Jump to content
w.a.mozart

Još jedna tema o pričešću i Crkvi

Оцени ову тему

Recommended Posts

Milane ovaj gore citat što sam aminovao je savršen i sa njim se može završiti tema. Prvo bi ovom prilikom molio nekoga ko se dobro snalazi na ovom sajtu sa objavljivanjem, kačenjem odgovora i sl. da mi se javi porukom da mi objasni par stvari, jer se ne snalazim bas najbolje.

Milane, meni se čini da na ovoj temi niko nije propagirao rijetko pričešćivanje, tako da ne moraš tako fanatično da se boriš i skrećeš sa teme. A ako želiš sa nekim da se boriš, idi traži vladike i sveštenike koji zabranjuju pričest pa im objasni kako griješe.

Citirao si dio jedne moje izjave, i naveo kako je pogrešna, ja sam siguran da nije. Ti se ovde baviš teorijom, a ja sam sve to doživio praktično, i mogu ti reći da to što ti propagiraš teoretski, praktično ne pije vode.

Moj vladika je u svojoj eparhiji zabranio pričest i djeci mimo posta, što znači da to nije jedna crkva već mnogo crkvi. Ima od toga već jedno 5-6 godina. U crkvi u koju idem u mojoj parohiji je bilo uvijek dosta redovnih vijernika, bilo je mislim i oko dvadesetoro djece uvijek. Bilo nam je lijepo, bili smo prava bratija. Upoznavali smo se, i družili i mimo crkve, kolektivno organizovali izlete ili poklonička putovanja... mnogo toga dobrog mislim da se dešavalo. Inače mimo posta rijetko ko da se pričešćivao, ali smo uvijek svi vodili djecu na pričest, do te zabrane. Ako bi neki sveštenik i pričestio dijete, uvijek bi se našao uz njega drugi sveštenik koji je podržavao vladiku u svemu, i pretpostavljam tužakao sveštenika vladiki što pričešćuje, jer se osjetio nemir i sukobljavanje i između samih sveštenika. Bratija, uglavnom oni koja su imali djecu su se pobunili protiv toga, udružili su se i odlazili na razgovor sa vladikom da ga ubijede u pogrešnost toga. Molili su ga, pisali su mu, kasnije su pisma dobila malo i prijeteću formu kako će svi kolektivno da napuste cekvu u koju su do sada išli i ići će tamo gdje se dozvoljava pričest, taman to bila i druga eparhija. Ništa nije urodilo plodom. Bratija je nakon nekog vremena stvarno kolektivno napustila našu crkvu i počela su previranje između vijernika. Jedni su zvali tamo a drugi ovamo. Za mene jako težak period, jer su mi sa druge strane bili jako bliski i voljeni prijatelji. Poslije nagovaranja i veličanja svoje strane, uslijedile su osude druge strane. Ovo je bilo obostrano. Upadao sam u takva stanja da mi se povraćalo od nemira šta da radim, moram spomenuti da sam se u par trenutaka pomolio Bogorodici i ona je u trenutku odnosila svaki nemir od mene, kao da prije toga ništa nije ni bilo. Moj duhovik mi je savjetovao mir, ako pričešćuju, ti se pričesti, ako ne pričešćuju, ti šuti. Naravno sada kada je sve to prošlo jasno vidim kako je bio u pravu. Iskušenja mora biti i ako ste vjernici budite spremni da ćete ih imati cijeli život. I takve situacije neće biti jasne kao iz knjiga, već će to uvijek biti hod po tankoj žici, gdje ćete vi kada skrenete lijevo ili desno imati osjećaj da se to slučajno desilo, ali nije, jer vas je Gospod do vaših granica ispitao, i uvijek na pravi put pomogao da izađete.

