Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Izida

Drage moje,znam da je ovo preteska,preozbiljna i pretuzna tema.Ali je nesto o cemu mora da se prica. Za pocetak cu vam ostaviti definiciju iz Krivicnog zakonika RS,a sutra cu pisati malo vise i zivotnije o tome. Htela sam samo,cisto u edukativne svrhe,kao i sa zeljom da pruzim Zive Reci Utehe zrtvama ovoh uzasnog zlocina,postavim temu o tome.Nisam znala gde da je postavim.Ali,ovaj Kutak je ionako neka vrsta autonomnog zenskog centra,a svi zenski centri moraju i time da se bave.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Izida

                                        Силовање

                                            Члан 178.

(1) Ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица,

казниће се затвором од две до десет година.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено претњом да ће се за то или њему блиско лице открити нешто што би шкодило његовој части или угледу или претњом другим тешким злом,

учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин или према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу,

учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година.

(4) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт лица према којем је дело извршено или је дело учињено према детету,

учинилац ће се казнити затвором од пет до осамнаест година

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo jednog jako potresnog teksta...

Pokusavam vec neko vreme da pisem o necemu sto me interesuje, ali nikako da nadjem prave reci, da krenem sa pisanjem.

Tema je toliko slozena, toliko zamrsena i duboka, da ponekad ne znam ni odakle da pocnem.

Kako godine prolaze, o tome se sve vise prica, sve otvorenije govori i kao da nesto sto “nije postojalo” do sada, konacno isplivava na povrsinu.

Nasilje u porodici, zlostavljanja, silovanja, prebijanja, svakodnevica su mnogih zena, devojaka, dece i o njima se retko ko brine.

Pravosudni sistem, ne zelim ni da ga komentarisem, bojim se svojih sopstvenih razmisljanja o tome.Uzas koji dozivljavaju zene koje se rese da prijave nasilnika, svog dzelata, ne moze se uporediti ni sa cim.Toliko ponizenja i ismejavanja na jednom mestu.

Dijelo na oštećenu (silovanu) nije ostavilo težih posledica osim psihičke traume, koja je razumljiva za djevojčicu od petnaest godina.

"Iz presude Okružnog suda u Zagrebu, navedeno kao olakšavajuća okolnost za okrivljenog"

To je za njih olaksavajuca okolnost.

Dokazivati svoju nevinost, opet i iznova, dok svi bezumno pokusavaju da dokazu da vi jeste krivi, da ste to sami zeleli ili da je vasa proslost sumljivog karaktera. Cak mozda i deca su eto tako “to zelela sama”...

Za to ne postoje prave reci, ni u ovom Vukovom recniku ni u kakvom drugom, osim Gospode oprosti im jer ne znaju sta cine.

Kada udjete u taj svet bola, zaista, samo vam Gospod moze pomoci da iz njega izadjete citavi.

Socijalne sluzbe, nemaju kada da reaguju, ako ste vec zena, policija vas ubedjuje da je sasvim normalno trpeti pijanog muza koji vas svakodnevno ubija od batina, procice njega to, ma, vi ste krivi sto niste dovoljno dobra zena.

Tu su i razne nevladine organizacije, feministicke uglavnom, “za zene od strane zena”, ali citajuci njihove price i stavove, previse su obojeni mozda ponekad opravdanim besom i ljutnom prema svima, pogotovu muskarcima.

Javnost, citajuci ove drame, zgrazava se nad svireposcu i zivotinjskim ponasanjem pocinilaca, reakcije se krecu od osudjivanja zena koje trpe nasilje, do pretnji ubistvima, kastriranjem i slicnim metodama kaznjavanja nasilnika.

Sve je to “lepo”, sa jedne strane, slazem se da su kazne ne male, nego ponizavajuce za zrtve i da bi sve trebalo da se postavi na drugacije osnove...ali

STA JE SA ZRTVAMA?

Za njih se malo ko brine!

One su ili ismejane, ponizene, ili sazaljevane, a najcesce zelimo sto pre da ih zaboravimo, pa to se desava nekim drugim, zar ne?!

Toliko pogresnih pretpostavki i predrasuda.

