Jump to content
Sign in to follow this  
Михајло

Добровољци, погинули у Отаџбинским ратовима Српског народа (1992-1999)

Recommended Posts

Добровољци, погинули у Отаџбинским ратовима Српског народа (1992-1999)

1. Адријан Дима

Рођен у Румунији 1970. године. Служио у специјалним јединицама Румуније. Од 1993. г. ратовао у Српској Крајини (између осталог у центру “капетана Драгана”). У Републици Српској од краја 1994. г. ратовао у саставу извиђачког одреда “Бели вукови” (ПалеЈахорина) СарајевскоРоманијског корпуса. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 03.05.1995. г. Сахрањен на гробљу Пала.

2. Анисимов Валериј

Рођен 1956. г. у Санкт-Петербургу. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

3. Александров Александар

Рођен 1961 г. у Санкт-Петербургу. Артиљеријски официр, ветеран Придњестровља и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир руског ударног одреда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05.1993. г. у рејону Борија од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

4. Астапенков Анатолиј Сергејевич

Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице (Источна Босна), у Одреду Александрова (Хреша-Српско Сарајево), 2. Руског Добровољачког Одреда (Прача-Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

5. Баталин Сергеј

Рођен 14. септембра 1961. г. у Москви. По струци лекар. Ожењен. У Републици Српској од јануара 1993. г. Као војни лекар у саставу 1. Козачког одреда непосредно учествовао у борбеним дејствима. У борби за село Твирковићи од експлозије противпешадијске мине изгубио стопало. Умро у јесен 1993. г. у Вишеграду (Република Српска). Сахрањен на гробљу Црнућа у Вишеграду (Република Српска).

6. Богословски Константин Михајлович

Рођен 4. фебруара 1973. г. на Памиру (Таџикистан). Живео у Москви. У Републици Српској од краја марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) (Вишеград-Горажде). Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац, као митраљезац бранећи заставу на положају. Сахрањен на војничко-рквеном гробљу у Вишеграду.

7. Бондарец Олег Дмитријевич

Рођен 4. априла 1969. г. у Кијеву (Украјина). Од 1994. године ратовао у саставу српских одреда у Српском Сарајеву (“Бели вукови”, батаљон на Добрињи). Погинуо 20. новембра 1995. г. у Озренској улици Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

8. Бочкарјов Александар Јурјевич

Рођен 6. априла 1971. г. у Вороњежу. У Републику Српску стигао крајем 1993. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробљеСрпско Сарајево). Погинуо 10. фебруара 1994. г. од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

9. Булах Виктор

Погинуо 1999. г. на граници са Албанијом. Посмртни остаци пренети у Русију и поново сахрањени. (Његова погибија описана у књизи А. Дрецуна “Косметска легенда”)

10. Биков Валериј

Рођен 1962. г. Активан официр у чину капетана. У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од краја октобра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево), као и у саставу српских јединица. Завршио тенковску школу у Бања Луци. Погинуо августа 1995. г. у рејону Добриња од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

11. Гаврилин Валериј Дмитријевич

Рођен 1963. г. у Гродну (Белорусија). У последње време живео у СанктПетербургу, где је и завршио економски факултет. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од новембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград), 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево), и краће време у бригади “Пантери” (Бјељина). Био међу најпознатијим и најиздржљивијим добровољцима. Погинуо 5. априла 1995. г. од снајперске ватре на Грбавици-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

12. Ганијевски Василиј Викторович

Рођен 16. јануара 1960. г. у граду Кримск (Краснодарска област). У последње време живео у граду Саратову, активно учествовао у Саратовској козачкој организацији. У Републици Српској од јануара 1993. г. Ратовао у саставу Козачког одреда (Вишеград). Погинуо 12. јануара 1993. г. у селу Твирковићи током операције заузимања долине Ораховци код Вишеграда. Сахрањен на војничко-црквеном гробљу у Вишеграду.

13. Гешатов Виктор

14. Десјатов Виктор Николајевич

Рођен 12. јануара 1955. г. Питомац дечјег дома. Учествовао у раду Козачке организације. Ратовао у Придњестровљу. У последње време живео у граду Јекатеринбургу. У Републици Српској од марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо 6. јануара 1994. г. извлачећи трудницу под снајперском паљбом на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

15. Желински Мечислав

Рођен и живео у Пољској. Ратовао у саставу извиђачког одреда “Вукови са Дрине” (Зворник) Дринског корпуса Војске Републике Српске. Погинуо 1995. г. током одбијања непријатељског јуриша у рејону Санског Моста. Сахрањен на гробљу у Зворнику.

16. Иванов Сергеј Јевгењевич

У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од септембра 1995. г. Погинуо у Сарајеву. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

17. Котов Генадиј Петрович

Рођен 1960. г. у граду Волгодонску (Ростовска област). Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу Вишеградског козачког одреда. Био начелник штаба, а потом командир тог одреда. Погинуо 9. фебруара 1993. г. у заседи код Вишеграда. Био сахрањен на војничко-црквеном гробљу у Вишеграду. Посмртни остаци 1994. г. пренети и поново сахрањени у граду Волгодонску, где живи његова удовица са децом.

18. Куцаров Јордан

Рођен 1968. г. у Бугарској, у граду Стара Загора. Ратовао у извиђачком одреду “Бели вукови” (Пале-Јахорина) Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Српске. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 4. јула 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Бугарској.

19. Лучински Леонид

Рођен 1970. г. у граду Адлер (Краснодарска област). Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

20. Малишев Роман Серафимович

Рођен 20. фебруара 1970. г. у граду Вјатка (Киров). Три године био послушник Валаамског манастира. У Републици Српској од средине 1994. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Одликовали су га посебна одважност и снажан дух. Погинуо 25. октобра 1994. г. током борби на Мојшевичком брду у северозападном делу Српског Сарајева. Романово тело је откупљено од непријатеља и сахрањено на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

21. Малишев Петар Анатољевич

Рођен 25. јуна 1967. г. у Москви. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој-Прача (Пале)), 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Одликовали су га храброст и предусретљивост. Погинуо 3. октобра 1994. г. током борби за Мојшевичко брдо у северозападном делу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

22. Мелешко Сергеј Владимирович

Рођен 29. јуна 1965. г. у граду Минералне Воде (Ставропољска област). Служио као специјалац у ОМОН-у (специјалним снагама милиције) у граду Риги (Летонија). У Републици Српској од почетка јесени 1992. г. Ратовао у саставу 1. РДО (Српска ХерцеговинаТребињеБилећа). Погинуо 30. септембра 1992. г. у рејону Гацка у оклопном возилу од експлозије мине. Сахрањен на гробљу у Билећи.

23. Мирончук Сергеј Александрович

Рођен јануара 1970. г. у Одеси (Украјина). У Републици Српској од децембра 1993. г. Ратовао у саставу батаљона на Добрињи (Српско Сарајево) и јединице “Бели вукови” (Јахорина-Пале). После рањавања заробљен 18. јуна 1995.г. Муслимани га после зверског мучења убили на планини Трескавици код Трнова. Његово тело је размењено и сахрањено на гробљу у Доњим Милићима (Српско Сарајево).

24. Неоменко Борис Владимирович.

