Jump to content

Српска родољубива поезија

Оцени ову тему


Guest Светлана

Препоручена порука

Српска мајка – Јован Јовановић Змај (1833-1904)

На меком, топлом крилу

Јединка сина њиха,

Љуби га ноћ и дан;

Цвећем му власи кити,

Песмом му слади сан.

Расте јој синак, расте,

На своје ноге стаје,

Васцео мајчин свет –

Ох, није шала, није:

На грани један цвет.

Расте јој синак, расте,

А мајка дршће, стрепи,

У нежном срцу свом,

Да не би на цвет пао

Из ведра неба гром.

Расте јој синак, расте,

Једино благо мајци

Које јој даде Бог.

Ко не би брижно чуво

„Зеницу ока свог?“

Расте јој синак, расте,

Мајка би звезде с неба

Скидала сваки час,

Да синку, свом јединку,

Од звезда сплете пас.

Синак се снагом паше,

А мајка снева свате,

Весеља нада свог;

Топи се од милина

Крај сина јединог.

Ал' зачу с' бојна труба:

„За Српство, за слободу!“ –

Мајка му паше мач.

А кад је пао, нико

Није јој чуо плач.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 80
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Нек види душман – Владимир Васић (1842-1865)

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Протрљај очи! Слава те зове,

Слава те зове на црно гробље:

На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш

Ту црну клетву, тај уздах тешки?

Да ли још памтиш, да ли још знадеш

За онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни

Ланцем о земљу! Нек мине мрак!

Нек душман види, нек душман чује,

Да Срб још живи, да је јунак

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Отаџбина-Ђура Јакшић

И овај камен земље Србије,

Што претећ сунцу дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама,

О вековечности прича далекој,

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,

Те црне боре, мрачне пећине;

А камен овај, ко пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила

Што су у борби против душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишица својих кости сломљене, -

Да унуцима спреме бусију,

Оклен ће некад смело презирућ

Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

До тог бедема -

Ногом ћеш ступит можда , поганом!

Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају;

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати!

Ал један израз, једну мисао,

Чућеш у борбе страшној ломљави:

"Отаџбина је ово Србина!"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

На Царев рођендан

За твоју Славу светли Царе

Што и сад владаш у нама,

Који чувамо славе старе

У молитвама и на струнама!

Али је црно доба за нас

Откад је ово каљено:

Све је на пазар пошло данас,

Све слављено и вољено.

За твоју Славу светли Царе,

Нека свак пехар попије -

Јер су спопале путе старе

Змије и љуте шкорпије...

Куда су пошли сви трофеји

С војскама твојим смелима,

Сад стоје слуге и лакеји

Сви с обореним челима.

За твоју Славу светли Царе,

Царе над трима морима!

Зли жреци данас причест кваре;

Губа је у свим торима...

Над твојим царством мрак се шири,

Ветрови црни дувају:

Сад нашу савест бране жбири,

Лупежи благо чувају.

Јован Дучић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ђура Јакшић

ЈЕВРОПИ

Теби да певам -- теби, тиранко!

А дух ми мори отров и гнев;

Увреда твојих жаоци јетки

Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,

Милион груди просипа крв --

Милионима пале кућиште,

Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно

Јевропи гордој на холи суд:

"Не може више, раја не може

Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,

Усева наших отима плод.

Пресуди, смерна, да л' живот може

У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!...

"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.

"И гинућемо, гинути славно --

Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо -- али слободни,

Јер Србин неће да буде роб!

Тамо далеко, на светом гробљу,

Потражићемо живот ил' гроб!"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,

Но страх нам неће заледити груди.

Волови јарам трпе, а не људи. -

Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигда уставити нико!

Народ је ови умирати свико -

У својој смрти да нађе лијека

Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,

И силни, као планинска ријека,

Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље тамо, до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с вама!

Алекса Шантић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Из Горског Вијенца

...Црни дане, а црна судбино!

О кукавно Српство угашено,

зла надживјех твоја сваколика,

а с најгорим хоћу да се борим!

Да, кад главу раздробиш тијелу,

у мучењу издишу членови...

Куго људска, да те Бог убије!

Али ти је мало посвијета

те си својом злошћу отровала,

но си отров адске своје душе

и на овај камен избљувала?

Мала ти је жертва сва Србија

од Дунава до мора сињега?

