Jump to content
Guest O.Ugrin

Тања Накић.

Rate this topic

Recommended Posts

Ne dam ti ime

Na-vrhu-po-jakom-vetru-..jpg

Oh, vetre

Što mrsiš kosu i misli

Podižeš talog

Kovitlaš

Piruješ

Ti vetre

Što mir pitaš

„Jesi li?“

Ti

Što plamen gasiš razgorevajući

Tišinu burom praviš

Krugove u virove

Dna na vrhove

Odgovaraš pitanjem...

Još promaje prodiru

Huk čuje se

Tebi govorim:

Duvaj, nosi, kidaj

Izbaci, odnesi

Podiži, ruši

Iscepaj

Zamrsi, razmrsi

Pokidaj...

Ovu najtanju, najmanju

Travku kojoj se priljubio

Svaki korenčić kojim se ukorenio

Svaku reč kojom govori

Svaku misao koju bi sobom obojio

Svaki drhtaj koji bi sobom umiruo

Odnesi nekud

Da se rasprsne

Obriše

Nestane

Maleni, zgrčeni, ostrašćeni ja

Da se konačno kao čo-vek uspravim

Tanja Nakić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dan peti

virtuelni-svet.jpg

Curiosity kill the cat

„Mnogi su stanovi u kući oca mojega...“ (Jov. 14.2)

Mogla sam, možda da sačekam, možda sam samo mogla da govorim tiho i nosim psa sa sobom, utopim se, izgubim u masi šetača, sličnih, očekivanih, poznatih, prihvaćenih. Mogla... možda... samo da me nije mučilo to pitanje, ne! Nije pitanje; nepristajanje, bunt, kamenčić u cipeli koji je pravio žuljeve. Spolja-mirna, stidljiva, ne govori ako je niko ne pita; unutra-u buri pitanja, razmišljanja, zaključaka sa stalnom potrebom za još jednim korakom, pričom posle srećnog kraja, u stvari, kada svi vide kraj, znala sa da ima još. Uvek je tako. Uvek ima još, sve je u procesu, u trajanju. Nisam baš bila potpuno sama, imala sam moju bajku, naš svet nežnosti, toplinu njenih malih šaka, plan za dolazeće. U našem planu, smrt ne postoji. Probala je da mi objasni neizbežno, ali znam i tada i sada da kraja nema. Smrt je, kao i život tren, treptaj večnosti. Objasnila sam i mami da je velika sreća što me je rodila jer bi svet došao u opasnost da postane dosadna žabokrečina da me nema. Čudo i ljubav su me sačuvali da postojim i onda kada sklopim oči, štucnuće planeta. To dete i dalje veruje, verujem da su istine mog detinjstva, istine mog postojanja, potreba traženja.

Dok ne zaslužimo stanove otvorićemo, zakucaćemo na mnoga vrata. Kao deci, sve nam je u glavi (jednu moju drugaricu glava boli od razmišljanja) i sve je jasno. Rast uzima danak, učenje ne ume da kaže istinu, onu jasnu koju kao deca znamo. Dok sklapam mozaik sećanja, koraka, dana „možda-mogla“ i nisam mogla zbog „možda“. Biće da je čitav bunt bio rat protiv „možda“. Ne pristajem na možda. Kao malom stvorenju jasno mi je bilo da srećan kraj označava poziv na početak stvaranja, onog svog. Kao starijem stvorenju to znači stvaranje, davanje.

Probala sam rukama – ne ide, nemam tu spretnost, talenat da viziju pretvorim u konketno delo.

Probala sam glasom – ha! Pusta želja, nikako da ono što ja čujem izađe iz mene.

Onda sam se uozbiljila, gledala kako neki drugi, oni koji znaju,pratila, pokušavala da primenim, razmišljala pre svakog koraka, analizirala, zaključivala.... ma, sve i svaki put pogrešila. Htela sam, zaista da dostignem to što se zove uspeh, ostvarenje u ovoj dimenziji postojanja, trudila se iz petnih žila i... ništa. Uvek, činilo mi se na korak i uvek tras! Kao lik iz crtaća (možda sam ispala iz Mikijeve radionice!)

Samo jedno nisam nikada prestala, da idem do kraja i plaćala cenu. Lepota pada je percepcija koju dobijamo kao nadoknadu, dubina, širina razbijenih laktova, kolena, iscepana koža prolaznog, pogrešnog, haljine očekivanja, zaštite ušuškanošću... onog što mislim da znam.

