra 30 mm efikasnog dometa do tri km po visini i 4 km po daljini, brzine gađanja do 450 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 970 m/s, sa dve vrste granata – visoko eksplozivnom zapaljivom i za probijanje oklopa. Borbeni modul koji je postavljen na krovu tela borbenog vozila, sadrži dva bloka sa po 6 protivavionskih raketa, dva topa koji su postavljeni sa unutrašnje strane lansirnih kontejnera raketa, radarsku stanicu za otkrivanje ciljeva, sistem za praćenje ciljeva i raketa.
      Takođe na vozilo je montiran i optički sistem za praćenje ciljeva i upravljanej vatrom. Radna mesta operatera navođenja i komandira borbenog modula nalaze se u zadnjem delu borbenog vozila. Radarska stanica za praćenje ciljeva i raketa 1L36-01 ‘’Roman’’ (NATO oznaka Hot Shot) razvijena tokom 1994-1995. u firmi OAO ‘’Fazotron NIIR’’. Ovaj radar bio je višenamenski, u osmatračkom režimu radio je u S opsegu, prilikom nišanjenja u dva opsega – u centimetarskom i milimetarskom a namenjen je za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Zahtevi koji su stavljeni pred ovaj sistem je bio da može otkriti cilj radarskog odraza od 0,1 m2 na daljini od 15 km, kasnije je omogućeno da se pomoću radara napadnu dva cilja a elektrooptičkim sistemom još dva.
      Nišanski radar sistema Pancir. Za nišanjenje se koristio pulsni Doplerov radar 1RS2 ‘’Šlem’’ koji je mogao da otkriva cilj radarske površine od 2 m2 na daljini od 30 km, za praćenje ciljeva koristio je X opseg a za nišanjenje i navođenje raketa Ku opseg. Zbog daljeg razvoja zapadnih odn. američkih preciznih ubojnih sredstava (familija JDAM i SDB) 2004. godine došlo je do promena taktičko-tehničkih zahteva i zbog toga ni ovaj radar nije zadovoljio.
      U toku ispitivanja je zaključeno da kompleks ne može dejstvovati u pokretu, a prema mišljenju stručnjaka specijalne državne komisije i više istraživačkih institucija Ministarstva odbrane, Pancir nije mogao da izvrši svoje postavljene zadatke i da se bori sa visokopreciznim na daljinama većim od 12 km. Osim navedenog, gubitku interesa ruske Vojske PVO i PVO KoV-a za ovaj sistem doprinelo je i drastično smanjenje nabavke vojne tehnike tokom 90-tih godina 20. veka. I pored toga nastavljeni su testovi i eksperimenti ali o trošku firme koja ga je razvijala.
      Odbacujući komponente koje su korišćene na sistemu 2K22 Tunguska pristupilo se potpunoj promeni konstrukcije Pancira, najviše promena pretrpeo je radarski sistem kao i borbeni modul odnosno turela.  U drugoj polovini devedesetih interes za Pancir su pokazali Ujedinjeni Arapski Emirati pa su nastavljeni  radovi na njegovom daljem razvoju. Konstruisan je sasvim novi borbeni modul sa novim topovima, novim raketama, osmatračkim radarom i sistemom za upravljanje vatrom.
      Maja 2000. godine sa UAE je potpisan ugovor vredan 734 miliona dolara za 50kompleksa ‘’Pancir-S1E’’ od kojih 24 na vozilima točkašima i 26 na guseničarima. Od navedene sume 50 procenata je otplatilo rusko Ministarstvo finansija kako bi se otplatio dug Rusije prema UAE. Prema uslovima ugovora nosilac razvoja bio je dužan da do kraja 2002. godine izvede opitno-konstruktorske radove nove varijante Pancira i da u u periodu od 2003-2005. u tri partije Emiratima isporuči svih 50 sistema. Za ispitivanja i testiranja sistema UAE su uplatili avans od oko 100 miliona dolara.
