Jump to content
Sign in to follow this  
Guest - . . .-

Монотеизам у Старом Завету

Rate this topic

Recommended Posts

Guest - . . .-

Ми обично неке ствари олако учитамо у СЗ и онда се полако ствара проблем ако библијске текстове читамо довољно озбиљно и обазриво.

Идеја монотеизма у СЗ бисе донекле могла пратити кроз призму општег веровања, колико су ту неке ствари опште докучиве. Ми кажемо Израил је био монотеистички. Али, шта то значи? Шта се све ту могло поткрадари у разним локалним праксама и у шта све људи нису могли веровати, а да опет говоре: ми смо монотеисти, ми верујемо у Јахвеа. Поготово, јер тада није било ни писмености, ни комуникације, ни богослужбених књига. Ми имамо све од тога, али је и даље стање верске просвећености на јако ниском нивоу, и не само код нас, већ је то универзална појава у хришћанском свету.

Тако, библија прича више о једном идеалу, не преносећи стално конкретно стање ствари како је било. Ми то стање можемо из библије ишчитати, али то је био један дуг и мучан процес сазревања вере, сазревања религијске свести. Јер верско схватање источног света било је у принципу политеистичко. Политеизам има више својих варијанти. Једна од њих је хенотеизам – веровање у пантеон богова коме доминира један главни бог, коме су остали подређени. Прихватају се на неки начин и поштују као божанства, али главна част и поштовање припада том врховном богу. Други вид политеизма јесте монолатрија – верски концепт који је био близак Израилу, где се поштује један бог, али се не искључују други богови. Монотеизам је вера у једног и јединог Бога који постоји и наспрам којег не постоје други богови.

Тај и такав концепт једног Бога, Сведржитеља, Творца, није на почетку би јасан. Постоји још један феномен на који се мора обратити пажња: када се Јахве јавио Мојсију на Хориву, опис је врло сликовит. Заправо, јавио се Анђео Господњи и рекао да је Бог. Међутим, јако је тешко просудити да ли је Мојсије имао јасну пецепцију, да ли је видео Бога да ли је Он ту. То с тога што многи други делови библије кажу да је то немогуће. Друго, ако би се Бог на тај начин открио да је Он апсолутно и реално ту у смислу да је човек потпуно уверен да то што пред њим стоји јесте Бог, довео би се у питање феномен вере а још више слободе човека. То су неки битни моменти који се морају имати на уму када се размишља како се у СЗ искристалисала свест у правцу развоја монотеизма.

Ми не знамо да ли је и сам Мојсије био чисти монотеиста. Он је имао визију и контакт са Богом, али како то је велико питање. Доживљај Бога је нешто што измиче људској логици: на који начин смо ми уверени да је Бог реално присутан на Литургији? То значи да у време када се монотеистичка вера у Израилу формирала стање ствари је било идентично. Извештаји говоре да је Бог присутан и доминантан али да није видљив и додирљив.

Развој идеја монотеизма се, дакле, зачео у оном пњриоду када се Бог јавио Мојсију и представио као Бог отаца и Бог Израила, Он постаје Бог народа. Будући да ти људи нису уопште размишљали кроз призму бића, тоталитета, него кроз призму делатности, учинка, логично је било да они у свом обожавању Јахвеа наглашавају тај аспекат. То не значи да Бог није био од вечности, већ се овде ради о свести људској, о људској вери у Бога а не о Богу по себи. Долазак у контакт са божанским је за стари Израил заправо био један контакт и откривање Бога који је постао њихов Бог, Бог њихових отаца, Бога са којим они склапају Савез и Бог који ће их одвести у обећану земљу.

У периоду од Изласка кроз период судија где се поготово на многим местима може видети једна религијска свест о томе да постојање других богова није искључено. Тај би се период могао описати као нека врста монолатрије, тј. религијске свести код старог Израила да се поштује један Бог. Иако помињу туђе богове, они су негде у њиховој свести ипак непостојећи (јеврејска логика). У принципу они за њих нису значили ништа али не у смислу искристалисане свести да нема других богова осим једног и јединог Бога, већ будући да они немају никакву функцију њихов значај за Израил је ништаван, практично као да не постоје.

Вера у једног Бога се временом развијала и ту се може пратити више токова теолошке свести. Један од основних токова теолошке свести базира се на идеји Савеза. Један од кључних теолошких појмова у СЗ јесте заправо Савез. На Синају је Бог под заклетвом склопио Савез са Израилом да ће га одвести у обећану земљу. Ти искази у синајским теофанијама, у којима се наглашава божанска доминација и неприступачност, заправо говори о томе да је Бог апсолутно моћан. Међутим, ако не би био моћан, то би значило да не може да испуни дато обећање. Идеја монотеизма свемогућег Бога, па чак и Бога творца, се заправо развија из идеје Бога избавитеља. Бог који је склопио Савез са Израилом и који је за њих постао Бог, да би могао да испуни обећање и да бо заиста био то што јесте, морао је да буде моћан Бог.