Рођен 1963. г. У Републици Српској од лета 1993. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Погинуо 3. октобра 1994. г. на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

25. Нименко Андреј Николајевич

Рођен 10. септембра 1972. г. у Москви. У лето 1992. г. ратовао у Придњестровљу у саставу ТСО. У Републици Српској од новембра 1992. г. ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда као митраљезац. Јуначки погинуо на Орловој гори код Вишеграда 3. децембра 1992. г. током операције ослобађања рејона Почивала. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

26. Петраш Јуриј Сергејевич

Рођен 1967. г. у Белорусији. Активни официр. У Републици Српској од 1995. г. ратовао у саставу “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Погинуо 11. октобра 1995. г. у рејону планине Хум (Трново). Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

27. Пигарјов Владлен

У Совјетској Армији као припадник ваздушно-десантних трупа служио у Анголи. У Републици Српској од 1995. г. Ратовао у саставу одреда “Бели вукови” (Јахорина-Пале).

28. Пилипичик Јуриј Павлович

Рођен 3. марта 1967. г. у Кишињову (Молдавија). Живео у Одеси. Ратовао у интервентној (ударној) чети Илијашке бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 16. јуна 1995. г. у рејону Мошевичког брда (Нишићки плато) северозападно од Сарајева, приликом одбијања непријатељског напада. Сахрањен на гробљу у Сокоцу (Република Српска).

29. Попов Димитриј

Рођен и живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) Горажданске бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Тело Димитрија Попова остало на бојном пољу, а после ослобађања села Ђанкићи сахрањено са почастима на војничкоцрквеном гробљу у Вишеграду.

30. Самојлов Виктор

Рођен 1965. г. у Новосибирску. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

31. Сапоњенко Андреј

Рођен 1956. г. у Ростову на Дону. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

32. Сафонов Владимир Васиљевич

Рођен 30. маја 1957. г. у Семипалатинску (Казахстан). Активан поморски официр у звању капетана корвете. У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу Горажданске бригаде. Јуначки погинуо 12. априла 1993. г. током одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду (Република Српска).

33. Старцев Сергеј

Живео у граду Черкаси (Украјина). Радио као милицајац у Дњепропетровску (Украјина). У пролеће 1999. г. ратовао на Косову и Метохији у руском ударном одреду тенковског батаљона 37. моторизоване бригаде (Рашка) Војске Југославије. Нестао у борби с албанским екстремистима и по непотврђеним подацима погинуо у рејону Дренице (Косово и Метохија).

34. Славен Олег

Рођен 10. априла 1970. г. у граду Доњецку. У Републици Српској од лета 1995. г. Ратовао у руском ударном одреду 1. (Касиндолског) батаљона 1. Сарајевске бригаде Војске Републике Српске, одреду “Бели вукови” (Јахорина-Пале) Сарајевско-Романијског корпуса. Погинуо 24. јула 1995. г. приликом заузимања муслиманске енклаве Жепа. Сахрањен на гробљу у Милићима.

35. Сиљвестров Александар Борисович

Рођен 17. децембра 1952. г. Живео у Москви. Капетан ваздушно-десантних јединица. У Републици Српској од августа 1993. г. Ратовао у 3. Руском Добровољачком Одреду, ударном воду 3. батаљона (Грбавица-Јеврејско гробље) 1. Сарајевске бригаде (Српско Ново Сарајево). Погинуо 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

36. Сиљвестрова (Котова) Јелена Павловна

Рођена 1963. г. Радила као лекар у болници Касиндол (Српско Сарајево). Погинула 1994. г. Сахрањена на војничком гробљу Доњи Милићи (Српско Сарајево).

37. Сичов Јуриј

Рођен 1967. г. Живео у граду Курган (Чељабинска област). Погинуо 1995 г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

38. Тептин Александар Георгијевич

Рођен 12. септембра 1969. г. Живео у граду Перм. У Републици Српској од почетка 1993. г. Ратовао у српском ударном одреду у граду Власеници, руском ударном одреду Александрова (Скелани-Хреша), 2. Руском Добровољачком Одреду (Прача. Подграбски батаљон 1. Романијске бригаде (Пале)). Током дубинског извиђања 2. РДО у рејону Челопека (село Дјатели) недалеко од Сарајева нестао 7. јуна 1993. г.

39. Тамилин Алексеј Валерјевич

Рођен 9. јула 1961. г. Пре поласка у рат служио као мајор у милицији града Краснојарска. У Републици Српској од јесени 1994. г. Ратовао у саставу српских јединица у рејону града Трнова и одреду “Бели вукови” (Јахорина-Пале). Био је храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова. Погинуо 14. децембра 1994. г. током борби у рејону Трнова на југозападу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

40. Трофимов Михаил Викторович

Рођен 16. фебруара 1963. г. у граду Дивногорску (Краснојарска област). Завршио десантни факултет Новосибирске више војно-политичке школе. Служио у Авганистану где је тешко рањен и одликован са два ордена Црвене Заставе. После напуштања војне службе живео у граду Одеси, радио као инструктор борбе прса у прса и каскадер у Одеском филмском студију. Ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда, био његов командир. У то време је 2. РДО био смештен у селу Прача у рејону Пала. Био је вешт командир, храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова и српског становништва. Током извиђачко-диверзантског упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. г. смртно рањен и издахнуо истог дана у болници “Коран” на Палама. Био сахрањен на црквеном гробљу села Прача (Пале). Касније су посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Калиновки, Виницка област у Украјини, где живе његови родитељи.

41. Чекалин Димитриј Јевгењевич

Рођен 3. јануара 1971. г. у Москви. Био искусан планинар. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој). Јуначки погинуо 10. марта 1993. г. у рејону Прибоја (североисточна Босна). Сахрањен на црквеном гробљу у Прибоју.

42. Шашинов Владимир

43. Шкрабов Александар Владимирович

Рођен 4. априла 1954. г. у Литванији. Пре рата живео у граду Керч (полуострво Крим, Украјина). Служио у “спецназ”-у Ратне морнарице СССР као заставник. Ветеран борбених дејстава у Анголи и Грузији. У Републици Српској од лета 1993. г. Командовао РДО3 (Ударни вод 3. батаљона (Грбавица-Јеврејско гробље) 1. Сарајевске бригаде (Српско Ново Сарајево). У војсци РС имао чин мајора. Погинуо 4. јула 1994. г. у приликом јуриша на непријатељске положаје на Мошевичком брду (Нишићки плато) северозападно од Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

44. Шуљга Фјодор

Дошао на Косово из Русије. Погинуо 1999. г. на граници са Албанијом. Посмртни остаци пренети у Русију и поново сахрањени. (Његова погибија описана у књизи А. Дрецуна “Други косовски бој”- погинуо 31. маја на положају Мрчај, код карауле Кошара).

45. Јангоњевич Виктор Валерјевич

Рођен 1960. г. Погинуо 1995. г.

0 Димитрије 2010-05-13 17:37

Вечна слава и хвала нека је свим руским добровољцима који дадоше највеће своје благо - свој живот ради слободе своје српске браће, и који свету српску земљу још посветише својом јуначком мученичком крвљу и телом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

исповест једног руског добровољца

ЉУБАВ ПРЕМА РУСИЈИ СРБИМА ЈЕ У КРВИ

Аутор: Фјодор КОТРЕЉОВ

У Србији су, током рата с почетка 1990-их, за браћу Словене ратовале стотине руских добровољаца. О томе зашто су то чинили и како је то било, с једним од њих, Александром КРАВЧЕНКОM, разговара ђакон Фјодор КОТРЕЉОВ.

