Jump to content
  1. pahulja

    pahulja

  2. Иван 123

    Иван 123

  3. nana

    nana

  4. obi-wan

    obi-wan

  5. Лидија Миленковић

    Лидија Миленковић

  6. Биљана

    Биљана

  7. kron

    kron

  8. DYNABLASTER

    DYNABLASTER

  • Сличан садржај

    • Од uomo del Ve.Te.,
      Углавном свако од нас или барем већина посетила је неки од манастира и познаје барем неког из монаштва и самим тиме свако има неку своју представу шта је то монаштво.   Али да би смо знали да ли имамо право схватање монаштва потребно је да будемо упознати поготово са монаштво из првог миленијума.
      Тема монаштва у Раној Цркви је веома комплексна и захтева много времена изучавања/читања да би се то све на једна правилан начин размело и сагледало, на пример: појављивање православног монаштва, резлике у монаштву, утицаји на богослужење... као и многи други детаљи/аспекти. 
      Тако да данас конкретно везано за Исток говори се о:
      1. етипатском (синајском, палетстинком/Св. Земља) монаштву
      2. кападокијском монаштву,
      3. и сиријском монаштву

      Као што је познато постоји, како се то назива, златни патристички период у Раној Цркви. А  исто тако може се рећи и за монаштво да постоји златни период монаштва у Раној Цркви, а који покрива 4 или 5 генерација од ca. пре/после 313. године па до потпуне најезде арабљана/ислама. После најезде илама долази до пустошења и једино на неколико места монашки живот је опстао непрекидно или са изузетним кратким прекидима до данас. А то су Синајски Манастир, манастир Св. Саве освећеног као и неки од других манстира из Палестине. Ови манстири су имали изузетан утицај на даљи развој монаштва у Православљу а потовово црквених Богослужења које ми имамо и за које знамо данас као и очувања икона.  Ови монашки центри (из Синај и Св. Земље а по узору на египтаско монаштво) су имали велики утаицај и давали пример у оснивању монаштва на Светоj Гори као и у Кијевско Печерској Лаври.

      А потом имамо  уникатан пример у историји нашег Великог и Мудрог Св. Саве који је путовао по истоку ( није туристички путовао него је имао кристално јасан циљ зашто иде тамо) и упознао са добро са монаштвом/цркеним животом у Египту, Светој Земљи као и у Цариграду, а све да би имао јасне координате како да организује СПЦ као и манастир Хиландар. 

      Св. Сава је био веома мудар чоек' узимао је са свих страна оно што је сматрао да је набоље, најкорисније за СПЦркву у конкретном моменту.  Дакле није био искључив па да има преференце према Цариграду или према Палестини/Египту као што то данас неки раде. 
      Да Св. Сава није био искључив човек, ово се најбоље види из тога што je писање Хиландарског и Карјеског типика користио различите изворе/узоре. За писање Хилнадарски је преводио/користио типик из Евергетидског Манастира Св. Богородице док је за Карејски типик користио као узор један типик из манастира Св. Саве Освећеног. 
      Ово су само неки од детаља које написах. Позивам све заинтересоване, а који су читали текстове из Ране Цркве или студије, да изнесу неке детаље који могу бити од користи да се боље упознамо са раним монаштвом,  а да би смо имали право разумевање истог па и да исправимо можда неке детаље који би требали да се исправе данас код нас, а по узору на Св. Примере из Ране Цркве. 

      Дакле кад је у питању египатско, синајско, палестинско, кападокијско и сиријско монаштво, позивам да заинетесовани напишу по нешто у чему су разлике, сличности, утицаји итд......  Једном речју сви детаљи који могу помоћи да боље разумемо и научимо овај сегмент а који је неодвојиви део од Православне Цркве. 
      Поздрав народе и хвала за ваше стрпљење и време да прочитате овај горенаписани текст.
       
