Jump to content
konstantin

Свети Јован Кронштатски и живот у Христу...

Оцени ову тему

Recommended Posts

http://www.borbazaveru.org/content/view/0203_cool/28/

ВИЗИЈА СВЕТОГ ОЦА ЈОВАНА ЧУДОТВОРЦА КРОНШТАДСКОГ

         Свети и Праведни отац Јован Чудотворац Кронштадски присећао се визије коју је имао у Јануару 1901:

После вечерњих молитви легао сам да се мало одморим у својој соби слабо осветљеној соби јер осећах благу вртоглавицу, пред Иконом Пресвете Богородице горело је кандило.

После не више од пола сата чух чудан шум и неко ме дотакну за раме и благим гласом рече ''Устани слуго Божији Јоване и следи вољу Божију''.

Ја устаде и видех пред собом Старца који изгледаше величанствено, коса му беше бело-сива а он имаше на себи црну мантију и у руци носаше штап, посматрао ме је благим погледом. Док сам се ја са великим напором уздржавао да се не срушим, моје руке и ноге се тресоше, хтедох нешто рећи али ми се језик не мицаше. Тада ме Старац прекрсти и смиреније са радошћу ме испуни, онда се и ја сам прекрстих. Старац показа штапом на западни зид моје собе и на зиду штапом написа бројке: 1913, 1914, 1917, 1922, 1924 и 1934, одједном зида нестаде и ја ходајући са Старцем кретох ка некој зеленој ливади а тамо видех мноштво крстова направљених од глине, дрвета или злата који означаваше гробове и ја упитах Старца због чега су ови крстови овде а он благо одговори: ''Ти крстови су за оне који су мучени и убијени за веру у Христа и због Речи Божије те постадоше Мученици'', те ми настависмо пут. Одједном видех целу реку крви, и питах Старца шта значи ова крв и колико је крви проливено? Старац погледа наоколо и одговори: ''Ово је крв правих Хришћана'', тада показа у висину на неколико Облака и ја видех мноштво белих лампи (кандила) како горе а онда почеше да падају на земљу јадна за другом десетине и стотине и док падаху гасише се и претвараху се у пепео. Старац тада показа и рече: ''Погледај,'' и видех на облаку седам горућих лампи, и ја упитах шта значе ове лампе што падоше на земљу а он одговори ''То су Цркве Божије које падоше у јерес, а тих седам лампи на облаку су седам Апостолских Саборних Цркава које ће остати до краја времена.''

Старац тада показа високо на небу и ја видех и чух Ангеле како поју ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ'', тада велика група људи са свећама у рукама хиташе поред нас са радосним и светлим лицима, у тој групи је било Архиепископа, монаха, монахиња затим група мирјана међу којима је било и младих, деце чак и одојчади. Ја упитах Чудотворног Старца шта је значење ових људи, а он одговори: ''То су људи који страдаше за Свету Саборну Апостолску Цркву за Свете Иконе од руку злих уништитеља.'' Ја упитах Старца дали могу да им се придружим а он одговори: ''Још је прерано за тебе да би страдао и твоје придруживање неби било благословено од Господа.''

Онда видех велику групу одојчади која за Христа страдаше од Ирода и примише круне од ЦАРА НЕБЕСКОГ. Ходајући мало даље ми уђосмо у велику Цркву, ја хтедох да се прекрстим али ми Старац рече: ''Не мораш да се крстиш овде јер је ово место 'ГНУСОБА ПУСТОСНА' (Данило 12;11).'' У Цркви беше непријатно, на олтару се налазило Еванђеље са Звездом, свеће изгледаше као од катрана и гореше као дрва за потпалу, из Чаше се ширио јак смрад, тамо се још налазише Просфора са Звездом, Свештеник стојаше испред олтара са лицем црним као угаљ а испод олтара се налазила жена обучена у црвено са звездом на уснама и вришташе кроз Цркву смејући се и вичући ''ЈА САМ СЛОБОДНА.'' Ја помислих: Господе како је ово одвратно, људи као полудели почеше да трче око олтара, звижде и тапшу рукама па запеваше хулне песме. Одједном муња севну, јак гром удари земља се затресе и црква се сруши шаљући жену, свештеника, људе и све остало у провалију. Ја помислих: о Господе каква страхота спаси нас, и упитах Старца какво је значење ове страшне цркве, он одговори: ''То су људи на земљи, јеретици који одбацише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву коју Господ није благословио, у тој Цркви они не посте, не присуствују свештенослужењима, не примају Свето Причешће. Ја уплашено рекох: ''Господња је милост на нама а ове је проклео смрћу...'' Старац ме прекину и рече: ''Не тугуј само само се моли.'' Тада видех масу људи од којих сваки имаше знак звезде на уснама, страшно се мучаше жеђу и ходаше напред-назад. А кад нас видеше почеше викати: ''Свети Оци Молите се за нас јер ми не можемо а страшно нам је тешко, наше мајке и очеви нас нису учили Закону Божијем, ми чак немамо ни име Христово и не налазимо мира, ми одбацисмо Свети Дух И знак Крста... Тада заплакаше.

Ја кренух даље пратећи Старца, и тада он показа руком на планину од људских телеса заливених крвљу, а ја јако уплашен упитах Старца за значење ових мртвих телеса. Он одговори: ''То су људи који живеше монашки живот, одбацише Антихриста и не примише његов знак, они пострадаше због Вере у Христа и Саборну Апостолску Цркву и примише Мученицке круне умирући за Христа. Моли се за ове Слуге Божије.''

Без речи Старац се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше ИСУСОВУ МОЛИТВУ. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше ПОМАЗАНИКА ВЛАДАРА. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку... Тада видех особу у белом, то беше ЦАР НИКОЛАЈ II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ''МОЛИ СЕ ЗА МЕНЕ ОЧЕ ЈОВАНЕ И РЕЦИ СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ДА САМ ЈА ЦАР МУЧЕНИК УМРО ДОСТОЈАНСТВЕНО И МУШКИ ЗА МОЈУ ВЕРУ У ХРИСТА И ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ, РЕЦИ СВЕТИМ ОЦИМА ДА СЛУЖЕ ПАРАСТОС МЕНИ ГРЕШНОМЕ АЛИ ЗА МЕНЕ ГРОБА НЕЋЕ БИТИ.''

Убрзо све постаде скривено маглом, а ја плачући молих се за ЦАРА МУЧЕНИКА, ноге и руке ми дрхташе од страха. Тада Старац рече: ''Погледај и ја видех групе људи где леже свуда наоколо помрли од глади, а неки још живи једоше траву и биље док пси тргаше телеса мртвих, неподношљив смрад се ширише наоколо, ја помислих: о БОЖЕ ти људи неимаше Вере, са њиховим уснама они богохулише и за то примише ГНЕВ ГОСПОДЊИ... Још видех целу планину књига међу којима гамижаху црви и осетих страшан смрад те запитах Старца какаво је значење ових књига, а он одговори: ''Ово су књиге пуне безбожништва и хуле на БОГА које ће затровати све Хришћане са јеретичким учењима'', тада Старац дотакну својим штапом неке од књига и њих захвати пламен и ветар развеја пепео.

Мало даље видех Цркву око које лежаше гомиле листића са именима упокојених за помињање, ја се сагох да узмем неке од листића да прочитам имена али Старац рече: ''ОВИ листићи са именима за упокојене леже овде већ много година и свештеници заборавише за њих, а ја упитах: ''Ко ће се молити за њих,'' а он одговори: ''АНГЕЛИ ЋЕ СЕ МОЛИТИ ЗА ЊИХ.'''

Пођосмо даље и Старац убрза да га са муком пратих. Онда ми показа и рече: ''Види!'' и ја видех многи народ мучен демонима (ђаволима), који их мучише штаповима, вилама и кукама. Ја упитах Старца шта значи стање овог народа, а он одговори: ''То су они који се одрекоше своје Вере и који напустише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модрнизовану Цркву.

Ова група предсатвља и свештенике, монахе, монахиње и мирјане који прекинуше своје завете и брак те се упустише у пијанство и сваку врсту безакоња и хуле''. Сви они имаше ужас на лицима а из уста им се ширише неподносљив смрад, док их демони (ђаволи) мучише и вукоше у дубоку провалију из које се уздизала паклена ватра. Ја се страшно уплаших и прекрстих молећи се ''Избави нас Господе од оваквог пута.''

Тада видех групу људи старих и младих страшно ружно одевених који подизаше велику ''ПЕТОКРАКУ ЗВЕЗДУ'' на сваком крају звезде беше по дванаест демона (ђавола) а у средини звезде сам Сатана са ужасним роговима и издуженом и изопаченом главом, он ширише око себе пену на људе док говораше ''Устајте ви проклети са знаком...'' Одједном се појавише мноштво демона (ђавола) са жељезним печатима и на све људе ставише знак, на усне, изнад лакта и на десну руку. Ја упитах Старца за значење овога а он одговори: ''ОВО ЈЕ ЗНАК АНТИХРИСТА.'' ЈА се прекрстих и кренух за Старцем.

