Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Anette

Нова књига епископа браничевског др Игнатија Мидића

Оцени ову тему

Recommended Posts

Проблем смрти у хришћанској онтологији


problem_smrti.jpg

Смрт је суштински проблем не само за човека већ и за свако биће које постоји на земљи. Свака људска активност, све што човек чини има иза себе страх од смрти и тежњу да се смрт победи и превазиђе. Чак и зло које чине људи често је мотивисано циљем да се њиме превазиђе смрт и живи вечно. Уосталом, грех у хришћанском схватању није ништа друго до акт којим човек жели да победи смрт и живи вечно, али то не постиже. Сам живот, само постојање није просто позитивна категорија, већ и негациона. Живети, постојати значи стално побеђивати и избегавати смрт. Није случајно што живот констатујемо — тј. постајемо свесни да живимо, у пуном смислу ове речи — онда кад избегнемо смрт и кад год сагледавамо живот из перспективе смрти.

Све људске философије, као и религије, имају своје корене, узроке настанка, у проблему смрти, тј. полазе од проблема смрти и теже да га реше. Почеци јелинске философије се темеље на констатацији о пролазности и пропадљивости бића. С обзиром на то да сва бића пролазе и умиру, главно питање јелинске философије, од кога она почиње, јесте: шта је истина бића? Проблем нестајања конкретних бића, тј. њихова смрт, ставио је старе јелинске философе пред питање: како можемо говорити о истинитости једног бића ако оно умире, ако нестаје? Уколико је све што постоји пролазно, смртно (ако све тече, τά πάντα ρεῖ, како каже философ), што се у природи и види, шта је то истинито у нама, у свету у коме живимо?

Постављено питање није академско, већ изражава врло сложен проблем, који се не тиче само питања смрти у контексту нашег вечног постојања него и нашег односа према свету у коме живимо. Ако је тај свет пролазан и ако су бића смртна, а самим тим лажна, онда је то велики проблем за живот у таквом свету. Човек мора претпоставити да постоји истина бићâ, да постоји нешто у бићима што не пролази и самим тим их чини истинитим, да би могао да има однос према њима. Дакле, основни проблем философије је смрт и пролазност бића. Отуда се јелинска философија, пре свега, бавила питањем онтологије, питањем истине бића и његове смрти — и на њега је дала свој специфичан одговор.

Хришћанска теологија такође полази од проблема смрти и на јединствени начин нуди решење овог проблема. О овоме најречитије сведочи чињеница да је хришћанство вест о васкрсењу Христовом, вера у победу живота над смрћу. Наравно, хришћани су на постојање, тј. на истину бића, а самим тим и на проблем смрти, гледали другачије него јелински философи и зато је и њихов одговор на овај проблем другачији.

У нашем савременом свету као да проблем смрти не постоји. Савременом човеку западноевропске цивилизаци­је умирање, односно смрт, чини нам се, не представља никакав проблем. Савремена цивилизација, штавише, као да заговара нихилизам као крајњи исход историје. Наша западноевропска цивилизација је породила атеизам и прогласила је Бога мртвим (уп. Ничеова дела), тј. себи је поставила за крајњи циљ нихилизам. Савремени философи и мислиоци се пре баве промишљањем о квалитету живота, а не о његовој дужини, вечном трајању. Ако се и говори о смрти као проблему, третира се као психолошки, а не као онтолошки проблем. Међутим, да ли је то тако, да ли нас умирање плаши само као психолошки процес?

Ставу да је смрт ствар психологије готово да су се приклонили и сами хришћани. За већину савремених хришћана смрт као да не представља никакву трагедију. И то не са аспекта вере у васкрсење Христово и, уопште, у васкрсење читаве творевине, већ на основу убеђења да тај проблем не постоји у теологији и да није постојао ни код светих отаца ране Цркве. За њих се проблем спасења не тиче проблема смрти и њеног превазилажења, него је то етичка ствар, питање награде или казне човека у загробном животу душе, на основу тога шта је чинио током живота у телу. Отуда већина савремених хришћанских богослова не приступају истинама вере, које су нам предате на основу учења апостола и светих отаца и на основу њиховог искуства, са аспекта да се оне тичу проблема смрти, као што је то био случај у почетку хришћанства, већ у најбољем случају са етичког аспекта. Међутим, да ли су свети оци о смрти расуђивали са психолошког или онтолошког аспекта? Шта су они подразумевали под спасењем?

