Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest Светлана

Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Оцени ову тему

Recommended Posts

Божић и Сабор Пресвете Богородице у Петропавловом манастиру

Божић и Слава параклиса у конаку Манастира Сабора Пресвете Богородице свечано су прослављени у Петропавловом манастиру. На Божић Свету Литургију служио је Владика Атанасије уз саслужење о. Миленка и ђакона Антонија, а 8. јануара на Сабор Пресвете Богородице, Владика Григорије уз саслужење свештеника наше Епархије и уз присуство великог броја вјерника и дјеце.

DSC00376.JPG

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Ватромет са брда Црквина поред цркве Херцеговачка Грачаница за Дан Републике Српске 09.01.2018.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Музеју Херцеговине представљени књига „Од Косова до Јадовна“ и филм „Универзум бола“

Књига „Од Косова до Јадовна“ умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија Јевтића промовисана је у Музеју Херцеговине у Требињу, гдје је премијерно у Републици Српској приказан и документарни филм о страдању Срба на Косову и Метохији „Универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића.
Књигу „Од Косова до Јадовна“, њено 9. издање, објавила је Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, а у њој је приказана трагедија српског народа, како је то тадашњи јеромонах Јевтић забиљежио кроз своје путописе, доживјевши трагедију народа као своју. 

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић рекао је да је књига путних записа владике Атанасија прво и најизворније свједочанство о животу, патњама и страдању Срба на Косову и Метохији и да је као таква, још од првог издања из 1986. године, ушла у едицију култних књига насталих у оквирима Српске православне цркве у другој половини 20. вијека. 

„Када се прије нешто више од 30 година појавила, то није била обична књига, већ будилник нашег народа, књига која је први пут на један ракићевски начин указала на патње и прогоне српског народа и страдање његових светиња на Косову и Метохији, и то у времену када је наша друштвена заједница била опсједнута причом о братству и јединству“, додао је Џомић. 

Он је напоменуо да је, тада као професор Богословског факултета у Београду и јеромонах, владика Атанасије био један од ријетких људи који су у то вријеме обилазили Косово и Метохију, сусретали се са обичним људима, посјећивали монашке заједнице у незаштићеним манастирима. 

„Исти је случај и са другим дијелом књиге у којем доноси своје путне записе о Јадовну, указује на стравично склањану истину о страдњу српског народа од усташа, чији су симболи Јасеновац и Јадовно – и први је који је на један дубински начин отворио ту тему“, рекао је Џомић. 

Професор Милош Ковић са катедре за историју Филозофског факултета у Београду указао је на велики значај књиге која носи смисао српске историје. 

„Када би ме неки странац упитао да му објасним смисао српске историје, смисао косовског завјета и страдања српског народа у три геноцида у 20. вијеку, ја бих му дао књигу `Од Косова до Јадовна` владике Атанасија“, рекао је Ковић. 

Он је истакао да је кључни прилог у путопису апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији из априла 1982. године, који је тада потписало 15 свештеника, међу њима и владика Атанасије. 

„Тај апел покренуо је лавину у нашој савјести и он је зачетак апела који се појављује у наше вријеме, а који је потписало више од 300 професора универзитета, 12 владика СПЦ, 14 академика. И он је поставио скоро `у длаку` иста питања као и апел из 1982. Године“, рекао је Ковић. 

Уочи промоције, посјетиоци су имали прилику да погледају документарни филм „Универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића који приказује аутентичне догађаје на Косову и Метохији, говори о покушајима, препрекама и болу породица да пронађу своје насилно отете блиске сроднике од терористичке ОВК, а и њихових сународника у периоду од 1998. године до данас. 

Филм хронолошки приказује трагичне догађаје на Косову и Метохији и страдања Срба, а завршава се поруком да потрага неће престати и податком да је до сада идентификовано и предато 367 тијела страдалих Срба на Косову и Метохији, али да се трага за још 547 несталих. 

„Филм је замишљен да буде литургијски, са проскомидијом, доласком на литургију и сједињењем са Христовим мукама. Страдања Срба и других етничких заједница на Косову и Метохији није ништа друго него то мученичко страдање Исуса Христа. Сваки од њих је мученик и заслужује да буде светац, с обзиром да су прошли невиђена зверства, муке, тортуре и казамате“, рекао је Ђиновић. 

Он истиче да је филм, прије свега, намијењен за приказивање на Западу, јер је, како каже, управо знатан дио међународне заједнице кривац за косовско страдање зато што није предузео ништа да те злочине спријечи. 