Od toga da se “to” desava nekom drugom, da su napadaci narkomani, alkoholicari, ljudi iz najnizih slojeva drustva, da devojke bivaju napadnute na nekim mracnim mestima u gluvo doba noci, a one su sigurno “lako obucene”...

Realnost je mnogo drugacija. Obicno je napadac poznat zrtvi, vreme moze biti i podne, a mesto je jako cesto dom zrtve ili pocinioca. Ako pricamo o porodicnom nasilju, osim clanova porodice, oca ili ocuha koji zlostavljaju decu dugi niz godina, tu su i komsije ili rodjaci, naizgled fini, kulturni porodicni ljudi.

Od koga one da zatraze pomoc?Kome one da se obrate?

Traume koje nose, nosice ih citavog zivota, daj Boze da te rane iscele, ali za to je potrebno toliko ljubavi.

Kako medjutim dopustiti da te voli neko koga ne smes pogledati u oci?

One se osecaju krive, napustene, prezrene, a ljudi koji su u njihovoj okolini, pokusavaju da “zataskaju” sve.

O tome se otvoreno ne prica, to je sramota. Ako zene i pricaju, ako neko i zeli da ih saslusa, to je pojedinacni put. Od njih se ocekuje da idu dalje. “Dobro sada, eto rekla si mi, da to je strasno, ali idemo dalje, sad je gotovo, budi jaka”...

To je kraj, posle toga ponasamo se kao da se nikad nista nije desilo i da je problem resen samim tim sto smo progovorili par suvislih recenica i izrazili svoje zaljenje zbog svega.

Ponekad zena ima potrebu da prica o tome, sta vise, ona to zeli, zeli da izbaci sve iz sebe.

Da pokusa da “opere” svoje telo, svoju kozu, svoju dusu, od prljavstine koju oseca, od krivice i uzasa koji je proganja, od slika, mirisa i mucnine u stomaku.

Zeli da se poveri nekom, kome ce biti stalo do nje. Kome ce biti stalo do svakog detalja njenog zivota i koji ce svaku suzu zaliti ljubavlju i neznoscu. Nekog ko ce zeleti da cuje svaki detalj njenog zivota i koji ce je prihvatiti takvu kakva jeste.

Ponekad, pravice se da ne zeli da prica, a njeno srce ce vapiti za tim da isprica sve ono sto je muci. Osetljiva na svaki pokret, pomislice u svojoj glavi, da osoba koja je slusa u stvari ne zeli da cuje sve, da se mozda plasi i da ne zna kako da joj pomogne.

Samo ljubav moze izleciti te rane. Tako svedoce sve zene. Ljubav nezna, da se ponovo osete zenom, a ne polovnim hodajucim objektima.

Ne trazi ona savet, ne trazi izlaz iz svojih problema, sada kada je sve gotovo.

Ne trazi od vas pametne reci i gotova resenja.

Ponekad zelece samo da vas zagrli, da je vasom ljubavlju ubedite da ona zaista vredi, da je “dostojna” ljubavi i neznosti. Vecito nesigurna i preterano zatvorena, onog trenutka kada vam se otvori, nemojte se povlaciti u sebe. Slobodno je pogledajte u oci, ona to tako zeli.

Ne zeli vase sazaljenje, ne zeli vase savete, zeli vas, kao prijatelja, kao saputnika, kao komsiju ili kolegu sa posla. U kakvom god ste odnosu bili.

Krice ona to, koliko god moze od vas, toliko zena cuti o tome sto se desavalo u njihovom zivotu, nije ni ona prva. A kad vam otkrije, znajte da su tada njene rane opet sveze, kao tada i da je sav taj uzas ponovo u njenoj glavi, tako ziv. Tu su ponovo sva lica i dogadjaji, koji kao da nikada nisu nestajali.

Mozda prodje i mnogo godina i tek tada izbije sve na povrsinu, kao vulkan koji preti da sagori sve pred sobom. Ono sto se vesto krilo, postaje nemoguce zaobici, nemoguce ne osetiti tu vrelinu, taj pakao.

Kako pomoci njima tada?