Шта је смрт и откуд она у природи? Је ли то природни процес и нормалан ток ствари, као што то већина људи данас схвата? Је ли она непостојећа, зато што је човек бе­смртан по души, како верује већина хришћана данас, или зато што је природа бесмртна по себи, како верују материјалисти, или је она „последњи и најгори непријатељ“ човека и свих осталих бића, како каже Свети апостол Павле? Ако је ово друго, на основу чега апостол Павле тврди да је смрт најгори непријатељ бића која прети да их поништи и има ли за њу решења? Могу ли људи да превазиђу смрт и да постоје вечно? Шта о овоме говоре свети оци Цркве?

Прво ћемо се осврнути на јелинску философију, тј. на њену онтологију, и на њено одређење смрти, као и на њено решење овог питања. То чинимо зато што су хришћани свој одговор на овај проблем дали једним делом и у контексту полемике са јелинском онтологијом и оним што је она нудила као решење проблема смрти. Зато ћемо најпре одговорити на питања: шта је истина бића и смрт за старе јелинске философе, откуд смрт у свету и како су овај проблем решавали јелински мислиоци? Затим ћемо представити библијско и светоотачко учење о постојању и смрти и њеном пореклу, и то са православне тачке гледишта и из перспективе православног предања. Изложићемо и то на који начин православна теологија приступа проблему смрти и како она види његово решење.

Након тога ћемо анализирати то како су поједини западни учитељи Цркве видели хришћанство и хришћанско учење и које су последице тог виђења по живот људи у нашој савременој западноевропској цивилизацији. Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти. Другим речима, покушаћемо да одговоримо на питање: где су корени томе што савремени хришћани не виде смрт као централни проблем теологије и у каквој вези стоје незаинтересованост савременог човека за проблем смрти и криза хришћанске вере данас? Да ли су томе допринели и сами хришћани тиме што је њихова проповед изоставила проблем смрти, а самим тим и интересовање за његово решење? Ова питања су још важнија ако се зна да је хришћанска проповед од најранијих времена била вест о васкрсењу Христовом и о васкрсењу и превазилажењу смрти за сваког човека и свако биће.

У оквиру хришћанског приступа смрти као највећем непријатељу, осврнућемо се и на то откуд нихилизам у савременој западноевропској цивилизацији. Ово питање је утолико важније уколико знамо да нихилизам не постоји ни у јелинској философији нити пак међу хришћанским оцима и учитељима.

На крају ћемо видети у ком односу стоје проблем смрти и Црква, односно евхаристија и евхаристијско виђење постојања људи и творевине и смрт. Тачније, видећемо да ли сваки човек може да превазиђе смрт и како.

саборност.орг

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти.

Ne znam na koga tacno vladika ovde misli, nejasno je donekle, ali ako misli na liturgijske hriscane (= koji redovno dolaze u Crkvu) - onda je ova recenica potpuno netacna i neosnovana...

Share this post


Link to post
Share on other sites

У нашем савременом свету као да проблем смрти не постоји. Савременом човеку западноевропске цивилизаци­је умирање, односно смрт, чини нам се, не представља никакав проблем.

Па није баш да постоји само у западној цивилизацији, него рецимо и у азијатским. За хиндуизам и будизам, смрт уопште не представља проблем. За њих је смрт само пресвлачење тијела, као одјеће.

За већину савремених хришћана смрт као да не представља никакву трагедију.

Па не представља, и није никад представљала. Непокајаним хришћанима се никад није пријетило ништавилом, или умирањем, већ вјечним мукама кога ће они итекако бити свјесни.