- Александре, на сакоу имате траку за одликовање. Каква је то награда?

- То је трака медаље «За храброст» коју ми је уручило руководство Републике Српске, где сам као добровољац ратовао од 1992. до 1995. године.

- Како сте се обрели у српској војсци?

- Идеје општесловенског јединства су ми одувек биле блиске. И све што се дешавало у Србији почетком 1990-их дубоко ме је забрињавало. А управо сам уочи почетка босанских догађаја одслужио војни рок 1990-1992. Иначе сам родом из Казахстана, из Караганде, и после војске сам тамо активно учествовао у организовању козачког покрета. Преко козачких канала сам и сазнао да постоји таква могућност одласка као добровољца у Босну, и малтене одмах сам, скоро и не размишљајући, донео одлуку да одем.

- А како је био организован одлазак у Србију?

- У почетку Срби нису хтели да узимају добровољце, али у извесном тренутку, када је прстен блокаде око Босне почео да јача, затребала им је не толико војна колико морална подршка. А Руси су им од самог почетка нудили добровољце, било је много заинтересованих: управо тада се завршио рат у Придњестровљу. И донели су одлуку да позову руске добровољце. Издвојили су средства за организовање доласка добровољаца и њихов смештај. Та су средства била чисто приватна, не државна. У почетку је одлучено да се образују омањи одреди у разним градовима на истоку Босне, који би подигли морал Србима, показујући им да нису сами. Касније, када су се те прве групе јако добро показале у борбеним дејствима, Срби су донели одлуку да образују веће одреде.

- Када сте стигли у Босну, је ли тамо већ било Руса?

- Да, руски добровољци су се тамо појавили још 1991. године. Били су то људи које је рат тамо затекао. Неко се тамо бавио трговином, неко радио, а онда су неки од њих ступили у војску. Било је и некаквих спонтаних добровољаца, али негде почев од краја лета 1992. године све је постало организованије. Први одред се појавио у Требињу, у Херцеговини, а наш је био други у Вишеграду, већ у јесен 1992. Одред је формиран 30.11.1992. године, а када сам ја стигао, то је било 17-19.11.1992. тамо је већ било десетак људи. Деловали смо у саставу Вишеградске бригаде ВРС.

- Како сте стигли тамо?

- Путовали смо на следећи начин: давали су нам пасоше, то је онда било једноставно, преко туристичких фирми, куповали карту до Београда, а у Београду су нас већ чекали. Тамо су нас смештали у хотеле, па онда превозили у Босну. Лично ја возио сам се «Фолксваген-Голфом». Касније, када су стизали већи одреди добровољаца, по њих су долазили аутобуси. Сећам се великог одреда од педесет козака. Стигли су возом, а онда туристичким аутобусом. Наводно су били ансамбл народних песама и игара.

- Како су вас припремали за борбена дејства?

- Већина нас је била у совјетској армији и могли смо обављати дужности борца мотопешадијских и пешадијских јединица. Тако да припрема није била велика -- буквално један дан -- просто да се нешто освежи у сећању, а иначе никакве посебне припреме није било. Истина, међу нама је било људи који уопште нису служили војску, али ништа зато, некако су се навикли.

- Ваш одред је био смештен у Вишеграду, а где је то у односу на Сарајево?

- На истоку. То је практично граница Босне са Србијом. Сат-два вожње аутобусом, по руским мерилима – на дохват руке.

- Када је за вас почео рат?

- Па, стварни рат - био је то први задатак, прво патролирање ничијом земљом, и то се, мислим, десило већ сутрадан по доласку. Линија фронта је била сасвим близу града. Линија - то је прејако речено, јер су тамо планине, шуме... није било непрекидне линије фронта. Било је неких утврђених тачака, а између њих велики простор практично ничије земље. И ето, том ничијом земљом је требало редовно ићи у обилазак. И противник је чинио исто то, па је понекад било сукоба. Прву праву борбу са погинулима и рањенима имали смо већ 3. децембра 1992.

- Како је то било? Испричајте, молим вас...

- Била је планирана велика офанзива српске војске на нашем одсеку фронта. А током претходног лета муслимани су извојевали неколико победа и сасвим се приближили Вишеграду. Све у свему, требало их је избацити из неколико кључних тачака са којих су ватром тукли град, и са којих су стварали велику опасност за српску војску. Наш задатак је био да кренемо рано ујутру и кроз планине, преко ничије земље, уђемо непосредно малтене у позадину противнику и заподенемо с њим борбу. Тиме је требало да скренемо пажњу непријатеља на нас, док би за то време Срби са друге стране извели основни удар који би одлучио исход читаве те операције. Дакле, кренули смо рано ујутру, још ноћу, код електричне централе прешли Дрину и стигли у планине. Али, одмах су почели да нас прате неуспеси, било је јако мрачно. По планинама је немогуће кретати се због густог растиња. Терен смо лоше познавали, и тешко нам је било да се крећемо. Морали смо да се вратимо до електричне централе и сачекамо свитање. У свитање вероватно негде око пола седам поново смо кренули, попели се на гребен и изашли непосредно на противника. Противник је највероватније знао за наше кретање и зато су први положаји били напуштени. Пустили су нас да приђемо, а онда нас напали. Али, посели смо добар положај тако да смо два сата водили борбу са њима, а да притом нисмо имали неке посебне губитке. Држали смо доминантну узвишицу и могли смо да слободно одемо. Али, опет, пошто смо лоше познавали ситуацију, терен, сметала нам је језичка баријера, уз то су и командири били неискусни све у свему, нисмо узели у обзир читав низ околности. Тако смо доспели у полуокружење. Противник је постепено откривао наше позиције и по нама је с леђа почео да делује снајпер. Услед свега тога, када је борба већ била прихваћена и ми већ извршили 80% свог борбеног задатка и почели да се повлачимо у том тренутку су почели да нас прецизно гађају. Одмах је смртно рањен један наш друг Андреј, јако добар младић, издахнуо је за буквално 15-20 минута погођен метком у леђа. А другом борцу је експлозивни метак однео 12см бутних костију. Ти губици су сместа јако дезорганизовали одред. Многи међу нама су по први пут доспели у такву ситуацију, и старешина је изгубио могућност управљања. Све у свему, део одреда се без одобрења повукао. Психолошки нам је било врло тешко. Преостали део одреда, тачније командир, још један борац и ја, ми смо остали, пошто је требало износити рањеника. Погинулог смо морали да оставимо тамо где је и био... И тако, док смо ми пружали помоћ рањенику, чули смо да нам се неко с леђа приближава. Одмах је било јасно да је то непријатељ, муслимани. Нисмо могли да одемо, пошто је рањенику било јако лоше, и стално је говорио «сачекајте, сачекајте». Спуштање је представљало велико мучење за њега. Ипак смо се с висине од тридесет метара скотрљали доле. Скотрљали смо се и сместа сви скаменили. Зачули смо глас један од њих се попео и почео да пуца у место где смо се сакрили, али нас није видео. Чули смо њихове разговоре, како нас псују. Било је јако тешко. Природно да нисмо ни помислили да пружимо било какав отпор, јер би то било опасно по живот. Онда смо зачули и лајање паса. Да су нас пси открили, једноставно би нас засули гранатама. Али, срећом по нас, тог тренутка је започела српска офанзива. И још: истог тренутка су доле, у граду, зазвонили у цркви. За нас је то, свакако, био знак спасења. После тога смо се јако дуго извлачили, то јест водила се борба и није се знало каква је ситуација... где су наши, где су њихови. Било нам је јако тешко да износимо рањеника, а сем тога смо носили и много оружја. Све у свему, било је то врло озбиљно искушење. Али, касније је један од оних који су нас напустили, стигавши код Срба, рекао да су тамо Руси и да им треба помоћ. Почели су да нас траже, кренули нам у сусрет, премда је то било врло опасно, зато што је ситуација била сложена. И ето, срећом по нас, већи одред од десет Срба наишао је на нас. Ето, таква је била моја прва борба која ме је врло снажно потресла. Најстрашније је видети погибију својих другова, с којима сам пре буквално неколико минута разговарао. Томе не могу научити никакви психолошки тренинзи, човек се за то не може припремити.