„Овај филм је стога својеврсна оптужница за дио међународне заједнице, а за мене – свједочанство које треба да остане за неке будуће генерације“, рекао је Ђиновић, додајући да је, осим у Црној Гори и Србији, филм приказан и у Чешкој, а слиједе и промоције у Француској и Аустрији. 

У промоцији књиге и филма учествоваo је и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. 

Промоцији су присуствовали и епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени епископ Атанасије, градоначелник Требиња Лука Петровић, те представници јавног живота града.

 

27xnno5.jpg

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Апел за помоћ у изградњи парохијског дома у Храму васкрсења Христовог у Пребиловцима

У порти Храма васкрсења Христовог у Пребиловцима, почела је изградња парохијског дома. Идеја је да тај објекат буде дио манастирског комплекса који ће бити грађен у овом светом, херцеговачком селу. Радови се финансирају донаторксим средствима, а за завршетак је потребно око 150.000 марака.

За Пребиловчане парохијски дом је много више од конака у коме би се окупљали и дочекивали посјетиоце. Сваки нови камен и грађевина за њих су и изградња живота у најстардалнијем мјесту, испуњавање завјета убијеним прецима- Светим мученицима пребиловачким.

Идеја о изградњи дома потекла је још док се градио Храм васкрсења Христовог. Као што се и храм градио донаториским средствима и за прве радове на конаку стигле су уплате Срба из Шведске, као и помоћ привредника и појединаца из Херцеговине. Очекује се донација Министарства за избјеглице и расељена лица републике Српске од 50.000 марака.

Након што је изграђен храм, Пребиловце годишње посјети око 7.000 људи. Углавном су то организоване екскурзије из Српске и Србије којима час историје и истину о страшном страдању Срба, причају мјештани који даноноћно чувају храм и дочекују посјетиоце.

Марко Гојачић, парох чапљински истиче да су при крају са новцем и да ће даље радити како буду пристизала средства.

„Нећемо улазити у задужења, стога апелујем свима да помогну Пребиловце, да пруже било какву помоћ која је преко потребна овом комплексу“, истиче парох.

Сви који желе и у могућности су, прилог могу уплатити на намјенски рачун код Уникредит банке. За уплате из иностранства активан је рачун Српске православне црквене општине Чапљина.

Број жиро-рачуна за уплате:
Uni Credit banka- 3381102246138904

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Васкрс у Требињу

Данас наша Света Црква прославља највећи Празник – Васкрсење Господа Исуса Христа – Васкрс. У 5 часова почело је Васкршње јутрење и прослава Васкрса у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Јутрење и Свету Архијерејску Литургију служио је старјешина храма о. Младен Жуловић, уз саслужење свештенства и ђакона Саборног храма. Велики број вјерника се причестио из једанаест путира, након чега су подијељена и васкршња јаја, која су украсила дјечица из вртића и основних школа у Требињу.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!!!

IMG_6520-800x600.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наречење изабраног Епископа ЗХиП Господина Димитрија

Након избора архимандрита Димитрија, маја мјесеца 2018. године, за новог Епископа захумско-херцеговачког и приморског, Црква Божија, у навечерје Седамнаесте недјеље по Духовима, савршила је и чин његовог наречења.
Свечаним чином наречења, непосредно прије Вечерњег богослужења, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење мноштва епископа, презвитера, ђакона и вјерног народа Божијег. Током богослужења, новоизабраном Епископу Димитрију, и званично је саопштена Одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, о његовом избору, након чега се новоизабрани Епископ изјаснио о прихватању и непротивуријечењу.
Слиједећи древну праксу избора новог епископа, током свете Литургије, у Недјељу седамнаесту по Духовима биће извршена, хиротонија и устоличење нареченог Епископа Димитрија.

fotografija.jpg

fotografija-35.jpg

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Božićna poruka episkopa Dimitrija - Ljudi treba da se približe i pomognu drugima

 
TREBINJELIVE
  • Izvor:SRNA Foto:SRNA
  • 27.12.2018. 16:09

NJegovo preosveštenstvo episkop zahumsko-hercegovački i primorski Dimitrije istakao je u božićnoj poruci da je Hristovo rođenje izvor radosti i uči ljude djelatnoj ljubavi, da se približe i pomognu drugima.

vladika-Dimitrije.jpg

“Biti dijete Božića znači približiti se i pomoći, biti tu za bližnje, za nevoljnog, starog, bolesnog, depresivnog, za promrzle i obeznađene migrante, koji tumaraju našom zemljom, a koji zbog svoje sudbine veoma nalikuju malom Isusu. Jednom riječju, biti tu za sve, baš kao što je i On postao čovjek radi svakoga od nas”, poručio je vladika Dimitrije.