Ja se nisam slagao sa vladikom, ali nisam ni imao namjeru da se bunim portiv njega, već sam se trudio da sve to ćutke podnesem izbjegavajući obe strane i slušajući duhovnika. Obe strane su vremenom postale radikalne, jedan brat koji je otišao, kada me je poslije nekog vremena sreo, je sa podsmijehom i porugom konstatovao da sam ja još uvijek u to crkvi. Jedan od ovih što su ostali, je konstatrovao, otpalo je ono što je trebalo otpasti. Od onakve idile do ovakve situacija, vražiji posao. Poslije određenog vremena, čini mi se oni koji su otišli su izgubili svoje jedinstvo i to se raspalo, ali se nikada nisu vratili u našu staru crkvu, a ovi što su ostali više nikada nisu formirali onakvu bliskost, ljubav, pažnju, jedinstvo, brojnost među bratijom. Zašto se nisam bunio protiv vladike, iako nisam podržavao njegov stav. Kada je vojnik cara Davida ubio njegovog protivnika cara Saula, mislim da ga je david dao pogubiti sa riječima - ko si ti da digneš ruku na pomazanika Božijega - Naravno ne gledam ja vladiku tako kao cara ali ga gledam kao nekoga kome je data određena vlast, a on kao i svaki drugi čovjek, može ponekad da pogriješi u svojim odlukama, i to je sasvim normalno i ljudski, jer će možda on poslije opet i ustati, ali u svakom slučaju on će Bogu odgovarati a ne ja za te svoje postupke, a meni ti njegovi pogrešni postupci neće nimalo naškoditi, jer gdje god vas zakinu ljudi, Gospod će vam kroz vaše smirenje vratiti desetostruko. Ja kada bi se bunio, (ovde ne mislim na neki normalan razgovor, već na sve preko toga) bi izgledao kao nesmireno dijete koje osprava svaku odluku svoga oca, i dovodi je u pitanje. Kako mene otac da vaspitava, ako sve njegove odluke moram prvo da odobrim ja i da kažem da li su ispravne. Pa i ne mora otac da ima sve odluke isprave, jer je čovjek i niko ih nema, on će možda od deset pitanja na tri dati pogrešan odgovor, ali će se ići dalje i biće napretka, ali ako ja stavim veto na njegov prvi odgovor tu nema napretka.To se od mene i ne traži i to nije moja obaveza da dižem bune, to ja ako i radim radim po nesmirenju i gordosti i to ne vodi mom navodnom činu - ISPRAVNOSTI - jer ja kroz neispravnost želim da uradim nešto ispravno, apsurd. Hrišćanstvo nije jedan zakonski šablon, jer da je to, onda bi u crkvi imali sudije i čitali bi nam se članovi zakona na tim liturgijama. Zakon je za nesavršene, nemojte sada tvrditi kako ja poništavam zakon. Ko ima u sebi ljubavi on će kroz ljubav da ispuni zakon nesvesno, jer mu srce neće dati da pogriješi. Zamislite brak gdje muž ne voli svoju ženu, i ona to osjeća, ali ispunjava sve svoje bračne obaveze sa savršenom preciznošću i tačnošću i gdje mu se ne može naći nikakva mana po tom pitanju. Sad zamislite drugi, gdje muž iskreno voli svoju ženu, obožava je, i ona to osjeća, ali je nemaran, lijen, ne pomaže joj, često je i bezobrazan prema njoj. Šta mislite koji je brak bolji? Dosta sam toga napisao, čak previše, i ne sjećam se šta na početku piše :) Siguno će se naći dosta materijala koji je pogrešan, šta bi ja sad, kako slijepima da objasniš boje :) Još da koopiram onaj Milanov savršen citati i odjavljujem se.

И опет: “Кога да похвалимо? Оне који се само једном причешћују? Или оне који се често причешћују? Или оне који се ретко причешћују? Ни једне од поменутих. Већ оне који приступају са чистом савешћу, и чиста срца, и који воде беспрекоран живот. Такви нека увек приступају, а они који нису такви –никад.Јер приступају себи на суд и осуду, и муку и казну”53. J

Još nešto, ima možda blizu godine, u mojoj crkvi su ponovo počeli pričešćivati mimo posta, Slava Gospodu!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Milane, meni se čini da na ovoj temi niko nije propagirao rijetko pričešćivanje, tako da ne moraš tako fanatično da se boriš i skrećeš sa teme. A ako želiš sa nekim da se boriš, idi traži vladike i sveštenike koji zabranjuju pričest pa im objasni kako griješe.

сваки онај који оспорава да је редовно и често, непрекидно, причешћивање свих присталих и благословених (а мислим да смо утврдили да смо сви постали достојни већ крштењем, па после зависимо од послушања исповеднику/духовнику због начина живота и процене да ли ће бити спасоносно) чини ствар која није црквена и врло неблагословена пракса, који год да је чин у Цркви - лаик или мантија.

дакле, ако ја одем негде даље од моје парохије на Литургију, приђем да се причестим са благословом мог исповедника и служећи свештеник ме отера од путира само зато што ме први пут види или мисли да све зна о мени из једне реченице којом ћу му саопштити да имам благослов и ускратити га за исповест пред путиром јер ми не пада на памет да се исповедам на сред Литургије и самим тим реметим поредак и смисао те молитве - онда тај не чини себи на корист а ја сматрам да сам у миру и причешћен. друго, није ни хришћански реметити Литургију и бунити се испред путира а после обично не морам ни да питам зашто сам удаљен јер ми је испред путира већ или јасно или саопштено. у сваком случају, од мене ремећење неће видети.