RuskidobrovoljcinaBalkanu2.jpg

- Како је изгледала ваша даља војна биографија?

- Започела је војничка свакодневица у Вишеграду, извиђања, патролирање, сукоби, борбе, офанзиве. Све то је трајало негде до краја јануара 1993. године када сам на десетак дана отишао у Русију. Потом сам се вратио и остао у Вишеграду до краја маја. А 12. априла 1993. године сам тешко рањен у главу, због чега сам изгубио вид, три дана ништа нисам видео, а још три године после тога нисам могао да читам.

- Па како се то десило?

- То се десило на истом том Вишеградском фронту, на такозваној узвишици Заглавак. Тамо се опет припремала велика офанзива Срба, створена је мање-више непрекидна линија фронта, удаљена од насеља. Живели смо већ у чисто теренским условима: у шаторима, на снегу. На тој смо планини провели месец дана. Муслимани су јако желели да нас избаце одатле, изведена је прва офанзива, веома снажна. Често се прича да су Срби били боље наоружани од муслимана. У ствари није баш тако. На пример, у том нападу је била отворена ураганска ватра из артиљеријских оруђа... они не само да су неутралисали нашу артиљерију, већ су уопште све уништили. Али, наши губици у том нападу нису били велики: један рањеник. Други напад је био гори: Срби су имали четворицу погинулих и много рањених. Е, тада сам и ја рањен у главу. Како се то десило? Офанзива је започела негде у седам ујутру. Само што сам смењен са страже, а пола сата касније они су започели офанзиву. Имали су мање артиљерије, али им је била прецизнија. И зато су већ кроз сат времена њихове гранате почеле да падају на нас. Једна таква граната убила је Костју Богословског, младог момка: велики гелер га је погодио у главу и на месту убио. После тога се одред некако покуњио. Ми смо заузимали једну трећину положаја, а две трећине Срби. Отишао сам код српског командира и рекао му: таква и таква ствар, без подршке, без помоћи нећемо се одржати. Кажем му: имамо рањених, погинулих, има ли новости у вези помоћи? Он ми каже: саопштено је преко радио-станице: помоћ стиже за два сата. Враћам се на свој положај, и онда крај мене експлодира граната. И готово: погодак у главу, сместа сам пао. Један од наших је викнуо: «Саша је убијен!» А неко му је узвратио: «Не дерњај се, још дише!» Рањен сам у потиљак, гелером. Некако су ме превили, и до краја борбе сам се налазио у полусвесном стању, час губећи свест, час долазећи себи. Муслиманима није успело да нас избаце с узвишице. Али, пошто је било великих губитака, и пошто су Срби напустили суседну узвишицу, Столац, донета је одлука о повлачењу. Рањеници су првим превозом отпремљени у град, одатле у Србију, у болницу. Наредних 6 месеци сам се налазио на лечењу, а онда се опет вратио у руски добровољачки одред, већ у Сарајево. Истина, више нисам активно учествовао у борбама: био сам четни магационер. Ипак сам почетком фебруара 1994. године још једном рањен, и то тешко у ногу, од снајперске ватре у Сарајеву. И опет сам био 6 месеци на лечењу, а онда сам по повратку још неко време био у саставу тог одреда.

- Када сте напустили Босну?

- Био сам тамо до краја рата. После рата су нам дали награде, и привремено сам се вратио у Русију. Али, пошто је овде било тешко наћи посао, одлучио сам да се опет вратим у Србију и уписао се на правни факултет Сарајевског универзитета. Тамо сам студирао три године, али нисам завршио, због проблема са видом.

- Да ли је рат у Босни за Србе завршен поразом? Како они сами на то гледају?

- Да, то је био пораз. Али ту постоје два гледишта. С једне стране, када се по Дејтонском споразуму морало давати велике територије, за које је много крви проливено... наравно да је то примано као пораз. Али ипак, главна победа Срба била је у томе што је Република Српска призната. Макар и као део државе Босне и Херцеговине, али је призната! Такав успех нико није постигао, ни Придњестровље, ни Абхазија. Од таквих непризнатих држава сада ће само косовски Албанци можда добити некакав статус. А од православних једино Република Српска! А Република Српска је била замишљена управо као православна држава, и правно, и фактички. Тамо је одмах у Уставу био одређен статус Српске Православне Цркве као државне вероисповести. Одмах је веронаука уведена у школе. Наравно, тамо је сада тешка ситуација, комунистичко наслеђе, националне потешкоће

али је свеједно тада био задат известан вектор националне православне државе.

- Да ли се Срби добро боре? Умеју ли?

- Како то одредити «умеју-не умеју»? Ако се оцењује по критеријумима руских специјалаца онда можда не умеју да се боре. Али ако се пореди с тиме како су наше јединице заузимале Грозни 1994. године (ко је заузимао, војници сасвим неспремни за рат) онда умеју, и то јако добро. Показатељ способности за рат је то да су људи који су окусили европски стандард живота, комфора, три и по године беспоговорно трпели сва та лишавања. Квалитет војске није само у томе какве су специјалне јединице, већ и у томе на шта је она уопште способна. А основни задатак, држати огромну линију фронта, а то су месеци и месеци проведени у јако тешким условима, што је за савременог човека, тим пре оног који је окусио европске благодати, јако тешко. И сада се чудим кад се сетим тих људи: задимљена лица земљане боје, у влажним рововима. И дан-данас ме запањују ти људи! То је уистину показатељ да су људи стварно били свесни за шта се боре!

- Јесу ли вам се Срби учинили религиознијима од Руса?