На трон сједиш неправо узети,

поносиш се скиптром крвавијем;

хулиш Бога с светога олтара,

мунар дуби на крст раздробљени!

Али сјенку сто му шће тровати

те је у збјег собом унијеше

медју горе за вјечну утјеху

и за спомен рода јуначкога?

Већ је у крв она прекупата

стопут твоју, а стотину нашу!

Видји посла цара опакога,

кога дјаво овачему уци:

"Црну Гору покорит не могу

ма никако да је сасвим моја;

с њима треба овако радити..."

Па им поце демонски месија

лажне вјере пружат посластице.

Бог вас клео, погани изроди,

што ће турска вјера медју нама?

Куда ћете с клетвом прадједовском ?

Су чим ћете изаћ пред Милоша

и пред друге српске витезове,

који живе доклен сунца грије ?...

Петар Петровић Његош

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Моја отаџбина

Не плачeм само с болом свога срца

Рад земље ове, убоге и голе;

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,

Ја носим клетве свих патњи и мука,

И крв што капа са душманских рука

То је крв моја и мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона

Мој сваки уздах, свака суза болна,

Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.

Алекса Шантић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СРПКИЊА САМ

Кад сам била још дијете

Мајка ме је световала

И к`о кћери ово ми је

У аманет свети дала.

Као што се птица дичи

Што имаде своја крила,

Тако и ти поноси се

Што си ћерка Српства мила.

Српски понос чувај, брани

Српски језик, веру свету,

Над све српско име љуби

Док те траје на свијету.

Хоћу, мати, ја јој рекох

Српкиња ћу увек бити

И до гроба с тим именом

Увек ћу се поносити.

Очуваћу српски понос

Што ми слатка мајка рече

И за образ умријећу

Изродом ме звати неће!

Мирко Поповић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ој Србијо

Ој, Србијо, небројено гробље,

Срби, браћо, заробљено робље,

Ево мене да се вама јавим,

Из овога света небескога,

У светлости Христа спаситеља,

У сијању небеске Србије.

Жив сам, браћо, живљи но икада,

У друштву сам бољем нег' икада,

У близини светитеља Саве,

Који сија као сто сунаца;

Крај мене су и Милош и Марко,

Старац Богдан са девет синова,

И сва српска крстоносна војска,

Са Косова поља широкога,

Што изгибе за крст и слободу.

Око мене безбројни ускоци,

Што бранише сиротињу рају,

Кроз векове од турских зулума:

Павле Бекић, страшни војсковођа,

Два Јакшића, два хероја дивна,

Хаџи Продан, Коча Капетане,

Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме

И Авакум, дика мученика;

Карађорђе и његова војска,

Са Мишара и са Иванковца,

Кнез Алекса, страшни Бирчанине,

Голи Зека и Змај од Ноћаја,

Хајдук Вељко и Курсула Јово,

Хаџи Милош и храбра Љубица,

И све српске изгинуле војске,

На Грахову, Лазу и Никшићу,

На Мишару и реци Тамишу,

На Анголи и на Мариц' реци.

Сви јунаци наши с Куманова,

С Куманова и са Облакова,

Са Битоља и с Кајмакчалана,

И босанско оковано робље,

Што му Арад беше костурница,

И сво српско нежидарско робље,

Што изгибе с глада и помора.

Још су са мном сви моји четници,

Официри, храбри командири,

Што пет лета са мном четоваше,

Од тирана Србију бранише,

У биткама ил' по тамницама,

Бројеви су људски премалени,

Да изброје сву небеску војску,

Сву небеску србинову војску

И вечиту светлост и красоту.

Где је моја душа узлетела,

Кад ми јуде тело умртвише,

Без опела у земљу забише,

Да се мени за гроб не дознаде.

Ал' Бог види све скривене тајне,

Залуду су земље безбожничке,

Небеса се њима потсмевају,

Време иде и скоро ће доћи,

Да Србија буде слободија.

Ја ћу неком пријатељу своме,

На сну јавит' и мој сан објавит,

Да се мени поје литургија,

Тога света као и онога;

Све непрапде људскe су пред Богом,

Као плева пред вихором ветра.

Дрште веру, слогу и поштење,

У томе је Србину спасење;

Не жалите за нама умрлим,

Ми смо живи где се не умире;

Не жалите за душам умрлим,

Што у телу као сенке крећу,

Што сатани против Христа служе,

Против Христа и свога народа,

Што Крст ломе и грбачу гњече.