друго, ја се не борим ни са ким, већ покушавам да објасним сваком ко не разуме или очигледно погрешно размишља о томе, поготово кад видим да се куне у туђи ауторитет и поготово кад тај ауторитет греши. неки свештеници и владике очигледно греше спроводећи неблагословену праксу ретког причешћивања а има ко је њима покушао да објасни па су остали глуви и слепи да чине нешто што није у духу Цркве. заиста не очекујем да их ја просветлим, ал зато ми је дат благослов да пишем и чиним тамо где могу.

па шта ми Бог да.

Citirao si dio jedne moje izjave, i naveo kako je pogrešna, ja sam siguran da nije. Ti se ovde baviš teorijom, a ja sam sve to doživio praktično, i mogu ti reći da to što ti propagiraš teoretski, praktično ne pije vode.

то је зато што не разумеш и зато што мислиш да је крај твоје одговорности у владики. дао сам ти линк да прочиташ део који се бави тиме, па или га ниси прочитао или га ниси довољно добро разумео па ћу ти га поновити овај пут уз допунски:

приговор 1

http://www.verujem.o...etogorac.htm#p1

и

приговор 12

http://www.verujem.o...togorac.htm#p12

опет, ја се не бавим теоријом, јер сам слично проживео и на својој кожи сем тога што већ годинама овде гледам и читам како се други пате због истог. моје лично искуство си могао да прочиташ на неколико места у последњих пар дана из мојих коментара. и не да пије воде, него је и друге освестило за праксу редовног причешћивања и није се један овде на форуму приволео за ту благословену праксу са све повратком Цркви и послушањем свом исповеднику/духовнику.

Moj vladika je u svojoj eparhiji zabranio pričest i djeci mimo posta, što znači da to nije jedna crkva već mnogo crkvi. Ima od toga već jedno 5-6 godina.

твој владика дебело греши што по аутоматизму људима забрањује прилазак путиру, то још намеће и целој епархији, свом свештенству и верницима.

у приговору 12 имаш и зашто, горе ти је линк.

приде, можеш само владики да се захвалиш за раздор и немир у својој литургијској заједници који је унео кад је ударио забран на редовно причешћивање, сем тога што је успут и делимично обесмислио нешто далеко веће од њега - успут приморавајући сваког свештеника да лаже испред иконостаса и прво призива а онда склања путир од верних - а то је Литургија, јер је тако отворио и врата за ђавола и немир међу свештенством и лаицима. тај је пореметио цело устројство и смисао Цркве, не само унео немир и пореметио Литургију.

оно где су људи погрешили је што су упали у острашћеност и кренули да се деле на "петрове" и "павлове", али нису погрешили што су се одлучно супротставили таквој наказној и нецрквеној пракси.

Moj duhovik mi je savjetovao mir, ako pričešćuju, ti se pričesti, ako ne pričešćuju, ti šuti.

лепо послушање и свака част на испуњавању истог и смиреном трпљењу, али не смеш НИКАД да упаднеш у замку да од њега направиш правило за било кога сем за себе. дакле, неком другом ће бити спасоносно и да се уклони из такве атмосфере, или какво треће решење.

Još nešto, ima možda blizu godine, u mojoj crkvi su ponovo počeli pričešćivati mimo posta, Slava Gospodu!

слава Богу кад је владика почео да увиђа своју грешку :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

чисто да постане очигледније ...

ПРИГОВОР 1

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти кажу постани свештеник.

св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски

ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p1

...

Ти свештеници, који не причешћују хришћане који приступају Божанаском Причешћу са страхопоштовањем и вером Бог осуђује као убице, сагласно написаном код пророка Осије: " А дружина је свештеничка као чета која дочекује људе, убијају на путу у Сихем, чине грдило" (Ос.6,9). Другим речима, свештеници који су сакрили пут и вољу, и заповест Божију, и нису је објавили су убили Сихема и починили безакоње у народу Мојем.

Ја се само чудим и не знам да ли постоје такви свештеници који удаљују оне који приступају Тајнама. Јер они се чак нису ни замислили о томе да су речи које они сами говоре - лаж. Јер они сами на крају Литургије гласно призивају све верне, говорећи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". То јест приђите Тајнама и Причешћујте се; а затим се опет сами одричу својих речи и удаљују оне који приступају. Ја не знам како би се могло назвати овако лоше дело.