- Па, у том тренутку - да, свакако. Зато што је код њих читав живот, па макар то било на ступњу обреда - али је он сав са Црквом. Друга је ствар оцрквљеност, или дубина вере. А шта смо ми? Совјетски људи: допутовали тамо и први пут се суочили с таквом религиозношћу, та код нас тога није било. И још: код Срба се очувала традиционална култура, које у Русији такође већ одавно нема. За нас је то било откровење које је у многима довело до неких позитивних промена. А што се тиче нас, и код нас су се такође у извесном тренутку почели појављивати уистину верујући људи. Није их било много, али су то биле прилично изразите личности. Најсјајнији зрак светлости за читав добровољачки покрет, по мени, представљао је Роман Малишев. Пре него што је стигао у Србију, био је три године послушник у Валаамском манастиру. Он је био не само дубоко оцрквљен човек, био је то, рекао бих, ратник духа. Погинуо је. Био је одличан друг и просто изванредан борац. Сећам се, неко време сам живео у Сарајеву, имао сам тамо добар трособан стан. Тамо сам живео са двојицом добровољаца, и сви момци су долазили код нас да се окупају. И као што обично бива: окупају се, и после себе оставе вашар. Све у свему, испадне свађа. «Ко се последњи купао? Ти, Малишеву. Е па, дођ`дер и среди све за собом». А он се није последњи купао. Други би га једноставно послао у... и све би се на томе завршило. Али, он одједном беспоговорно устаје -- а био је онако једар, крупан, беспоговорно устаје и иде да сређује. То је оставило велики утисак на мене. То није било испољавање слабости -- то је било испољавање снаге. После његове погибије сам почео да озбиљно размишљам о вери. Касније, већ после рата, почео сам да се трудим да редовно одлазим у цркву, а једног тренутка су ми, као Русу, оквири Српске Цркве постали некако тесни, и почео сам да тражим контакт са Русима. То је на крају крајева довело до тога да сам се вратио у Русију.

- Сматрају ли Срби да су их Руси издали када су дозволили НАТО да бомбардује Србију?

- И да и не. Зашто да? Гледајте шта се дешава на Косову: руше манастире и цркве -- Русија ћути. Одмах се јавља наизглед нешто попут одговора: издаја! Права правцата! Исто је тако и с бомбардовањем. Американци једноставно користе руске политичаре за своје циљеве, пошто они имају утицај на Србе. Али ипак је политика -- једно, а односи између двају народа – нешто сасвим друго. Испричаћу вам једну згоду. У време када је предавано Косово, изнајмљивао сам стан од једног чикице у Сарајеву. Једном ми је љутито рекао:

- Готово је, ваш Черномирдин и сви ви Руси сте нас продали! И окренуо ми увређено леђа.

Пришао сам му и рекао:

- Знаш да сам ја Рус. Хајде, стрељај ме сад овде.

- Ма како то, ти си добровољац.

- Не, ја као део свог народа сносим пуну одговорност за све што се дешава. Молим те, спреман сам да одговарам пред тобом.

Он се некако сав усходао, мозгајући, а сутрадан ми је рекао:

- Не, није било никакве издаје!

Читаву ноћ се, јадничак, премишљао, покушавао да пронађе оправдање за Русе - зашто су тако поступили? Љубав према Русима је толико дубоко усађена у српској души да они чак и када се одиграва сасвим очита издаја, свеједно покушавају да пронађу оправдање за то. Љубав Срба према Русима нема никакву материјалну основу. Они нашу земљу не схватају као туђу, већ као сопствену. И што је најважније: они верују да је управо Русији Бог доделио посебне квалитете, посебну мисију. И та је мисија у томе да подржава православне, помаже им и шири Православље.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Упозорење: следи текст потресне садржине!

Исповест руског добровољца

Игора Васиљевича Гускова

Догађаји у Србији дирнули су чак и најравнодушније људе. Свет се поделио на два табора: за Србе и против њих. Али тако је одувек било. Некад давно свет анђела се поделио на оне који с остали са Богом, и оне који су отпочели безуман рат са својим Створитељем. А затим је била Голгота на којој се свет поново поделио на оне који чак и у патњи настављају да хуле на Христа, и на оне који смерно вапе: "Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме" (Лк. 23, 42).

Људи ће увек (сваки појединац и човечанство уопште) стајати пред избором да поступају по Божјим заповестима и својој савести или да одбаце и Божје и људске законе.

14. децембра 1995. после врло сурових бомбардовања од стране снага НАТО, после издаје од стране Руске владе, босанским Србима није преостало ништа друго осим да потпишу тзв. "мировни споразум" по коме су огромне територије, које су вековима припадале православним Србима, прешле у руке новопечене исламске државе "МХ федерације". Прешле заједно са православним манастирима, са народним светињама, са гробовима предака. Све наде босанских Срба на Русију пале су у воду.

RuskidobrovoljcinaBalkanu1.jpg

Али нису сви Руси заузели исти став као наша Влада. У Црној Гори, у манастиру Острог, међу манастирском братијом има један мирјанин. Он је Рус. Рус који је бранио част Русије у та тешка времена смутње. Док су властодршци Русије (Борис Јељцин) издали братски православни српски народ, он је био један од Руса који су дошли у Србију да је бране од непријатеља.

Ево приче тог човека:

"Ја, Гусков Игор Васиљевич, рођен сам у породици војног лица 10. октобра 1954. године. Ја сам, што оно кажу, бивши добровољац, учесник рата на Балкану 1992-95. Овамо у Југославију сам стигао почетком 1992. да радим у грађевинској фирми. У бригади смо били нас петорица. Радили смо месец дана, а онда ту започе рат, он се фактички већ водио у Хрватској, а онда се распламсао и овде у Босни и Херцеговини. Одлука је дошла некако сама по себи, постали смо добровољци и били послати у Херцеговину код Требиња. То је омањи, врло леп градић. Тамо смо прошли курс војничке обуке, обукли униформе и добили оружје, после чега смо послати на линију фронта, према Дубровнику. Од нас је образована извиђачка група. Често смо ишли у позадину противника, постављали заседе, пратили њихово кретање, убијали усташе.

Ко су усташе? Усташе су вам, ако хоћете да знате, исто што и фашисти, они мрзе православље, људе друге нације и друге вероисповести, признају само своју веру – католичку. То је највеће зло које је постојало на овој територији. Ратовали смо против посебне војске – то су били криминалци пуштени из затвора. Од њих су стваране посебне групе, такозване "ХОС" – хрватске ослободилачке снаге. А то су били само најобичнији бандити. Гранатирали су и убијали мирно становништво, протеривали, палили куће, уништавали све што је српско! Овде је на територији Херцеговине било много окрутности и зла од стране усташа. Старце и децу су буквално као овнове, клали, кастрирали, секли уши, страшно се иживљавали. Рушени су и уништавани православни храмови. Убијани су православни свештеници, уништавано све што је православно. Примера тога има колико год хоћете. Две стране су водиле веома сурови рат. Уствари то није био рат за територију, то је био чисто верски рат, зато што је на једној страни било православље, а на другој католицизам. Усташе су добијале оружје од Немаца, Американаца и свих западних земаља. Били су веома добро плаћени. А на страни Срба борили смо се ми, Руси, зато што је Руски народ у тешком тренутку увек долазио у помоћ Српском народу. Јер, оба наша народа су православна, и откад је света и века узјамно смо се помагали. И тако је испало да ми, Руси, нисмо себе штедели, борили смо се како треба и извршавали најтеже послове, били смо и снајперисти, и извиђачи. А овде је врло тешко ратовати због природних услова – високе планине, врућина. Усташе су гађале Требиње ракетама и тешким хаубицама. Много људи је погинуло, како у самом граду, тако и околини. Донели смо одлуку да нас пошаљу на најопасније делове фронта, тамо где се води пешадијска борба, и тамо где је улични рат. Такав рат био је у Сарајеву.

