Jump to content
milan.

Ukoliko čoveku ne preti odlazak u nebiće, ima li onda čovek problem smrti?

Оцени ову тему

Recommended Posts

то није телесни рај, већ испуњење :)

тако да ће тешко бити икоме досадно ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

ako je ontologija nauka koja se bavi problemom bica i njegovog postojanja, onda imati problem smrti na ontoloskom nivou, znaci izgubiti bice, otici u nebice.

zato je i vazno da se vezemo za onog ko ima istinsko bice, i ko je izvor zivota.

međutim, mi naglasavamo da imamo ontoloski problem, a pricamo i da necemo otici u nebice, bez obzira na ostvarivanje zajednice sa hristom. to je po meni paradoks.

jer ukoliko cemo postojati, mi nemamo ontoloski problem, vise je to neki juridicki, ili kakav god, ali nije vezan za problem bica, jer ono ce sve jedno vecno postojati.

takođe, ako postojimo kao priroda, ali nemamo zajednicu ni sa kim mi ipak postojimo, samo imamo problem neke druge vrste, ali postojimo, imamo bice, pa opet ontologija nije bitna.

međutim, nije mi jasno kako neko mođe postojati u eshatonu ukoliko se nije vezeo za izvor zivota i postojanja, koji je onda uzrok njegove egzistencije?

Нећеш отићи у небиће као природа, али хоћеш као личност (као конкретни и непоновљиви идентитет), ако не будеш утемељен у личности Сина Божијег.

Постојање није самосвенса индивидуалност, већ заједница, однос мноштва где се утемељује свака појединачност. Без односа многих, нема ни појединачног. Дакле, хајде да и тако кажем, твоји молекули нису у опасности, јер Христос је узео сву створену природу. Али, јеси ти као личност. Смрт је страшна управо јер се тиче личности, а не природе. Када изгубиш вољену особу никакву утеху ти не представља постојање природе (тело покојника не одлази у небиће, његове молекуле користе други облици живота). Твоја туга је неизмерна и твој свет нестаје - управо зато јер нестаје однос који је и тебе утемељивао као личност.

Многи од нас не схватају ову проблематику је рпостојање утемељујемо на природи, а не на односу. За нас је живот и даље својство индивидуе, а не однос љубави. Зато и мислимо да можемо постојати захваљујући природи, без обзира да ли имамо однос са Другим и другим (Богом и човеком). Отуда људи не схватају да је могуће имати бесмртну душу, а ипак бити вечно мртав.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једног дела мог писанија који може помоћи овој теми:

1. Бесмртност душе

Честа критика која се упућује митрополиту Зизијуласу и његовој теологији јесте питање бесмртности душе. Није реткост да се у усменој или писменој речи интересената за митрополитову мисао чује закључак да он (митрополит) негира бесмртност душе[1]. Из тих разлога, а како бисмо додатно појаснили поједина важна питања којих смо се у овом раду дотакли, окрећемо се и овој критици митрополитове теологије.

Оно што одмах треба рећи јесте следеће: митрополит Зизијулас нигде у својим делима не негира бесмртност душе. Због чега му се онда упућује таква критика? Разлог за то је, вероватно, личносна онтологија коју митрополит заступа, насупрот супстанцијалистичке онтологије коју критикује. Он о животу и постојању говори на један другачији начин, него што је то, нажалост, уобичајено, под утицајем западног есенцијализма. Живот није некакво својство суштине, већ заједница љубави и слободе у којој појединачне ипостаси добијају своје јестаство, свој идентитет. Образац таквој, личносној онтологији је начин постојања самог Бога. Насупрот томе, смрт је одсуство свега тога, гибитак идентитета због немања заједнице:

Вечност личног идентитета у Богу је могућа не због његове суштине, него због његовог Тројичног постојања. Разлог за то што је Бог Отац бесмртан јесте стално потврђивање његовог јединственог и непоновљивог идентитета као Оца, Сином и Духом, који га зову „Отац“... Божији живот је вечан јер је личан, тј. остварује се као пројава слободне заједнице, као љубав. У личности се живот и љубав поистовећују: личност не умире управо зато што је вољена и што воли... За личност смрт значи да престане да буде вољена и да воли, да је јединствена и непоновљива, док живот за личност значи опстанак јединствености њене ипостаси, коју посведочује и одражава љубав.[2]