Mnogi su stanovi tada, mnoga vrata sada. Na svaka sam, mislim zakucala, rukovala se sa svakom kvakom, ulazila, saplela se o mnoge, sigurno i saplela mnoge i razbila se u paramparčad.

Upozorenje: ne radite ovo kod kuće!

Pitanje: Da li bih promenila da mogu?

Zaključak: Verovatno samo znam da nisam lik iz bajke, plod inspiracije, trena nečijeg kreativnog ludila, ne. Samo sam čovek pred vratima. Razlika između vremena tada i sada su što znam ispred kojih sam vrata – vrata greške, bola. Uhvatila sam se za kvaku, otvorila i ulazim...

Vidimo se

Tanja Nakić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dan šesti

522281_4318268067627_1218660824_n.jpg

Iako ih danima zovem, nisu ograničeni vremenom…

Čekam u najvišoj zgradi sa premijom kašnjenja, dobijenim vremenom čekanja, slušalice jedini zvuk, odbijam Politiku, zapošljavam prste, prvi put se osvrćem po maloj sobi čekanja, pogled mi privlači panorama , sada već malo oronulog, posivelog Belog…

Napuklo staklo, tražim misao i u trenu shvatam – isto je i spolja i iznutra.

Nisam prećutala, priznala sam. Nije ni lako ni teško. Bodu me pitanja kako i zašto, nemam odgovor, zaključak ne odbijam, samo, ne znam. Ljutim se, ne, besna sam i odbijam zaključak zaključka jer me zbunjuje pitanje: Šta je to sistem?

Šta znači imati sistem vrednosti, kriterijume postojanja? Koji je način izgrađivanja, usaglašavanja? Halo! Nisam ja Skupština!!! Nema nas za i protiv, pozicija i opozicija.

To sam samo ja, uplašen i grešan čovek.

Dok čekam (hvala Bogu na brzim prugama), pušim. Ne jednu – DVE! Pušim da ukradem, zastanem, produžim, sakrijem, umirim… šta god – pušim. Svaka zavisnost je lopovluk, krademo što nije naše. Da li ću prestati? Ne znam – nadam se, jednom kada naučim pošteno sa sobom da živim.

„Ne kradi“ – a ja? Kradem vreme, odlažem, raspolažem onim što nije moje. ako to nije lopovluk – šta je!? Lako je uočiti kod drugog, vidiš šta se ne uklapa, gde štrči i eto, vidi se jasno kao dan; čuj vidi se – znaš, predlažeš, iskusno, rešenje, način kako „prevazići“ stanje, upućuješ na prave adrese ma… jednostavno znaš i tačka što je sasvim dovoljno da preusmeriš, posavetuješ i… odeš. Zaboraviš samo jednu sitnicu, da je „predmet“ – čovek. Kada olako ostavljamo svoje, zar su drugi „problem“? Opet, čemu čuđenje kada smo spremni da na sebi ne primenimo recept, lek koji drugima prepisujemo?

„Voli drugog kao samog sebe“

Ima, ne kažem i onih koji bi, nas pušače-lopove naučili pameti, ako se ne opametimo za ovog „zemnog“ života, oni će nas opametiti sahranom, van groblja! Da se razumemo, nije ovo borba za prava pušača i pasa lutalica. Pušenje šteti mom zdravlju, pušenje me svrstava u zavisnike, pušenje me definiše u lopovluku. Zar ima čoveka pod kapom Nebeskom koji želi da robuje?

„Idi od mene Gospode, ja sam grešan čovek“ – govori čovek-stena.

Kažu, kada se probije granica, možda je i nemoguće govoriti, olovka je spas – piše srcem..

To, napuklo staklo u najvišoj zgradi, moja je napuklina nakupljenog, zato imam dane. Narod smo koji smrti daje počast rado menjajući život smrću, delimo reč trača, ali o pokojniku sve najlepše. Živima ne praštamo, mrtvima – blanko.

To su ovi dani, ovi u kojim umirem, ukopavam se, držim opelo promašaju, gluposti, pobrkanim lončićima, svemu, sebi – onoj kojoj ne opraštam, a znam da je samo jedan put do izlaza, jedan da do kraja slomim to napuklo staklo pa makar se i posekla, makar bolelo, makar ne preživela…

Stavljam predlog na glasanje. pitam prvooptuženu, sebe: “ Da li si spremna da oprostiš sebi?“

Tanja

Share this post


Link to post
Share on other sites

SEDMI DAN

644752_4520987110143_1489237432_n.jpg

Počelo je tako... metaforično, tako nestvarno, poetski... ali nije to početak.

Izvučene teze, smernice toka, ali nije tako jednostavno.