On je istakao da rođenje Hristovo od Duha Svetoga i Marije Djeve otkriva jednom zasvagda blizinu Božiju.

“Ono nam sobom kazuje da nas Bog ne izbjegava, već se poistovjećuje sa nama, bivajući zauvijek tu za nas na konkretan način, kao brat po čovječanstvu svakome ko tu prirodu dijeli, a to su, dakako, svi ljudi, bez obzira na svoje fizičke, nacionalne, materijalne ili svjetonazorne razlike”, naveo je episkop Dimitrije.

On je naglasio da, rađajući se na zemlji kao čovjek, Gospod otkriva sebe ljudima i omogućava da se susretnu i ostvare lični odnos sa njim.

“Hristos se, dakle, ne skriva iza svojih nebesa, iza svojih zakona i spisa, niti bilo kakvih drugih ograda ili od ljudi uspostavljenih granica”, istakao je episkop zahumsko-hercegovački i primorski.

On je rekao da je za one, pak, koji u Hristosa vjeruju kao u svoga spasitelja, to rođenje izvor radosti zbog neizrecive blizine njegove i sjedinjenja njegovog sa ljudima, ali je isto tako i poziv koji iziskuje da se ljudi poput gline prepuste da ih istina bogorođenja oblikuje.

“To, između ostalog, znači da ne treba da izbjegavamo čovjeka, već da mu budemo bratski i sestrinski bliski, jer je Isus, `prvorođeni među mnogom braćom`, živa tačka našega jedinstva”, naveo je vladika Dimitrije u božićnoj poruci.

Uz tradicionalni pozdrav “Hristos se rodi!”, episkop Dimitrije je poručio da biti dijete Božića ne znači voljeti druge na nivou teorije, jer Hristovo rođenje ne uči tome – nego ljude uči djelatnoj ljubavi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бесједа Епископа Димитрија – Божићни концерт у Мостару 2019.

Уважени господине муфтијo,
Поштовани господине градоначелниче,
Драги пријатељи,
Драга браћо и сестре,

Циљ мојег вечерашњег обраћања није да будем оригиналан него да покушам да пружим практичне смјернице здравог суживота наших, погрешном политиком удаљених, а у ствари, толико блиских народа. Много тога паметног је у том правцу већ речено, али због опште буке лажи, полуистина и полуинформација, које долазе преко медија и које владају нашим животима, ово што ћу вечерас рећи, ако се уопште и чуло, због наше нерасудљивости, заборавности или често недостатка храбрости, није примијењено, ни проживљено у свакодневном животу.

Негдје, вјероватно раних осамдесетих година сада већ прошлог вијека, дивни Душко Радовић је изрекао један од својих многобројних афоризама, мислећи баш на моју генерацију. „Ми смо нашу децу навикли на љубав – каже он – а нисмо их научили да воле. Шта ли ће бити када се једног дана нађу све сами такви – жељни љубави а неспремни да воле?“ Бојим се да је пјесникова интуиција била непогрешива. Видјели смо, усталом, шта се десило деведесетих кад су се нашли све сами такви, преварени од неких мало старијих и, најблаже речено, још неспособнијих да чине добро. И у религијском буђењу деведесетих година било је много нас, такве дјеце из бивше нам државе. Неки су, додуше, пронашли велику утјеху у вјери и љубави Божијој којој смо се предали, али наша способност да ту љубав пренесемо другима, па и да уопште волимо друге остала је упитна.

У овим благословеним данима када славимо Бога који се нама открио и дао нам примјер како да волимо ближње (Јов. 13,34), у радости помирења и сусрета неба и земље, нествореног и створеног, Бога и човјека, и уз захвалност свима који сте дошли да се са нама зарадујете том радошћу или просто нашом радошћу, желио бих да са вама подијелим и неколико мисли које ће нам, надам се, бити као неки знакови поред пута, који би требало да нас воде од просто теоријске вјере, до вјере која кроз љубав дјела (Гал. 5, 6).