Постојање, живот једне конкретне и непоновљиве личности, њеног идентитета немогуће је обезбедити силом својства природе. Тај идентитет чини постојећим једино љубав, потврда постојања коју једној личности даје друга личност. Наиме, истинити, вечни живот је немогућ као индивидулизам већ једино као заједница. Тријадологија представља образац живота. Човек и свет кроз човека су призвани да оваплоте такав начин постојања. Не никако унутар себе самих, одвојено од Бога. За истинито постојање човека није довољно само бити личност (односно, како то митрополит каже, бити биолошка личност), већ бити истинита личност (еклисијална личност). Зато је човеку и свету потребна заједница са Богом, како би досегли истинито постојање:

Библијско и светоотачко поимање живота никада не представља оно схватање силе и енергије или кретања који постоје унутар некога бића, узетог по себи. Живот се увек разумева као однос, као заједница. Чак и у самоме Богу, живот је питање односа, заједнице личности Свете Тројице. Тим пре то треба да буде у случају створеног бића, где је постојање дато од неког другог. Свет не може да живи без односа, без заједнице са Богом. Смрт је прекид тог односа и, обратно, прекид тог односа је губитак живота. Дакле, смрт као оно што је супротно животу значи прекид односа са Богом.[3]

Из овога би требало да дефинитивно буде јасно шта митрополит подразумева под појмовима живот и смрт. Даље и упорне примедбе значиле би само једно: истрајавање на субстанцијалистичкој онтологији од стране критичара. И у том питању, по нашем мишљењу, управо лежи сва инспирација неслагања и неразумевања митрополитове теологије, од стране његових критичара.

Погледајмо, даље, шта митрополит каже конкретно о питању бесмртности душе.[4] Учење о бесмртности душе није хришћанског порекла. Многе културе, укључујући и античку Грчку, говориле су о бесмртној души много пре појаве хришћанства. Ипак, учење о бесмртности душе је ушло у хришћанско предање и веома инспирисало и саму хришћанску химнографију. Митрополит наглашава да ову чињеницу нико не може порећи, „а да се не нађе изван поднебља самог богослужења Цркве.“

Ипак, Црква иако је усвојила ову платонску идеју, није то учинила без извесних ограничења. Митрополит наводи три хришћанске корекције платонског учења о души: (а) душе нису вечне већ створене; (б) душа се не сме поистоветити са човеком, она је део човека, никако цео човек; (в) бесмртност човека се не заснива на бесмртности душе већ на Васкрсењу Христовом и будућем васкрсењу тела. Од наведеног, најважнија је трећа тачка. Наравно, ни прве две нису лишене изузетне важности, али око њих нема спорова нити приговора. Зато ћемо се задржати на трећој тачки. Митрополит јасно каже да душа не може представљати основу бесмртности човека. Али, да ли из тога треба извлачити закључак да он тврди да је душа смртна? Не, никако. Он наведено тврди „не због тога што душа није бесмртна, него што душа није човек.“[5] Он уопште не спори да душа може бити бесмртна (по благодати Божијој). Међутим, он то својство душе не сматра животом – ту је фокус проблема и ту је кључ разумевања митрополитове теологије. Са становишта личносне онтологије, нема постојања ван заједнице са Богом, иако је душа бесмртна:

Бесмртност душе предтавља једну природну бесмртност, и према томе нужну за човека. И осуђени на пакао ће живети вечно на основу бесмртности душе, али њихово постојање, управо зато што је принудно, јесте једна „смрт“. Не ради се овде о мучењу и патњи. Пакао је област мртвих, управо зато што из њега одсуствује лични идентитет који даје личност, позитивни однос са Богом, признање нас као бића од Бога. То је стање оног „не познајем вас“, а не кажњене деце која испаштају своју патњу.[6]

Као и тело, душа је део природе човека. Ништа што је створено, па самим тим ни душа ни тело, неће отићу у небиће. Али, не силом саме створене природе, већ Ваксрсење Христово чини да „смрт и непостојање немају никакву апсолутност.“[7] Оно што може, нашом слободом, ишчезнути јесте наш лични идентитет, иако ни један атом наше природе неће нестати. Наш идентитет може бити мртав, али природа свакако опстаје. Та чињица ће за људе, који су као личности мртви, бити пакао:

Бесмртност душе не осигурава истинску бемсртност, јер истинска бемсртност није бесмртност природе, као што би била бесмртност душе по природи, већ бемсртност личности. Ако се душа не налази у заједници са Богом, она може да на неки начин постоји, али то је смртно постојање... Природа неће моћи да се врати у смрт(ност), јер је смрт побеђена Васкрсењем Христовим. Оно што је могуће јесте да ће моћи постојати људи који ће желети смрт. Међутим, смрт се неће моћи вратити и то ће бити пакао за те људе који ће својом слободом желети смрт, али неће моћи да је остваре.[8]

Да, истинито постојање је бесмртна личност, а не бесмртна душа. Тако бисмо могли да сажмемо одговор митрополита Зизијуласа. Или, другачије речено, истинска онтологија је личносна онтологија, а не супстанцијализам. Бити жив, постојати, значи волети и бити вољен, а не просто имати бесмртно својство унутар своје индивидуализоване (одељене) суштине. Онтологија личности не може да разуме и прихвати постојање као индивидуалност која у себи самој има својство живота. За онтологију личности живот и постојање су однос слободе и љубави, у којем се активно потврђује идентитет сваке појединачне личности. У таквом начину постојања бива ипостазирана и сама природа. Зато је и немогуће апсолутно непостојање, јер је личност Сина Божјег ипостазирала створену природу. Возглављење свега створеног у његовој личности јесте циљ ка коме иде историја. Зато, оне који мисле да је могуће апсолутно непостојање, односно повратак саме створене природе у ништавило, митрополит назива преваренима:

Они који су изабрали оно демонско, схватиће да су оптирали за оно немогуће, да је Сатана, заправо, „лажов“ и да их је преварио допуштајући да се непостојање појави као апсолутна могућност... То значи да ће личност, узета као оно демонско, бити вечно „мучена“ управо самом онтолошком чињеницом да ће избор уништавања, одбацивања датог света, бити неостварив.[9]

[1] Види, на пример, реакцију Филипа Шерарда у: Jovan D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 270-272.

[2] John D. Zizioulas, Being as Communion, стр. 48-49.

[3] Јован Зизијулас, Одговор на писма-примедбе читалаца, Σύνaξη, (3/1982), стр. 77-82.

[4] Jovan D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 279-283.

[5] Ibid., стр. 279.

[6] Ibid., стр. 281.

[7] Ibid., стр. 246.

[8] Јован Зизијулас, Онтологија и етика, Саборност 1-4/IX (2003), стр. 119-120.

[9] Jovan D. Zizioulas, Communion and Otherness, стр. 247.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нећеш отићи у небиће као природа, али хоћеш као личност (као конкретни и непоновљиви идентитет), ако не будеш утемељен у личности Сина Божијег.

Постојање није самосвенса индивидуалност, већ заједница, однос мноштва где се утемељује свака појединачност. Без односа многих, нема ни појединачног. Дакле, хајде да и тако кажем, твоји молекули нису у опасности, јер Христос је узео сву створену природу. Али, јеси ти као личност. Смрт је страшна управо јер се тиче личности, а не природе. Када изгубиш вољену особу никакву утеху ти не представља постојање природе (тело покојника не одлази у небиће, његове молекуле користе други облици живота). Твоја туга је неизмерна и твој свет нестаје - управо зато јер нестаје однос који је и тебе утемељивао као личност.

Многи од нас не схватају ову проблематику је рпостојање утемељујемо на природи, а не на односу. За нас је живот и даље својство индивидуе, а не однос љубави. Зато и мислимо да можемо постојати захваљујући природи, без обзира да ли имамо однос са Другим и другим (Богом и човеком). Отуда људи не схватају да је могуће имати бесмртну душу, а ипак бити вечно мртав.

Svaka cast, brate Aco! Jednostavnim recnikom i jasno objasnjeno...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Међутим, Бог није створио смрт ни у каквом облику. Смрт је била потенцијал творевине (могућност ,,слободе''), који се актуелизује уколико творевина промаши циљ у сједињењу.