Napisani redovi, uspostavljena harmonija, ritam, ali nije dovoljno.

Jednostavno pisalo se u danima, padu, ustajanju spolja neprimetnom ili slabo primetnom a unutra su besnele oluje, vodili se ratovi, oživljavali vulkani, vrištale jame. Susret nije stigao iznutra, došao je spolja.

" Nego ljubite neprijatelja svoje, i činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima... Budite, dakle milostivi kao i otac vaš što je milostiv" (Luka zač. 26 35-36)

Elektrošok! Oživljavanje mrtvaca, ruke bludnom sinu, lik ličnosti, pogledi prepoznavanja, stid deteta... sve pod Pokrovom.

Sutra, dete, moje dete, dovodi me do navečerja mog dana, vodi me sigurnim korakom bulevarima sećanja bez bola, uvodi me u jutro dana, Sedmog dana, istog onog koji bez nje, bez njih ne bi ni svanuo, nikada!

Opet sa vrha, samo sada sa novim, dobijenim uputstvima odlaska i dolaska, čeka me. Nisam sama(ako sam ikada i bila), hrabra za obe, čeka me da odem, odbacim ostatke jer đule i pero ne mogu ruku pod ruku. Sa vrha Belog opraštam se od prošlog, uzimam kartu danas i polećemo - dva pera. Ostavljeno oslobađa prostor svesnom, budi sećanja, mirise, boje... doma.

Ostavila sam jednom svoj Dom, ostavila da bih pronašla, da znam da je sve na tu temu odavno ispričano, ali očigledno sam od onih koji tek kada gurnu prst-poveruju, mada ima mnogo simbolike u tom činu, u stvari upravo me taj period, to doba i ojačalo da napravim presudni korak, onaj kojim je počeo povratak. Tomina nedelja, ono što tada nisam razumela, sada mi se desilo. I da, blago onima koji ne videše a poverovaše, samo ima nade i za nas koji guramo prste. Učimo se, valjda iako verujemo da smo i decu naučili. Od Tomine nedelje do Tomindana - završen ciklus, zatvoren krug.

Tomina nedelja

Od vaskrsa do Tomine nedelje ni noći, ni dana, smrt ubrzava korak, obuzima sve čega se dotakne, a pipci su joj svuda, više se ni ne krije, kezi se sa ruševina, likuje silom, pleše svoj mrtvački ples pobede, kida lik, hrani se krikom likuje!!! Trči počasne krugove brišući sve i svakog pred sobom,laže, pretvara se, menja maske, piruje, luduje, ne preti samo likuje, uljujkavajući se sobom, samodovoljnošću, samozadovoljnošću, oteto nosi kao medalju kukavički je stavljajući ispred sebe, otetim se štiti, otetim se hrani... OTETO!!!... svetlo, nežno, čisto, sveto OTETO

Umrli smo.

Kada jednom umreš briga te za ruševine, briga te jer si mrtav, samo... čisto miriše, svetlo sija, nežno pati. Smrt je kukavičluk. Tomina nedelja - početak borbe, ali kada prokockaš pravo na izbor, jedino što te u borbu vraća je pravo svetlog, svetog na izbor, slobodan-svoj izbor. "Pobediti bez borbe je najbolje" - primenili pouku mudraca.

Ranjeni, ne, iskasapljeni vraćamo se u svoju ruševinu. Takvi iscepani, slabi, slomljeni nosimo jedan drugog, dodajući cigle svakim korakom. Sakupljamo, čistimo, bacamo, ostavljamo, hodamo, padamo, posrćemo držeći se čvrsto za ruke. Bdimo jedan nad drugim,dišemo jedan za drugog, živimo jedni za druge.

Sve je nestalo da bi pronašli.

Sve se srušilo da bi izgradili.

Svi su otišli, mi se vratili.

Konačno!

Tomindan

Hodamo velikom ulicom svetlog grada ostavljajući ostatke prošlog i tada zaboravljajući stid, pravila lepog ponašanja, ne obazirući se na sav taj svet koji ide nekud, širim ruke, tu, na sred ulice, ne krijem radost shvatanja, trena VRAĆAM SE KUĆI! Telo govori ono što srce i glava znaju, širim ruke, prihvatam, sve i svoje.

Razapni se čoveče! prihvati da bi živeo.

Oprosti da bi živeo.

Umri da i živeo.

Umesto zaključka: zajednica je sila. Bori se, ne odustaj, nije kraj, imaš priliku do poslednjeg daha, do poslednje reči, do poslednje suze. Uradi sve, baš sve što je do tebe, ispituj granice, ucrtavaj svoje, idi do kraja da bi iskoračio.