...

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРИГОВОР 12

Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).

св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски

ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

http://www.verujem.o...togorac.htm#p12

А Божанствени Златоуст на примеру саме архијерејске хиротоније показује да су архијереји потчињени Божанским канонима и заповестима. Он каже: “Тако како је архијереј – [првосвештеник у Старом Завету] – био вођа народа, било је неопходно да он на својој глави има знак власти, којој се потчињавао (јер ако власт није ничим ограничена онда је она неподношљива, а када има симбол неке друге власти над собом, то показује својим потчињавањем закону); зато Закон наређује да глава архијереја не буде откривена, већ да би била покривена и да би вођа народа знао да има другу Главу. Зато се и у Цркви на хиротонији јереја – [овде светитељ има у виду архијереје, говорећи о свештенству уопште, јер само архијереји носе на глави богопредане симболе, према Дионисију Ареопагиту] – на његову главу ставља Христово Јеванђеље, да би спознао онај који се рукополаже да добија истинску јеванђељску тиару, и да би спознао да иако је он вођа свих, дужан је да делује по јеванђељским законима, све држећи у својој власти, али и сам под влашћу закона, бивајући за све законодавац, али имајући и законодавца над собом – јеванђељски закон.

Зато један одважан древни муж (његово име је Игњатије), просијавши у свештенству и мучеништву, у посланици неком архијереју каже: “Ништа да се не ради без твоје воље, али ни ти ништа не ради без воље Божије. Зато архијереј има на глави Јеванђеље – као знак да се налази под његовом влашћу”83.

...

Такође: “Они који слушају познајући Божанско Писмо, треба да испитују то што говоре учитељи. И то што је у складу са Писмом треба да прихватају. а то што им је страно – да одбаце. А тих учитеља који инсистирају на таквом учењу се треба одвраћати”86. Такође: “Они који не познају много Писмо, треба да спознају карактеристичне особине светих по плодовима Духа [Светог]87. И треба прихватати те који их имају [у својству светих], а одвраћати се оних који их немају”88. Такође: “Не треба се тек тако и без испитивања бавити онима који се само претварају да говоре истину. Треба на основу сведочења Писма препознавати свакога, [предаје ли тај учитељ истину или лаж]”89. И такође: “Неопходно је сваку реч или дело проверити на основу сведочанства Богонадахнутог Писма, како би добри учитељи били признати, а лукави – посрамљени”90.

На трећи део приговора одговара Божанствени Златоуст: “Анархија је увек зло, она је – корен многих невоља и узрок нереда и пометње. А ништа мање зло није ни непотчињавање руководиоцима. Али можда ће неко рећи да постоји и треће зло – када је сам руководилац зао. То и ја знам. То зло није мало, већ је много горе од анархије. Јер је боље не бити ни под каквом влашћу него се потчинити злу. Јер се у првом случају човек често спасава и често се налази у опасности, а у другом је увек у опасности јер га воде у пропаст.

...

А шта рећићете ми ако је руководилац зао (овде и надаље – лукав), да ли се њему треба потчињавати? У ком смислу ти кажеш “зао”? Ако се то односи на веру – остави га и бежи – не само од човека, него и од ангела који је сишао с неба. А ако се то односи на његов живот онда не буди радознао. Послушај шта каже Христос: “На Мојсијеву столицу – [на учитељску катедру Закона] – седоше књижевници и фарисеји”. Рекавши претходно много тога страшног о њима, Он нам затим говори: “На Мојсијеву столицу седоше…Дакле, што вам они заповедају да поштујете, поштујте и радите; али што они чине не чините” (Мт.23, 2-3). Другим речима, они се користе почашћу, [имају право да уче], каже Он, али им је живот нечист; али ви не обраћајте пажњу на њихов живот већ на њихове речи.

...

И на другом месту: “Ти кажеш да је тај човек кротак и имајући свештенички чин веома благоразуман, а ради то и то. Не говори ми о томе да је он кротак, разуман, благочестив, свештеник. Ако хоћеш нека то буде чак и Петар или Павле, или ангео који је сишао с небеса, - чак ни тада нећу обратити пажњу на значај особе. Јер ја не читам закон слуга, већ Царски закон. Када се читају Царске речи, сва значајност слуга треба да нестане.

Зашто ми наводиш примере овог или оног? Бог ти неће судити за немарност таквих слугу, већ за неиспуњење Његових закона. Ја сам ти заповедио, рећиће [Он теби у судњи дан], и ти си требало да се потчиниш, а не да наводиш пример другога или да будеш радознао у погледу злих дела другог.