Ko или шта је актуелизовало смрт? Сама од од себе искочила из ништавила, ђаво нешто урадио...јел можеш бити мало конкретнији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дакле, хајде да и тако кажем, твоји молекули нису у опасности, јер Христос је узео сву створену природу. Али, јеси ти као личност. Смрт је страшна управо јер се тиче личности, а не природе. Када изгубиш вољену особу никакву утеху ти не представља постојање природе (тело покојника не одлази у небиће, његове молекуле користе други облици живота). Твоја туга је неизмерна и твој свет нестаје - управо зато јер нестаје однос који је и тебе утемељивао као личност.

ok. ako je hristos uzeo na sebe prirodu onda je priroda spasena i zato moji molekuli, tj telo i ne moze nestati, ali mogu ja... onda sta to znaci... u eshatonu cu postojati kao mrtvo telo.. ili kao biljka: ziv ali bez svesti? ili u cemu se ogleda ta moja smrt?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Cesto ste ovde pisali o paklu kao nekoj promenljivoj subjektivnoj kategorij u smislu da svako ima svoj pakao a da ne postoji jedno konkretno mesto...

A da li je to slucaj i sa rajem? TJ. da li postoji jedno jedinstveno mesto gde ce otici svi hriscani ili i tu postoji razlika i da zapravo svkao imasvoj sopstveni raj?

Ovo me zanima jer skoro svi se slazete da je raj mesto mira i blazenstva itd. ali sta ce tamo da rade hriscani koji ne uzivaju u miru i blazenstvu? Sta ce u takvom raju da radi neko ko je dobar liturgijski hriscanin koji celog zivota skace padobranom ili se bavio paraglajdingom? Za njega bi mesto "mira i blazenstva" bilo totalni smor i promasaj...

Да, као шо рече Милан Меденица, то није телесни рај. Сигурно си имао тренутке неописиве среће, моменте када си толико испуњен и задовољан да тај осећај не би мењао ни за шта на свету. То су за мене предокуси раја, који нам се сада дају само у мрвицама, а тамо ће то бити непролазно стање. Тада престаје сваки покрет човека ка ономе што није Бог.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ok. ako je hristos uzeo na sebe prirodu onda je priroda spasena i zato moji molekuli, tj telo i ne moze nestati, ali mogu ja... onda sta to znaci... u eshatonu cu postojati kao mrtvo telo.. ili kao biljka: ziv ali bez svesti? ili u cemu se ogleda ta moja smrt?

Вјероватно си сконтао да небиће не значи ништа, него пошто је биће=личност, онда је небиће=неимање личности. А то умирање личност значи да ћеш бити лишен односа, свако ко се спаси биће са једне рајске стрнае у Христу која неће вити доступна другима који се не спасу. Ти који остану ван Христа, они неће имати однос ни са онима који су у Христу ни са онима који нису у Христу. Тако да твоја природа неће трпити муку али ће се та мука састојати тако да ће ти бити паклено досадно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ok. ako je hristos uzeo na sebe prirodu onda je priroda spasena i zato moji molekuli, tj telo i ne moze nestati, ali mogu ja... onda sta to znaci... u eshatonu cu postojati kao mrtvo telo.. ili kao biljka: ziv ali bez svesti? ili u cemu se ogleda ta moja smrt?

Постојаћеш без оног "ко", без идентитета. Можеш и сада да урадиш једну малу вежбу. Покушај да елиминишеш из свог ума све односе које имаш. Хоћеш ли знати ко си? Хоћеш ли ишта моћи да кажеш? Хоће ли постојати твоје "ја"?

Дакле, смрт, у контексту овога о чему говоримо, предстаљва нестанак Александра, Петра, Јована,.... То што је неко Александар, Петар или Јован, јесте ствар ОДНОСА а не природе. Властити идентитет осећаш не као самосвест већ као љубав коју ти пружа ДРУГИ и коју пружаш ДРУГОМ. Зато је биће заједница, "кинониа", како каже свети Василије Велики за Бога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вјероватно си сконтао да небиће не значи ништа, него пошто је биће=личност, онда је небиће=неимање личности. А то умирање личност значи да ћеш бити лишен односа, свако ко се спаси биће са једне рајске стрнае у Христу која неће вити доступна другима који се не спасу. Ти који остану ван Христа, они неће имати однос ни са онима који су у Христу ни са онима који нису у Христу. Тако да твоја природа неће трпити муку али ће се та мука састојати тако да ће ти бити паклено досадно.

Ни са онима који нису у Христу, као и он, зато што неће моћи или неће хтети? Да ли је пакао у томе што ће можда силно желети тај однос са Богом, али га неће моћи остварити?

Share this post


Link to post
Share on other sites

мислим да неће хтети ни са ким, па ни са самим собом.