Не знам шта за владику представља смрт? То вјероватно пише у књизи.

Међутим Бог је рекао за себе да је Бог живих, а не мртвих. Богу су сви живи, ако су за Бога сви живи, а ми се спашавамо преко Христа, онда смрт није никакав проблем. Смрт је техничко питање за Бога. Подићи некога из смрти за Бога, је као за људе, пробудити некога из сна. Никакав проблем. Стварни проблем је људски его, који се противи Богу. То би био проблем. Ту постоји још и једно ограничење, људи не могу својим силама спознати Бога. Дакле јављање Христа је да би узвисио човјека - обожио га, уједно и побједивши его који кроз недјела или погрешан циљ одвајају човјека од Бога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја се извињавам на питању, није злонамерно, али по чему је ова књига нова? Шта је у њој ново? Шта је ново откривено? И шта је уопште то што је владика Игнатије написао?

Мислим да је за разлику од других књига - Сећање на будућност, Биће као есхатолошка заједница (што су наслови преузети од митрополита Јована пергамског и, несвесно, Ерика фон Деникена), овде само наслов, условно речено, оригиналан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

На оне који верују да је човек бесмртан по природи, па да је само питање тога да ли ће у казан или на облачић...

P.S. Замолио бих те да престанеш да ми бришеш ову поруку (само зато што се не слаже са твојом идеологијом). Хвала!

A ja tebi kazem da ako nastavis da provociras na svakoj temi `de se ukljucis da pises, dobijes od mene expresnu opomenu. Vreme sad.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мене ова тема о којој говори епископ Игнатије много интересује. Међутим, имам одређену резерву када о томе говоре Зизјулас и он.

Ради се о једном отвореном питању, тачније о проблему смрти као потенцијалу творевине, и као њене актуелизације у творевини. Зизјулас је буквално био двосмислен, говорећи час једно час друго, тј. негде каже да је смрт природни начин постојања творевине од самога почетка, а негде каже да је смрт настала промашајем Адамовим, тако да његово тумачење може да се изабира како се коме допадне.

Чини ми се да Игнатије има жељу да ствара теологију само у оквиру таквих Зизјуласових тумачења, што може произвести многе проблеме. Као да на мала врата уводи схватање да је смрт била актуелизована самим чином првобитног стварања.

Мислим да сам приметио у чему је узрок тог проблема, тј. таквог схватања. Реч је о потпадању под ауторитет савремене науке која је у периоду Игнатијеве и Зизјуласове младости досегла тобожњи врхунац и прогласила појам Великог праска као апсолутни почетак творевине (то заправо јесте научна истина тога времена, али теологија не може да се ограничава никаквим научним сазнањима.)

Према томе, ако је Велики прасак апсолутни, првобини, почетак космоса, онда је очигледно да закони физике, који постоје до данас и представљају чињенично смртно постојање, од самога почетка носе актуелизовану смрт у творевини. Такво схватање које се покушава пренети у теологију потпуно се може поистоветити са геоцентризмом прошлих векова када се тај концепт уводио у теологију западне Цркве.

Дакле, једна научна дефиниција покушава се утемељити теолошки. А то је тако погрешно да просто морамо да се зачудимо таквим покушајима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Према томе, ако је Велики прасак апсолутни, првобини, почетак космоса, онда је очигледно да закони физике, који постоје до данас и представљају чињенично смртно постојање, од самога почетка носе актуелизовану смрт у творевини. Такво схватање које се покушава пренети у теологију потпуно се може поистоветити са геоцентризмом прошлих векова када се тај концепт уводио у теологију западне Цркве.

Дакле, једна научна дефиниција покушава се утемељити теолошки. А то је тако погрешно да просто морамо да се зачудимо таквим покушајима.

Јесте првобитни прасак или неки други сличан почетак јесте почетак космоса.