Како се десило да та идеја о једном моћном Богу сазрева? Познат је један стари концепт религијски да је у античком свету сваки народ или сваки град имао свог бога заштитника. Бога Асираца био је Асур или Асир, Хананца Вал, Ел и они су били богови заштитници. То је било основно религијско уверење људи тога доба. Најлогичније је поставити се да су и Израилци у том концепту веровали у свога Бога. Међутим, када је Израил успоставио сопствену државу, почео се појављивати један проблем у каснијем периоду када је држава ушла у кризу. Уколико Асирија освоји Израил, поготово Јерусалим, то би значило да је Мардук или Асир јачи од Јахвеа. Тај пробле се све оштрије постављао: како је могуће да Асирија победи Израел ако је Бог Израила свемогућ? Пророци су нашли једно од решења. Већ код пророка Јеремије и код других говори се о томе да ти народи који су били под патронатом некога бога, заправо и нису под патронатом никаквог бога већ су они бич Божији у служби кажњавања Израила. Важно је напоменути нешто што се везује за државни култ: будући да је свака династија на истоку имала бога заштитника, логично је било да такву врсту теологије подржава и јеврејски владар. Међутим, такав култ је подразумевао нешто што се никако није могло уклопити у јахвеистичку причу, тако да су пророци од њега одустали већ од пророка Амоса. Када је пао Јерусалим и када је пропала држава, поставило се питање: шта сад? има ли Бога? То је значило излажење из једне религијске кризе. Тај ранији монолатријски концепт где се не оспорава да неки народи имају бога, сада се доводи у питање: да ли уопште постоје богови? Ако би смо прихватили монолатријски концепт, дошли би смо до закључка: да је неки од њих победио Јахвеа. Али, то се није могло прихватити. Дошло је до трансформације религијске свести коју је сам Бог помогао преко пророка: нема других богова (али и Јахве није само Бог Израила), већ су други народи бич Божији, због напуштања јахвистичких идеала (пророк Амос). Да није било те пророчке самокритике властитогнарода, Израил би остао у профилу паганског света (само наш Бог Јахве, а њихов Мардук, или неки други). Ту не би постојале могућности развија религијске свести, јер је она сведена на појам нације. Међутим, већ је СЗ изишао из тих националних оквира, то је напуштање концепта да је народ по себи величина. То је значило и превазилажење политеистичког и монолатријског концепта.

Тако, тек се код Девтеро-Исаије, за време вавилонског ропства, развија идеја о једном Богу, Творцу свега, само је Он тај и нема других богова сем њега. Тада се и обликује прича из прве главе Постања, Бога Творца, апсолутног Бога који влада творевином. Међутим, до тога се морало доћи.

Постоји још једна линија кретања религијске свести. Израилци су били у периоду пре насељавања Ханана номади. Постојала је једна номадска свест о путујућем Богу. Сва њихова религијска пракса, ако би се реконструисали њихови празници, били су везани за такав начин живљења. Ту Бог Јахве никада није доживљаван као Бог који обезбеђује да расте жито, смокве, или слично у пољопривреди. Он је практикован у једној номадској сфери. Када су дошли у Ханан сусрели су се са једном културом која је са једне стране била веома развијена и једном другачијом верском праксом и верском свешћу. Та свест је била изграђена на пољопривредном, аграрном концепту. Требао је неки бог да доноси кишу да би све рађало. Јахве није раније схватан у том контексту да он доноси кишу, да омогућује усеве. Нужно је било да се деси трансформација свести. Библија нам сведочи о томе да је у извесним периодима, не само у Израилу, постојала велика криза религијске праксе. Већ Књига Амосова и Осијина показују да су Ираилци били јако склони практиковању хананских култова. То је значило практиковање клањања божанствима на тај начин да су омогућавала усеве, животни успех. То је све било јако повезано са конкретном егзистенцијом. Ако породице не могу да обезбеде довољно хране да преживе онда је то крај, људи умиру. Тако је постојала могућност да је већина, верски непросвећеног народа, номинално исповедали Јахвеа за свог Бога, али су истовремено учествовали у култовима Вала, Астарте, сакралне проституције. Са таквом врстом религијске свести срећу се библијски теолози. Ту се рађа свест о Богу који је изнад полности и изнад овако схваћене реалности. И овде је требало превазићи концепт који се базира на теологији нације, да би се развила религијска свест. Морало се ући у једну озбиљну социолошко-теолошку и анторполошку причу, јер се све сагледавало из перспективе човека као бића божијег али једнаког са свим другим бићима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала ти на овом тексту, оче Иване.