то је симптоматична патологија још овде на земљи са конфликтним људима који са свима живима имају конфликт - зато што сами са собом не могу да живе и све живо терају од себе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

[quote name=malina :)' timestamp='1340816002' post='668223]

Ни са онима који нису у Христу, као и он, зато што неће моћи или неће хтети? Да ли је пакао у томе што ће можда силно желети тај однос са Богом, али га неће моћи остварити?

То је једна варијанта. Има их више.

Једна варијанта је да ће сви бити у Христу, само неки ће то осјећати као радост, неки као стјешњеност, нелагоду, а како је у питању однос са Богом, то ће бити паклена тјескоба. О томе нешто је писао Александар Каломирос у његовом дјелу "огњена ријека".

Друга варијанта је да су ти који не могу остварити однос, просто прогнани - заборављени од Бога. Дакле није им допуштено са Богом да буду, а опет са другима које се не спашвају, раздвојени су...е сад како, будући да мислимо у категоријама простор-времена, не знам како ће се то десити. Симболично је то у неким свјеодчанствима отаца, приказано као окренутост леђа на леђа са другима, тако да не видиш њега, ни оно тебе не види.

Трећа и она најгрђа варијанта је да ће бити свега и природе и односаа, само ћеш бити бућнут у врело сумпромно језеро да се куваш до вјечности и никад не скуваш у пакленим мукама.

Има их више, па шта ти се чини извјеснијим то присвојиш :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1340816227' post='668226]

мислим да неће хтети ни са ким, па ни са самим собом.

то је симптоматична патологија још овде на земљи са конфликтним људима који са свима живима имају конфликт - зато што сами са собом не могу да живе и све живо терају од себе.

Али зар они тада неће схватити своју грешку, видеће шта су могли имати, а пропустили то? Мислим да је гори пако не моћи, него не желети..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постојаћеш без оног "ко", без идентитета. Можеш и сада да урадиш једну малу вежбу. Покушај да елиминишеш из свог ума све односе које имаш. Хоћеш ли знати ко си? Хоћеш ли ишта моћи да кажеш? Хоће ли постојати твоје "ја"?

Дакле, смрт, у контексту овога о чему говоримо, предстаљва нестанак Александра, Петра, Јована,.... То што је неко Александар, Петар или Јован, јесте ствар ОДНОСА а не природе. Властити идентитет осећаш не као самосвест већ као љубав коју ти пружа ДРУГИ и коју пружаш ДРУГОМ. Зато је биће заједница, "кинониа", како каже свети Василије Велики за Бога.

po ovome ontologija je nauka koja bavi problemom licnosti, a ne problemom bica.

ko ima zajednicu sa hristom taj ce se u eshatonu druziti i osecati blazenstvo.. a onaj ko ne ostvari, nece imati nikakav ontoloski problem, nego neki (a)socijalni, niko se sa njim nece druziti, a i imace neku amneziju pa nece znati ko je...

nisam tako kontao ontologiju, sad sam zbunjen.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Lek su mi davali ponekad na svaki sat, ponekad svakog minuta. I evo me, na četvrtoj godini fakulteta. Bez leka je zaista sve izgubljeno. Bez njega sam onemoćala. Lek aktivira onih 90 posto mozga koji nije iskorišćen, a pasivizira onih 10 odsto koji koriste ljudi – objašnjava Nina.
       
      Devojka sa Daunovim sindromom, Nina Kostovska iz Tetova, student je četvrte godine makedonskog jezika i literature na FON Univerzitetu u Skoplju, gde je prošle nedelje sa svojim emotivnim govorom pobedila na oratorskoj večeri.
        U prepunom amfiteatru, ona je bez ustručavanja pred svima izjavila da su lekari, kada se rodila, njenim roditeljima rekli da za nju nigde u svetu, ni za kakve pare nema leka, i da je najbolje da je otpišu. Sa tim saznanjem njeni roditelji nisu mogli da se pomire, pa su na svoju ruku i na svoj način počeli da leče svoje dete.
       