Потребно нам је нешто што ће нам помоћи да анђелску божићну пјесму: „Слава на висинима Богу, и на земљи мир, међу људима благовољење – добра воља“ (Лк. 2, 14), оприсутни у данашњем свијету. Како да стигнемо од мира, љубави и славе на небесима, до мира и љубави на земљи, практичне и дјелатне, која је способна да осјети патње, потребе, страхове, па чак и слабости, ограничености, незнања, странпутице и гријехе другога као своје сопствене? На добром путу да одговори на ово питање је, чини ми се, био Владимир Соловјев, када је, у складу са Христовом заповијешћу о љубави према ближњем, рекао: „Љуби све друге народе као свој сопствени“. Оно што сигурно знам јесте да пут до мира не води преко укидања разноликости и особености других народа и другог човјека, пошто је сваки народ и сваки посебни човјек, по Солжењицину, „непоновљива пројава Божије замисли“. Уз све људске слабости и непочинства, нације и народи су ипак настајали око неких великих религијских, етичких и културних идеја, док се за политичке партије, које их воде а често и заводе, то већ, у великој мјери, не би могло рећи. Сами циљ партијског постојања, онако како су оне данас устројене, често им, нажалост, не дозвољава да признају почињену грешку и да се кају, што не би требало да важи за појединце, вјерске заједнице, народе и нације…

Шта нам је, дакле, потребно чинити?

  1. Као прво, држим да морамо бити људи мира. Морамо се трудити да будемо присуство мира и дар мира овом свијету. На том путу није себично, него управо неопходно да почнемо прво од себе. Будући да вјерујемо да смо створени по икони и подобију Божијем, ми смо призвани да постанемо присуство оваплоћеног и оствареног мира који Бог дарује нама и цијелом свијету. Но, овај дар претпоставља нашу сарадњу и прихватање, а често и личну жртву.

Видимо да је данас и овај први корак, стицање унутрашњег мира, прескочен код многих или је за многе постао утопија или просто претежак. Данашњи човјек често мора себе умиривати пилулама и лијековима да би уопште могао имати унутрашњи мир тијела и душе, воље и разума. Ни у ком случају не желећи да одбацим медицину, управо супротно, сматрајући је неопходном и корисном, предлажем ипак да пробамо да наш живот оплеменимо и трагањем за смислом, трагањем за одговором на тзв. вјечна питања: Откуда овај чудесни дар живота којим смо призвани из небића? Зашто смо овдје? Откуда смрт, гријех и зло у оваквом предивном Божијем свијету?

Чини ми се да су најважнији разлози због којих данашњи свијет и човјек у њему пате од недостатка мира сљедећи: пристајање на свеобухватну површност живота, допуштање лажи и компромиса са сопственом савјешћу и заразни духовни и егзистенцијални бесмисао који из тога произлази, а коме се сви ми, добровољно, предајемо. Ништа друго и никаква друга граница између добра и зла у овоме свијету не постоји, осим границе и борбе између добра и зла у људском срцу, којим је свако од нас понаособ, уз Божију помоћ, властан да управља.

  1. Други корак је да мир покушамо да подијелимо са другим људима. Као што сам рекао, овакав мир о коме говорим, није наравно просто одсуство конфликта, већ је врлина и дар Божијег живота, Божије благодати предате нама. Кад нешто добијемо на дар, на дар треба да га и дајемо другима. Међутим, нама је лакше осуђивати другога, а много је теже, али и једино достојно човјека, причињавати људима радост, дарујући им мир који је постао унутрашњи садржај нашег живота. Ово не значи правити компромисе са истином или са стварним или претпостављеним погрешним ставовима и дјелима другога, већ показивати човјекољубиву отвореност према култури, менталитету и језику других људи и народа. Када приступамо другом човјеку, наша увјереност у неку истину, никада не смије укидати слободу другога, зато што се истина може примити, усвојити и постати духовни живот човјека, само у слободи. Бог није насилник већ поштује нашу слободу коју нам је безусловно даровао, те би и ми, поучени Њиме, као живе иконе Његове, нашу слободу требало да ограничимо људским достојанством другога.

Да би ненасилну и ненаметљиву истину Божију и мир Божији пренијели другима, потребна је чиста и некористољубива жртвена љубав и самоограничење, а не празна прича.

Пророк каже: „Лијече ране народа мојега овлаш говорећи: мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6, 14). Нама треба много више од мира на уснама и језику, од пуке толерантности. Толерантност може да буде резултат незаинтересованости, равнодушности и према конкретном човјеку и према истини, може да буде и неразликовање добра и зла. Могуће је и пожељно да страсна љубав према слободи, истини и добру, ватрена приврженост својој вјери или некој племенитој идеји, сапостоји (заједно) са огромним и исто тако страсним интересовањем за човјека, човјеков уникатни пут и различитост, човјекову слободу и тражење истине. Све нас ово опомиње да се не може градити однос према Богу, без односа према човјеку. Наводно добро, које се остварује на рђав начин, начин који не поштује и који повређује наше људско достојанство, није право добро.  

Размишљајући о овој проблематици наш свештеник из Дубровника и професор универзитета, отац Владан Перишић, дошао је до сљедећих увјерења која говоре о, по мени, исправном друштвеном и личном начину живота и расуђивања вјерујућих људи и дају једну нову димензију свему што сам вечерас рекао.