И део људства је отишао у Сарајево, а ја сам се определио за гарду Источне Босне. Бригада се звала "Пантери" и налазила се на најопаснијим деловима фронта. Били смо први који пробијају линију фронта, који опет враћају територију коју је окупирао противник. Ту смо се борили против муслимана. На њиховој страни било је војника буквално из свих исламских земаља, звали су их муџахедини. Тамо је такође било и Хрвата-усташа. У Сарајеву се водио тежак улични рат, борба се водила од једне куће до друге, и бивало је тешко. Имали смо велике губитке, али су уместо избачених из строја долазили други.

Често су нас пребацивали тамо где је било веома "вруће".

Једном приликом довезли су нас у једно место и рекли да је муслиманска група војника ноћу ушла у село у коме су се налазила 102 цивила. Углавном деца, старци, жене. Војника Армије БиХ је било око 68 људи. У селу су била 3 српска војника које су они убили. И у свакој кући су побили све укућане. Никога нису поштедели. Када смо ушли у то село, муслимани су већ били отишли. То је био прави ужас! Ужасно је било то видети. Лешеви који нису личили на људе, разбијене главе, одсечене руке, ископане очи, одсечени носеви, тела избодена бајонетима и ножевима, изрешетана рафалима. Шта да се ради? Страх... Оставили смо део бораца у селу да пребаце у камионе остатке тела, која су некад била људи, док смо ми наставили даље. Брзо смо затворили све путеве да та група не би могла да се врати назад. Ускоро смо их пронашли, опколили, и ниједан нам није измакао… Нисмо узимали заробљенике!

Затим је била Далмација. У њој су усташе чиниле највеће зло…

Борили су се против нас руским оружјем које су им испоручивали из Немачке. Ту, у Далмацији, срео сам много Руса. Једна група је била са Урала, врло добри момци, добровољци из Русије. Руса су се усташе бојале, и то веома бојале, због искуства из Другог светског рата. У бојевима је било погинулих, рањених. Јако ми је жао тих момака, али они су испунили своју свету дужност. Сви смо знали да се тако нешто може догодити сваком од нас. Али најстрашније није било погинути, већ бити заробљен. Е, то је било најстрашније.

Прошао сам читаву Далмацију, Бихаћ, Зворник, Книн. У Книну се налазила канцеларја ОУН. У Книн су пристизали добровољци из Србије, Румуније, Бугарске. Из Румуније је било много православних добровољаца, добрих војника. И наши, руски момци су стизали. Борили су се на тој земљи, јако добро се борили.

Како на Западу приказују Србина? Он је агресор, пали, убија, али то није истина! Ја сам био у тој војсци и све видео сопственим очима. И не само ја, то могу да потврде и момци који су се борили са мном. А њих је у Русији много.

У околини Житнића бавили смо се извиђањем. Поверено ми је да извидим предњу линију Хрвата, и "снимим" где се налазе складишта оружја, минобацачке батерије, снајперска гнезда. Обукао сам хрватску, натовску униформу, узео "Узи" и кренуо. Извидео сам све што је требало и било је време да кренем назад. Кретао сам се притајено. Никога нисам срео. А звезда упекла, у Далмацији је иначе веома вруће. Спазио сам две куће и жену како се креће. Пришао сам јој и на српском затражио воде. Погледала ме је и рекла да мало сачекам. Помислио сам да је заиста отишла по воду. А испало је да су у кући били хрватски војници. Почела је пуцњава. Узвраћао сам паљбу све док сам имао муниције. Последње чега се сећам је како стојим насред пута, меци звижде са свих страна, не знам зашто ме не погађају. Немам више муниције. И видим, приближавају се, неколицина трчи ка мени, а немам чиме да се браним. Ни снаге више немам. Један ми је притрчао с ножем, ударио ме њиме, а ја сам се заклонио руком и нож ми је пробио руку. И готово, изгубио сам свест.

Долазим себи. Читаво тело ме боли. Вероватно су ме својски претукли, као и све заробљенике. Погледам около, видим да се налазим у школи, а кроз прозор гледају хрватске жене и деца – лица им задовољна. Затим је дошло око 20 усташа. И почели су да ме туку. Тукли су ме ногама, рукама, пендрецима. Кад паднем, опет ме постављају уза зид. Сав сам изубијан, жива рана до ране. Све су ми поломили. Не знам колико су ме тукли. Ударали су ме баш јако. Један војник ми прилази и каже: "Сад ћемо ти одрубити главу". Одговарам му: "Одрубите, само за то сте јунаци". И опет батине. Млатили су ме све док се опет нисам онесвестио. Када сам се повратио, наставили су да ме туку. У то су у школу ушла двојица и викнула: "Престаните. Морате га предати нама". Сместа су ме оставили, донели воде и полили ме да се повратим. Ставили ми руке иза леђа, па лисице, убацили ме у гепек полицијских кола. И некамо ме одвезли. То је био војни затвор. Започео је пакао, прави пакао у том војном затвору. Тукли су ме сваког дана од 9 ујутро и завршавали увече, с паузама, није им се журило. Знали су да сам Рус, занимало их је колико ће тај Рус издржати. Користили су све врсте мучења, које је у данашње време чак тешко и замислити… А, та они су религиозни, католици. Свештеници-прелати, као и католичка црква, подржавали су усташке војнике, давали им благослов, одобравали њихова убиства. Убиства мирних становника. Зато што је усташа ишао са својом вером да убија, коље децу, пали, уништава све што њима не припада. Тако је било за време Другог светског рата, када су католички свештеници задојили концентрационе логоре који, узгред, и дан-данас постоје.

Укупно сам по разним логорима и затворима провео 1.164 дана. Тамо у затвору сам почео да се молим, свако вече сам се обраћао Богу. И ноћу, и ујутру. И Он је на крају крајева услишио моје молитве.

У Србији сам 6. октобра 1996. замењен уз помоћ Црвеног Крста. Потом сам у Београду око 5 месеци лечен у болници. После болнице су започела моја потуцања. Нисам могао да се вратим кући – стигла су документа да сам се бавио терористичком делатношћу на територији општепризнате Независне Хрватске Републике!? Код куће ме је чекао затвор или смрт. Одлучио сам да останем овде, у Србији! Бог ме је довео до свештеника Виктора из Београда који ме је и послао Владики Атанасију у Требиње. А онда сам се нашао у Манастиру Острог, код "оца Лазара".

Сада Србији хоће да одузму Косово. Знају непријатељи Божји шта Косово поље за Србију значи. Сами Срби овако кажу: "Ако је Србија храм, Косово је олтар". Сада је Србија – бол сваког православног хришћанина, бол сваког Руса.

Запад с његовом лажљивом демократијом, с његовом изопаченом вером у виду католичанства и протестантизма, с његовим антихристовим екуменским обједињавањем, с његовим миротворачким мисијама у виду ракетних удара по мирним градовима и селима, с његовом лажљивом политиком двојних мерила, с његовим фалш осмесима и речима о пријатељству и поверењу иза којих се скрива мржња према Христу, Православљу и Русији – тај Запад продао је своју душу непријатељу људског рода.