    • Од Ronald,
      Otvorio sam novu temu, postoji stara, samo da potvrdim ono sto sam govorio o mitr. Amfilohiju i njegovom razumijevanju uzivo, jer je to i Vuk isto izjavio:
      Tačno je, krstio sam se u hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici ali o detaljima tog čina ne mogu da vam govorim. Sami čin je tajan, to je zavjet između mene, crkve i mog kuma“, priča u u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) 19 godišnji Vuk Adžić iz Kolašina, prva trans osoba koja se krstila u nekom od svetilišta Mitropolije crnogorsko primorske Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, koja je do sada ispoljavala izrazito negativne stavove prema LGBT populaciji.
      Objavljeno: 06. 11. 2019 - 15:29
        Za to je dobio blagoslov Mitropolita Amfilohija, a za RSE između ostalog govori zašto mu je vjera važna u životu i koliko mu je pomogla da se suoči sa traumama od napada na pragu porodične kuće, u avgustu ove godine.
      "Religija je veoma važna u mom životu. U jednom periodu imao sam samo religiju uz sebe. Vjera me je održala u životu. Ono što sam i ranije govorio jeste da se nakon napada na mene ispred praga porodične kuće, sigurno osjećam samo u crkvi i da je ona neka moja sigurna luka gdje znam da mogu uvijek da dođem i da budem prihvaćen kao čovjek. Za mene je religija ljubav. Sami Mitropolit Amfilohije o kojem imam samo lijepe stvari da kažem dao mi je blagoslov da mogu da se krstim. Neizmjerno sam mu zahvalan na tome i želim da poručim da je jedno ono što o njemu izlazi u medije a sasvim drugo ono što on jeste – dobar čovjek koji ima razumijevanja", rekao je Adžić
       
      Transrodna osoba Vuk Adžić, nakon krštenja: Amfilohije je dobar čovjek, koji ima razumijevanja
      M.PORTALANALITIKA.ME    
    • Од dragisa,
      Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke.
      Crkva, naime, raspolaže investicionim budžetom od 12,6 milijardi funti, što je nešto manje od 15 milijardi evra, a svoja ulaganja će ograničiti isključivo na medicinsku marihuanu.
      Investiranje u proizvodnju, distribuciju i prodaju rekreativne marihuane, odnosno "trave", za englesku crkvu i dalje ostaje tabu tema. Iz crkve su se, tim povodom, oglasili saopštenjem:
      "Za nas postoji razlika između medicinske i rekreativne marihuane. Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe", izjavio je glavni čovek za ulaganja Anglikanske crkve Edvard Mejson.
      U Velikoj Britaniji je, od oktobra prošle godine, dozvoljena upotreba kanabisa u medicinske svrhe i pacijenti mogu da ga dobiju na recept.
      U pojedinim državama sveta kanabis se propisuje pacijentima koji boluju od teških bolesti kao što su rak, sida, multipla skleroza, povrede kičmene moždine i epilepsija.
      Lekari u Velikoj Britaniji prvi put imaju mogućnost da pacijentima koji trpe jake bolove propišu proizvode koji sadrže kanabis.
      Crkva ima novi biznis: "Nemamo problem s marihuanom koja se koristi u medicinske svrhe"
      WWW.B92.NET Anglikanska crkva je napravila veliki iskorak u svojim stavovima i promenila svoj odnos prema marihuani, pa je tako odlučila da započne sopstveni biznis gajenja i proizvodnje te biljke.  
    • Од Jestira,
      Nisam pravoslavne vere, ali verujem u Boga. Ne pripadam ni jednoj religiji, molim se Bogu i treudim se da nikome ne cinim zlo. Pre tri nedelje mi je umro brat. Dobio je mozdani udar i poceo je sasvim polako da se oporavlja, ali onda su nam jednog jutra javili da je umro. Od onda ne mogu da nadjem ni svoj mir, ni utehu. Ne razumem zasto mu Bog nije pomogao da ostane ziv. Niko od nas u familiji nije ni 0110_hahaha ni zla osoba, trudimo se da zivimo svoj zivot kako znamo i umemo moleci se Boigu i ziveci posteno. Brat mi je bio mladji 6 godina od mene i ja se pitam zasto sam ja jos uvek ziva, kada sam i ja imala mozdani uda pre par godina, samo je bio mnogo laksi i danas nemam nikakvih posledica, a on je, jadan, morao da umre. Zasto je to moralo da se dogodi i da se cela familija baci u ocaj. Moj tata ima od tada problem sa Bogom, jer je ceo zivot govorio kako je jedino sto moli Boga da ni jedno njegovo dete ne umre pre njega, a sada se bas to desilo. Recite mi, ima li utehe za mene ili moram svaki dan da dozivljavam cepanje srca iznova, samo sto otvorim oci?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...