Jump to content

Српска родољубива поезија

Оцени ову тему


Guest Светлана

Препоручена порука

  • 3 years later...
  • Одговори 80
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Босанска Вила,број 15. Сарајево, 01.08.1886. године.

"Диж'мо браћо дјецу нашу",

Манојло Ђ. Призренац :

Диж'мо браћо дјецу нашу,

да су Српству понос,сласт.

Напун'мо им знања чашу,

потомство нам да ј' на част.

Уч'мо браћо дјецу нашу,

да нам буду дика,над.

Нек су вјерна Српству гласу,

нек су станац - рушиград !

Дајмо браћо дјеци нашој

св'јетло име,славе рој.

Да одоле муци свакој,

да је своме сваки свој !

Нека браћо дјеца наша

буду један моћни вој.

Нека сваки од њих снаша

снагу дива за свет бој !

Па кад крајња хора дође,

кад додија туђин клет.

Да нам сваки вес'о пође

у бој свети за дом мрет !

Диж'мо браћо дјецу нашу,

учимо их љубит род.

Да су бољи но ми што смо,

а још бољи да је плод !

И тек онда дан ће сванут',

слободе нам доћи спас.

Благослов ће бож'ји гранут'

и на спомен гр'јешних нас.

303481_378497645533479_1077739963_n.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

О Милоше, ко ти не завиди?

Ти си жертва благородног чувства,

воинствени гениј свемогући,

гром стравични те круне раздраба!

Величество витешке ти душе

надмашује бесмртне подвиге

дивне Спарте и великог Рима;

сва витештва њина блистателна

твоја горда мишца помрачује.

Шта Леонид оће и Сцевола

кад Обилић стане на поприште?

Ова мишца једнијем ударом

престол сруши а тартар уздрма.

539781_382333708483206_933491343_n.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Обилићу и Точлица,

Косанчићу, Југовићи,

срећни ли сте, витезови,

јер у боју косовскоме

свиколици погибосте

за обрану отачаства,

да очима не гледате

народ српски подјармени

ђе уздише и ђе плаче,

а у плачу вас кликује

да г' пуштите, одрешите

из синджира несноснога.

529212_382970961752814_457754733_n.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Човече који Српском земљом ступаш

било да си дошљак или овдашњи,

ма ко да си и ма шта да си,

када дођеш на поље ово

које се зове Косово,

по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,

те са њима и камену природу,

мене крстозначног и као стег

видећеш како посред поља усправно стојим...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Ја сам скоро саградио цркву

На Вароши више Сарајева

За спомена и онога свијета

По чем ће ме Срби спомињати

Да сам био Турц`ма у рукама

Код велике своје бановине

Није лако начинити цркву

Заробљеном једноме јунаку."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добрица Ерић

ПРКОСНА ПЕСМА

Ја

раб Божји

Србин

са проседом брадом

изјављујем драговољно

кроз ланце и жицу

пред сведоцима

Силом, Муком и Неправдом

да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко

а не нико и нетко

Крив сам што у доба општег србобрста

идем у православну цркву

додуше поретко

и што се крстим овако

с три прста!

Крив сам што јесам

а треба да нисам

Крив сам одавно

што стојим усправно

и гледам у небо, уместо у траву

Крив сам што се дрзнух против кривде

крив сам

што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом

Крив сам што певам, смејем се и псујем

а понекад и лајем

Крив сам и признајем

да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим

с највећом кривицом

(пре него што се заценем од смеха),

крив сам тврдоглавац

што сам Православац

и Светосавац и што не верујем

у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан

дакле

што постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим

што бар не признам да не постојим!

Ако то признам

да сачувам главу

изгубићу часни крст и крсну славу

Ако не признам

црно ми се пише

цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи

лопова и гоља

чопори робота и других монструма

кидисаће на моје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево

признајем и то

за спас рода

Ја више не постојим

скините ме с листе

Ја сам од сад само

ваздух, светлост и вода

три елемента која вам користе

А ово што пред вама говори и хода

то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика

озверена лика

коју умножавате у вечери и јутра

то је слика ваше свести и подсвести

то нисам ја, споља

то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку

с хиљаду слугу и слушкиња лажи

убрао си ми сунце ко јабуку

и радост чисту ко булка у ражи

Моји ће потомци пити јед и чемер

а твоји већ пију горку медовину

за крвав новац којим пуниш ћемер

распродајући моју ђедовину

Усуд ће ти лудачку кошуљу обући

и тада ће се мало разданити

или ће планета од срамоте пући

и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне

Земљо моја мила

Ти и Твоје сестре

Истина и Правда

чим се на вас дигла оволика сила

чим су на вас зинуле

кривда и неправда.