Мало затим он нагло стаде и показа руком на исток где видех велику групу људи са радосним лицима где носе Крстове и упаљене свеће у рукама, а међу њима се налазише велики Олтар бео као снег и на Олтару се налазио ''Восдуцх'' (вео којим се покривају Свети Дарови) са златном царском круном на којој је било исписано ''на кратко време.'' Патријарси, Епископи, свештеници, монаси, монахиње и мирјани стојећи око олтара појаше ''СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР.'' Ја се из велике радости прекрстих и заблагодарих Господу, тада Старац подиже свој Крст увис три пута и ја видех планину телеса заливену крвљу а изнад њих Ангели летеше узимајући душе убијених за Реч Божију и носише их ка Небесима појући АЛИЛУЈА. Док посматрах ја гласно заплаках а Старац ме ухвати под руку И забрани да плачем говорећи: ''Шта је угодно БОГУ, да је наш ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС мучен пролио Своју Пресвету Крв за нас, а ови ће бити Мученици који не прихватише знак Антихриста и сви који пролију крв своју примиће небеске венце''. Тада се Старац помоли за те Слуге Божије и показа на исток а речи Пророка Данила се обистинише ''ГНУСОБА ПУСТОШНА'' (Данило 12;11). ТАМО видех куполу Јерусалимску над којом се налазише звезда, а у Цркви велико мноштво милиона људи а још многи покушаваху да уђу унутра. Ја хтедох да се прекрстим али ме Старац ухвати за руку и рече: ''ОВДЕ ЈЕ ГНУСОБА ПУСТОШНА.'' Тада видех олтар где гораше свеће од смоле а на олтару се налазио краљ у ватрено црвеној порфири, на глави имаше златну круну са звездом, и ја упитах Старца: ''Ко је ово?'' а Старац рече: ''Антихрист''.

Он беше веома висок, са ватреним очима, црним обрвама, четвртасто уобличеном брадом, лукаво, зло и страшно лице. Он се сам налазио на олтару. Тада подиже руке ка народу, руке му личише на канџе тигра и повика: ''ЈА сам краљ, ја сам Бог, ја сам вођа и онај који нема мој знак биће убијен.''

Сви људи падоше ничице и обожаваше га а он стављаше знак на њихове усне и руке да би могли примити мало хлеба и да неби поумирали од глади и жеђи. Тада пред Антихриста његове слуге доведоше неколико људи са завезаним рукама који му се не хтедоше поклонити. Они гласно рекоше: ''МИ СМО ХРИШЋАНИ! МИ ВЕРУЈЕМО У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!'' а Антихрист им у трену пооткида главе и хришћанска крв се проли. Тада у олтар пред Антихрсита доведоше дете да му се поклони, али се дете не хтеде поклонити већ јасно исповеди: ''ЈА САМ ХРИШЋАНИН И ВЕРУЈЕМ У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, А ТИ СИ СЛУГА САТАНИН!'' Антихрист тада узвикну: ''Смрт том детету!'' док остали који прихватише знак Антихриста падоше пред њим ничице и обожаваше га.

Одједном гром одјекну, мноштво муња поче да сева и ватрене стреле почеше да падају на слуге Антихриста. Тада велика ватрена стрела севну и погоди Антихриста у главу. Он махну руком а круна му паде са главе на земљу и изломи се. Тада милиони птица полетеше на слуге антихристове. Ја осетих да ме Старац узе за руку и поведе.

Ходасмо даље и ја видех још јако много проливене хришћанске крви и ту се сетих речи Светог Јована Богослова, у књизи Откровења, да ће крви бити коњима до узди. Ја помислих: Боже спаси нас. Тада видех Ангеле који летеше и појаху ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ.''

Старац погледа уназад и рече: ''НЕ ТУГУЈ ЈЕР БРЗО, ВРЛО БРЗО ЋЕ ДОЋИ КРАЈ СВЕТА. Моли се Господу: БОЖЕ БУДИ МИЛОСТИВ НА СЛУГЕ СВОЈЕ.''

Време се примицаше крају. Старац показа ка истоку, паде на колена и поче молитву и ја му се придружих. Тада Старац би подигнут у висину ка небесима и док одмицаше у висину ја се присетих да незнам Старчево име те гласно повиках за њим: ''ОЧЕ КАКО ТИ ЈЕ ИМЕ?'' А он благо одговори: ''СЕРАФИМ САРОВСКИ.''

ТО ЈЕ ОНО ШТО ЈА ВИДЕХ И ЗАПИСАХ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ. Велико звоно зазвони над мојом главом и ја чувши звук устаде са кревета и помолих се:

''ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ И ПОМОЗИ МИ МОЛИТВАМА ВЕЛИКОГ СТАРЦА, ТИ ПРОСВЕТЛИ МЕНЕ ГРЕШНОГ СЛУГУ СВЕШТЕНИКА ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ.''

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Живот до почетка јавне службе

Детињство и младост

Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, родио се 19. октобра (по старом) 1829. године у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његов отац Иља био је сиромашног стања и служио je као црквени служитељ (црквењак и појац) у месној цркви светог оца Николаја, саграђеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди били од олова. Родитељи су му били честити и веома побожни. Пошто се као слаб родио, родитељи пожуре те га одмах крсте и даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква слави тога дана. После крштења малишан се опоравио и очврснуо.

Кад му је било 6 година, он је у соби видео Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплашио. Али му је анђео рекао да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који га свуда прати, чува и спасава од сваке опасности и са њим ће бити у току целог његовог живота.

Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео je црквене службе и књиге. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге. Од најраније младости био је у свему послушан својим родитељима.

Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи су скупили последњу пару и уписали га у парохијску школу (училиште) у Архангелску.

Али учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је веома мучило и јадило. Он се са тугом сећао родитељског дома и њиховог сиромаштва. Изгледа да jе још тада научио да саосећа туђем сиромаштву и невољи. Још онда је маштао како ће, кад одрасте, да помаже родитељима и свима који трпе оскудицу и немаштину. У њему се развијало болно саосећање према свима паћеницима.

Школска наука била му је све тежа. Иако се трудио повасцели дан и учио, није успевао. У невољи, он се једно вече пре спавања обратиo Богу пламеном вером и молитвом, да благодаћу Својом просвети његов ум, те да запамти и схвати шта се у школи предаје. Молитва вере кротког и смиреног малишана била је услишена и Господ је на њега излио изобилне дарове Духа Светога. О томе он у своме Дневнику пише:

"Ја сам волео да ноћу устајем на молитву, кад сви спавају... кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је у глави било јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме је похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и преведен сам био у семинарију" (богословију).

Нема потребе истицати да религиозно настројење малог Вање нимало није ослабило у току година проведених у училишту: утисци понесени из породице били су веома снажни.

http://emaus-biblioteka.blogspot.com/

Share this post


Link to post
Share on other sites

У каснијем разговору са игуманијом подворја Леушинског манастира светог апостола Јована Богослова у Петрограду (чија се централа налазила у Череповецком срезу, Новгородске губерније), Таисом, он је рекао: "Знаш ли шта је најпре положило темељ моме обраћању Богу и још у детињству загрејало моје срце љубављу према Њему? То је - свето Еванђеље на словенско-руском језику; ја сам волео да читам ту чудну књигу кад сам долазио кући на распуст, и њен стил и просте речи били су доступни моме детињском схватању. Ја сам читао и наслађивао се и у њој налазио велику и незамењиву утеху. То Еванђеље било је са мном и у училишту. Могу рећи да је Еванђеље било сапутник мога детињства, мој учитељ, руководилац и утешитељ, са којим сам се сродио од најранијих дана".

Усамљеништво у школи још је подигло и ојачало религиозно-молитвену настројеност Вање: Бог је био његова једина утеха.

Из парохијског училишта прешао је у семинарију, коју је завршио као први у рангу. Због бриљантног успеха примљен је као благодејанац у Петроградску Духовну Академију.

За време школовања у Академији умро му је отац и мати се нашла у највећој беди. Ово је много жалостило љубљеног сина и он је тражио начин да помогне мајци. У томе је успео. Почео је да се бави преписивањем лекција за рачун имућнијих другова и на тај начин зарађивао је 10 рубаља месечно и све то слао својој љубљеној матери, срећан што може да јој помогне.

У Академији је много времена посветио богомислију, јер је интуитивно осетио да му предстоји тешка борба са духовима злобе под небом, господарима таме овога света - са ђаволом и слугама његовим.

У почетку помишљао је да се замонаши и пође као мисионар у далеку Кину, али се уверио да и у престоници и њеној околини има поста посла за правог пастира стада Христова (1,19-22).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ступање у брак и живот у њему

Пошто је одустао од примања монашког пострига, а тако је сигурно воља Божја хтела, он је, по свршетку Академије, ступио у брак. Али је желео да и у браку проводи девичански живот и са својом супругом живи као брат са сестром, без телесне везе супружничке. На овакав живот његова супруга у почетку није хтела да пристане, па се, кад је он остао при своме предлогу, пожалила надлежном архијереју, митрополиту Исидору. Овај позове Јована и дуго га је наговарао да промени одлуку и живи брачним животом, као и други свештеници, јер је брачни живот сам Бог осветио и благословио, и у њему се може живети свето и побожно, али је Јован остао упоран. Кад савети нису помогли, митрополит је запретио законским санкцијама, али ни то није имало успеха. Расрђеном митрополиту Јован је одговорио: "Таква је воља Божја, и Ви ћете се у то уверити".