Јер у супротном имамо сљедеће. Бог је створио први свијет потпуно добар што наводно значи да није било смрти. Човјек је згрешио и покренуо велики прасак (само је питање ко је покренуо тај процес урушавања првог космоса?). Велики прасак се изгледа покренуо независно од Бога, јер Бог у овом случају не смије бити умјешан у постанак другог космоса да не би био крив за присуство смрти. Зато се догодила једна или двије невјероватне ствари: Први свијет који је био од исте материје као данашњи, почео је да се урушава усљед првородног гријеха, а Бог је само извукао Адама и Еву на небо привремено, док се први свијет имплодирао у самог себе да би постао сингуларитет, и када су постигнути првобитни услови бесконачна температура и бесконачна тежина - згуснутост, десио се прасак тј експанзија простор-времена. Прошло је 4 милијарде година, и Бог избацује Адама и Еву у свијет негдје на подручије блиског истока, таман када је откриевн точак и тако је почела савремена историја.... Дакле обична бајка ко има очи да види.

Послије имаш креационисте који нешто говоре да они који сматрају да је живот постао кроз абиогенезу и развио се путем еволуције, наводно вјерују у бајке, или имају јаааку вјеру. А они који би требали вјеровати у овакве ствари горе, они нормално мисле. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није проблем ако неко не може да прихвати такво моје гледиште. Него је проблем ако неко сматра да је библијска прича бајка.

Библијска вера није пропала онда када је пропао геоцентризам, тако неће пропасти ни онда када пропадне фундаментални (хришћански) еволуционизам. Потребно је то да схватимо, да екстремни заговарачи научних дефиниција у теологији обавезно пренебрегавају библијску приповест о драстичној промени стања творевине услед Адамовог пада.

Зато имамо хришћане који посматрају научну еволуцију као исту ствар у односу на првобитну творевину, тј. као да никаква промена стања није ни била. Да се разумемо, нико не каже да је првобитно стање било коначно стање бесмртности и вечног живота, међутим, не можемо рећи ни да је првобитно стање било од самог почетка у актуелизованој смрти и трагичном постојању.

Моја је препорука да хришћанин поред тога што изучава теологију, покуша да проникне у најсавременије научне токове, како би пребродио извесне заблуде о неким апсолутним схватањима о творевини која су се увукла међу нама последњих деценија. Не само да ће му бити интересантно то што буде сазнао, него ће му у многоме помоћи да савлада савремене изазове за теологију и отворити му видике које до данас нисмо могли ни претпостављати.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја сам прочитао књигу и имам одређене замерке, како на ваше коментаре, тако и на само дело.

На првом месту је неозбиљно критиковати дело које претходно нисте прочитали, иако бих се са некима од ваших критичких ставова поприлично сложио. Ако узмемо у обзир чињеницу да нисте читали књигу, ваши ставови могу бити или пророчки, или пак тумарање по мраку, просудите сами...

Ако мало дубље и заиста емпиријски - објективно сагледате свест већине браће у Христу која су можда баш поред вас на свакој Литургији, схватићете шта владика Игнатије мисли када каже: ,,Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти". О чему се овде заправо ради?

Као прво, цитирана мисао односи се на претходни реченицу у којој владика прави један резиме свог дела говорећи тачно по поглављима у књизи о чему ће бити речи у самом делу и тим поводом каже: ,,Након тога ћемо анализирати то како су поједини западни учитељи Цркве видели хришћанство и хришћанско учење и које су последице тог виђења по живот људи у нашој савременој западноевропској цивилизацији". Наведена тема коју владика представља у уводу свог дела у самом делу названа је: ,,Западна теологија и проблем смрти" (стр. 102-129) и говори управо о ономе што јој стоји у наслову. У наставку ћу објаснити зашто је важна ова чињеница.

Постоје две врло важне чињенице у наведеном цитату које се лако превиде јер већина чита дела појединих аутора (нпр. митр. Јована Зизиуласа, Христа Јанараса, Владике Игнатија и сл.) просто по аутоматизму, јер је доста константно понављаних речи и реченица па онда читалац као да већ зна шта аутор жели да каже читајући штуро и без дубинског истраживања реченог (никако не желим овим да кажем да се у том случају код наведених аутора ради о догматизмима, али је чињеница да њихове теолошке опаске догматизују њихови следбеници {читај: углавном горде незналице!} и тако од њих праве исто оно што су Оригенови следбеници направили са његовом теологијом!).