Будимо опрезни, браћо и сестре, окренимо се од погибељног Запада и обратимо Спасоносном Истоку – Господу нашем Исусу Христу, од кога се и надамо спасењу, заштити и покровитељству свему руском, српском и свих православних народа. Сви они који данас разапињу Србију мисле да су они светска сила, али греше. Бог је светска сила, и Њега се не може вређати.

Објављено:

Јуна 1999. године

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одломци из писма руског добровољца Сергеја Сухарeва

Објављено 6. маја 2010.

144649_pic_text1.jpeg

Ја наравно нисам писац, али покушаћу верно да пренесем, на какве подлости сам наишао. То није жалба, није позив за помоћ, само желим да и ви то знате...

Родом сам из централног Казахстана, Рус, унук племића – са обе стране породице - који су били жртве репресије. Али није ствар у томе...

До 1992. године живео сам у Грчкој. Последње ми је пребивалиште тамо било острво Крф. Имао сам политички азил и тражио сам грчко држављанство. Увек сам волео православну религију и веровао сам у јединство православних народа.

Чак сам једно време покушавао да постанем Православним монахом , на скоро ненасељеном острву Касос на истоку Грчке. Али то није била воља Свевишњега. Мени на Крфу живот није био лош: острво није велико, али мој посао, младост и све што из тога произилази...

Али код Срба је избио рат у Босни и Херцеговини 1992. Ја нисам могао само остати по страни и радовати се животу у време када убијају моју Правосланву браћу.

Наравно, да сам у томе време имао данашње знање, вероватно бих другачије поступио. Али тада сам мислио само на њих, на Православне које убијају. Мени је тада било јасно да је то била припрема за обрачун са Русијом, тј. мојим руским народом. Није се могло само остати на Крфу гледајући телевизију у кафеу и изражавати своје неслагање. Такође, на грчкој телевизији сам тада видео да тадашњи српски политичари из Републике Српске позивају добровољце православне вере из целога света на заштиту Православних вредности. И то је била каква-таква гаранција да нас добровољце из иностранства неће одбацивати, него да ће се према нама односити са дужном пажњом као и према својим људима у случају рањавања или погибије.

До тада ја сам већ знао како барут мирише... И пошао сам у Београд.

У Београду сам преко студената Богословије нашао владику Филарета који је родом из Херцеговине. Тамо ме је владика Филарет упознао са командантом српских Црвених Беретки. Тако сам почео ратовати.

У Црвеним Береткама после карантина и прегледа, борио сам се скоро годину дана. Затим сам прекомандован у (тада) – тајну диверзантско-офанзивну падобранску јединицу. Било је много разлога за прекоманду, али су сви били оправдани. У то време у читавој Херцеговини од свих руских добровољаца било нас је троје. Неколико месеци након мог одласка из Црвених Беретки дошла су нам још двојица Руса. Ми смо међусобно сарађивали и дружили се. Локална команда у том рејону није то сматрала посебном храброшћу. Командант друге лаке пешадијске бригаде, на чијој територији су деловале наше две специјалне јединице био је дубоко умешан у криминал, пљачку и издају. Срећом, ми њему нисмо били потчињени. Али он је нас више пута саботирао, што је наше момке коштало живота и здравља .

Село Бјела – где сам рањен, нашли смо се у клину, нас су гађали са три стране. Током зиме на ''барикади'' – где сам погођен, свежи снег у ноћи од експлозије постаје црн. Локална команда давно је хтела да заузме то село. Али ми и локална милиција са тим нисмо били сагласни. То село налази се изнад града Коњица. И наш задатак је био да проширимо наше полуокружење (Коњица), заузети све доминатне висове око града, развити деморалишући фактор код непријатеља. Наша јединица је тада успешно извела специјалну психолошку операцију. Ми смо, на тим линијама фронта, симулирали долазак руских добровољачих дивизија са комплетним наоружањем. Тако смо успели да испровоцирамо сукоб између хрватских и муслиманских јединица, што је повукло за собом скоро потпуно уништење хрватских јединица у граду Коњицу, преводећи их на нашу страну у замену за евакуацију рањених и чланова њихових породица у Хрватску, и доставу помоћи Хрватима, такође кроз нашу територију .

То је знатно поправило нашу позицију у том селу. И не без поноса могу рећи, да је то била моја идеја, коју је прихватио мој непосредни командант и ми смо то сместа разрадили. Хрвати су знали да ћемо их ми само заменити у том рејону. Али такав је живот, они су први почели...

Дигла ме је у ваздух мина са два осигурача, из скривеног минског поља којег су поставили Хрвати. Један осигурач сам успео да уклоним, други ми је експлодирао у руци. Разнео ми је четири прста на десној руци и оштетио десно око.

Ја не мислим да је то трагедија што сам био тако рањен. У рату је као у рату: или ћеш ти њега или ће он тебе. С једне стране, чак је и забавно. После свега, таква је награда за добровољце, а то је – да пролију своју крв, али у корист заједничког циља .

Ова прича не може у потпуности описати овај рат и Србе. Желим фокусирати пажњу на своје личне проблеме. Уместо мене, то је урадио сјајно мој колега, Олег Виталјевич Валецки . Његове књиге можете наћи на Интернету.

Због кукавичлука и издаје српских и руских лидера, изгубили смо све недавне ратове на Балкану.

После рата нисам хтео да се вратим у Грчку, јер је сам то у време био у браку са Српкињом , имамо сина и кћерку. За мене, није имало смисла да одем негде, где би поново био странац , а у исто време знам да имам нови дом, за који је проливена и моја и крв и мојих другова . Ако је мене таква судбина задесила , онда барем нека моја деца одрастају у својој домовини. На крају крајева, ми смо преживели и Република Српска је опстала. Иако у саставу Босне и Херцеговине, чије држављанство сам до сада имао .

…Многи руски добровољци су се борили овде, а многи су убијени… Срби су их сахранили часно.

Ја сам на многе ствари које је чинило српско руководство после рата затварао очи. Мислио сам, наравно, изгубили су рат…

Али према нама Русима, сада већ бившим добровољцима, однос је недопустив. Преостали руски момци нису били у могућности да нађу своје место у српском друштву. Имамо исте привилегије као и Срби, али не можемо да их користимо.

Једноставно блокирају сваки наш администраитвни корак. Нама су једноставно незванично после рата рекли – ми не знамо ко је вас добровољце звао овде, вратите се одакле сте и дошли, нама је било потребно руско оружје, а не ви… али нико нам то није рекао онда када је требало да се ратује.

Могли су и да нас не приме у своју војску. Неким руским добровољцима у форми регуларних, издали су фалш српска лична документа, што је њима после узроковало огромне проблеме.

А сада, кад (демо(но)кратска) Србија и Босна и Херцеговина имају оријентацију ка ЕУ и НАТО, започео је тријумф издаје, тираније и корупције.

Влада Републике Српске на неморалан начин је себи подигла плате, а свим другим запосленима који примају плате из буџета смањила колико год је то могла. Па овај случај је јасан – то је за банана републике као што смо ми.

Ствари су кренуле још горе, а то боли. Формирана је комисија која инвалидима мења степен инвалидитета. По мишљењу те комисије број ратних инвалида је волшебним начином почео да се повећава. Повећава се број оних са ампутираним рукама, ногама, повећава се број оних са оштећеним видом. Уопште, те комисије су вероватно пронашле ген за регенерацију људског меса.