Чим је Јован изашао од митрополита, овај је ослепео.

Он је брзо позвао натраг Јована и замолио га да му опрости и помоли се Богу да му поврати вид, и добио је обадвоје.

Тада је митрополит позвао Јованову супругу и посаветовао да послуша свога мужа и прими такав живот, као израз воље Божје, и она је то прихватила... (II, 36).

Рукоположење у чин свештеника и почетак свештеничке службе

По свршетку Академије и склапању брака, Јован је постављен на дужност свештеника при саборном храму светог Андреја Првозваног у Кронштату.

Град и првокласна морска тврђава Кронштат, која затвара приступ Петрограду с мора, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа Неве 26 километара.

У свештенички чин посвећен је 12. децембра 1855. године. Кад је први пут ушао у храм, одређен му за службу, он се веома изненадио његовом унутрашњом сликом и распоредом, као познатим. Јер исти храм он је још у младим годинама видео у сну тако јасно, да су му сви предмети и општа слика остали дубоко урезани у сећању. Још онда он је разумео да му је Бог тај храм доделио на службу, и то се сад испунило. (I,23).

Кад се отац Јован као свештеник први пут појавио у Кронштату, становници његови нису били њиме задовољни. Они су сматрали да свештеник у предграђу престонице треба да је отменог порекла и изгледа, а он је из сељачке породице, у простој мантији. Кад су га видели, говорили су: "Ала су нам попа и послали, простог, сељачког. Ничег лепог на њему нема". Они нису могли да наслуте какво се велико светило скривало под скромном свештеничком хаљином и смиреним ликом младога пастира (II, 30).

О. Јован је од првог дана своје свештеничке службе тврдо решио да себе потпуно принесе на жртву Богу и својој пастви, да за њих живи и умре.

При крају своје прве литургије одржао је своју прву проповед, у којој је, поред осталога, рекао: "Свестан сам висине свештеничког чина и дужности с њим сједињених, осећам своју немоћ и недостојност али се уздам у благодат и милост Божју, "која немоћи лечи и недостатке попуњава". Знам шта ме може учинити више или мање достојним овога чина и способним за ношење овог звања: то је љубав према Христу и према вама, љубљена браћо моја... Љубав је велика сила; она и немоћнога чини снажним и малога великим... Такво је својство чисте љубави, еванђелске. Нека Господ, препун љубави, подари и мени искру ове љубави, и запали је у мени својим Светим Духом".

А Господ Сведржитељ даровао је своме пророку Јовану безграничну љубав према Богу и људима.

Касније ће се видети да је отац Јован имао од Духа Светог и дар пророштва.

Ја сам га овде назвао пророком у смислу посланика Божјег у грешном свету пред сами крај века и долазак антихриста.

Као што ће се касније видети, Бог је оца Јована још од утробе материне предодредио да покаже људима да сила Божја током векова није ослабила, него да може и у наше дане, у доба материјализма и безверја, да чини велике знаке и чудеса, као и у првим вековима хришћанства, и да у изабраницима Божјим учврсти веру и моћ духа за борбу до саме смрти са ђаволом и слугама његовим.

Кронштат је био место административног прогона из престонице порочних људи (скитница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили.

Осим ових, у Кронштату је било и много физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама такође су се насељавали око града. Људи су пијанчили а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.

И одједном, по Божјој заповести, усред тога мрака заблистао је сјајни зрак Божје љубави. Новопосвећени млади свештеник отац Јован почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале; помагао новчано; учио и саветовао пијанице; сву своју плату раздавао је бедницима, а кад би му нестало новца, скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.

Ови сурови и груби људи у почетку нису разумевали свету тежњу доброг пастира, па су гледали на њега попреко и чак се непријатељски односили према њему.

Ипак, његова необична доброта и материјална помоћ постепено су им отварали очи и они су почели увиђати да им је Бог послао љубављу испуњеног пријатеља и добротвора.

Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, говорили су у злобној намери жени његовој: "А твој добричина опет се данас бос кући вратио". Његов поступак није им се свиђао, они нису схватили светитеља.

Зато су се постарали да се свештеничка плата оца Јована не издаје њему него његовој жени. И у томе су успели. Али Господ Сведржитељ није хтео да остави свога изабраника без могућности да чини добро сиромасима. По Божјем Промислу он је био постављен за вероучитеља у Реалној гимназији са одређеном платом, са којом је могао слободно располагати. И он је то и чинио: сву плату раздавао је сиромасима (I,23-26).

Share this post


Link to post
Share on other sites

III Крај животног подвига

Болест и смрт

Крајем 1908. године гасио се полако у Кронштату велики светилник Цркве Христове, отац Јован, који је јарко светлео 53 године.

То гашење приметио је московски митрополит Владимир и са епископима саратовским Гермогеном и орловским Серафимом стигао у Кронштат 5. децембра, да посети оболелог оца Јована. Са њима су дошли генерал Николај Јудович Иванов и адмирал Никонов.

Отац Јован дочекао их је речима: "Благодарим вам од срца, високи гости, преосвештени архипастири, што сте се сетили мене малога и посетили моју немоћ, особито ценим вашу љубав високо-преосвећени владико".

У разговору са њима рекао им је да му је 79 година и испричао о својој мучној болести, која му не да мира ни дању ни ноћу ни 15-20 минута. Једино за време литургије осети олакшање на сат-два.

Не обазирући се на савет лекара да престане са постом и пређе на мрсну храну, отац Јован није хтео да их послуша.

У даљем разговору рекао је високим гостима: "Благодарим Господу за страдања која ми је послао ради очишћења моје грешне душе. Свето причешће ме оживљава."

Митрополит Владимир дотакао се у разговору посета оца Јована Москви и замолио га да својом љубављу покрије, ако му некад, због недостатка слободног времена, није указао потребну духовну пажњу, и замолио оца Јована за молитве и у овом и у будућем животу.

На то је отац Јован одговорио: "Што ме ви, владико свети, молите, ја сам увек у срцу своме носио и до краја живота сачуваћу особиту љубав и поштовање према вашој светости".

6. децембра одслужио је рану литургију, а каснију служила су оба епископа. Кад су се у својим проповедима дотакли личности оца Јована и споменули јавне нападе на њега, светитеља, плач присутног народа прекидао је проповеднике.

Кад су после литургије епископ и протојереј Восторгов посетили оца Јована, он се са њима повукао у своју собу и читав сат разговарао о предметима највеће важности, како је после сам рекао. Сабеседници су изашли из његове собе уплакани.

10. децембра отац Јован одслужио је последњу литургију. После тога снага га је издала.

Много раније Бог му је открио дан смрти. Још пре 15 година, кад су положени темељи новог храма на морској обали у Кронштату, он је рекао: "Кад зидови буду доведени до крова, мене неће бити мећу живима на земљи".

18. децембра он је запитао игуманију Ангелину: "Који је датум данас?" Добивши од ње одговор, рекао је: "Слава Богу још два дана. Успећу све да урадим".

Без обзира на крајњу изнемоглост, он није престао да се свакодневно причешћује. 18. децембра дошао му је свештеник са причешћем. Отац Јован хтео је да га пресретне и прихвати Свете Дарове, али га је снага издала и он би пао, да га нису придржали. После причешћа он је повремено губио свест и тешко стењао, што је сведочило о тешким страдањима. Тако је прошла следећа ноћ, између 18. и 19. децембра.

Пред вече 19. њему се повратила свест и почео се жалити на велику топлоту у читавом телу. Присутни су по томе закључили да је крај близу.

Вест да баћушка умире пронела се муњевитом брзином по граду. Свештенство Андрејевског храма одлучило је да не чека јутро него да још за ноћи одслужи литургију и причести башућку. Тој ноћној литургији присуствовало је мноштво народа. Чудна је то литургија била: на њој су тужно ридали и присутан народ и свештеници.

По свршетку литургије, свештеници су са Светим Даровима пошли у стан оца Јована. Он је био у заносу. У једном тренутку рекао је: "Гушим се, гушим". Свештеници су искористили овај тренутак свести и причестили га. По пријему светих Тајни, он је продужио да лежи са затвореним очима и ретко би уздахнуо. Дисање му је било час јаче час слабије, што је наговештавало близак крај.

У 6 часова изјутра, 20. децембра, свештеник је почео да чита Молебни канон при разлучењу душе од тела. Болесник је лежао мирно са затвореним очима.

У 7 часова и 40 минута 20. децембра 1908. године, отац Јован је мирно отишао Господу у осамдесетој години живота.