Kako vi braco i sestre razmisljate o tome?

Molitva pomaze, ali da li je “dovoljna”? Da li samo mozemo reci nekom “samo se ti moli” i okrenuti se i pobeci...

Da li mozemo u ovom brzom vremenu ocekivati od nekoga toliko “paznje” da nas saslusa onoliko koliko nam je potrebno?

Kako vi oci, kao duhovnici, kao pastiri delate?

Kom duhovniku zena da se obrati, a da ne dobije samo suvislo “moli se, to je strasno, oprosti i pokusaj da zaboravis” i par duhovnih reci.

Da li je ova tema mozda i previse sablaznjavajuca za vas?

Da li sme da se o njoj prica, otvoreno i iskreno?

Zrtve imaju zelju da pricaju o onome sto se desilo, a da li smeju to da urade?

Da li mogu da vama pridju sa svim detaljima, a da ne naidju na zid zablaznjavanja?

Mnogo vremena je potrebno da se te traume makar smire, da se rane zalece i pocnu da zarastaju. Gospodu je sve moguce i On zna zasto je to dobro. On moze da izleci svaku ranu, to nam je svima jasno. Samo sta mi kao ljudi cinimo da pomognemo?

Zena ce dugo vremena trpeti posledice. Od onih “neociglednih” kosmara,nesanice, do straha da je dotakne bilo koja muska osoba, cak i straha prema muskoj deci. Slike u glavi, kosmari, secanja koja se vracaju kada to najmanje ocekujete, samo su mali deo malog dela onoga s cim se zrtve suocavaju, ali precesto, nemaju sa kim to da podele.

Vremenom, nauce da “funkcionisu” u drustvu, da rade, sve sto se njih ocekuje, cak i da vaze za vrlo komunikativne osobe, stalno vedre i nasmejane, uspesne u poslu, rado vidjene u drustvu, ali opet...

Samo, kada ostanu same sa sobom i svojim mislima, Gospod zna sta se desava sa njima i u njima. Tada im je potreban neko, ko ih voli i kome je stalo do njih.

Ta ljubav je ona zrtvena ljubav o kojoj ponekad samo pricamo, to je ono jedinstvo, da sve sto se dotice nje, se u stvari dotice i vas. Osecanje da i vi “izgarate” za nju i da se borite za nju kao za samog sebe, da je volite svim vasim silama i snagama.

Kako pomoci?

Zbog cega se na zrtve obraca toliko malo paznje?!

Sta je sa njima, posle zlocina, tokom procesa sudjenja, ako do njega i dodje, posle njega, posle par godina, decenija...

Sta je sa svima onima koje nisu smele da prijave nasilnika, koje se plase i dalje i osecaju krivom.

Neko ce reci: “ah, pa ta krivica nije potrebna, zbog cega bi se osecale krivom, ako nisu krive”.

Pa upravo zbog toga sto pitate tako nesto. Upravo zbog toga sto volimo da “isledjujemo” i da valjda sami sebe ubedimo u to da je “kriva”. Lakse je tako, nama je lakse da pomislimo da je sama “trazila”, nego da se suocimo sa istinom koja boli.

Istinom da nista nismo uradili da to sprecimo, da je sada gotovo i da smo nemocni.

Mozda zbog toga toliko besa prema nasilniku, a toliko malo saosecanja prema zrtvi.

Ali mi nismo nemocni!

Potrebni smo tim zenama, devojkama, toj deci!

Potrebna im je nasa blaga rec, nasa paznja, nase rame.

Neko ko ce im pomoci da skupe parcice svog zivota i da nastave dalje. Ne neko ko ce uzimati “pravdu” u svoje ruke, kome ce vaznije biti sta je sa tim nasilnikom, ne neko ko ce se praviti da se nista nije desilo.

Pozitivno gledati na stvari je jedno, nadati se je drugo, a istina je nesto sasvim trece.

Ignorisanjem, pokusavanjem da se “nasmejemo malo”, da “pricamo o vedrijim temama”, necemo nista uraditi.

Kako pricati o tome, a ne sablazniti nikoga?