Јер је и велики Давид сагрешио страшним грехом, али да ли то значи реци ми да нама већ сада није опасно да грешимо? Зато ми треба да будемо опрезни и да ревнујемо само за подвиге светих, а немарност и нарушавање закона – [који и њима као људима могу да се десе] – треба с трудом избегавати. Јер нам неће судити исте такве слуге као и ми сами, већ Сам Владика, - Њему ћемо дати одговор за све што смо у животу урадили”92.

Ето како кажу свети. Ми браћо моја, уколико нас је Господ позвао на мир треба да се покоравамо архијерејима, и духовницима, и учитељима ради њиховог чина који они имају од Бога. Ако неко од њих ради нешто неразумно или нас спречава у богоугодном делу, онда не престајмо да га молимо за то да се испуни воља Божија, да би мир, једномислије и сагласност царовали међу нама, да би постојала љубав између пастира и оваца, између архијереја и хришћана, између свештеника и мирјана, између руководиоца и потчињених како не би било саблазни, постреса, раскола, подела. Јер све то разара наше душе, и наше куће,и наше Цркве, и свако друштво и нацију. Краће речено: да би сви ми били једно тело и један Дух, сви – с једном надом, на шта смо и призвани, и да би Бог мира био с нама.

Share this post


Link to post
Share on other sites

E Milane konacno sam procitao one prigovore što si mi ih naveo da me ne proganjaš više :) Mislim da da je tema započeta sa pitanjem čovjeka da li se trebao pričestiti u situaciji kada se masa svijeta ne pričešćuje. Moj odgovor je da. Drugo pitanje teme je bilo, čini mi se da se čovjek pitao žašto se svijet masovno ne pričešćuje mimo posta.

Na to sam pokušao da odgovorim, i dotaći ću se toga ponovo, ali to je samo moje mišljenje i pretpostavka.

Nisam Milane primjetio da je neko ovde zagovarao stav rijetkog pričešćivanja, ali ako se to desilo trebalo mu je skrenuti pažnju da je to pogrešno. Međutim zastraniti se može i lijevo i desno. Ovde su se ljudi uglavnom bunili oko fanatičnog pristupa pričesti po svaku cijenu, a to je po meni opet skretanje na stranputicu kao i rijetko pričešćivanje. Ljudi su branili stav da trebaju da slušaju duhovnika ako im nalaže rijetko pričešćivanje, i ja se slažem sa njima, šta će ti duhovnik ako ćeš ti njemu biti duhovnik. Čak je možda korisno, mislim, ako imaš drugačiji stav po nekom pitanju od duhovnika ali nalaziš smirenje i odbacuješ svoju volju radi poslušnosti duhovniku. Jer mislim da nećeš biti oštećen u duhovnom smislu ako preskočiš neke pričesti a to radiš iz poslušnosti duhovniku, jer Gospod sve nadgleda i zna šta si ti u srcu tada nosio, i ako i duhovnik nije savršen, ili je čak u nekim stvarima i pogešan, a danas je jako teško i naći vrlinskog duhovnika, i pored toga možemo da budemo spokojni jer Gospod neće dozvoliti propast i on će da nadomijseti sve ono što ljudi nisu mogli. Starac Pajsije je uzimao sebi dijete i trudio se da on bude poslušan djetetu. On u tim slučajevim sigurno da je znao više i ispravnije od djeteta, ali je on smirenje i poslušnost uzdizao iznad toga. Ja sam jednom u životu samo predznak smirenja osjetio i spoznao sam takvu korist od toga, kakvu u 10 godina hrišćanskog života nisam spoznao. Naravno ponovo se čuvati lijevog i desnog puta, jer i smirenje nije jedinstveno rješenje, ono je samo kockica u hrišćanskom životu, kao i pričest, molitva, uzdržanje, ispovijedanje...