Кад се вест о смрти великог чудотворца, молитвеника и доброг пастира - добротвора разнела по Петрограду, ја сам са својим другом протојерејом Гронским кренуо у Кронштат. По доласку, ја сам двапут, увече и изјутра, прилазио и целивао руку оца Јована. Рука није била хладна нити укочена.

http://emaus-biblioteka.blogspot.com/

Share this post


Link to post
Share on other sites

San svetog Jovana Kronštatskog-1.deo

Viđenje napisano od strane svetog Jovana Kronštatskog neposredno pred njegovu smrt 1908. god. u kome on prorokuje mnoge stvari koje su se dogodile posle u 20. veku, ali i one koje će se tek dogoditi kao npr. dolazak antihrista;

preuzeto iz "Pravoslavnaja Rus", br. 20/517, od 15/28 oktobra 1952.

sa ruskog preveo jeromonah Atanasije (Jeftić) na Svetoj Gori

Gospode, blagoslovi! Ja, mnogogrešni sluga Jovan, jerej Kronštatski, pišem ovo Viđenje. Ono što sam video i što predajem pismeno, napisao sam svojom rukom.

Na noć uoči 1. januara 1908. godine, posle večernje molitve, seo sam da malo odahnem za stolom. U mojoj keliji je bio polumrak, a pred ikonom Majke Božije je gorelo kandilo. Nije prošlo ni pola časa, začuo sam šum. Neko se tiho dotakao mog desnog ramena i laki i tihi, umilni glas reče mi:

"Ustani, slugo Božiji Jovane, pođi sa mnom!"

SVETILNICI SVETA

Ja sam brzo ustao. Preda mnom je stajao divni, čudni starac, bled sa sedim vlasima, u mantiji i sa brojanicama u levoj ruci. Pogledao me je strogo, no oči su mu bile umilne i blage. Od straha ja za malo nisam pao, no čudni starac me je pridržao. Ruke i noge su mi drhtale, hteo sam nešto reći, ali jezik mi se nije pokretao. Starac me je prekrstio i meni je postalo lako i radosno, i ja sam se prekrstio, takođe. Zatim je on štapom ukazao na zapadnu stranu zida i tim istim štapom je napisao: 191Z, 1914, 1917 , 1922, 1930, 1933, 1934 godina. Odjednom, taj zid je nestao i ja sam sa starcem pošao po zelenom polju. Vidim, stoji masa krstova; hiljade, milioni raznovrsnih: malih, velikih, drvenih, kamenih, gvozdenih, bakarnih, srebrnih i zlatnih. Išao sam pored tih krstova, prekrstio se i ohrabrio da upitam starca kakvi su to krstovi? On mi je umilno odgovorio:

"To su oni koji su za Hrista i Reč Božiju postradali!"

Idem dalje i vidim, čitave reke krvi teku u more koje se crveni od krvi. Od straha sam se užasnuo i opet zapitao čudnog starca:

"A, što je proliveno toliko krvi?"

On me pogledao i rekao mi:

"To je hrišćanska krv!"

Zatim je starac pokazao rukom na oblak. Ja videh masu gorećih, jarko užarenih svetilnika. I gle, oni počeše padati na zemlju: jedan, dva, tri, pet, deset, dvadeset... Zatim počeše padati u stotinama, sve više i više, i svi su goreli. Ja sam vrlo žalio što oni nisu goreli jasno, nego su samo padali i gasili se, pretvarajući se u prah i pepeo. Starac reče:

"Pogledaj!"

I ja videh na oblacima samo sedam svetilnika, pa zapitah starca:

"Šta to znači?"

A, on sagnuvši glavu reče:

"Svetilnici koje ti vidiš da padaju znače da će crkva pasti u jeres. A sedam goryćih svetilnika što je ostalo, znači da će sedam crkava Apostolskih Sabornih ostati pri kraju sveta."

Opet mi je starac kazao:

"Pogledaj!"

I gle, ja gledam i vidim čudno viđenje, anđeli su pevali: Svjat, Svjat, Svjat Gospod Savaot! Velika masa naroda sa svećama u rukama i radosnim, sijajućim licima išla je za njima. To su bili: kneževi, patrijarsi, mitropoliti, episkopi, arhimandriti, igumani, shimnici, jereji, đakoni, posnici, otšelnici Hrista radi, mirjani, mladići, dečaci, deca... Heruvimi i serafimi su ih pratili u nebesku, rajsku obitelj. Ja sam zapitao starca:

"Kakvi su to ljudi?"

Starac kao da je znao moju misao, reče:

"Sve su to sluge Hristove, koji su postradali za svetu Hristovu Sabornu i Apostolsku Crkvu."

Ja sam se opet usudio da zapitam:

"Da li se i ja mogu pridružiti njima?"

Starac reče:

"Ne. Još je rano эa tebe, strpi se i pričekaj!"

Opet sam zapitao:

"Reci mi oče, a otkud deca?"

Starac reče:

"Ta deca su takođe postradala эa Hrista od cara Iroda (14 hiljada). A, takođe su dobila venac od Cara i ona bezimena deca koja su pogubljena u utrobi svoje majke!"

Ja sam se prekrstio:

"Kakav će veliki i strašni greh biti majci -neoprostivi!"

JEVANĐELjE SA ZVEZDOM

Idemo dalje i ulazimo u veliki hram. Hteo sam da se prekrstim, ali starac mi reče:

"Ovde je mrzost i zapuštenje."

Vidim mračan i taman hram i u njemu mračan i taman presto. Nema ikonostasa pred oltarom. Umesto ikona, neki tuđi portreti sa zverinjim licima i oštrim kalpacima, a na prestolu nije krst nego velika zvezda i evanđelje sa zvezdom. Smolane sveće gore i pršte kao drva. Na prestolu stoji putir iz koga dolazi strašan smrad i otuda gamižu svakakvi gadovi: žabe, škorpije, pauci -strašno je gledati sve to. Prosfore su takođe sa zvezdom, a pred prestolom stoji sveštenik u svetlo crvenoj odeždi po kojoj gmižu zelene žabe i pauci. Lice mu je strašno i crno kao ugalj, oči crvene a iz grla ide dim i crni žalci kao u ose. Ah, Gospode, kako je to strašno gledati.

Zatim je na presto skočila neka mrska, gadna i bezobrazna crna žena, sva u crveno obučena, sa zvezdom na čelu. Zavrtela se na prestolu, potom kriknula kao noćna sova čiji glas se strašno razlegao po čitavom hramu: "Sloboda!" -i stala. A, ljudi su kao bezumni počeli da trče oko prestola, radujući se nečemu. Vikali su, zviždali i pevali nekakvu pesmu, iz početka tiho, zatim jače, kao psi, zatim se sve pretvorilo u zversko rikanje i režanje. Odjednom bljesnu jarka munja i udari silan grom. Zemlja zadrhta i hram se surva i propade u zemlju. Presto, sveštenik, crvena žena, sve se u kovitlacu survalo u bezdan. Gospode, spasi! Gledajući ovaj strašan prizor hladan znoj mi je izbio po čelu i ja sam se prekrstio. Osvrnuo sam se i starac se osmehnuo na mene, upitavši:

"Jesi li video ?"

"Video sam oče. Reci mi šta je to bilo, tako strašno i užasno?"

Ctarac mi odgovori:

"Hram, sveštenici i ljudi, to su jeretici, odstupnici i bezbožnici koji su odstupili od Vere Hristove i od Svete, Saborne i Apostolske Crkve, i priznali jeretičku novo-živoobnovljeničku crkvu koja nema blagodati Božije. U njoj je nemoguće ni postiti, ni ispovedati se, ni primiti miropomaэanje."

"Gospode, spasi mene grešnoga, pošalji mi pokajanje, smrt hrišćansku!", prošaputao sam. No, starac me umirio:

"Ne žalosti se", reče. "Moli se Bogu!"

Pošli smo dalje. Gledam, ide masa ljudi strašno izmučenih. U svakoga od njih zvezda. na čelu. Oni, ugledavši nas, povikaše:

"Molite se za nas, sveti oci, Bogu. Nama je vrlo teško, i mi sami ne možemo! Očevi i majke nas nisu učili эakonu Božijem i čak nemamo ni ime hrišćansko. Mi nismo dobili pečat dara Duha Svetoga, nego crveni эnak!"

Ja sam zaplakao i pošao za starcem. "Pogledaj!", pokazao mi je starac rukom. "Vidiš li?"

"Vidim brda!"

"Ne! To je brdo leševa ljudskih, ogrezlo u krvi."

Ja sam se prekrstio i upitao starca:

"Šta to эnači? Kakvi su to leševi?"

"To su monasi i monahinje, otšelnici i otšelnice, ubijeni эa Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu; koji nisu hteli da prime antihristov pečat nego su želeli da prime mučenički venac i umru эa Hrista."

Ja sam se molio:

"Spasi Gospode i pomiluj sluge tvoje i sve hrišćane."

No odjednom, starac se okrenuo ka severnoj strani i pokazao rukom:

"Gledaj!"