      Pancir-S1E sa radarom 1RS2-1E. Konstruisanje varijante za Emirate išlo je uspešno, iako veoma usporeno zbog mnogobrojnih tehničkih i organizacionih problema. Zbog toga je došlo do nepoštovanja uslova ugovora a najviše problema zadavao je novi radarski sistem, pristupilo se razradi PESA radara 1RS2-1 (1RS2-1E) pa je 2005. UAE predložena usavršena verzija za koje je trebalo više vremena. Zbog toga su se Emirati složili sa izmenom rokova prema kojima bi prvi primerci bili predati 2006. godine a poslednji 2009.
      Radar 1RS2-1 radi u K-opsegu, u režimu track while scan može isovremeno pratiti 9 cljeva, može pratiti letelice koje se kreću brzinom od 10 do 1100 m/s, da prati 4 lansirane rakete, domet za cilj radarskog odraza (RCS) 2 m2 24 km, RCS 1 m2 21km, RCS 0,5 m2 16 km, RCS 0,1 m2 10 km i RCS 0,03 m2 7 km.
      Sredinom 2006. izvedena su uspešna ispitivanja Pancira-S1 (model 2006) sa lansiranjem raketa na poligonu Kapustin Jar. Na kraju iste godine Emiratima je isporučen pokazni primerak za obavljanje prve faze ispitivanja na njihovojn teritoriji. Druga etapa ispitivanja izvedena je tokom leta 2007. Za vreme razvoja Pancira ispitivano je nekoliko tipova vozila koji nose kontejner mase od oko 10 tona koji se sastoji od borbenog modula, kabine za posadu od tri člana, odsekom za smeštaj agregata i modula za klimatizaciju.
      Pancir na guseničaru GM352M1E. Pancir-S1E vojske UAE na vozilu MAN-SX45. Među testiranim vozilima bili su kamioni 8×8 i to ruski Ural 5323.4, beloruski MZKT-7930, ruski KamAZ-6350 i 6560 i BAZ-6909-019, nemački MAN-SX45kao i beloruski guseničar GM352M1E. UAE su izabrali MAN-SX45 dok su kasnije za oružane snage Rusije Panciri-S1 isporučivani na Kamazima 6350 i 6560. Osim mobilnog nudi se i stacionarni Pancir koji može služiti za odbranu važnih objekata.
      Serijski Pancir-S1 ima dva dvocevna topa 2A38M kalibra 30 mm koji se hlade vodom ili antifrizom, imaju električni pogon, brzinu gađanja do 2500 granata u minuti, brzine granate na ustima cevi topa 960 m/s, sa borbenim kompletom od 1400 granata i efikasnim dometom od 0 do 3 km po visini i 200 m do 4 km po daljini. Topovi se na borbenom modulu mogu pokretati -9 i +85 stepeni po elevaciji. Tu je zatim 12 novih radiokomandno vođenih raketa 57Э6-E mase 71 kg visoke otpornosti na elektronsko ometanje, sa impresivnim ubrzanjem do maksimalne brzine 1300 m/s za dve sekunde.
      Domet je od 5 m do 15 km po visini i 200 m do 20 km po daljini, masa bojeve glave je 20 kg sa eksplozivnim punjenjem od 5 kg a moguće je gađati cilj brzine do 1000 m/s. Omogućeno je istovremeno gađanje 4 cilja sa 8 raketa (dve rakete po cilju). Domet radarskog blizinskog upaljača je 9 m a verovatnoća pogotka jednim raketom 0,7.
      Pancir-S1 u verziji sa radarom 2RL80. Firma VNIIRT razvila je novi PESA (Passive Electronically Scanned Array) radar 2RL80 (ili 2RL80E) koji radi u S opsegu dometa do 50 km, pokrivenost po elevaciji 0 do 60 stepeni, i brzinu skeniranja dve do 4 sekunde. Daljina otkrivanja cilja radarskog odraza od 1 m2 je na 47 km, a od 0,1 m2 na 26 km. Radar može pretraživati ciljeve po azimutu od 360 stepeni uz brzinu od 15 do 30 obrtaja antene u minuti. Lovca radarskog odraza od 2 m2 može otkriti na 36 km, borbeni helikopter klase američkog Apača na 32 km, krstareću raketu koja manevriše i ima radarski odraz od 0,1 m2 na 20 km, jedreću bombu sa radarskim odrazom 0,2 m2 na 16 km i protivradarsku raketu AGM-88 sa radarskim odrazom 0,1 m2 na 12 km.