Sada ću ti odgovoriti na ovu našu temu o neposlušnosti ili poslušnosti vladiki ili sl. Opisao sam ti do čega je pobuna određenih ljudi dovela, ništa korisno nije stvorila, samo su i oni sami u tom duhovno pali. Po meni skretanje pažnje na greške je u redu ako se ono vrši kroz hrišćanski razgovor, možeš da pokušaš sam, možeš sa više bratije da nekome skreneš pažnju na greške, možeš čak u tome da budeš i dosadan i uporan, ali sve iznad toga je nemir, bunt, koji vodi do anarhije i nije od hrišćanskog duha. Kroz bunt dolaziti do ispravnosti, sam već rekao da je apsurd, jer kroz neispravno da dođeš do ispravnog je nemoguće. Tako su nastali starokalendarci, tako je došlo do slučaja Artemije i ko zna šta nas na taj način sve čeka, a lično nemaš nikakvu korist od bunta. Jer bujica se ne može zaustaviti, ako to pokušaš može te samo odnijeti, trebaš se skloniti u stranu, ona će proći i sve će se smiriti a ti ostati živ sa velikim iskustvom. Prvo ako lično pokušavaš da nešto popraviš, spasiš, ispraviš, postoji opasnost da padneš u jednu vrstu prelesti ako već nisi, jer Gospod spasava, ne mi, mi čak ni sami sebe ne spasavamo već to premudro čini Gospod. Po mom ličnom iskustvu ja sebi djelujem sa svojim djelovanjem za moje spasenje, kao štap u točkovima Gospodnjeg spasenja mene. Slažem se da treba da se odbije poslušnost o nekim ekstremnim slučajevima, da se od tebe traži napuštanje vjere ili činjenja nekog grijeha ili sl. ali u svim stvarima ne samo u ovoj ima uvijek lijevo i desno i uvijek treba naći smirenja i razlučiti šta je sredina. Ako ne znaš šta je sredina, smiri se i šuti, Gospod će te već izvesti, ćutanje je zlato, tu nećeš pogriješiti.

Što se tiče samostalnog razlučivanja treba li se čovjek pričestiti ili ne, tu treba biti mnogo oprezan jer đavo je lukav, i tu odluku uvijek treba na ispovijesti porepustiti duhovniku, svešteniku. Greška je smatrati se nedostojnim i zbog toga preskakati pričest bila ona u postu ili mimo njega, jer smo mi uvijek nedostojni. Ima slučajeva kao moj što je da čovjek svjesno počini neke očigledne grijehe, napije se u subotu i onda još naveče dođe pa skače po ženi, i jasno mi je da se sutra ne mogu pričestiti i ne moram nikoga da pitam, prije par stotina godina bi me zbog toga odlučili od crkve na godinu dana, ali naravno tada gledam da se narednu sedmicu bar malo unormalim i ispovjedim to što sam činio i da se pričestim narednu liturgiju. Zbog ovakvih svari ili čak nečega i gorega ne savjetujem početnicima da sami sebi zabrane pričest, jer su oni u neznanju, i treba da se redovno pričešćuju, ma šta radili, naravno sa ispovješću. Ne kažem ja da je samozabranjivanje privilegija iskusnih, jer ja sam i u onom navedenom slučaju trebao tada da pristupim na ispovjest, ali nisam mogao...

Sad još malo o tome žašto se masa svijeta ne pričešćuje mimo posta. Već sam rekao svoje mišljenje, možda mnogi i ne znaju da se može pričestiti ako postiš sve postove i živiš odgovornim hrišćanskim životom, a moguće je da mnogi kao i ja ne žive odgovornim hrišćanskim životom, to jest bahati su, neodgovori, ne pridaju ni malo pažnje ni brige za svoju pripremu pred pričest, izuzev kada se koju sedmicu tokom posta malo potrude, a inače se ne trude uopšte, normalno je da se takvi ne mogu pričestiti, sem na sud i osudu.

Još onaj savršeni citat i mislim da je od mene dosta za ovu temu :)

И опет: “Кога да похвалимо? Оне који се само једном причешћују? Или оне који се често причешћују? Или оне који се ретко причешћују? Ни једне од поменутих. Већ оне који приступају са чистом савешћу, и чиста срца, и који воде беспрекоран живот. Такви нека увек приступају, а они који нису такви –никад.Јер приступају себи на суд и осуду, и муку и казну”53.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Волео бих чути пре свега о.Ивана по следећем питању (наравно и друге свештенике):

Да ли свештеници треба да дају епитимију на често причешћивање ако се код оног ко се дуже тако причешћује не види побољшање или покајање у неким елементима? Ако неко приступа слободно причешћу, а касније без проблема и гриже савести лепи етикете типа комуњаре, олош итд исл (у дружењу после Литургије, како непосредно након Причешћа тако и касније, и у присуству свештенства)...Претпостављам да је ту битан пре свега пастирски рад и саветовање томе од стране свештеника да се престане са таквим односом и речником према ближњем-ма колико тај ближњи да је грешан (јер није битно само да је речено истина, већ и КАКО се она узноси), али шта ако он настави...?