Прва чињеница коју излаже владика Игнатије тиче се утицаја западне теологије на западну цивилизацију.

Друга чињеница тиче се реалности нашег припадања западној цивилизацији.

Закључак, логички изведен и емпиријски потврђен, неминовно води до чињенице утицаја западне теологије на нашу цивилизацију (што наравно има и своје гигантске рефлексије у нашој савременој духовности). Примера ради, најмање је случајно што владика Игнатије ставља нарочити акценат на проблему смрти и у том контексту на спасењу творевине евхаристијским приносом човека као свештенослужитеља твари, у самом епицентру наше цивилизације званом ,,потрошачко друштво"... С друге пак стране, поред оваквог игнорисања претње пропадљивости и смрти, подједнако озбиљан проблем је и психологизација науштрб суштински онтолошке основе проблема смрти. Ради се о психолошком ефекту који се увек своди на приче да је покојник ,,отишао на небо", ,,спасао се муке" и сл. или пак са друге стране да је смрт ,,део живота" (биолошки сигурно да јесте, али онтолошки никако!)... То је контекст у коме владика Игнатије каже да је често ,,да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти". Конкретније, да заборави на проблем смрти као на егзистенцијални проблем.

Узевши у обзир да постоје још две уско повезане оптужбе упућене еп. Игнатију на рачун оригиналности дела и плагијаризма дела и мисли митр. Јована Зизиуласа, постоје чињенице које су тешко схватљиве лудовикосовцима (о чијој критици бих био рад саговорник, обзиром да се ради о философу и психологу који жели да буде теолог али је за нас посебно занимљива та тема јер идентичан случај имамо и на теолошкој сцени СПЦ) а за које сматрам да су крајње истините и коректне.

Прва оптужба на рачун оригиналности дела је крајње нелегитимна јер еп. Игнатије очигледно нема амбицију да ,,каже до сада неизречено" већ да анамнизује оно што упорно тврди да заборављамо. Тако ово дело садржи у највећој мери оно што је аутор већ писао на различитим местима, са разликом тематске систематизације и конкретизације у овом делу.

Друга оптужба која се тиче плагијаризма дела и мисли митр. Јована Зизиуласа је такође нелегитимна јер је мноштво теолога писало под огромним утицајем других теолога, па их нико није оптуживао за плагијаризам. Значајан системско - теолошки утицај митр. Јована Зизиуласа никада није порекао ни сам владика Игнатије. Покојни отац Радован Биговић је у предговору за прво издање књиге ,,Сећање на будућност" написао да владика Игнатије каже да пријатељство са митр. Јованом Зизиуласом сматра за Божји дар, зато није ни чудно а још мање саблажњиво што ће теолошки систем једног од највећих српских теолога протећи у знаку личности и дела митр. Јована Зизиуласа.

За све оне који имају нарочиту амбицију и задовољство да владику Игнатија окарактеришу као некролога који уједно није и христолог, додаћу само то да се његова књига о којој је реч дели на два дела: 1. ,,Онтологија природе и онтологија личности и проблем смрти" и 2. ,,Спасење творевине од смрти у Христу и кроз Христа".

Поред свега реченог, лично не сматрам да је теолошки допринос еп. Игнатија примаран и уопште мерљив са његовим доприносом у обнови литургијског живота. То је највеће дело еп. Игнатија Мидића.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Аерозагађење чврстим микрочестицама показује се као веома озбиљан проблем у Србији, нарочито у зимским месецима.
      PM10 (particulate matters 10) јesu čvrste čestice promera do 10 mikrometara. Na njihovo štetno dejstvo ukazao je epidemiolog Daglas-Dag Dokeri 1993. godine (Dockery DW et al. An Association between Air Pollution and Mortality in Six U.S. Cities, N Engl J Med 1993; 329:1753-1759).
      To je Dokerijeva kapitalna studija o vezi aerozagađenja i smrtnosti u šest američkih gradova, nakon koje su promenjeni federalni propisi u SAD.
       