Ispravi se - skupo si plaćen.

Tanja Nakić

Share this post


Link to post
Share on other sites
 

 



КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ

 

 

 

zagrljaj-560x364.jpg

 

Знам, дубоко у нама жива је искра. Знам да нас чува од нас самих, све знам, само не схватам зашто је закопавамо.

Све се мења и све је и даље исто: облачимо се све у жељи да се боље сакријемо, мимикрију смо апсолутно усавршили, говоримо празнину, делимо фразе заборављајући речи, осуда не силази ни са усана, ни из погледа нити из тишине. Пробала сам, не иде, не сналазим се и када покушам-лажна сам себи самој. Бирам ћутање.

Тада, када сам заволела филмове, гледала сам их на црно-белом ТВ апарату. Најчешће би се тада и окупили (некада је то можда било огњиште, од моје генерације креће ера телевизора) и мада су тадашњи филмови били појам невиности у односу на данашњу порнографију, сестра и ја смо жмуриле када су биле сцене филмских пољубаца (било нас срамота од тате), остало је питање: како је могуће да нико није схватио шта се десило? Страшније је било после сцена убистава, убију неког и ништа!? То им се не види!

Од црно-белог телевизора до глобалног села! Теорија двадесетог века, дефиниције из наших уџбеника до реалности, за један живот који још траје-много је. Све се усавршава, разлаже док не нестане. Иако звучим као песимиста, нисам, заиста само имам прилику да видим у истом учествујем, како да ћутим? Ту сам активно/пасивно, зависи, од мене, наравно. Раније више и чешће, али нажалост узрок је била заблуда, показало се као заблуда, средство ниских побуда, људских, сада… па, ко се опече на млеко дува и у јогурт. Управо ме опекотине чувају, помажу да будем обазривија, виде се, не помаже шминка а фото шоп-мисаона је именица  ; ипак нисам лик из филма, али помажу јер када је промена времена-реагују ожиљци, препознају симптоме.

Да није тужно било би смешно: савршени би да се усаврше! Модернизација, глобализација, убрзавање, усавршавање…

Рече ми брат, мој брат кога сам милошћу добила да се присетим игре, дечије игре. Можеш да се играш сам а може и у двоје, троје, а смисао је да све што се замрси једним потезом се одмрси. Игра се зове: коларићу-панићу. Е, то је ова реалност, то је усавршени живот: они који треба да уче-деле лекције, они који треба да слушају-наређују, паметни шапућу- глупи урлају… то је достигнуће напредка, дотле смо дошли и опет и опет долазимо-до вируса у систему, а тако је мало потребно. До тада знам, сигурно знам, свака игра има крај, свака мрежа коју плету интреси исцепа се, размрси једним потезом.

За филмофиле имам препоруку: Човек са четири ноге, а за све нас – загрљај. Везивање.

 

„Него бодрите један другога сваки дан, докле год то „данас“ траје, да који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха“ (Јев.3.13)

 

Тања

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Тања, заиста би било дивно да покренеш БЛОГОСЛОВ на Поуке где ћеш све "систематски" да пакујеш шта радиш.

Имали бисмо тако сви заједно једно велико благо на нашем сајту, лепо систематизовано и постављено на право место.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Најбоље је да отвориш нови блог, па лепо једно по једно, са сликама... све како треба.

Share this post


Link to post
Share on other sites

The-Bystander-Effect.jpg

 

 

 

Гризе баба-марта последњим трзајима

Гризе као одбегла звер

Гризе да боли, да повреди

Гризе да не призна

Гризе кукавички

 

Свему створеном један је циљ-живот

Кукавице не признају

Храбри не одустају

У једној тачки, једном трептају сви су ту:

Бабе, храбри, кукавице,

Гладни, жедни, чисти, прогнани,

Праведни, достојни, слуге, господари

Сви

У једном часу када све стане, престане, нестане

Један трен од отрова, од живота

Један секунд  до одлуке...

 

Време није категорија

Време је избор

Пожуриш ли-отроваћеш

Не! Не себе

То је лако,

Већ си мртав

Не постојиш

Осетићеш жалац, право у срце

Док живот нестаје

Знаћеш

Све.

 

Гледам:

„Тако дуго нисам гледала, осећала, тако дуго да то уопште нисам знала“

Зло, грех не долази, ту је

Не тражи га, само добро погледај

Знаш то, не лажи, не храни га

Проспи, погази

Схвати:

Ви сте свјетлост свијету

Ви сте со земљи

Ти!

Баш Ти.

 

Тања

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...