Zar su nam sada potrebni oni psihijatri, koje smo nekada zdusno kritikovali, da ne rade svoj posao i da “prodaju maglu”, jer “psihologija i psihijatrija nisu nauke, ne mogu se one baviti ljudkom dusom”... Pa ko ce se baviti onda?!

Zbog cega se toliko stidimo istine?

Razumem zbog cega vecina zlocina ni ne bude prijavljena, razumem cutanje i stid, nemogucnost da se suocite sami sa time da ste zlostavljani, iskorisceni, silovani, pretuceni, maltretirani...ali to nije resenje.

Uzasno je ziveti u drustvu gde je zrtva zlocinac, a zlocinac zrtva. Gde su svi pogledi upereni protiv vas ako i pokusate da govorite u tome. Ta agonija nepoverenja i skrivenih pogleda boli vise od uzasa kroz koje su prosle.

Od toga ne mozete pobeci, nikada.

Toliko truda je potrebno da se sopstvena nemoc prevazidje, da taj strah i ogorcenost prema svakom umine i da naucite da zivite ponovo kao ljudsko bice.

Retko kada cete cuti zrtvu da prica o nasilniku, pokusavace da umanji njegovu krivicu, ne bi li sebi olaksala, ali i kada svesno govori o tome i shvata da nije kriva, on nju ne zanima vise. Ona zeli da ga zaboravi, ona je njemu oprostila i moze i da se moli za njega.

Samo ne razume druge ljude. Cesto u njima vidi ponovnog nasilnika, za razliku od prvog koji je otvoreno sproveo svoj plan u delo, drugi to rade cutanjem, prikrivanjem, negiranjem ili umanjivanjem svega sto se desilo. Oni otvaraju ranu ponovo i ne daju joj da zaceli.

Tako se tesko razumemo, tako malo slusamo jedni druge...

Ona samo zeli da krene dalje, ali prvo se mora suociti sa svime sto je bilo.

Tu smo potrebni mi, samo da li nas ima?

Da li mozemo istrpeti taj bol i pomoci joj da ponovo u njenim ocima bude zena?!

Ne mi na pola sata, sazaljivog pogleda, nego mi celi.

Mozda je i pricati o ovome previse sablaznjivo, zaista ne znam.

Znam samo da je to pakleni krug iz koga je tako tesko izaci i da ga je tako tesko razumeti.

Ne razumeju ni one koje su to prosle. Ne razumeju ni zasto, ni kako, ni dokle, a jos manje veruju da ce ponovo biti “one stare”.

Nemojmo biti samo nemi posmatraci...

Zar je tesko biti tu?

Ma...mozda smo samo previse zauzeti svojim poslom...

Neka nam je Gospod u pomoci!

Presveta nek cuva san svoj deci ovoga sveta i svim zenama, majkama i sestrama nasim!

Oprostite ako sam vas sablaznila svojim recima!

Share this post


Link to post
Share on other sites

.. један од највећих!

Психијатри имају своје тумачење психе силоватеља, и они су махом били силовани, бла бла али шта са тим?

Имала сам један трауматизујући доживљај у детињству, са неких 8 година. Није било силовање, Богу хвала, али ме је један старији човек толико исфрустрирао да сам без престанка плакала 3 дана и нисам ником ништа смела да кажем.

Годинама сам у широком луку обилазила његово радно место где се то десило, о страху да не говорим.

Данас бих, ако је жив, волела да га сретнем и поломим му лобању. И искрено се надам да ће до тога доћи. Не бих жалила ни секунду. Напротив.

А како је жртвама силовања, то знају они и Бог. Свакога ће стићи оно што је другима чинио!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

имам две речи за ово: инстант кастрација.

их, понекад мислим да је шеријат мајка, шта се све дешава.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja nisam zaista za nasilje i za zlo ali po svojoj slabosti i to kada sam ja u pitanju.

Kada vidim kakvih su sudbina ljudi oko mene i sta sve prezivljavaju jesam i stanem u odbranu slabijeg, proradi neki zivac u meni pa umem da budem i drska i naporna i agresivna.

Sto se same kastracije tice, ako gledamo ozbiljno mislim da ona ne bi resila problem, najiskrenije kazem.