Храбри будте, ми смо с вама стално,

И дан и ноћ Бога прослављамо.

И сви за вас Богу се молимо,

Ми смо јачи од свих људских војски,

Ми смо ваши моћни савезници.

Земља Небу одолет не може,

Нити ико небеској Србији,

Чије число премашује звезде,

Чијој сили отпори су смешни,

Јер без муке побеђује беду,

И пре битке односи победу,

Све по правди Бога праведнога

А у славу Христа васкрслога!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Досифей Обрадович (1804)

Востани Сербије!

Востани Сербије! Востани царице!

И дај чедом твојим видет твоје лице.

Обрати серца их и очеса на се,

И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала.

Сада се пробуди

И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,

Да те опет позна и земља и море.

Покажи Европи твоје красно лице,

Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала.

Сада се пробуди

И Сербље возбуди!

Теби сад помаже и Небесна Воља

И сад ти се показује и судбина боља.

Сви ближњи твоји теби добра желе

И даљни се народи твом добру веселе.

Востани Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала.

Сада се пробуди

И Сербље возбуди!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,

Ти живиш у бесном поносу синова;

Твоје светло небо понели смо с нама,

И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;

Све су твоје муње у мачева севу,

Све у нашој крви твоје реке хуче,

Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,

Ударац твог срца у свемиру. Вечна,

Твој је удес писан на челу твог сина,

На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,

У болу и слави да будемо први;

Јер су два близанца што си на свет дала -

Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак на небу и светлост у ноћи,

Колевко и гробе, у одећи сунца;

Ти си горки завет страдања и моћи,

Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река:

Ми смо, добра мајко, они што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.

Јован Дучић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ђура Јакшић

Косово

Где преста закон, нестаде греха,

Не чујеш плача, не чујеш смеха;

У пусту земљу, у стене голе

Срце ме зове...

Камен до кама, стена до стене,

Небу се дижу, крвљу појене,

Храстови над њим' гордо се шире,

Громове, муње, међ' собом мире;

Тамо развале — раке крваве

Негдашње снаге, негдашње славе!

Многих јунака ту кости леже,

Из њих се после ор'о излеже

И с овог света горе одлета,

Да јаде наше небу докаже.

Пода мном поље од крви наше,

На њему паде све што бејаше!

Ту царе Лазо, ту сунце зађе,

Ту девет миле изгину браће,

Ту с дружбм давно Обилић спава! —

Косово равно!... Рано крвава!...

Ту паше нема за мирна стада,

Где кости леже многих хиљада;

Ни са њих тече изворна вода,

Крв где је текла целог народа!

Песмицу славуј не пева мали,

Где бесан хајдук џевердар пали;

Тек ветар хуји... врани гаврани

Унапред гракћу о новој храни...

Севкају муње, громови буче.

Посред олује ја, јунак, стојим,

Нити се муње ни грома бојим,

Та мене срце на страшно вуче!

Виша су дела мојих оцева,

Нег' да ј' уз гусле унуче пева:

Глас грозе, страха, грома, олује,

Уз песму треба громко да хује,

Да чује свете, чују нељуди

Громовну песму србињских груди!...

А кад ми старост косе почупа,

Дршћућа нога већ гробу пође,

Нека ми човек гроба мимође —

Глас човека нек вихор заступа!

(1857)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Онамо,'намо!

Онамо, 'намо... за брда она,

говоре да је разорен двор

мојега цара; онамо веле,

био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!

Та то је моје - дома ћу доћ'!

Старина мила тамо ме зове,

ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина

дворова царских врагу ћу рећ':

"С огњишта милог бјежи ми, куго,

зајам ти морам враћати већ'!"

Онамо, 'намо... за брда она

казују да је зелени гај

под ким се дижу Дечани свети:

молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,

ђе небо плаво савија свод;

на српска поља, на поља бојна,

онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она

погажен коњ'ма кликује Југ:

"У помоћ, ђецо, у помоћ, синци,

светит' ме старца - свет вам је дуг!"

Онамо, 'намо... сабљи за стара

његова ребра да тупим рез

по турским ребрим'; да б'једној раји

њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она

Милошев, кажу, пребива гроб!

Онамо покој добићу души,

кад Србин више не буде роб.

(Краљ Никола I Петровић, 1867. године)

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...