Одавде се рађа и друго питање-колико свештеници који дозвољавају често причешћивање, по вашем искуству, истовремено познају и усмеравају ту заједницу и те људе који се причешћују... Јер може доћи и неки грешни Станоје који је избачен из неке заједнице, а он `вамо дош`о јер је чуо да се овде смеју сви слободно причестити...Хвала унапред.

Share this post


Link to post
Share on other sites

E Milane konacno sam procitao one prigovore što si mi ih naveo da me ne proganjaš više :)

ја те прогањам? :D

али молим те да више не одговараш или читаш даље ако тако видиш моје писање ...

Nisam Milane primjetio da je neko ovde zagovarao stav rijetkog pričešćivanja, ali ako se to desilo trebalo mu je skrenuti pažnju da je to pogrešno. Međutim zastraniti se može i lijevo i desno. Ovde su se ljudi uglavnom bunili oko fanatičnog pristupa pričesti po svaku cijenu, a to je po meni opet skretanje na stranputicu kao i rijetko pričešćivanje.

види, ја нисам баш површна личност коју је лако класификовати на одокативну или црно-белу призму а поготово нисам у фазону да ускачем себи у уста или оном што држим у потпису, мада ми је мало чудно како си пропустио да прочиташ овај мој одговор.

https://www.pouke.org...144#entry657685

у теми о Кољиварима и пракси честог причешћивања, у мом потпису, имаш и један пост свештеномученика Данила Сисојева који се обраћа левичарењу према светом причешћу. искрено, нисам приметио да је неко икад на овом форуму тако нешто заступао, ал је добро имати у виду да постоји и та окосница.

Sada ću ti odgovoriti na ovu našu temu o neposlušnosti ili poslušnosti vladiki ili sl. Opisao sam ti do čega je pobuna određenih ljudi dovela, ništa korisno nije stvorila, samo su i oni sami u tom duhovno pali.

мој став је и даље да је ваш владика узрок промаје у вашој литургијској, и не само њој већ у целој епархијској заједници. и обратио сам пажњу да је слабост људи да падну у поделе а не да смирено заврше своја посла, па и да се уклоне или оду где има разума, знања и основне црквености и благослова праксе редовног причешћивања.

Slažem se da treba da se odbije poslušnost o nekim ekstremnim slučajevima, da se od tebe traži napuštanje vjere ili činjenja nekog grijeha ili sl. ali u svim stvarima ne samo u ovoj ima uvijek lijevo i desno i uvijek treba naći smirenja i razlučiti šta je sredina. Ako ne znaš šta je sredina, smiri se i šuti, Gospod će te već izvesti, ćutanje je zlato, tu nećeš pogriješiti.

екстреман је већ случај кад сам владика (онај који је позван испред самог Христа да учи све остале христоликости и да зна заповести Владике и Сведржитеља, еј!) обесмишљава цео смисао Литургије и оно што је разликује од било које јутарње или вечерње молитве - свето причешће, које се ускраћује по аутоматизму у конкретном случају. то владику ставља у улогу Судије да је пресудио целој епархији да је недостојна да се појави пред путиром, а камоли да се пере и обожује. практично, ставио је епитимију целој епархији ван поста успут обзнанивши и клирикализацију, уздизање свештенства изнад лаика, јер свештенство може да се причешћује на свакој Литургији а лаици не.

све у свему, није то баш тако "није се ништа десило сем што је владика опуштено проласио забран" - владика је огласио катастрофу по духовни живот, сем тога што нема ни позив ни службу на тако нешто. да је огласио теже постове или слично, то је сасвим нормално ал је крајње ненормално и неразумно епитимисати пар хиљада верника зато што је тако у могућности. лепо су Кољивари обратили пажњу:

https://www.pouke.org/forum/topic/19505-jos-jedna-tema-o-pricescu-i-crkvi/page__st__144#entry657695

дакле, по плодовима видиш нечија дела и онда ти је и јасно да се перспектива не односи на "владика јесте/није у праву и (не) треба га слушати" већ на целокупну последицу којој је био узрок. то више говори него нека прича коју неко вози, ако већ не знаш шта је исправно.

друго, у претходним постављеним и цитираним приговорима имаш лепо објашњење - бежи од таквог где те ноге и глава носе, ал не у немиру и не без молитве за таквог. и то не негира ћутање и трпљење, већ га поставља на ниво конструктивности и спасавања што се спасти може, а не подилажењу очигледног зла. опет, то ни не негира ако ти је духовник саопштио да ће ти спасење лежати у томе да трпиш ту где јеси, да не останем недоречен и да неко падне у замку да ме сврста у сопствену наспрамност ...