Kod silovatelja da sad ne sirim pricu, glavni motiv je dominacija i moc, a ne sam seksualni akt, on je samo sredstvo ponizavanja. Oni i kastrirani su mozda opasniji jer ne mogu, a zele i onda pribegavaju brutalnijim nacinima povredjivanja. Da, kastracija ce mnoge odbiti tj uterati im strah u kosti, ali mislim da nece resiti problem.

Eh serijat je tek prica za sebe, pa on ne poznaje silovanje kao zlocin, zena je uvek kriva i ako se sazna zena se kaznjava sto je "osramotila" porodicu. Toga nazalost ima i kod nas bu bu

Iskreno, koliko god imala razumevanja i koliko god znala da su i oni samo bolesni ljudi, ja sam za neke zlocine itekako pristalica smrtne kazne. Ko povredi dete, ko iskasapi dete, siluje ili sto god grozomorno ucini, izvinte ali na trg pa na vesala.

Naravno dok se sve dokaze, sredi, da mu se vremena za zalbe blabla on itekako ima vremena da se pokaje i nek s Bogom vidi sta mu je ciniti. Ne kazem da se on ne moze spasiti, i razbojnik na krstu se pokajao, ali takvi ljudi "zasluzuju" smrtnu kaznu.

Po kratkom postupku, bar u mojoj glavi.

Da li ce ih Gospod spasiti, ja mogu da se molim da im otvori oci, ali ono sto pokazuju cinjenice je da jednom silovatelj uvek silovatelj i da je stopa povratnika jako visoka. Da su retki ali bas retki pojedinci koji se pokaju i oni ce se verujem pokajati i pa mozemo da preinacimo odluku u dozivotnu robiju, ali ovako, da neko ko siluje dete od par godina, ko proda sopstveno dete dobije godinu il dve zatvora, to je za mene nepojmivo.

Nekim ljudima u civilizovanom drustvu nije mesto, a Bogu je sve moguce, to nije na meni da sudim.

Samo kao sto rekoh u tekstu iznad, nazalost o zrtvama se ne brine.

Uvek mi je u glavi ona jadna zena koja je nepokretna, koju je silovao decko koji je radio u domu gde je ona smestena i posle je vracen na posao, pa to je jezivo!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zamena (Changeling)

U martu 1928. godine devetogodišnji sin Kristine Kolins (Angelina Jolie), Volter, je nestao. Pet meseci kasnije, policija Los Anđelesa, pod velikim pritiskom zbog nagomilanih nerešenih zločina, saziva konferenciju za novinare i predaje Kristini dečaka za koga tvrdi da je njen sin, iako ona to poriče. Kako bi izbegao sramotu, kapetan Džouns (Jeffrey Donovan) zahteva od nje da uzme dečaka na osnovu istrage i suđenja. Kada Kristina nastavi da insistira da joj policija pronađe pravog sina, Džouns će uraditi ono što Biro uvek radi sa problematičnim građanima – smestiće je u ludnicu. Aktivista Gustav Brigleb (John Malkovich) preuzima njen slučaj i pokušava da ospori verziju koju je iznela policija. U međuvremenu, drugi policajac, detektiv Ibara, pokreće istragu o potencijalnom serisjkom ubici, koji ne samo da potvrđuje Kristinine slutnje, već kompromituje napore nadređenih da zadrže gnev građana koji raste zbog života u policijskoj državi.

"Zamena" je emotivna i provokativna drama koja je zasnovana na istinitim događajima koja su zauvek izmenila grad Los Anđeles. Film priča priču jedne žene čiji je nepobediv duh i odbijanje da se preda rasturilo korumpiranu policijsku stanicu i uvelo novi period dostojanstva i jednakosti pod okriljem zakona.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lik koji je kidnapovao klince...ubijao ih je na najogavnije nacine i osudjen je na dve godine samice i potom na vesala.. najupecatljivija i ujedno najstrasnija scena je kada ga vode na vesala a on se moli..i tone bola na licim roditelja.. a on se i dalje moli..jako konfuzna emocija..