Само ако би могао једно да ми разјасниш, са почетка: писао си да се Бог Мојсију није јавио директно, то јест, Мојсије је имао веру и то је то. А ја сам некако увек мислио да се Бог јавио Мојсију директно баш да би овај био сигуран, да би после могао научити све остале, јер је тешко не поколебати веру некоме, а камоли да неко у то време учи све остале нечему што заснива само на својој вери. Баш сам мислио да се Господ ту директно јавио?

Ако би могао то да ми растумачиш кад нађеш времена.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је Кубатов текст, ако с не варам. Или запис са његовог предавања. Старозаветничка истраживања овог типа су веома, веома хипотетична и у многоме зависе од тренутних струјања и "трендова" у библистици, те их стога не треба олако прихватати и хватати се за речи

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хоћу рећи да не постоји ни један једини објективни научни или било какав други разлог да мислимо како је вероватније да се Бог није јавио Мојсију директно и непосредно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Писао сам до сада најобимнији рад на тему монотеизма у Старом завету на српском језику. То питање је врло захтевно и није једноставно дати одговор, јер је било много нивоа напретка током развоја монотеистичког веровања у Израиљу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Хоћу рећи да не постоји ни један једини објективни научни или било какав други разлог да мислимо како је вероватније да се Бог није јавио Мојсију директно и непосредно.
Невезано за директно и непосредно Откривење Мојсију, ово тренутно Петокњижје које имамо није писао Мојсије. Документарна хипотеза је највероватнија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Писао сам до сада најобимнији рад на тему монотеизма у Старом завету на српском језику. То питање је врло захтевно и није једноставно дати одговор, јер је било много нивоа напретка током развоја монотеистичког веровања у Израиљу.

Видео сам у некој књизи или зборнику Твој рад, ако се добро сећам. Издао га је Богословски факултет зар не?

Да ли постоји могућност да тај текст објавимо овде?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Питање: да ли је Бог у СЗ био ексклузивни самац, како га доживљава јудаизам и касније ислам, или већ у СЗ постоје обриси касније хришћанске тројичне теологије?

Неки моменти у предању су морали наглашавати тај феномен, морао је некако да се створи простор да се појави идеја „другог Бога“. Тешко би било претпоставити да су Јевреји у раној Цркви, коју су углавном они и сачињавали, прихватили идеју „другог Бога“. Чак и апостоли, који су били у окружењу Исуса Христа, тешко су то могли да схвате на основу самих чињеница показаних да је Христос „други Бог“ – како сад то Син Божији? Шта то значи Син Божији? Како се заправо открила та перспектива да Бог није самац, да није један – монада? Морало је да негде постоји потенцијал за каснију тројичну теологију.

СЗ монотеизам се развијао, пролазио је кроз развојне фазе (паралела са предавањем из библијске ерминевтике: Постанак СЗ текстова). Много библијских текстова у којима има монолатријских, хенотеистичких и политеистичких елемената, треба више гледати у контексту једног теолошког исказа који се односи на популацију људи којима је тако лакше да схвате одређену поруку. У СЗ срећемо и феномен божанског савеза, пантеона који у извесном смислу постоји код Јахвеа у некаквом небеско дворцу. То заправо имплицира да Јахве није сам, Он као да је у неком сабору богова. Дефинитивно је у свести античког човека било уверење да постоји нешто уз Бога. У раном периоду библијски теолози нису били ради да говоре о томе. Један од разлога је тај што је постојала опасност неких других именованих бића, нека врста идололатрије.

У смислу садржаја вере библијски писци су сви веровали да је Бог један. Он је један јер једини има везу са Израилом, Он је једини Спаситељ. Дакле, они још нису били на нивоу размишљања теоријског постојања богова. За постављање таквог питања био је потребан јак логичко-апстрактни апарат и то је питање прва поставила античка грчка философија. Зато се Бог (код Израилаца) доживљавао искључиво у односу са Израилом. Он је могао да добије конотације једног Бога Спаситеља (код Девтеро-Исаије и Девторономиуму), али више ради потребе да се верује у тог једног Бога, него што се развија сама идеја по себи. Таквих идеја у СЗ готова да и нема.

С друге стране, постоје многа места у СЗ која на мање-више имплицитан начин, понекад и експлицитан, показују неку занимљиву свест код библијских теолога о постојању извесне божанске плуралности. Пример: гостољубље Аврамово.