      Optoelektronski temovizijski sistem 10ES1. Takođe tu je i novi optoelektronski temovizijski sistem za osmatranje i praćenjekoji se može pomerati od -5 do 85 stepena po elevaciji i +/- 90 stepeni po azimutu, koji radi u srednjetalasnom i kratkotalasnom infracrvenim opsegu i koji može otkriti avion npr. F-16 na daljini do 26 km, protivradarsku raketu AGM-88 na do 15 km, krstareću raketu na do 14 km i jedreću bombu na do 10 km. Rakete se mogu pratiti bilo radarom bilo optoelektronskim sistemom a osim glavne antene radara tu je i antena komandnog linka koji je deo sistema APKNR koji služi za predaju komande i usmeravanje raketa. Osim toga ugrađen je i digitalni datalink koji omogućuje umrežavanje više vozila u bateriji.
      Proizvođač danas reklamira Pancir kao sistem koji je izuzetno otporan i imun na elektronska ometanja, koji ima veliku verovatnoću preživljavanja u slučaju masovnog napada protivradarskim raketama, mogućnost uništenja visokopreciznog vazduhoplovnog naoružanja poput raketa vazduh-zemlja, vođenih bombi i krstarećih raketa, potom uništavanja aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, efikasno upotrebljiv danju i noću i u dobrim i u složenim meteo uslovima, visoko mobilan (između ostalog brzina na dobrom putu do 90 km/h), posebno u zaštiti motorizovanih i oklopnih jedinica i koji je visoko operativnan i pouzdan.
      Uobičajna baterija sistema Pancir-S1 sastoji se od 4-6 borbenih vozila, dva do trivozila za transport i pretovar raketa 2F77M, komandnog vozila 9S737MK Ranžir, stanice za ispitivanje i remont 9V921, stanice za pripremu raketa 2F55-1, stanice za popravke 2V110-1, stanice za ispitivanje i remont 1R10-1M i mobilne radionice ITO-APG-M1.
      Osmatrački radar 1L123. Sistem 96K6 može biti upotrebljen na nekoliko načina, prvi od njih je da je svako vozilo posebna borbena jedinica koja dejstvuje bez primene bilo kakvih drugih sredstava. Može raditi i u automatskom režimu u odvojenoj borbenoj jedinici ali i u bateriji od 6 vozila.  Tu je zatim baterija u kojoj posada jednog izabranog vozila, osim za borbenu primenu može komandovati posadama u još tri do 5 vozilaobezbeđujući im informacije o ciljevima na koje će dejstvovati. Moguća je borbena primena komandnog centra koji prenosi sve potrebne podatke radi izvršenja zadataka kao i borba u sastavu baterije koja osim komandnog centra ima podršku i osmatračkih radara za rano upozorenje, poput Vostoka-E, Kaste-2E2 i najnovijeg i najsavremenijeg 1RL123.
      Pancir sa novim radarom izložen na avio-salonu MAKS-2017 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Jula 2011. godine kompanija ENIKS prikazala je novu verziju sistema, označenu kao Pancir-S2 sa radarom koji ima dvostranu antenu (tzv. Janus izgled antene) a ispostavilo se da je, osim za rusku vojsku, rađena za izvoz i to za Alžir. U odnosu na 2RL80 ima veću brzinu praćenja čime je poboljšana mogućnost praćenja preciznih ubojnih sredstava posebno protivradarskih raketa AGM-88. Takođe tu je i nova raketa 95Я6SM dometa 25 km po daljini sa prečnikom marševskog dela od 210 mm i prečnikom drugog stepena 76 mm kojom se mogu gađati ciljevi brzine do 1850 m/s, ima veću kinetičku energiju, veću dozvoljeno G-opterećenje, kraće vreme dejstva.