      "NEVIDLJIVI UBICA" Famoznu PM-10 česticu udišemo svaki dan, a godišnje odnese 6.000 života u Srbiji
       P. Vujanac Blic  20.12.2018. 07:0 63 FOTO: M. CVETKOVIĆ / RAS SRBIJA U Srbiji godišnje umre, prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, 6.000 ljudi od bolesti izazvanih lošim kvalitetom vazduha, a kao glavni krivac označane su PM-10 čestice, poznate kao nevidljive ubice iz vazduha.
      Šta su zapravo te famozne čestite i možemo li se ikako zaštititi?
      Taj "nevidljivi ubica" iz vazduha je prašina manja (PM) od 10 mikrometara i predstavlja smešu dima, čađi, prašine i kiseline, uz teške metale poput olova, kadmijuma, nikla i arsena, a nastaje kao posledica kombinovanog uticaja grejanja, saobraćaja i industrije.
      Kad udisanjem stigne u pluća, PM-10 čestice deponuju se u najdubljim delovima tog organa i, kako upozoravaju lekari, posebno ugrožavajući decu, trudnice, stare osobe i hronične bolesnike.
      FOTO: RAS SRBIJA   Urok i iznenadnih smrti
        - U slučaju udisanja PM-10 čestica, koje skraćuju dah, srce se napreže da bi kompenzovalo smanjeni unos kiseonika i pri tom se iscrpljuje. Na taj način, pored razboljevanja pluća, one dovode i do srčanog ili moždanog udara i možemo ih smatrati uzrokom iznenadne srčane smrti, za koji nemamo valjani dokaz – objašnjava onkolog dr Zoran Živković.
      Te PM-10 čestice, kako pokazuju dnevna, iz sata u sat, merenja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine, juče su Valjevo ponovo svrstale na čelo najzagađenijih gradova u Srbiji, dok je vazduh kao zagađen, što je nešto blaža varijanta, izmeren u Subotici, Novom Sada, Nišu, Rumi, Pančevu, Smederevu i Užicu.
      FOTO: RAS SRBIJA Šta gde najviše zagađuje
        Inače, dozvoljena vrednost PM-10 čestica u vazduhu iznosi 50 mikrograma po kubnom metru, a ta vrednost, opet pokazuju podaci Ministarstva i Agencije za zaštitu životne sredine, čak u pet gradova traje duže od 100 dana godišnje: Pančevo (157), Užice (122), Valjevo (114), Kraljevo (106) i Kragujevac (101).
      Što se tiče uzroka, Ministarstvo je indikovalo sledeće razloge za prekomerno zagađeni vazduh u ovim gradovima: Pančevo - industrija i saobraćaj, Užice - grejanje i saobraćaj, Valjevo - grejanje i saobraćaj, Kraljevo - grejanje i saobraćaj, Kragujevac - industrija i saobraćaj.
      Daleko od rešenja
      Rešenje problema prekomernog zagađenja zahteva multidisciplinarni pristup, za početak sa saobraćajem, ali po onome šta je potrebno promeniti, rešenje nije na vidiku.
        - Treba se fokusirati na saobraćaj i vozila na dizel pogon, koja ispuštaju ugljen dioksid, ugljen monoksid, azot monoksid, azot dioksid, koji u reakciji sa vlažnim vazduhom daju kiseline i jedan su od uzroka takozvanih „kiselih kiša”. Posebna pažnja se mora obratiti na starost automobila i njihovu potrošnju i sagorevanje goriva. Ako bi zagađenje česticama PM-10 smanjili za 10 mikrograma po metru kubnom, broj smrtnih slučajeva bi se prepolovio – smatra dr Zoran Živković.
      Što se tiče grejanja, državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine Dragan Jeremić kaže da bi rešenje za lokalne toplane, koje koriste ugalj ili mazut, bio prelazak na gas ili biomasu.
      - Osim ekološkog, imali bi i ekonomski efekat, jer bi kotlovi na biomasu smanjili osnovnu cenu grejanja i daljinsko grejanje učinili pristupačnijim za građane. Tamo gde nije moguće priključe na daljinski sistem, treba razmisliti o subvencionisanju zamene individualnih ložišta na ugalj za manje štetne energente – poručuje Jeremić.
      U Valjevu, gradu najviše pogođenom PM-10 česticama, inače, centralno grejanje koristi tek petina žitelja, a grad kome "na ruku" ne ide ni njegov geografski položaj u kotlini, posebno ugrožava 30.000 individualnih ložišta koja koriste drvo i ugalj lošeg kvaliteta. Uz to, valjevskim ulicama šparta, kako se procenjuje, oko 30.000 automobila.
      FOTO: PREDRAG VUJANAC / RAS SRBIJA Valjevo najzagađenije   Tek pošto je građanska inicijativa "Da Valjevo prodiše" i Lokalni front skupio peticiju sa više od 1.500 potpisa građana, vlast je prihvatila da o aeorazagađenju otvori raspravu 24. decembra. S druge strane, gradonačelnik Slobodan Gvozdenović ponavlja da "Valjevo što se tiče vazduha nije ni Hirošima ni Nagasaki", kao i da ne postoje nikakve zvanične informacije o tome da je vazduh u Valjevu zagađen.
      - Nikakve zvanične informacije od Zavoda za javno zdravlje, Batuta, Agencije za zaštitu životne sredine, nismo dobili. Neću da raspravljam o PM-10 česticama, o merenju Agencije za zaštitu životne sredine, ali hoću da vam naglasim da nikakav zvaničan dokument, ovde nije stigao – rekao je Gvozdenović za skupštinskom govornicom.
      To što se građani ovog grada svakodnevno guše i što zvanična meranja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da je Valjevo među najzageđnim gradovima u Srbiji, Gvozdenoviću očigledno nije dovoljno.
    • Од Логос,
      Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама.   И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије.   Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других.   II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити.   Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт?   У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља.   Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“.   Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара.   У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање.   Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3).   Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу.   Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен.   На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења.   Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије.   III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама).   Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева.   2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова.   Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним.   Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима.   3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“.   Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана.   Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“   Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови:   а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду.   б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази.   в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима.   У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона.   Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе.   Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести.   Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања.   IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“.   Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара.   Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити.   Извор: Теологија.нет
      View full Странице
    • Од Логос,
      Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама.   И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије.   Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других.   II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити.   Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт?   У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља.   Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“.   Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара.   У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање.   Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3).   Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу.   Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен.   На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења.   Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије.   III Скица правног статуса 1. Активна еутаназија Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама).   Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева.   2. Индиректна еутаназија Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова.   Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним.   Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима.   3. Пасивна еутаназија Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“.   Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана.   Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“   Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови:   а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду.   б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази.   в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима.   У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона.   Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе.   Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести.   Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања.   IV Кратак преглед Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“.   Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара.   Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити.   Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Свет заиста добровољно корача у ад. Огромни су редови испред врата ада, где сваког минута упада небројена количина људи. Оваква гужва се може упоредити само са редовима за новом верзијом ајфона, или редовима за распродају у тржним центрима. Интернет пуца од порнографије, насиља, злобе, одмазде, а све то упијају хипертрофирајући умови и срца људи, сасушени од мржње и похоте. Технологија која води у ад, одлично ради свој посао. Пиксели мељу људски разум боље од било ког реалног призора.
      Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди.   Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива.   Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи.   Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети.   Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом.   Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије.   Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца.   Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога.   Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса.   За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас.   Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди.   Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива.   Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи.   Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети.   Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом.   Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије.   Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца.   Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога.   Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса.   За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас.   Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...