Pogledao sam i video carski dvorac, a okolo trče životinje raznih vrsta, zveri razne veličine, aždaje i svakakvi gadovi koji šište i ulaze u dvorac i već su pojurili na tron pomazanika Nikolaja Drugog. Njegovo lice je bledo ali hrabro. On čita Isusovu molitvu. Odjednom, tron se poljuljao, kruna je spala i otkotrljala se. Zveri su režale, tukle se i davile pomazanika. Rastrzale su ga, izgazile, kao zli dusi u adu. Odjednom, sve ovo je nestalo i ja sam gorko zaplakao:

"Ah, Gospode, spasi i pomiluj od svakoga zla, neprijatelja i protivnika!"

Starac me je uzeo za rame:

"Ne plači! Tako je ugodno Bogu!". I reče: "Gledaj!"

Gledam i vidim kako se pokazalo belo sijanje. S početka nisam mogao razlikovati, no zatim je postajalo sve jasnije: pristupao je nevoljni pomazanik. Na glavi mu venac od zelenih listova, a lice bledo i okrvavljeno, sa zlatnim krstićem na vratu. Tiho je šaptao molitvu. Prišao je i sa suzama rekao:

"Moli se za mene oče Jovane, i reci svim pravoslavnim hrišćanima da sam umro kao mučenik, čvrsto i hrabro za veru Pravoslavnu i za Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu, postradao za sve hrišćane. Reci svim pravoslavnim pastirima da služe opšti bratski parastos za sve vojnike, postradale na bojnom polju: izgorele u ognju, u moru potopljene, i za mene grešnoga i postradalog. Grob moj ne tražite, njega je teško naći. Još molim, moli se za mene oče Jovane, i oprosti mi dobri pastiru."

Zatim se sve pokrilo maglom. Ja sam se prekrstio:

"Upokoj Gospode dušu usnulog sluge Tvog Nikolaja! Večni mu spomen!"

Gospode, kako je strašno. Ruke i noge su mi drhtale, plakao sam. Starac mi je opet rekao:

"Ne plači, tako je ugodno Gospodu. Moli se Bogu, i još pogledaj?"

ZA MALO VREMENA

Gle, vidim masu ljudi koji se valjaju umirući od gladi. Jeli su travu, zemlju, jeli su jedan drugoga, a psi su jeli leševe. Svuda strašan smrad, bestidnost. Gospode spasi nas i u svetoj Hristovoj Veri ukrepi, jer smo nemoćni i slabi bez vere. Starac mi opet govori: "Gledaj tamo!" I gle, vidim čitava brda raznih knjiga, malih i velikih. Među tim knjigama gmižu smradni crvi koji šire strašan zadah. Ja sam zapitao:

"Kakve su to knjige, oče?"

On je odgovorio:

"Bezbožne, jeretičke, koje zaražuju sve ljude sveta svojim bogohulnim učenjem."

Starac se krajem svoga štapa dotaknuo tih knjiga i sve se pretvorilo u oganj i izgorelo do kraja. Vetar je razneo pepeo. Zatim gle, vidim crkvu oko koje leži masa pomenika i spiskova. Sagnuo sam se i hteo podići jedan da pročitam, no starac mi reče da su to pomenici i pisma koja leže pri crkvi mnogo godina, i na koje su sveštenici zaboravili pa ih ne čitajy nikada, a usnule duše traže da se molimo za njih, no nema ko da čita ni da pominje. Ja upitah:

"Pa, ko će onda ?"

"Anđeli!", reče starac.

Ja. sam se prekrstio:

"Pomeni Gospode duše usnulih slugu Tvojih, u Carstvu Tvome!"

Pošli smo dalje. Starac je išao brzo, tako da sam jedva uspevao da ga stignem. Odjednom, on se okrenuo i rekao: "Pogledaj!"

I, gle, ide gomila ljudi gonjena strašnim besima koji su ih nemilosrdno tukli i boli dugačkim šiljcima, vilama i motkama.

"Kakvi su to ljudi?", zapitao sam starca.

"To su oni", odgovorio je starac, "koji su otpali od Vere i od Svete, Saborne i Apostolske Crkve i primili jeretičku živoobnovljeničku crkvu. To su bili episkopi, sveštenici, đakoni, svetovnjaci, monasi, monahinje koji su primili brak i živeli razvratno. To su bili bezbožnici, vračari, bludnici, pijanice, srebroljupci, jeretici, odstupnici od Crkve, sektanti i ostali."

Oni su imali užasan i strašan izgled: lica crna, iz grla im je išla pena i smrad i strašno su vikali. No, demoni su ih tukli nemilosrdno i gonili ih u duboku provaliju. Otuda je izlazio smrad, dim, oganj i nečisti miris. Ja sam se prekrstio:

"Izbavi, Gospode, i pomiluj! "

Strašno je sve to viđenje. Zatim sam video kako masa naroda ide, stari i mladi. Svi su bili obučeni u crvene haljine i nosili su ogromnu crvenu zvezdu petokraku na čijem svakom uglu je sedelo po dvanaest besova. U sredini je sedeo sam satana sa strašnim rogovima i krokodilskim očima, sa lavljom grivom, strašnim čeljustima i velikim zubima, a iz čeljusti je rigao smrdljivu penu. Sav narod je vikao: "Prokletstvom žigosani!". Zatim se pojavila masa demona, svi crveni. Žigosali su narod stavljajyhi svakome na čelo i ruku žig u vidu zvezde. Starac reče da je to žig antihrista. Ja sam se strašno uplašio, prekrstio sam se i pročitao molitvu: Da vaskrsne Bog ... Posle toga sve je iščezlo kao dim.

Starac je išao brzo i ja sam jedva uspevao da ga pratim. Zaustavio se potom i pokazao mi je na. istok:

"Gledaj!" -veli.

Ugledao sam masu naroda sa radosnim licima u čijim rukama su bili krstovi, crkveni barjaci i cveće. Na sredini među ovom masom visoko u vazduhu stoji presto sa zlatnom carskom krunom na kojoj je zlatnim slovima napisano: Za malo vremena! Oko prestola stoje patrijarsi, mitropoliti, episkopi, sveštenici. monasi i monahinje, pustinjaci i mirjani. Svi pevaju:

"Slava vo višnjih Bogu i na zemlji mir."

Ja sam se prekrstio i zablagodario Bogu.

Odjednom, starac je krstoliko tri puta zamahnuo u vazduh. I. gle, ja videh masu leševa i potoke krvi. Anđeli su leteli nad telima ubijenih i jedva su uspevali da duše hrišćanske uznose k Prestolu Božjem pevajući: Aliluja! Strašno je bilo gledati sve to. Ja sam gorko plakao i molio se. Starac me je uzeo za ruku i rekao:

"Ne plači! Tako je potrebno Gospodu Bogu za naše maloverje i kukavnost, ovo tako treba da bude. Spasitelj naš Isus Hristos je takođe postradao za nas i prolio Svoju prečistu krv na krstu. Biće, dakle, još mnogo mučenika za Hrista i to su oni koji neće primiti antihristov žig, no proliće krv i dobiti mučenički venac.

OGNjENE STRELE

Zatim se starac pomolio, tri puta se prekrstio prema istoku i rekao:

"Evo, ispunilo se proroštvo Danilovo. Konačna mrzost zapuštenja."

U tom času sam ugledao jerusalimski hram na čijem vrhu je zvezda. Oko hrama se tiskaju milioni ljudi koji žele da uđu u hram. Ja sam hteo da se prekrstim, ali mi je starac opet zadržao ruku i rekao:

"Ovde je mrzost zapuštenja!"

Ušli smo u hram u kome je bilo mnogo naroda. Po sred hrama sam video presto oko koga su u tri reda gorele smolane cveće. Na prestolu je, obučen u svetlo crvenu porfiru, sedeo svetski upravitelj, car, na čijoj glavi je bila zlatna kruna sa brilijantima i zvezdom. Zapitao sam starca ko je to? On je rekao:

"To je antihrist!"

Bio je visokog rasta. oči crvene kao užareni ugalj, brada crna kao klin, lice svirepo, hitro i lukavo -podobno zveru, nos orlovski.

Odjednom. antihrist ustade na svom prestolu i uspravi se u celom rastu svom. Podiže visoko glavu i pruži desnu ruku narodu (na prstima su mu bili nokti kao u tigra), pa riknu svojim zverinjim glasom:

"Ja sam vaš bog, car i upravitelj! Koji ne prime moj žig, smrt im je ovde!"

Svi su pali na kolena, poklonili se i primili žig na čelo. No, neki su smelo prišli i odjednom mu snažno uzviknuli:

"Mi smo hrišćani, verujemo u Gospoda našeg Isusa Hrista!"

Tada je u trenutku blesnuo mač antihrista i glave hrišćanskih mladića su sletele. Prolila se krv za veru Hristovu. Gle, potom dovode devojčice, žene i mladu decu. Ovde se on još više razgoropadio i zarikao kao zver:

"Smrt njima! Ti hrišćani su moji neprijatelji. Smrt njima!"