  1. Прије свега, разноврсност религија сама по себи не имплицира непријатељство (осим када имамо посла са фанатицима). Религије нас чине различитима, али, да бисмо постали непријатељи потребни су нам обмане и злоупотребе оних који нас воде. Не треба да пристанемо на широко распрострањену идеју о томе како људи ратују због религије. Иако постоје многе историјске књиге које се темеље на овој идеји, истина је да је религија у ратовима увијек изговор, а никада стварни узрок. (С друге стране, ако желите да мотивишете народ за одбрану земље, тада религија може играти извјесну улогу.) Ратови се не воде због религије јер:

Човјек је мање религиозан него што су многи професори религије спремни да прихвате. Често прецјењујемо религију (не њен значај, него њен утицај на државу и друштво).

Религија/вјера је дубок, али танан и крхки слој људског бића.

Све религије су усмјерене ка одржању, а не ка уништењу људског живота. Отуда, ако неко поступа супротно, он не може тако поступати у име религије (иако може говорити да то чини).

Ратови се воде због територија, богатства, геостратешких положаја, повећања моћи и утицаја над другима итд, а не због некаквих религијских идеја.

Према томе, не треба да пристанемо на становиште да је религија узрок ратова (иако у ратовима људи на супротним странама могу припадати различитим религијама, али не нужно).

Због свега тога не дозволимо да будемо средства у рукама нетолерантних, кратковидих и лакомих људи који ће увијек злоупотребити и нас и наше религије за своје нечасне циљеве. Уколико се догоди да вође држава и нација или религијске вође буду људи који поштују достојанство и различитост другог, тада треба да их подржимо и охрабримо. Али, ако се догоди да су томе супротни, тада треба да одбијемо да злоупотребимо религију у политичке сврхе. Према томе, одбијмо да будемо послушни агресивним потезима и ријечима наших влада и духовних предводника.

  1. Надаље, нема потребе да сви мислимо и вјерујемо исто да бисмо живјели у миру и узајамном разумијевању. Оно што је неопходно јесте да једни другима искрено желимо добро а не зло. Увијек морамо имати на уму да онај други није дошао на свијет својом, него Божијом вољом. И ако ја не знам због чега је он доведен у постојање, Бог засигурно зна. Стога, другог морамо прихватити и поштовати као икону живога Бога који не само што зна због чега тај човјек постоји, него је и његова воља да он постоји.

Према томе, прихватимо светост људског бића као таквог, тако да није потребно да неко учини нешто посебно или да вјерује у било шта да би био поштован. Искључиви и нетрпељиви можемо бити само према искључивости и нетрпељивости, мржњи и неосјетљивости међу нама и у нама, а, осим тога, људе треба безусловно поштовати.

Прихватимо зато да ни под којим условима људско биће не може бити третирано као средство, него увијек само као циљ.

На крају, суд о томе ко је (у стварима вјере) у праву требало би да оставимо Судији и судњем дану, а до тада да се трудимо да живимо у миру.

*

Од горе наведених претпоставки и путоказа, мислим да не постоји неки лакши пут за све нас, ако заиста искрено желимо заједнички суживот заснован на поштовању и љубави у овоме граду и на овим нашим просторима. Не дајмо да нас зло  побиједи, него побиједимо зло добром и мудрошћу (уп. Рим. 12, 21).  Наш лични пораз у овој борби води у самодовољност, себичност и својеврсни добровољни аутизам, а народ и заједницу гура у самоизолованост, секташтво и мржњу, док свака истинска вриједност у нашим заједничким и личним животима подразумијева труд, посвећеност али и храброст.

Чини ми се да ако се потрудимо да живимо на овакав начин, ни домишљати слоган „Све је премостиво“; слоган под којим је Мостар кандидован да постане европска престоница културе за 2024. годину, неће остати мртво слово на папиру. Мали допринос нашој култури суживота је, надам се, и ово моје обраћање и поздрав. Ми ћемо се, као заједница православних, трудити да у доброј вјери и нади, осим примјеном изнесених идеја, допринесемо овоме граду још и у визуелном и архитекстонском смислу, враћајући његовом културном и вјерском идентитету у блиској будућности храм Свете Тројице у Бранковцу, чију ћемо изградњу, надам се, ускоро завршити.

Христос се роди! Честит Божић! Срећни ови радосни благи дани свима који их славе, док браћи муслиманима и осталима који не славе Божић, а овдје су дошли само због нас, дугујем посебну благодарност и поштовање! Мир Божији са свима вама!

 

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

×