      Arktički Pancir-SA izgubio je topove ali umesto 12 ima 18 raketa / Foto: Natalja Seliverstova/RIA Novosti Za uslove Arktika razvijen je Pancir-SA koji, zanimljivo, nema topove 2A38M ali je zato borbeni komplet raketa 57Э6E povećan sa 12 na 18. Sistem je dobio najnoviji osmatrački radar koji radi u S-opsegu a tu je i najnovija stanica za praćenje ciljeva. U ovom slučaju je kao vozilo primenjen zglobni transporter guseničar DT-30PM koga proizvodi zavod IMZ ’’Vitjaz’’ iz grada Išimbaj. Ovo vozilo obezbeđuje visoku prohodnost u bilo kojim terenskim uslovima a poseduje i amfibijska svojstva tj. može savlađivati i vodene prepreke.
      Nosivost transportera DT-30PM je 30 tona što u potpunosti zadovoljava zahteve instalacije sistema Pancir kao i njegovo borbeno dejstvo iz zastoja, u pokretu pa čak i plivanju u vodi. Mali specifični pritisak na tlo od samo 0,27 kg/cm² omogućuje ne samo velike mogućnost kretanja po teškom terenu već i obavljanje zadataka koji mogu zahtevati vožnju po miniranim površinama.
      Autonomija kretanja transportera je 700 km, maksimalna brzina na putu je 45 km/h a u vožnji pod vodom do 6 km/h. Borbeni moduli sa radarima, stanicama za praćenje i raketama su postavljeni na vučeni deo transportera dok su energetski sistemi i sistemi za održavanje života smešteni u glavni, prednji segment DT-30PM gde se nalazi i posada sistema.
      U prvom planu modul mornaričkog Pancir-ME. Pancir-ME na raketnom čamcu Škval projekta 22800. Za opremanje brodova razvijena je verzija sa oznakom Pancir-ME, prvu put je ugrađen na raketni čamac projekta 22800 “Karakurt“. Umesto dvocevnih topova 2A38M primenjena su dva šestocevna rotirajuća AO-18D kalibra 30 mm. Prema izgledu, najverovatnije je primenjen nišanski radar sa najnovije verzije Pancir-SM. Takođe iznad nišanskog radara dodata je i sasvim nova optoelektronska oprema.
      Isečak video materijala televizije Rusija 1 snimljenog na poligonu Ašuluk krajem marta ove godine. Na fotografiji se vidi Pancir-SM na ispitivanjima. Prve fotografije najnovije varijante Pancir-SM koji je između ostalog nastao i na osnovu iskustava iz Sirije, pojavile su se tokom 2017. godine. Sistem je postavljen na šasiju vozila Tornado K-53958 a njegovo ispitivanje na poligonu Ašuluk primećeno je krajem marta ove godine. Pancir-SM biće radikalno unapređen u odnosu na ranije verzuije, imaće rakete dometa 25 km po visini i čak 40 km po daljini čija bi početna ispitivanja trebala da počnu krajem ove godine. Njih će moći da koriste i starije varijante Pancira ali će maksimalni domet biti ograničen zbog manjeg dometa nišanskog radara.
      Za Pancir se razvija nova raketa namenjena pre svega uništavanju bespilotnih letelica i visokopreciznih ubojnih sredstava. Izgled novog četvorocevnog lansera za malogabaritne rakete. Borbena upotreba Pancira u Siriji koje je Rusija rasporedila pre svega za odbranu vazduhoplovne baze Hmejmim, luke Tartus kao i položaja raketnih PVO sistema S-300 i S-400, nije samo doprinela razvoju duboko osavremenjene verzije Pancir-SM sa raketama znatno veće dometa već su započeli radovi na kontruisanju novih raketa manjeg kalibra koje će služiti pre svega za uništavanje malogabaritnih ciljeva,  na primer bespilotnih letelica veoma malih dimenzija. Ovim raketama takođe će moći biti naoružani i starije verzije Pancira.