nadovezala sam se na pricu o vesanjima pojedinca,dece radi..i opet skrenula sa teme..izgleda da mi to bas ide  :drugarstvo:

Share this post


Link to post
Share on other sites

:drugarstvo:

pa pretpostavila sam da je nesto o filmu, ali ja i gledanje filmova smo nebo i zemlja :cheesy2:

znas kako ja to gledam, mene jako nervira shvatanje pojedinih pravoslavaca koji su ubedjeni u sopstvenu nepogresivost i ispravnost. Ne mogu ni za koga da kazem da je izgubljen slucaj niti da je nemoguce da se pokaje jer odricavsi njima spasenje odricem sopstveno spasenje.

Svima nama je Gospod potreban i bez Njega smo izgubljeni.

Tako da uopste ne sumnjam u to da se zlocinac moze pokajati, Bogu hvala!

Ne mogu na netu da nadjem "Hristos u ruskim tamnicama", jednu potresnu i prelepu knjigu da kopiram par delova ovde...

Elem, nisam za kaznjavanje "iz besa" ni kada je vaspitanje sopstvene dece u pitanju, ljutnja i bes ne vode nicemu, svrha kazne je nesto sasvim drugo.

Ali nek mi Bog oprosti ja po svojoj slabosti zaista ne mogu da kazem da mi je bliska ideja da neko ko moze da zakolje sopstveno dete od godinu dve dana treba da se posle par godina zatvora vrati u drustvo.

Ima jedan zanimljiv clanak na engleskom o tome, ali ne bih da opterecujem temu i prilicno je kontroverzan.

Dakle ja jesam za jako drasticne kazne kao preventivne mere i kao upozorenje za ostale.

Sta vredi sada je biti diler droge unosan posao, on zna da ga i ako ga uhvate ceka mozda par meseci kazne i on kad vaga, to je suvise mala kazna za njega i nastavlja da cini zlodela.

To mi je suludo i ja sam oduvek otvoreno bila za dusanov zakonik i cak i za smrtnu kaznu za odredjene najsvirepije zlocine. Ne zato sto imam nesto licno protiv tih ljudi ili sto mislim da su ne znam kakvi, oni su bolesni nazalost i daj Boze da ih pomiluje On koji se dotakao i nasih srca, ali mislim da je tu ubistvena relativizacija i to "pa dobro pa sve Bog oprasta".

Mozda sam samo "igrom" slucaja u "prici" i znam mnogo slicnih prica i strasnih sudbina pa znam kroz sta mnogi prolaze i odatle reagujem.

Znam devojku koja se nadam se vec sad priblizava brzim koracima pravoslavlju. Ona je bila tamo neki protestant, nikad nisam razumela njihove denominacije koji li su svi. I bila je lezbejka. Jedne veceri su je ispred tog njihovog lezbo kluba kako li se zove uhvatila grupa momaka koji su hteli da joj pokazu sta znaci pravi muskarac. Tri noci i cetiri dana oni su je drzali vezanu i izivljavali se nad njom, silovali je, tukli je, dotle da su cetvrtog dana pomislili da je mrtva i odveli je na smetliste i bacili.

Srecom pronasli su je neki beskucnici i otpremili u bolnicu, posle kome i dosta meseci oporavka ona je prezivela i izasla iz bolnice. I znas sta? Njena "braca i sestre" iz "crkve" kada su to saznala su je odbacila jer je bila lezbejka, tada su to saznali i izbacili je iz "crkve".

Ja sam je srela ocajnu, potpuno psihicki rastrojenu, koja je vapila za Bogom i za smislom.

Tim ljudima je veci greh bio to sto je ona lezbejka, nego ceo taj pakao kroz koji je prosla.

Tako ponekad i mi gledamo na stvari, uhvatimo se jedne "sitnice" i od drveta ne vidimo sumu, a da bismo pomogli coveku treba da vidimo coveka, licnost, a ne samo jedan njegov deo.

Ti momci nisu bili uvaceni nikada jer ona nije mogla da ih prepozna, a i da jesu, dobili bi neku smesnu kaznu.