зато и кажем опет, слава Богу да је владика почео да увиђа своју грешку и да допушта причешћивање и ван поста и да је престао да обесмишљава Литургију која се служи и у мрсу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Волео бих чути пре свега о.Ивана по следећем питању (наравно и друге свештенике):

Да ли свештеници треба да дају епитимију на често причешћивање ако се код оног ко се дуже тако причешћује не види побољшање или покајање у неким елементима? Ако неко приступа слободно причешћу, а касније без проблема и гриже савести лепи етикете типа комуњаре, олош итд исл (у дружењу после Литургије, како непосредно након Причешћа тако и касније, и у присуству свештенства)...Претпостављам да је ту битан пре свега пастирски рад и саветовање томе од стране свештеника да се престане са таквим односом и речником према ближњем-ма колико тај ближњи да је грешан (јер није битно само да је речено истина, већ и КАКО се она узноси), али шта ако он настави...?

Одавде се рађа и друго питање-колико свештеници који дозвољавају често причешћивање, по вашем искуству, истовремено познају и усмеравају ту заједницу и те људе који се причешћују... Јер може доћи и неки грешни Станоје који је избачен из неке заједнице, а он `вамо дош`о јер је чуо да се овде смеју сви слободно причестити...Хвала унапред.

Одвајање од Причешћа је крајња мера у Цркви. То је израз изопштења привремено или трајно из литургијске заједнице. За тако нешто једино Епископ има право да чини и то не тек тако, по својој вољи, већ са "дебелим" разлогом. Искрено, ја на мојој парохији имам 7-8 верника који се редовно причешћују и долазе у Литургију (рачунајући и моју жену и дете), исповедају се када се исповедају (никога никада не присиљавам), сви се заједно трудимо и вежбамо у подвигу и узрастању у Христу.

Када дођу велики празници, па буде причасника више, тј. дођу они који нису редовни имам обичај да кажем:

Ви који се не кајете и кажете да сте без греха, да нисте грешни, немоте да се причестите јер ћете то чинити на своју осуду.

Такође, обавезно посаветујем да се остане до самог краја, док се прочитају молитве благодарења после Светог Причешћа.

Ако дође неко са стране и не познајем га, а жели да се причести, питам га да ли је крштен и да ли се каје. Ако добијем потврдан одговор причестим га.

Нисам имао прилику да имам парохијане који истрајавају у неком греху јер оне које водим уједно и пратим у духовном животу. Ако бих имао таквог парохијана, сигурно бих тражио савет Епископа и без Владике не бих се усудио да га одвојим од причешћа. Просто, ја то не смем, нити имам право.

Да, имам једног парохијана који је лопов и краде новац из Цркве. Њега без покајања не причешћујем. Како он неће да се каје онда нема ни причешћа и ако сам га позивао на покајање.

Share this post


Link to post
Share on other sites
И опет: “Кога да похвалимо? Оне који се само једном причешћују? Или оне који се често причешћују? Или оне који се ретко причешћују? Ни једне од поменутих. Већ оне који приступају са чистом савешћу, и чиста срца, и који воде беспрекоран живот. Такви нека увек приступају, а они који нису такви – никад. Јер приступају себи на суд и осуду, и муку и казну”53.

Besprekorno, onako kako to Zlatoust ume...

Share this post


Link to post
Share on other sites

да, само што се изгледа очигледно игнорише да је много боље често беспрекорног живота, чистог срца и савести што редовније приступати него ретко беспрекорног живота, чистог срца и савести ретко приступати ...

сем тога што постоји и "клаузула" - Да ли они који нам приговарају сматрају да треба да се причешћујемо једном у четрдесет дана као савршени или као грешници или несавршени? Ако се причешћујемо као савршени, онда треба да се причешћујемо чешће, према њиховим речима, а ако се причешћујемо као несавршени – треба да се чешће причешћујемо како би постали савршени, како смо претходно рекли.

Јер ако дете не може да израсте у одраслог човека без телесне хране, тим пре душа не може да постигне савршенство без духовне хране.

Share this post


Link to post
Share on other sites

tema bujna, jaka........uhhhh strah mi je u kostima pomalo......

"приђите са страхом Божијим, вером и љубављу" ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1339534567' post='658726]

"приђите са страхом Божијим, вером и љубављу" ...

tako je Medo

verujem u tu ljubav........sa strahom verujem,.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...