      Rusija je za tri godine koliko koristi ovaj sistem u Siriji, prijavila da je njime oboreno na desetine ako ne i stotine ciljeva koji su bili pretnja po njihove vojne snage. Osim artiljerijskih raketa i naoružanih bespilotnih letelica koje su upotrebili islamisti, obarani su izviđački aerostati i baloni kao i izviđačke bespilotne letelice poput izraelske Heron, turske Bajraktar, američke RQ-21‘’Blackjack’’.
      Deo posade Pancira PVO Sirije. Bogato ratno iskustvo na Panciru stekli su i Sirijci i to ne samo prilikom dejstva na vođena ubojna sredstva tokom vazdušnih udara izraelskih vazduhoplovnih snaga nego i u napadima zapadnih saveznika. Najbolji primer za to je masovni raketni napad sa 103-105 krstarećih raketa koji se dogodio 14. aprila ove godine. U ruskom izveštaju o dejstvu sirijske PVO navedeno je da su posade sirijskih Pancira lansirale 25 raketa i pogodile 23 cilja.
      Ipak, postoje i nezvanični izveštaji da se ruski Panciri-S1 u Siriji nisu baš najbolje pokazali kada je reč o dejstvu na spore i malogabaritne ciljeve i da su zbog toga za odbranu baze Hmejmim u aprilu ove godine raspoređeni raketni sistemi Tor-M2U. Naveden je primer za period od 1. do 7. jula kada je sistemima Tor oboreno 7bespilotnih letelice sa 9 raketa dok su Panciri oborili svega tri BPL ali sa čak 13raketa.
      Dalje se navodi da je u drugoj polovini jula Torovima oboreno takođe 7 BPL uz utrošak 9 raketa dok Panciri nisu oborili nijedan. U avgustu su posade Torova oborili 8 BPL sa 9 raketa a ukupno je za period od aprila do oktobra 2018. pogođeno čak oko 80 BPL uz uspešnost od 80 procenata dok je za isti period Pancir imao svega 19 procenata pogođenih ciljeva.
      Ovakve tvrdnje izneo je, pozivajući se na neimenovane oficire iz baze Hmejmim, izvesni ruski vojni ekspert Viktor Murahovskij koji je glavni urednik žurnala “Arsenal Otečestva“. Međutim mnogi smatraju da nije nemoguće da je na ovakva pisanja imao uticaj deo ruskog vojno-industrijskog kompleksa odnosno konkretno koncern “Almaz-Antej“ koji i proizvodi sistem Tor. U kritici Pancira Murahovskij je izneo neverovatnu informaciju da sistem ima problema da otkije i prati spore i niskoleteće malogabaritne ciljeve ali da je redovno fiksirao velike ptice koje su letele oko baze.
      Irak je prema različitim podacima kupio 24 do 48 Pancira sa 600 odnosno 1200 raketa. Pancir je za sada doživeo solidan izvozni uspeh, prvi korisnik UAE je između 2009. i 2013. godine dobio 50 vozila sa 1000 raketa, potom je Siriji 2011. stiglo 36sistema sa 700 raketa a to je plaćeno oko 730 miliona dolara. Sledeći kupac bio je Alžir, nabavio je 38 vozila sa 750 raketa za 500 miliona dolara a isporuke su trajale od 2012. do 2016. Iraku je prema različitim podacima u periodu od 2014. do 2016. isporučeno 24 do 48 vozila sa 600 odnosno 1200 raketa. Septembra ove godine objavljeno je da je započeta isporuka dva sistema Ekvatorijalnoj Gvineji za čiju nabavku je potpisan ugovor krajem avgusta 2017. a pojedini izvori navode da je njihova cena bila 20 miliona dolara.
      Dokumentarni film televizije Russia Today o sistemu Pancir:
      Živojin BANKOVIĆ  
    • Од JESSY,
      Zbog čega je za decu važna dosada i šta roditelji treba, odnosno ne treba da rade kada je detetu dosadno savetuje stručnjak za rani razvoj dr Ranko Rajović.
      BUKA / 22. Mart 2018 PODIJELI:
         Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon.
       
      O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje.
       
      “Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se kući.
       
      Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo kulu od drvenih kockica.
       
      Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli, organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru, potraži društvo.
       
×