Strasno je to sto vecina takvih bolesnika nije svesna sta cini i tacno i bukvalno dolazi do izrazaja ono "oprosti im oce jer ne znaju sta cine", ali mi kao drustvo imamo duznost da zastitimo clanove drustva i od takvih ljudi i da preventivno delujemo da se to nikad ne ponovi, a to postizemo visokim kaznama.

dakle ne kaznjavamo iz sadizma, nego iz tog razloga sto jedan pokvaren plod unisti citavu kotaricu.

A to da bi svakome trebala biti data sansa da se pokaje, to se podrazumeva.

Itekako su svuda procesi dovoljno dugi i imaju dovoljno vremena da se pokaju.

To je neko moje misljenje i mozda moja slabost, ali ja nisam za pasivno posmatranje i relativizaciju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zločin koji je vrlo teško dokaziv upravo iz razloga što se muškoj populaciji od malih nogu sugeriše da su žene niža vrsta"

A onda im s eto u mladosti toleriše

i šta očekujemo od takvog društva

Obično se žrtva prikaže kao "laka ženska koja je to sama tražila"

ipak ovo je muški svet :drugarstvo:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zlo?in koji je vrlo teško dokaziv upravo iz razloga što se muškoj populaciji od malih nogu sugeriše da su žene niža vrsta"

A onda im s eto u mladosti toleriše

i šta o?ekujemo od takvog društva

Obi?no se žrtva prikaže kao "laka ženska koja je to sama tražila"

ipak ovo je muški svet :drugarstvo:

  ??? ???? ??????? ??? ???? ???? ?? ?? ???? ????????! ???? ???? ?? ???? ?????? ?? ????????? ? ???? ? ????.????? ????? ? ???? ????????????? ??? ?? ??????? ?????? ?? ?? ??????? ???????.??? ???????

Share this post


Link to post
Share on other sites

Strasne su te stranputice koje coveka odvedu u besmisao..

Koliki je teret pogresno napravljenog izbora..

Da ne bih duzila..Relativizacija se kod mene jos uvek podrazumeva jer nemam dovoljno cvrsto izgradjene stavove...mada dajem sve od sebe..   :drugarstvo: ne bih se usudila da bilo kome oduzimam zivot, ali da bi im solila rane to bih sigurno i jos bih ih terala da se sami povredjuju.. Da niko ne prlja ruke o gamad...

Tu je i vrhunac mog milosrdja  stadaradiм.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pogresno si me razumala..nisam ni mislila da si ti za kazne koje treba sprovesti na rigorozan nacin  crvenilo

oprosti ako su te moje reci dovele do takvog zakljucka..

to su samo totalno iskreno i spontane reakcije..mozda malo saljive..  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt=':cheesy2:' /> a mozda je bas to i neprikladno za temu..

oprosti,jos jednom,ako sam neprijatno uticala na tvoju misao  0442_feel 0442_feel 0442_feel  :drugarstvo:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме.   Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју.   Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата.   Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења.   Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Преосвећена господа eпископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Пакрачко-славонски Јован, уз саслужење свештенства, служили су јутрос, на празник Светих Кирика и Јулите, Свету архијерејску литургију испред Цркве посвећене овим светитељима у Велици код Плава, поводом обиљежавања друге годишњице од канонизације Величких мученика и 74 године од њиховог мученичког страдања.   Звучни запис беседе У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме.   Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју.   Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата.   Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења.   Извор: Радио Светигора
      View full Странице
    • Од Логос,
      У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, на стоту годишњицу од стрељања царске породице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију на дрвеном подијуму испред спомен-храма у Јекатеринбургу. Пре причешћивања мирјана Свјатејши Владика се обратио верницима првосветитељском беседом, коју доносимо у целости:   
      У име Оца и Сина и Светога Духа!   Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље!   Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак.   Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом.   Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље.   Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине.   Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“.   Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин.   Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      У име Оца и Сина и Светога Духа!   Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље!   Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак.   Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом.   Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље.   Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине.   Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“.   Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин.   Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7]
      У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије.
      Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14]
      У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама.
      У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23]
      Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма.
      Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28]
      * Други део текста биће објављен 16.7.2018.
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...