    • Од Ромејац,
      Лидер Праве Црне Горе Марко Милачић упутио је отворено писмо амбасадорки Сједињених Америчких Држава Џуди Рајзинг Рајнке поводом коментарисања пресуде у случају „Државни удар

      Лидер Праве Црне Горе Марко Милачић упутио је отворено писмо амбасадорки Сједињених Америчких Држава Џуди Рајзинг Рајнке поводом коментарисања пресуде у случају „Државни удар“.
       
      Писмо преносимо у целини:
      Новоименована амбасадорко Сједињених Амерчких Држава, добродошли у моју земљу.
      На самом почетку једна чињеница: ово је моја земља, а не Ваша. Моји преци, а не Ваши, гинули су за ову земљу, моји преци, а не Ваши стварали су ову земљу. Ви се, госпођо Рајзинг Рајнке, понашате, иако сте однедавно ту, као да је супротно, као да је ово Ваша земља, а не моја и мојих сународника. Тако сте, ваљда, навикли.
      Јуче сте отворено коментарисали првостепену, неправоснажну пресуду у случају познатијем као „Државни удар“, не скривајући задовољство и спомињући транспарентност и отвореност у контексту овог судског процеса. Казали сте и да је то „битан корак напред за владавину права који шаље снажну поруку о недопустивости покушаја да се подрије демократија“.
      Moрам бити директан: одакле Вам право да се овако директно и отворено мешате у унутрашње ствари моје земље? Одакле Вам право да — и то на какав начин — коментаришете неправоснажне судске пресуде, па било речи и о оваквом судству, и о оваквим институцијама. Није разлог мог обраћања Вама судски процес „Државни удар“, то је само повод кроз који се још једном јасно види природа политичког приступа Ваше земље.
      Неподношљива је лакоћа вашег — а када кажем ви мислим на администрацију коју представљате — бескрајног мешања у унутрашње ствари других држава. Венецуела је ваша последња, у предугом низу, жртва. Да ли Ви, лично, госпођо Рајзинг Рајнке, волите када Вам се неко, ван Ваше породице, меша у живот Ваше породице? Да ли Ви и Ваша администрација волите када се администрација друге државе меша у Ваше унутрашње ствари? Сигуран сам да је одговор и на прво и на друго питање негативан. Тако је и са народом моје земље.
      Ви сте, госпођо Рајзин Рајнке, представник последње земље на свету, али буквално последње, од свих држава, која има право да говори о подривању демократије. Ви сте, САД, земља — синоним за подривање демократија у свету. Ви сте земља, госпођо Рајзин Рајнке, чија се скоро па целокупна историја спољне политике може дефинисати историјом подривања туђих демократија. То је, госпођо Рајзинг Рајнке, стил Вашег спољнополитичког живота. То је Ваш витални државни интерес. То је Ваша особеност. То сте ви.
      Ваша слобода једнако је сразмерна неслободи других. Ви се бојите слободе других, јер верујете да вас она угрожава. Ви ћете радије, госпођо Рајзин Рајнке, подржати неслободу која Вам служи, него слободу која Вама није послушна. То је пример моје земље. Оличење неслободе у овој, у историји слободом пребогатој земљи, јесте онај ког сте ви створили и који служи вама, Мило Ђукановић. Ви и он, ви и такви, слободом називате неслободу, а демократијом аутократију и олигархију. Ви и он стварате мају (maya), да се послужим термином из земље у којој сте Ви радили, Индије: илузију (демократије) и обману (народа).
      Све што ви радите на глобалном плану, називајући то слободом и демократијом, тај, ваш човек, ради у мојој земљи. Ви узимате ресурсе других држава користећи их за ваше богаћење, исто ради и он. Ви у затворе шаљете слободне људе, попут Џулијана Асанжа, исто ради и он. Ви „ратујете за мир“ и тако по свету, бомбама, ширите „демократију“, исто је радио он почетком деведесетих. Ви имате Гвантанамо, он свој Спуж. Ви имате НАТО, он има своје јуришне одреде. Ви имате ваше банке путем којих исисавате новац широм света, има и он своје. Ви имате Си-Ен-Ен, он има „Пинк“. Ви сте близанци, само сте то ви лепше и глобално упаковали. У суштини: исти сте.
      Није Вам, госпођо Рајзинг Рајнке, било довољно што сте се 1999. године умешали у унутрашње ствари моје земље, „томахавк“ ракетама, него настављате да се мешате другим средствима. Уместо што овако, дрско, забадате нос тамо где Вам није место, саветујем Вам да се „умешате“ на други начин: пођете у Мурино, станете испед спомен-обилежја убијеним цивилима, нарочито деци, клекнете и извините се. То је једино мешање које би било људски оправдано.
      Ја волим Вашу земљу. Живио сам кратко у њој. Волим САД Мартина Лутера Кинга и других Ваших великана, али не и Вашу, за цео свиет и цивилизацију, погубну, антидемократску политику.
      Госпођо Рајзинг Рајнке, престаните да подривате нашу слободу и нашу земљу, и уз честитке на Вашем наименовању, молим Вас: даље руке од моје земље!
      http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:794000-МИЛАЧИЋ-ОДБРУСИО-АМБАСАДОРКИ-АМЕРИКЕ-Даље-руке-од-моје-земље-боље-би-било-да-одете-у-Мурино-клекнете-и-извините-се-жртвама
    • Од Поуке.орг инфо,
      О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску.
      http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/11/13986782/svestenik-110319.mp4
      Када уђете у Цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску, имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. 
      У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литургије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском.
      Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи.
      Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Универзитету "Беркли" и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи.
      Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. 
      Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима, наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона.
       
      Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору?
      У принципу нема ту неке велике разлике, свештеници служе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама.
      Какве су то потребе?
      Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком, да се сретне са својим сународницима.
      Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама?
      У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. Једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље.
      Колико дуго сте у Америци?
      У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертивилу, у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес, где сам био ђакон и секретар Западноамеричке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску.
      Ко су верници који долазе у цркву?
      Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику.
      Какав је профил људи, чиме се баве?
      У последње време углавном су то високообразовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаролика парохија.
       
      Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску?
      Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе.
      Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско?
      Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно, ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију и бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи.
      Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици?
      Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19. века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци, да не говорим само о овима који су као ја дошли овамо у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овамо.
      Како одржавају језик?
      У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овамо пре сто година већ су у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет, тако да су они православни Срби, Американци.
      Са њима разговарате на енглеском?
      Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик.
      Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују?
      Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу, а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих.
      Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику?
      Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци.
      Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди...
      Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде, у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте.
      Шта Вас, као свештеника, мучи? Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде?
      Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић, који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослонимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује.
      А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу, жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице, није лако. Али, у сваком случају, помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу.
       
      По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије?
      Треба имати у виду да се у овом граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у руској Саборној цркви, која није далеко од наше цркве, тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења.
      Имате ли мошти и у овој цркви?
      Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића, који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича, где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у Цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година, наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште.
      Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе?
      Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да, док људи гледају у исток, ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске, из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада, преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље.
      Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место?
      Интересантно питање. Мислим да човек, ако верује у Бога и нада се у Бога, не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања.
      Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду.
      Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље?
      Не баш српско. Индијанци, Ескими на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан-данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство, данас нема пуно Индијанаца.
    • Од Логос,
      Посјету епархији западно-европској и свој пут по земељама Бенелукса и Француској митрополит Амфилохије започео је посјетом Амстердаму. Тамо га је дочекао свештеник Ненад Илић који је од митрополита Амфилохија овом приликом узео изјаву видео магазин своје парохије.
      Звучни запис разговора
      Српска црква вјековима је ограничена на простор Балакана одакле је само дјелимично раширена само у вријем Карловачке митрополије, рекао је митрополит Амфилохије. Српска црква данас постоји широм Европе и Америке – сјеверне и јужне и Аустралије.  И то је чудо светог Саве изјавио је за видео магазин амстердамске парохије наш високопреосвећени архиепископ и митрополит.
       
      Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...