Odmah je sledila momentalna smrt. Glave su sletale na pod i prolila se krv pravoslavna po svem hramu . Zatim dovode antihristu desetogodišnjeg dečaka da se pokloni i govore:

"Padni na kolena!"

No, dečak je smelo prišao do prestola antihristovog i rekao:

"Ja sam hrišćanin i verujem u Gospoda našeg Isusa Hrista, a ti si porod i sluga satanin, ti si antihrist!"

Strašnim i divljim režanjem zarežao je na njih: "Smrt!"

Svi su pali pred antihristom na kolena. Odjednom hiljade gromova je zagrmelo i hiljade nebeskih munja su letele kao ognjene strele tukyći sluge antihristove. Iznenada, jedna najveća strela, ognjena i krstolika, sletela je sa neba i udarila antihrista u glavu. On je uzmahnuo rukom i pao, dok mu je kruna sletela sa glave i raspala se u prah. Milioni ptica su leteli i kljuvali leševe nečistih slugu antihristovih.

Osetio sam tada da me je starac uhvatio za rame i rekao:

"Idemo dalje, putem!"

Evo, opet vidim masu krvi do kolena, do pojasa.! Oh, kako je mnogo proliveno krvi hrišćanske! Tu sam se setio reči iz Otkrovenja Jovana Bogoslova: Biće krvi konjima do uzda! Ah. Bože spasi mene grešnoga! Na mene je napao veliki strah i bio sam ni živ ni mrtav. Gle, vidim anđeli lete i pevaju: Svjat, Svjat, Svjat Gospod! Okrenuo sam se, a starac je klečao i molio se. Zatim je ustao i umiljato mi rekao:

"Ne žalosti se! Brzo, brzo je kraj svetu, moli se Gospodu. On je milostiv slugama svojim. Nisu više preostale godine, nego sati, i brzo je kraj!"

Potom me je starac blagoslovio i pokazao rukama na istok. rekavši:

"Ja idem eno tamo!"

Dok sam pao na kolena i poklonio mu se, vidim da se on brzo odvaja od zemlje. Tad sam zapitao:

"Kako je tvoje ime, čudni starče?"

Zatim sam jače povikao:

"Sveti oče, reci kako je tvoje sveto ime?"

"Serafim!" -tiho i lako reče on meni. "A to što si video napiši i ne zaboravi sve to radi Hrista."

Odjednom kao da je nad mojom glavom udarilo veliko zvono. Ja sam se probudio i otvorio oči. Na čelu mi je bio hladan znoj, a u slepoočnicama je udaralo. Srce je jako lupalo i noge drhtale. Učinio sam molitvu:

"Da voskresnet Bog... Gospode prosti me grešnog i nedostojnog raba Tvojega Jovana. Bogu našem slava. Amin."

________________________________________

SVETI JOVAN KRONŠTATSKI - žitije

Sveti Jovan Kronštatski je rođen 1829.g. u Arhangelskoj guberniji na krajnjem severu Rusije, od oca Ilje i majke Teodore. Imajući u vidu da je rođen slabašan, roditelji su insistirali da bude prve noći kršten i dobija ime Jovan po svetitelju Jovanu Rilskom. Detinjstvo je proveo u napornom radu i siromaštvu. Posle osnovne škole u mestu rođenja, završava uspešno bogosloviju i upisuje se na Duhovnu akademiju u Petrovgradu. Jovanu ubrzo umire otac i on preuzima svu brigu o porodici. Iako razmišlja o monaštvu on po završetku studija, sa blagoslovom majke, 1855. god. stupa u brak sa Jelisavetom, đerkom kronštatkog prote, i postaje sveštenik u crkvi sv.ap. Andreja u Kronštatu.

Jovan u braku sa suprugom živi potpuno devstveno. Radeći mnogo od samog početka svoje uzvišene i teške službe postaje radnički sveštenik, sirotinjski pastir, otac bednih i žednih, lekar bolnih, spasitelj grešnih.

Istrajno ovako provodi 53 godine službe Bogu i povernim mu dušama, služeći sv. liturgiju svakoga dana.

Jovan je predavao veronauku u školi 32 godine, izgradio Dom trudoljublja u Petrovgradu za gladne i sirote; dom od 100 postelja za beskućnike, starački dom i dr.

Ovu ličnost, neprekidne molitve i milosti, Gospod nagradi darom čudotvorstva da su mnogi posle Jovanove molitve postajali zdravi, što je bio znak narodu da je Jovan Božji ugodnik i da ga Gospod čuje i na njegovu ljubav se narodu odaziva. Cela Rusija pa i šire znaju za svetog Jovana i traže pomoć, svi od cara pa do poslednjeg siromaha. Ovaj sveti čudotvorac se Bogu predstavio 20.12.1908. g dok je kao sveti kanonizovan 1964.g. i slavi se 19. oktobra i 20. decembra.

Od svetitelja su ostali mnogi pisani tragovi u vidu propovedi kao i njegov dnevnik "Moj život u Hristu".

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Свети и Праведни отац Јован Чудотворац Крондштатски присећао се визије коју је имао у Јануару 1901:

После вечерњих молитви легао сам да се мало одморим у својој слабо осветљеној соби јер осећах благу вртоглавицу. Пред Иконом Пресвете Богородице горело је кандило.

После не више од пола сата чух чудан шум и неко ме дотакну за раме и благим гласом рече ''Устани слуго Божији Јоване и следи вољу Божију''.

Ја устаде и видех пред собом Старца који изгледаше величанствено, коса му беше бело-сива а он имаше на себи црну мантију и у руци носаше штап, посматрао ме је благим погледом. Док сам се ја са великим напором уздржавао да се не срушим, моје руке и ноге се тресоше, хтедох нешто рећи али ми се језик не мицаше. Тада ме Старац прекрсти и смиреније са радошћу ме испуни, онда се и ја сам прекрстих. Старац показа штапом на западни зид моје собе и на зиду штапом написа бројке: 1913, 1914, 1917, 1922, 1924 и 1934, одједном зида нестаде и ја ходајући са Старцем кретох ка некој зеленој ливади а тамо видех мноштво крстова направљених од глине, дрвета или злата који означаваше гробове и ја упитах Старца због чега су ови крстови овде а он благо одговори: ''Ти крстови су за оне који су мучени и убијени за веру у Христа и због Речи Божије те постадоше Мученици'', те ми настависмо пут. Одједном видех целу реку крви, и питах Старца шта значи ова крв и колико је крви проливено? Старац погледа наоколо и одговори: ''Ово је крв правих Хришћана'', тада показа у висину на неколико Облака и ја видех мноштво белих лампи (кандила) како горе а онда почеше да падају на земљу једна за другом десетине и стотине и док падаху гасише се и претвараху се у пепео. Старац тада показа и рече: ''Погледај,'' и видех на облаку седам горућих лампи, и ја упитах шта значе ове лампе што падоше на земљу а он одговори ''То су Цркве Божије које падоше у јерес, а тих седам лампи на облаку су седам Апостолских Саборних Цркава које ће остати до краја времена.''

Старац тада показа високо на небу и ја видех и чух Ангеле како поју ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ'', тада велика група људи са свећама у рукама хиташе поред нас са радосним и светлим лицима, у тој групи је било Архиепископа, монаха, монахиња затим група мирјана међу којима је било и младих, деце чак и одојчади. Ја упитах Чудотворног Старца шта је значење ових људи, а он одговори: ''То су људи који страдаше за Свету Саборну Апостолску Цркву за Свете Иконе од руку злих уништитеља.'' Ја упитах Старца да ли могу да им се придружим а он одговори: ''Још је прерано за тебе да би страдао и твоје придруживање не би било благословено од Господа.''

Онда видех велику групу одојчади која за Христа страдаше од Ирода и примише круне од ЦАРА НЕБЕСКОГ. Ходајући мало даље ми уђосмо у велику Цркву, ја хтедох да се прекрстим али ми Старац рече: ''Не мораш да се крстиш овде јер је ово место 'ГНУСОБА ПУСТОШНА' (Данило 12;11).'' У Цркви беше непријатно, на олтару се налазило Еванђеље са Звездом, свеће изгледаше као од катрана и гореше као дрва за потпалу, из Чаше се ширио јак смрад, тамо се још налазише Просфора са Звездом. Свештеник стојаше испред олтара са лицем црним као угаљ а испод олтара се налазила жена обучена у црвено са звездом на уснама и вришташе кроз Цркву смејући се и вичући ''ЈА САМ СЛОБОДНА.'' Ја помислих: Господе како је ово одвратно, људи као полудели почеше да трче око олтара, звижде и тапшу рукама па запеваше хулне песме. Одједном муња севну, јак гром удари земља се затресе и црква се сруши шаљући жену, свештеника, људе и све остало у провалију. Ја помислих: о Господе каква страхота, спаси нас, и упитах Старца какво је значење ове страшне цркве, он одговори: ''То су људи на земљи, јеретици који одбацише Свету Саборну и Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву коју Господ није благословио, у тој Цркви они не посте, не присуствују свештенослужењима, не примају Свето Причешће. Ја уплашено рекох: ''Господња је милост на нама а ове је проклео смрћу...'' Старац ме прекину и рече: ''Не тугуј само само се моли.'' Тада видех масу људи од којих сваки имаше знак звезде на уснама, страшно се мучаше жеђу и ходаше напред-назад. А кад нас видеше почеше викати: ''Свети Оци Молите се за нас јер ми не можемо а страшно нам је тешко, наше мајке и очеви нас нису учили Закону Божијем, ми чак немамо ни име Христово и не налазимо мира, ми одбацисмо Свети Дух и знак Крста... Тада заплакаше.