Руље бивших људи

убица и гоља

чопори робота и других монструма

палацају на твоје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије

крсташи, фармери

који Ти черече синове и кћери

Мора да су чуле белосветске банде

да имају златна срца

па их ваде

да их пресаде у сопствене груди

не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци

суци и џелати

исписали сте ми своје заповести

по зеницама

најфинијем стаклу

што теже живим, лакше ћу умрети

Зашли сте много у ноћ поодмаклу

али узалуд ћете линчовати

најгостољубивији народ на планети

(због чега ћете горети у паклу)

јер Људско Срце

чудо над чудима

неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти

црне вуге

већ ропског живота и болести дуге

Смрт је честа појава међ нама Србима

као што су пролеће, лето, јесен, зима

И није страшнија

поготову дању

од суше, поплаве, земљотреса, мраза

кад је човек сретне на своме имању

окађене душе и светла образа.

Злонамерници

сити и манити

све ми забранисте у рођеној кући

ал не може ми нико забранити

да певам и да се смејем умирући

а то се вама више не догађа

ни кад свадбујете

ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца

и разапните ме на врху планина

ко ваши праоци што су мог Праоца

Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам

а ви зажмурите

иначе ће вам се очи распрснути

од сјаја мог лица

Само, пожурите

што пре ме разапнете

пре ћу васкрснути!

(1993)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

НАШИ ДАНИ

Владислав Петковић Дис

(1880-1917)

Развило се црно време опадања,

Набујао шљам и разврат и пороци,

Подиг’о се трули задах пропадања,

Умрли су сви хероји и пророци.

Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали,

Постали су данас наши суверени.

Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,

Исмејане све врлине и поштење,

Понижени сви гробови и животи,

Упрљано и опело и крштење.

Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,

Побегао дух јединства и бог рата,

Обесисмо све празнике и трибуне,

Гојимо се од грехова и од блата.

Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,

Достојанства поделише идиоти,

Лопови нам израђују богаташе,

Мрачне душе назваше се патриоти.

Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,

Своју храброст на подвале и обеде,

Будућности затровасмо све изворе,

А поразе прогласисмо за победе.

Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,

Васкрсли смо све пигмеје и репове,

Од несрећне браће наше, од робова,

Затворисмо своје очи и џепове.

Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,

К’о једина успомена на џинове,

Сад сву славу пронађосмо у партији,

Пир поруге дохватио све синове.

Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци,

Под срамотом живи наше јавно мнење,

Нараштаји, који сишу к’о пауци.

Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа,

Ал’ кад пожар подухвати на све стране,

Куда ћемо од светлости и од суда!

Помрчина притиснула наше дане.

1910.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

На Газиместану

Милан Ракић

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша

Што посљедњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи

Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СРПСКОМ ОЦУ

Слатко ти спава малено чедо -

Пупољак дивни, неразвијен цвијет,

Слатко ти снива, тихо почива, -

Санак је њему најљепши свијет.

А брижна мајка, лебдећ над њиме,

Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,

И ти га гледаш, а суза ето

Заблиста једна у оку твоме.

О, знадем сузу - из бола душе,

Разум'јем боре на челу сјетне;

Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,

У санку часе уживај сретне;

Кад љета тебе на ноге дигну,

Минуће санак, спокојство благо,

Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,

Плакаћеш, чедо, очева снаго!

На сваком путу, на свакој стази,

Куда те жеља водила буде -

Трње ће тебе сретати само,

Груди ти сламат' ледене груде;

Слушаћеш уздах очаја горког,

Из груди гора, дома ти мила,

На гробу српске пропале славе

Слушаћеш како тугује вила"...

Ти тако велиш, ој оче српски,

У болу јада, очају тешку, -

Па зашто тако саламаш јадом

Витешки сине, душу витешку?

Не тужи, стани, па врлог сина

Уздање твоје, злаћану наду,

Зарана јоште учи га, свјетуј

За борбу душу нек спрема младу!