У старом свету постојала је једна митска парадигма: веровање у старог и младог бога, тј. неактивног и активног бога. Наравно, такав концепт није био близак Израилцима. Међутим, неке менталне парадигме, менталне констрикције су негде остајале код људи. Познат је феномен постојања тзв. форме мишљења. Та форма мишљења се „пуни“ разним садржајима, али често те форме остају јако диминантне и на неки начин одређују мисаони правац код људи. Те форме су често постојаније него сама садржина која се њима преноси.

Дакле, у време СЗ Израила постојао је феномен размишљања: пантеон у коме се издиже један главни бог. Он је окружен нижим божанским бићима. Други феномен је веровање у постојање једног старог врховног и младог активног бога. У периоду када је вера старих Израилаца био рањив са тог аспекта, такви концепти су радо избегавани у теолошким исказима. Тако, у периоду пре вавилонског ропства једва да се помињу бића као што су анђели, демонска бића такође. То управо због страха да се не би опет почело у народу веровати у лажне богове и верски непросвећене идеје.

После ропства у Вавилону развија се, с једне стране ангеологија, демонологија. Сатана се први пут представља као демонско биће, као тзв. реалност изван Бога. Први пут се појављују анђели који се именују: Михаил, Рафаил, Гаврил и др.

Једна паралела се показује и у Књизи пророка Данила. Када се појављује Бога као старац са седом брадом који седи на престолу, њему долази син човечији коме он предаје царство. Ту већ постоји нека стара митска консталација, остала поготово из приче о Елу и Валу, присутна више у форми мишљења. Она је на неки начин отворила простор каснијој хришћанској теологији и у то доба занимљивим концептима да заправо Бог није самац.

Поставља се логично питање зашто је Израилу требало извесно време да се развије оваква свест? Зашто то није откривено Мојсију и пророцима и људи би веровали? Слично питање би се могло поставити везано и за откривења у НЗ. Зашто у НЗ нема јасних и детаљних учења о тријадологији и христологији?

Одговор сигурно лежи у поступности божијег откривења, али са друге стране и у остављеној слободи теолошког промишљања. Овим се објашњава и схвата колико су менталне консталације утицале на СЗ теологе у концепту њиховог слободног промишљања Бога. Развојни пут библијског монотеизма је био много богатији него што смо кадри и да претпоставимо.

С једне стране библијски теолози су условљени реципиентима који их слушају, а са друге стране они своју теологију смештају у концепт и категорије које су нама данас мање-више стране. Они не посматрају теоријског Бога, већ их занима Бог који има однос са њима.

Искази у којима се уочава Божија плуралност су занимљиви са још једног аспекта. Наиме, писац често износи чињенице којих ни сам није свестан (првобитни и икономијски смисао текста). Једна од идеја која је наглашавала Божију плуралност је феномен Анђела господњег у СЗ. Анђео господњи представља нешто у чему је присутан Бог, али нешто што није „до краја“ Бог.

Остали примери плуралности: гостољубље Аврамово, разне теофаније где се Бог појављује у људском обличју. Један од тих теофанија налази се код пророка Језекила 1, 26-28. Затим, пророк Исаија у 6. глави види као човека Јахвеа на престолу окруженог серафимима.

Трећи моменат је у мудросној литератури: појављивање божанске мудрости (кохма) као неке врсте божанске ипостазе која је постојала пре него што је свет створен и кроз коју Бог ствара свет.

У позном јудаизму постоји феномен другог Јахвеа, малог Јахвеа који се зове Метатрон. У апокалиптичким књигама постоје текстови који говоре о извесном анђеоском бићу које заправо мали Јахве или Метатрон.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Рад је објављен у Богословљу, чини ми се последњи број. Касније су га преузимали и штампали у многим зборницима и сл. Ако хоћете могу да Вам пошаљем да објавите на ЖРУ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала оче за овај текст. Стари Завет је веома важна тема о којој би требало више да се пише и разјашњава. И то мало "одлучније", попут апостола Павла. Разлог је тај што СЗ често људе збуњује, посебно Мојсијев закон и неки догађаји тамо описани, па се онда то преноси нажалост и на хришћанску веру. Ми имамо ситуацију да многи хришћани једноставно Стари Завет занемарују јер им није сасвим јасан, а што је опет боље од оних који га погрешно разумеју и покушавају да погрешно "уклопе" у хришћанску веру. Правилан однос према "слободи којом нас Христос ослободи" подразумева и схватање улоге Старог Завета, Јеврејског народа и Мојсијевог закона. Треба ту и мало храбрости да се одсече и јасно кажу неке ствари.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...