Ја кренух даље пратећи Старца, и тада он показа руком на планину од људских телеса заливених крвљу, а ја јако уплашен упитах Старца за значење ових мртвих телеса. Он одговори: ''То су људи који живеше монашки живот, одбацише Антихриста и не примише његов знак, они пострадаше због Вере у Христа и Саборну Апостолску Цркву и примише Мученичке круне умирући за Христа. Моли се за ове Слуге Божије.''

Без речи Старац се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше ИСУСОВУ МОЛИТВУ. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше ПОМАЗАНИКА ВЛАДАРА. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку... Тада видех особу у белом, то беше ЦАР НИКОЛАЈ II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама:

''МОЛИ СЕ ЗА МЕНЕ ОЧЕ ЈОВАНЕ И РЕЦИ СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ДА САМ ЈА ЦАР МУЧЕНИК УМРО ДОСТОЈАНСТВЕНО И МУШКИ ЗА МОЈУ ВЕРУ У ХРИСТА И ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ, РЕЦИ СВЕТИМ ОЦИМА ДА СЛУЖЕ ПАРАСТОС МЕНИ ГРЕШНОМЕ АЛИ ЗА МЕНЕ ГРОБА НЕЋЕ БИТИ.''

Убрзо све постаде скривено маглом, а ја плачући молих се за ЦАРА МУЧЕНИКА, ноге и руке ми дрхташе од страха. Тада Старац рече: ''Погледај и ја видех групе људи где леже свуда наоколо помрли од глади, а неки још живи једоше траву и биље док пси тргаше телеса мртвих, неподношљив смрад се ширише наоколо, ја помислих: о БОЖЕ ти људи неимаше Вере, са њиховим уснама они богохулише и за то примише ГНЕВ ГОСПОДЊИ... Још видех целу планину књига међу којима гамижаху црви и осетих страшан смрад те запитах Старца какаво је значење ових књига, а он одговори: ''Ово су књиге пуне безбожништва и хуле на БОГА које ће затровати све Хришћане са јеретичким учењима'', тада Старац дотакну својим штапом неке од књига и њих захвати пламен и ветар развеја пепео.

Мало даље видех Цркву око које лежаше гомиле листића са именима упокојених за помињање, ја се сагох да узмем неке од листића да прочитам имена али Старац рече: ''ОВИ листићи са именима за упокојене леже овде већ много година и свештеници заборавише за њих, а ја упитах: ''Ко ће се молити за њих,'' а он одговори: ''АНГЕЛИ  ЋЕ  СЕ  МОЛИТИ  ЗА  ЊИХ.''' Пођосмо даље и Старац убрза да га са муком пратих. Онда ми показа и рече: ''Види!'' и ја видех многи народ мучен демонима (ђаволима), који их мучише штаповима, вилама и кукама. Ја упитах Старца шта значи стање овог народа, а он одговори:

''То су они који се одрекоше своје Вере и који напустише Свету Саборну и Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву. Ова група представља и свештенике, монахе, монахиње и мирјане који прекинуше своје завете и брак те се упустише у пијанство и сваку врсту безакоња и хуле''. Сви они имаше ужас на лицима а из уста им се ширише неподносљив смрад, док их демони (ђаволи) мучише и вукоше у дубоку провалију из које се уздизала паклена ватра. Ја се страшно уплаших и прекрстих молећи се ''Избави нас Господе од оваквог пута.''  

    Тада видех групу људи старих и младих страшно ружно одевених који подизаше велику ''ПЕТОКРАКУ ЗВЕЗДУ'' на сваком крају звезде беше по дванаест демона (ђавола) а у средини звезде сам Сатана са ужасним роговима и издуженом и изопаченом главом, он ширише око себе пену на људе док говораше ''Устајте ви проклети са знаком…'' Одједном се појавише мноштво демона (ђавола) са жељезним печатима и на све људе ставише знак, на усне, изнад лакта и на десну руку. Ја упитах Старца за значење овога а он одговори: ''ОВО ЈЕ ЗНАК АНТИХРИСТА.'' ЈА се прекрстих и кренух за Старцем.

  Мало затим он нагло стаде и показа руком на исток где видех велику групу људи са радосним лицима где носе Крстове и упаљене свеће у рукама, а међу њима се налазише велики Олтар бео као снег и на Олтару се налазио ''Воздух'' (вео којим се покривају Свети Дарови) са златном царском круном на којој је било исписано ''на кратко време.'' Патријарси, Епископи, свештеници, монаси, монахиње и мирјани стојећи око олтара појаше ''СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР.''

Ја се из велике радости прекрстих и заблагодарих Господу, тада Старац подиже свој Крст увис три пута и ја видех планину телеса заливену крвљу а изнад њих Ангели летеше узимајући душе убијених за Реч Божију и носише их ка Небесима појући АЛИЛУЈА. Док посматрах ја гласно заплаках а Старац ме ухвати под руку и забрани да плачем говорећи: ''Шта је угодно БОГУ, да је наш ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС мучен пролио Своју Пресвету Крв за нас, а ови ће бити Мученици који не прихватише знак Антихриста и сви који пролију крв своју примиће небеске венце''. Тада се Старац помоли за те Слуге Божије и показа на исток а речи Пророка Данила се обистинише ''ГНУСОБА ПУСТОШНА'' (Данило 12;11). ТАМО видех куполу Јерусалимску над којом се налазише звезда, а у Цркви велико мноштво милиона људи а још многи покушаваху да уђу унутра. Ја хтедох да се прекрстим али ме Старац ухвати за руку и рече: ''ОВДЕ ЈЕ ГНУСОБА ПУСТОШНА.'' Тада видех олтар где гораше свеће од смоле а на олтару се налазио краљ у ватрено црвеној порфири, на глави имаше златну круну са звездом, и ја упитах Старца: ''Ко је ово?'' а Старац рече: ''Антихрист''.

Он беше веома висок, са ватреним очима, црним обрвама, четвртасто уобличеном брадом, лукаво, зло и страшно лице. Он се сам налазио на олтару. Тада подиже руке ка народу, руке му личише на канџе тигра и повика: ''ЈА сам краљ, ја сам Бог, ја сам вођа и онај који нема мој знак биће убијен.''

Сви људи падоше ничице и обожаваше га а он стављаше знак на њихове усне и руке да би могли примити мало хлеба и да неби поумирали од глади и жеђи. Тада пред Антихриста његове слуге доведоше неколико људи са завезаним рукама који му се не хтедоше поклонити. Они гласно рекоше: ''МИ СМО ХРИШЋАНИ! МИ ВЕРУЈЕМО У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!'' а Антихрист им у трену пооткида главе и хришћанска крв се проли. Тада у олтар пред Антихрсита доведоше дете да му се поклони, али се дете не хтеде поклонити већ јасно исповеди: ''ЈА САМ ХРИШЋАНИН И ВЕРУЈЕМ У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, А ТИ СИ СЛУГА САТАНИН!'' Антихрист тада узвикну: ''Смрт том детету!'' док остали који прихватише знак Антихриста падоше пред њим ничице и обожаваше га.

Одједном гром одјекну, мноштво муња поче да сева и ватрене стреле почеше да падају на слуге Антихриста. Тада велика ватрена стрела севну и погоди Антихриста у главу. Он махну руком а круна му паде са главе на земљу и изломи се. Тада милиони птица полетеше на слуге антихристове. Ја осетих да ме Старац узе за руку и поведе.

Ходасмо даље и ја видех још јако много проливене хришћанске крви и ту се сетих речи Светог Јована Богослова, у књизи Откровења, да ће крви бити коњима до узди. Ја помислих: Боже спаси нас. Тада видех Ангеле који летеше и појаху ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ.''

Старац погледа уназад и рече: ''НЕ ТУГУЈ ЈЕР БРЗО, ВРЛО БРЗО ЋЕ ДОЋИ КРАЈ СВЕТА. Моли се Господу: БОЖЕ БУДИ МИЛОСТИВ НА СЛУГЕ СВОЈЕ.''

Време се примицаше крају. Старац показа ка истоку, паде на колена и поче молитву и ја му се придружих. Тада Старац би подигнут у висину ка небесима и док одмицаше у висину ја се присетих да незнам Старчево име те гласно повиках за њим: ''ОЧЕ КАКО ТИ ЈЕ ИМЕ?'' А он благо одговори: ''СЕРАФИМ САРОВСКИ.''