Учи га оче: да муком само

Дижу се храми славе и среће,

Да муке само и тешки труди

Дарују плода мирисно цв'јеће.

Учи га: нека пред силом грома

К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;

Нек младу душу небеском пјесмом

Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!

Па кад ти синак утуби р'јечи,

Кад појми смис'о очевог збора:

Сл'једиће стазом, што небу води,

Гдје љепше свиће данак и зора!

У Мостару, 21. 1890.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СРБИНОВО ОРУЖЈЕ

Кад остави Срба срећа,

И гони га судба црна,

И тужноме, мјесто цв'јећа,

Пружа оштра в'јенац трна;

Кад му име, вјеру, части

Газила је злоба врага,

Под насиљем пакла страсти

Служила му сеја драга.

Кад под ада стравом мрском

Земља му је сузе лила,

А његовом крвљу српском

Змија душу кријепила.

За одбрану части, вјере

Трзао је Србин мача,

Да слободе цв'јеће бере -

И душмане да надјача;

Да сатану гадну смрви

Презир'о је муке љуте;

Газио је море крви,

Ширио је слави путе.

Ал' оружја јачег има

Што нам црну поноћ слама,

А окове ропске снима

И власт силе пружа нама;

Проводи нас кроз мракове

До дворова моћи славне,

Слободе нам златне, нове

Буди ведре, св'јетле дане.

То оружје што све слама

чили дух је пунан моћи;

Бистри разум, гдје се тама

Није свила, нит' мрак ноћи;

Што је срамно и презрено;

Што пред срџбом судбе није

Ледном тугом оборено;

А с браника светог права

Не отступа, не скрива се, -

Са смјелошћу гордог лава

Трпи муке и ужасе.

То оружје, што све ори

И до златне води мете,

Чисто ј' срце, у ком гори

жар истине, правде свете.

Што се труди да саплете

В'јенце славе роду своме;

Да разагна тмине клете,

Што му мајци груди ломе.

С тим оружјем, даром неба, -

Напр'јед, брате, свуд без страха!

То оружје теби треба

Србадијо, муњо плаха!

С тим оружјем смјело ходи

И циљу ћеш ближе бити,

То оружје срећи води -

Са њиме ћеш поб'једити!

У Дубровнику, 14. фебруара 1890.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

МОЈЕ СРПСТВО

Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;

Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;

Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.

Више кога разјарена чсто љута муња бије;

Што је орлу смјелог лета та висина неба света,

С које гордо, у прашини, он презире црва клета;

Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,

И у трави мирисаве љубичице оне скрите;

Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,

Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;

Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,

Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!

Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!

С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...

Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,

Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!

Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,

Искру свету Српства мила не може ми отргнути.

Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!

Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо мој

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Боже, на поља

Земље ове

Васкрса златним сунцем сјај!

Победу, венце

Славе нове

Краљу и роду српском дај!

Вером отаца

Што слободу

Прелише крвљу, даруј нас!

Да нам у свету

И у роду

Остане светлих дела глас!

К'о шарна светлост

Дуге пуне

Што с неба гони црни мрак,

Нек' драги камен

Српске круне

Спасења српског буде знак!

Нек' бели ор'о

Прене, сине,

И нове славе да нам плод;

С Авале плаве

Нек' се вине -

Јединством светим спасе род!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЈУТРО НА КОСОВУ

Пробуђене трепте даљине и међе -

Раздраба се блесак по коси и луци,

Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,

У оклопу сјајном сам пројезди неђе...

Пукло поље. Широм, на четири стране,

Преко дугих њива и равница свије',

Свуд ораче видиш и рала и бране,

И како из мрких бразда пара бије.

А тамо, кô гора сребрна и чиста,

Покривена небом Грачаница блиста

И сјај с крста сипље... Трепте даљне међе -

Раздраба се блесак по коси и луци,

Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,

У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јаничар

У вихору као ватра

бојевима љутим вођен

палио је један ратник

село где је рођен.

На огњишту пусте куће

плакала је једна стара

изнад ње је сабљу диг`о

ратник који хара.

"Не диж` на ме руку, сине

ако своје јаде знадеш

Мајка сам ти, јер препознах

изнад усне младеж!"

Сјаха с коња млад јаничар

сабљу баци, дизгин пусти,

мајка хтеде нешто рећи,

али не изусти!

Сина мајци из наручја

отео је зулумћар,

Сада куне своју судбу

Што је јаничар.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...