Ја разумем да је криза и да је држава пред банкротом, али то није решење.

Српске власти су почеле да нас изједначавају са вехабијама. Иду на руку Американцима?!

Руских добровољаца више нема у Босни, разишли се, остали су само мртви.

Одлучио сам да не идем нигде. Хоће и мени да смање инвалидитет са 2. на 4. групу.

Требам се одупрети свим легитимним средствима против одлуке те комисије. Испитаћу лекаре са светском репутацијом за дијагнозе и мишљење о томе којој групи инвалида припадам. Узећу и војног адвоката.

У тој комисији су користили неуро-лингвистичко програмирање, а то не само да је недозвољено, него је и кривично кажњиво. Ако сви само ћуте, ово безакоње ће се наставити.

Ја морам да победим у овом спору, због тога, да би показао нашој деци, која су напуштена – да је могуће супротставити се томе сагласно закону. На тој комисији, мени је председник комисије на своје прсте указао – рекли су да је за тебе у новинама написано да ти уопште немаш прстију, а код тебе су само нокти страдали. А у ствари код мене по две фаланге на четири прста недостају. Значи, код мене они расту само на једну фалангу. А оштећени вид их уопште не интересује. Нисам подлегао на ту провокацију. Мене је увредило да са њима треба трговати за то. Али ја нећу ни с ким трговати, али ни своје не дам. Ја ћу их тужити и тако ћу исправити своју грешку. Заиста, ја ниједно своје право нисам остварио, чак не уживам ни бесплатну медицинску негу и осигурање, а да не помињем друге бенефиције. Мислим да нисам заслужио такво понижење Срба – као фамозни раст прстију и све остало. Био сам лојалан грађанин Републике Српске, и то ми је хвала.

Ако Ви који ово читате, имате неки предлог – пишите ми. А ако има незадовољства пишите слободно

председнику владе Републике Српске на e-mail: kabinet@vladars.net

или министру за рад и заштиту права ратних војних инвалида на: mpb@mpb.vladars.net.

Ако Ви њима напишете, тако им дајете до знања, оно што и у Русији знају, каква се самовоља у Републици Српској проводи.

Како се односе Срби према нама, који смо жртвовали све своје за њих; како Ви онда мислите да ће они убудуће да се односе према свему руском(?) Вероватно ће да ишчупају споменике погинулим руским добровољцима. Тако да се не мешају када НАТО нападне на Русију…

Ја сам одговоран за своје речи и жао ми је што су са мном тако поступили. То је била њихова грешка и надам се да ће је исправити.

Са поштовањем и братском љубављу,

Сухарев Сергеј

sergej.suh@sbb.rs

sergej.suh@mail.ru

Share this post


Link to post
Share on other sites

Здраво свим форумашима !

Ја сам Јуриј, мој ратни надимак је Ђурић. Ја сам такође као и Сергеј, далеке крваве 1994. године, пријавио се као добровољац у војску босанских Срба, или како ми кажемо - Војску Републике Српске. Годину и по дана сам се борио у славном одреду " Бели Вукови ". То су биле је специјалне јединице Сарајевско-Романијског корпуса ВРС, противдиверзантски одред тога корпуса војна пошта 7313 .

Сергеј зна да смо увек били у јеку борбе, и да смо ми крпили све рупе и пукотине. Био сам два пута рањен у борби, први пут у главу, озбиљна повреда уз делимичан губитак слуха. Други пут сам рањен још озбиљније, четири метка у стомак, груди, врат и руку. Чудном вољом више силе, преживео сам две клиничке смрти. Лева рука не функционише, метак je прекинуо нерв и артерија у руци нема пулса . У јетри је још остао метак, не постоји једна трећина десног плућног крила, а тамо око црева и дијафрагме нема смисла ни говорити. Један метак је прошао према срцу, и што је још горе, сада је израстао шиљак у срчаном мишићу и плућима. Потребна је компликована операција. Чак и након таквих рањавања, не залечивши се у потпуности побегао сам из санаторијума , и вратио сам се у јединицу и наставио да се борим. Био сам у борби до последњег дана рата. Мени је признат инвалидитет 2. групе, радна способност 100% онемогућена.

После рата, награђен сам ''Златном медаљом за храброст '' . Стекао сам држављанство Републике Српске. То је било одмах после рата . Ако желите могу да скенирам сва документа , која потврђују моје речи . Шта ја имам данас. Пензију не исплаћују од 2005 , без објашњења . Пре две године, лишен сам држављанства, без икаквог образложења и без права на жалбу. Визу за то , да се дође на то место где се могу разабрати сви ти безобразлуци, не дају. На моје писмо - захтев премијеру Милораду Додику, никакав одговор нисам добио.

Све у свему , немам ништа више да кажем, одлучите сами ко је у праву, а ко у криву ? Ја не кривим српски народ, ја сам кривим Владу Републике Српске. Али, и народ којег смо бранили, не штедећи себе, сада би могао и нас да заштити! А колико територија под српском контролом је тајно пребацила Влада Републике Српске Муслиманима ? Ако је по Дејтонском споразуму територија Републике Српске 49% од укупне територије Босне и Херцеговине, Република Српска се сада протеже на својих мизерних 37% од укупне територије (Босне и Херцеговине). Зар то није национална издаја?!

И остаци наших мртвих, по мом скромном мишљењу, треба да се врате у Русију, кући! Ако је у почетку ожалошћеним породицама плаћан пут у Републици Српској до тамо да би могли да посете гробове својих драгих, сада често не дају визу у Амбасади Босне и Херцеговине, а и путовање се више не плаћа. У ово наше зверско време , нису сви у стању да издвоје велике суме новца за то . Ипак хвала вам што су гробови одржавани и заштићени. Шта још можемо да очекујемо – скрнављење гробова и изругивање нашим херојима?! Хероји треба да леже у херојској земљи. Тако да је време за почетак опште кампање за враћање наших момака!

ВРАТИМО ИХ КУЋИ .

Али овакав однос није само према нама, Русима! Хоћете ли примере ? Молимо вас, из Бугарске, такође су били добровољци, од којих су двојица погинули . Један од њих је био у "Белим Вуковима", Јордан Куцаров. Погинуо је у бици на планини Трескавици 4. јула 1995. године. Други Бугар Сашо Љубенов је рањен, па заробљен и зверски убијен 10. септембра исте године од стране муџахедина из одреда ''Ел Муџахид'' код Возуће .

ПОРОДИЦАМА ПОГИНУЛИХ БУГАРА ВЕЋ МНОГО ГОДИНА НЕ МИСЛЕ ДА ДАЈУ ПЕНЗИЈУ!

Зато оба хероја почивају у својој земљи.

Мои спасиоци са ВМА:

normal_Img0019_2.JPG

Share this post


Link to post
Share on other sites

Русские добровольцы, погибшие на Косово в 1998-1999-м гг.

dobrovolcy-kosovo.jpg

Булах Виталий Глебович Старцев Сергей Иванович Шульга Федор Федорович

02.05.1965-19.05.1999 01.06.1962 - 11.05.1998 20.01.1963 - 31.05.1999

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×