ТО ЈЕ ОНО ШТО ЈА ВИДЕХ И ЗАПИСАХ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ. Велико звоно зазвони над мојом главом и ја чувши звук устаде са кревета и помолих се:

''ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ И ПОМОЗИ МИ МОЛИТВАМА ВЕЛИКОГ СТАРЦА, ТИ ПРОСВЕТЛИ МЕНЕ ГРЕШНОГ СЛУГУ СВЕШТЕНИКА ЈОВАНА КРОНДШТАТСКОГ.''

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Свети Јован Кронштатски о покајању и исповијести

Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосјећања гријехова наших. Побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај гријехова, ја нисам крив, нисам грешан; или, моји су гријси лаки, људски (као да треба да буду демонски); или, није ми лоше да живим у гријеховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте ријечи. Осјетимо дубоко, дубоко, свим срцем сва безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролијмо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгњевљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемјери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс.142,2), већ само искреним покајањем због гријехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу.

У свом садашњем стању, човјек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловјерјем, сумњом, безвјерјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човјека – хришћанина – да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!

Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповеда. Кајати се – значи осећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих грехова, значи постати свестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша греха – то значи свом душом пожелети њихово поправљање и искупљење.

Гријех одваја од Бога, који је наш вјечни живот. Кроз честу исповијест гријех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Кад би се људи често и искрено кајали, брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови гријеси изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћењу кроз искрено покајање, уздржљивост, дјела љубави, а прије свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због гријеха јесте Божији дар. То је пуно покајање, самоосуђивање са чврстом намјером да се остави дотадашњи огреховљени живот, да се постане нови човјек, да се измири са Богом и сопственом савјешћу. То је, такође, и чврсто повјерење у Божије свепраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје добија опроштај. Непокајанима, пак, слиједи пропаст.

март 24, 2010 -Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Поуке испред плаштанице на Свети и Велики петак

Ево човјека! (Јн.19,5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвјечни Бог, пожелио је да сам Својим човјештвом поднесе на Себи наша вјечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпио то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вјечно мучили. Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да свјетлост не видимо, и да што прије у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гријесима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга гријеха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису промијенили срцем и дјелима, води у рај. Несхватљива окорјелост срца и безосјећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовјека, сјећајући се вјечних и љутих мука које бисмо ми трпјели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цијепају, не омекшавају због маловјерја, невјерја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда. Па и овдје, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним трнуцима не престају да раде за ђавола – осјећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тијела које је после причешћа светим Тајнама тијела и крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и прије празника, па чак и сада, док се сјећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас ријечима благосиља Христа, а сјутра ће, или још данас, хулити на Њега дјелима својим. О незахвални, безосјећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сјутра ће Га, или прекосјутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемјери? Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у вријеме смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13,3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ…Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10,29-31). Амин.

Свети Јован Кронштатски

Share this post


Link to post
Share on other sites

Преподобни Силуан Светогорац о светом Јовану Кронштатском

02понедељакјан 2012

Posted by radiosvetigora

sv-jovan-kronstatski.jpg?w=529

Оца Јована сам видео у Кронштату док је служио свету литургију. Све до сада се дивим сили његових молитава. Прошло је од тада 40 година и никада нисам видео некога да тако служи као он. Народ га је волео и сви су стајали са страхом Божијим. Није ни чудо: Дух Свети вуче Себи људска срца. Из Јеванђеља видим колико је много народа ишло за Господом. Реч Господња привлачила је људе, јер је говорена Духом Светим и зато је она слатка и пријатна за душу.

На путу за Емаус Луки и Клеопи је пришао Господ и говорио са њима. Том приликом њихова срца су горела љубављу према Богу. И отац Јован је имао у себи Духа Светог у изобиљу. Он је његову душу грејао љубављу према Богу и кроз њега деловао и на друге људе. Видео сам како је народ трчао ка њему да прими благослов и, примивши га, радовао се, јер је Дух Свети пријатан и даје души мир и радост.

Неки рђаво мисле о оцу Јовану и тиме жалосте Светог Духа који је живео у њему и који живи и сада, после његове смрти. Они говоре да је он био богат и да се лепо одевао. Али, они не знају да ономе у коме живи Дух Свети богатство не може да нашкоди, јер је душа његова сва у Богу и од Бога се изменила и заборавила своје богатство и украсе. Срећни су људи који воле оца Јована, јер ће се он молити за њих. Његова љубав према Богу је велика. Он је сав у пламену љубави.

О велики оче Јоване, молитвениче наш, благодарим Богу што сам те видео. Благодарим и теби, пастиру добри и свети, јер сам ради твојих молитава оставио свет и дошао на Свету Гору Атонску где сам примио велику милост од Бога. И сада пишем, радујући се, што ми је Господ дао да упознам живот и подвиг доброг пастира.

Велики је подвиг – живети са младом женом и не дотаћи је. То могу само они који јасно осећају у себи присуство Духа Светог. Он је сладостан и побеђује љубав миле жене. Многи свети су се бојали близине жена, а отац Јован је и међу женама имао Духа Светог, чија сладост надмашује телесну љубав.

Отац Јован је био толко смирен да није губио благодат Светог Духа и зато је толико много волео народ, приводећи људски ум Богу.

Видиш ли у њему силу Духа Светог? Читајући његову књигу „Мој живот у Христу“, душа у његовим речима осећа силу благодати Божије. Кажеш да је читаш и ништа не осећаш. Није ли то зато што си горд? Благодат не долази у горда срца.

О, оче Јоване, ти сада живиш на небу и гледаш Господа кога је заволела душа твоја још овде на земљи. Молим те: моли се за нас да бисмо и ми заволели Господа и принели му покајање, којем се Бог радује.

О, добри и свети пастиру, као орао који високо лети уздигао си се над великом Русијом и видео потребе народа са висине на коју те је уздигао Свети Дух који живи у теби. Силом Духа Светог привукао си народ Богу, и људи су, слушајући реч Божију из уста твојих, плакали и горко се кајали.

О, велики и добри пастиру, иако си умро телом, дух је твој са нама. Стојећи пред Богом, ти нас Духом Светим видиш са неба.

Смирено те поштујемо.

Преузето из књиге „Старац Силуан“, Манастир Хиландар, 1998.

Share this post


Link to post
Share on other sites

moj-zivot-u-hristu.jpg

Obracate li dovoljno paznje na stanje svoje duse: da li je zdrava i, buduci da je ziva, da li je cvrst njen zivot, i ako je srecan ovdasnji prolazni zivot, da li je icim obezbedjen vecni zivot, vecno blagostanje, na primer, verom – ima li u dusi tvojoj vere zive u Boga, u Spasitelja, u Crkvu – dobrim delima, krotoscu, smirenjem, nezlobivoscu, pravdoljubljem i postenjem, uzdrzanjem, celomudrenoscu, milosrdjem, trpljenjem, pokornoscu, trudoljubljem i dr.? U protivnom, sav tvoj rad je uzaludan, dusa cini mnoge, mozda i divljenja dostojne stvari, ali ce sama poginuti. Kakva je korist covjeku ako sav svijet zadobije a dusi svojoj naudi? (Mt. 16, 26)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dan je simvol kratkotrajnosti zemaljskog zivota: dolazi jutro, potom dan, zatim vece, i sa dolaskom noci prodje i citav dan. Tako ce i zivot proci. Najpre detinjstvo, kao rano jutro, potom decastvo i zrelost kao potpuno svanuce i podne, zatim starost, kao vece, ako Bog da, a onda – neizbezno smrt.

*****

Covek se, ma gde bivao, naposletku uvek vraca kuci. Tako se i hriscanin, ma ko da je, cuven ili obican covek, bogat ili siromasan, ucen ili neuk, ma gde bio, ma kakvu duznost u drustvu vrsio, ma sta radio, mora opominjati da nije kod kuce, vec u stranstvovanju, na putu, i da se mora vratiti kuci – ocu, majci, starijoj braci i sestrama; a ta kuca je nebo, otac je Bog, majka – Precista Bogorodica, starija braca i sestre – Andjeli i sveti ljudi Bozji; mora imati na umu da su sve zemaljske obaveze, poslovi – sporedna dela, a da je pravo delo – spasenje duse, ispunjavanje zapovesti Hristovih, ociscenje srca.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako voleti Boga svim srcem, svom dusom, svom snagom, svim umom? Svim srcem, to jest u potpunosti, bez podeljenosti izmedju izmedju ljubavi prema Bogu i ljubavi prema svetu, i uopste prema tvari; ako se, na primer, molis, moli se svim srcem, ne zabavljaj se ispraznim pomislima, zemaljskim pristrascima, budi sav u Bogu, u ljubavi Njegovoj, svom dusom, to jest ne kakvom jednom silom duse, ne samo umom, bez ucesca srca i volje, svom snagom, a ne sa pola snage ili slabo; kada treba ispuniti kakvu zapovest, ispunjavaj je sveusrdno, do znoja i krvi i davanja zivota, ako zatreba, a ne lenjivo i mrtvo ili preko volje

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...